Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko deset godina. Deo žalbe koji osporava meritornu odluku Vrhovnog kasacionog suda o ništavosti ugovora odbacuje se kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Milan Škulić i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. M . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. maja 2024. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba D. M . i utvrđuje da je u parničn om postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 21101/11 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. M . iz Beograda je , 15. oktobra 2021. godine, preko punomoćnika V. Š , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 28. jula 2022. godine, protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 4131/18 od 11. marta 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije. Podnositeljka ustavne žalbe je istovremeno istakla i povredu prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku u kome je doneta navedena revizijska presuda.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je predmetni parnični postupak predugo trajao, pri čemu je samo postupak ekspedicije osporene revizijske presude trajao više od jedne godine. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 21101/11, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac Sanel Gušić je 22. jula 2011. godine podneo Višem sudu u Beogradu tužbu protiv prvotužene D. M, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i drugotuženog B . M, radi utvrđenja ništavosti ugovora o kupoprodaji stana u C. ulici br. … u Beogradu koji su 20. avgusta 2003. godine zaključili A. B . kao prodavac i drugotuženi kao kupac i ugovora o kupoprodaji navedenog stana koji su 5. oktobra 2005. godine zaključili drugotuženi kao prodavac i prvotužena kao kupac. Tužilac je tužbom tražio da se utvrdi da on ima pravo svojine na tom stanu, da se izvrši brisanje uknjižbe prava vlasništva u korist tuženih kod Republičkog geodetskog zavoda – Služba za katastar nepokretnosti Beograd 1 i da se odredi privremena mera tako što će se zabraniti prvotuženoj da otuđi spornu nepokretnost. Predmet je zaveden pod brojem P. 567/11 .

Viši sud u Beogradu se rešenjem P. 567/11 od 9. septembra 2011. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i odredio da se spisi predmeta nakon pravnosnažnosti rešenja dostave Prvom osnovnom sudu u Beogradu na dalju nadležnost.

Prvi osnovni sud u Beogradu je nakon preuzimanja spisa zaveo predmet pod brojem P. 21101/11. Prvostepeni sud je 28. novembra 2011. godine doneo rešenje P. 21101/11, kojim je usvojio predlog tužioca i odredio traženu privremenu meru prema prvotuženoj.

Prvotužena je 23. decembra 2011. godine podnela žalbu protiv pomenutog rešenja.

Tužilac je podneskom od 1. jula 2013. godine urgirao od prvostepenog suda da dostavi spise predmeta Višem sudu u Beogradu radi odlučivanja o žalbi prvotužene.

Nakon što je Prvi osnovni sud u Beogradu postupio po navedenoj urgenciji, Viši sud u Beogradu je 6. novembra 2013. godine doneo rešenje Gž. 3565/12, kojim je odbio žalbu prvotužene i potvrdio prvostepeno rešenje o privremenoj meri. Drugostepeni sud je 2. decembra 2013. godine vratio prvostepenom sudu spise predmeta, sa pismenim otpravcima drugostepenog rešenja.

Takođe, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta utvrdio da je u postupku pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu zakazano ukupno šest ročišta za glavnu raspravu (4. aprila i 30. septembra 2014, 27. januara, 2. aprila i 22. septembra 2015 i 4. februara 2016. godine ).

Prvi osnovni sud u Beogradu je 4. februara 2016. godine doneo presudu P. 21101/11, kojom je usvojio tužbene zahteve tužioca i utvrdio da su ništavi navedeni ugovori o kupoprodaji stana i da tužilac ima pravo svojine na istom, dok je odbacio tužbu zbog apsolutne nenadležnosti u delu u kome je traženo brisanje uknjižbe prava vlasništva u korist tuženih kod Republičkog geodetskog zavoda – Služba za katastar nepokretnosti Beograd 1. Navedena presuda je 15. jula 2016. godine otpravljena iz prvostepenog suda.

Odlučujući o žalbi prvotužene, Apelacioni sud u Beogradu je 8. februara 2018. godine doneo presudu Gž. 7235/16, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu.

Odlučujući o reviziji prvotužene izjavljenoj protiv drugostepene presude, Vrhovni kasacioni sud je 11. marta 2020. godine doneo osporenu presudu Rev. 4131/18, kojom je odbio kao neosnovanu reviziju. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da je u postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno da je vlasnik predmetnog stana bila pravna prethodnica tužioca A. B, koja je preminula 9. aprila 1995. godine; da je pravnosnažnim rešenjem o nasleđivanju od 25. decembra 2008. godine utvrđeno da zaostavštinu pok. A. B . čini, između ostalog, i sporni stan, pa da je istim rešenjem za naslednika oglašen bratanac ostavilje, ovde tužilac; da je drugotuženi bio upisan kao vlasnik stana po osnovu rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu Dn. 13677/03 od 1. septembra 2003. godine, a po osnovu ugovora o kupoprodaji Ov. 8135/03 od 20. avgusta 2003. godine, u kome je pok. A . B . navedena kao prodavac; da je prvotužena upisana k ao vlasnik predmetnog stana na osnovu rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu od 28. aprila 2006. godine, na osnovu ugovora o kupoprodaji koji je zaključila sa drugotuženim, koji je overen pred istim sudom Ov. 3682/05 od 6. oktobra 2005. godine; da je prvotužena isplatila kupoprodajnu cenu prema ugovoru i ušla u posed stana, u kome i dalje živi; da je, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u nižestepenim presudama pravilno utvrđeno da su ništavi sporni ugovori o kupoprodaji predmetnog stana, u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima; da je u ugovoru od 20. avgusta 2003. godine kao prodavac navedena A. B, koja je preminula 9. aprila 1995. godine, pa samim tim drugotuženi nije mogao postati vlasnik stana, niti dalje kao nevlasnik otuđiti stan na osnovu ugovora koji je zaključio sa prvotuženom; da je tužilac stekao pravo svojine po osnovu pravnosnažnog rešenja o nasleđivanju iza pok. A . B; da se revizijom prvotužene ukazuje da je ona bila savestan kupac predmetnog stana i da ne može snositi štetne posledice zbog pouzdanja u podatke upisane u katastar nepokretnosti, u smislu člana 63. Zakona o državnom premeru i katastru; da nesporna savesnost tužene kao kupca, u konkretnom slučaju, nije od značaja za drugačije presuđenje u situaciji kada je utvrđena apsolutna ništavost prvog ugovora o kupoprodaji, zbog čega je ništav i ugovor koji su zaključili drugotuženi i prvotužena; da odredba člana 104. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisuje mogućnost zaštite prvotužene, u smislu povraćaja kupoprodajne cene primljene na osnovu ništavog pravnog posla, kao i da prvotužena može ostvariti zaštitu primenom člana 172. stav 1. istog zakona koji predviđa odgovornost pravnog lica za štetu koju njegov organ prouzrokuje u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Vrhovni kasacioni sud je 8. juna 2021. godine, preko Apelacionog suda u Beogradu, vratio Prvom osnovnom sudu u Beogradu spise predmeta sa pismenim otpravcima osporene revizijske presude.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 17. septembra 2021. godine dostavio punomoćniku prvotužene pismeni otpravak osporene revizijske presude.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljke ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao na predmetni parnični postupak, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa tšo manje troškova (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja i da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.); da je drugostepeni sud dužan da vrati spise prvostepenom sudu u roku do 30 dana od dana donošenja odluke (član 383.); da će se ako u čl. 394 – 410. ovog zakona nije što drugo određeno, u postupku povodom revizije shodno primenjivati odredbe ovog zakona o žalbi protiv presude iz člana 342, 356. st. 2. i 3, čl. 357, 358. i 363, člana 366. st. 2. i 3, člana 367. stav 2, čl. 368, 373, 378. i čl. 381 – 384. ovog zakona (član 411.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 22. jula 2011. godine, podnošenjem tužbe Višem sudu u Beogradu i da je predmet okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 4131/18 od 11. marta 2020. godine. Imajući u vidu da je navedena revizijska presuda dostavljena punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe tek 17. septembra 2021. godine, Ustavni sud ističe da se prilikom ocene razumnosti dužine trajanja ove parnice sagledava i vremenski period u kome je urađen pismeni otpravak osporene revizijske presude i izvršeno njeno ekspedovanje iz prvostepenog suda. Suštinski gledano, završetak roka se vezuje za momenat okončanja neizvesnosti za pravni položaj podnositeljke ustavne žalbe .

U navedenom kontekstu, Ustavni sud je zaključio da je ova parnica trajala deset godina i dva meseca, što bi mo glo da ukaže na činjenicu da postupak nije okončan u razumnom roku. Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnositeljku, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi se odrazila na dužinu trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud smatra da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitiman interes da se ova parnica radi utvrđenja ništavosti ugovora o kupoprodaji stana okonča u što kraćem roku.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su podnositeljka i njen punomoćnik preduzeli sve procesne mere kako bi se parnični postupak efikasno okončao.

Ipak, Ustavni sud nalazi da je nedelotvorno i neažurno postupanje pre svega Prvog osnovnog suda u Beogradu, koji je preuzeo prvostepenu nadležnost za postupanje u ovoj pravnoj stvari nakon pravnosnažnosti rešenja Višeg suda u Beogradu P. 567/11 od 9. septembra 2011. godine, prvenstveno dovelo do prekomerno dugog trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud najpre napominje da je samo postupak po žalbi protiv prvostepenog rešenja kojim je određena privremena mera trajao nepune dve godine. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Plazonić protiv Hrvatske, od 6. marta 2008. godine (broj aplikacije 26455/04, st. 60-63.) u kome je kritikovan stav Ustavnog suda Hrvatske, koji nije našao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima u kojima su sudovi bili neaktivni ukupno godinu i po u jednom i preko dve godine u drugom postupku, a radilo se o postupcima koji nisu bili složeni. Ustavni sud nalazi da se odgovornost za dugo trajanje postupka po žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja procesnog karaktera isključivo može staviti na teret Prvom osnovnom sudu u Beogradu, imajući u vidu da je taj sud zadržao spise predmeta jednu godinu i šest meseci nakon što je podnositeljka ustavne žalbe izjavila pomenuti redovni pravni lek. Neefikasno postupanje prvostepenog suda se ispoljilo i nakon što je rešenje o privremenoj meri postalo pravnosnažno, s obzirom na to da su ročišta za glavnu raspravu u više navrata zakazivana u neprihvatljivo dugim vremenskim razmacima. Ustavni sud je utvrdio da se doprinos Prvog osnovnog suda u Beogradu zbog nerazumno dugog trajanja parničnog postupka ogleda u prekoračenju rokova za izradu pismenog otpravka presude P. 21101/11 od 4. februara 2016. godine, u smislu odredbe člana 341. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, uzimajući u obzir da je ista otpravljena parničnim strankama 15. jula 2016. godine. U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da se prekomerno dugo trajanje predmetnog parničnog postupka može staviti na teret i sudu najviše instance, jer je Vrhovni kasacioni sud za jednu godinu i dva meseca prekoračio rok za vraćanje spisa predmeta prvostepenom sudu nakon donošenja osporene presude Rev. 4131/18 od 11. marta 2020. godine, u smislu odredaba čl. 383. i čl. 411. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), te je odlučio kao u prvom delu izreke.

Budući da podnositeljka ustavne žalbe nije podnela zahtev za naknadu nematerijalne štete, Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, našao da je usvajanje ustavne žalbe, samo po sebi, jedini vid pravičnog zadovoljenja za podnositeljku zbog povrede njenog prava na suđenje u razumnom roku.

6. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kome se osporava presuda presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 4131/18 od 11. marta 2020. godine, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka u ustavnoj žalbi, osim iskazanog nezadovoljstva ishodom konkretnog parničnog postupka i ponovljenih navoda iz revizije protiv drugostepene presude koje je sud najviše instance detaljno cenio, nije navela ustavnopravne razloge koji bi opravdali tvrdnju da je osporenom presudom povređeno njeno pravo na pravično suđenje.

Ovo iz razloga što podnositeljka ustavne žalbe prvenstveno osporava revizijsku presudu, u pogledu irelevantnosti pitanja savesnosti podnositeljke kao kupca za odlučivanje o tužbenom zahtevu za utvrđenje ništavosti ugovora kojim je podnositeljka kupila stan od nevlasnika, što ne predstavlja ustavnopravni razlog zbog koga se može pobijati osporena presuda sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava. U tom kontekstu, Ustavni sud ukazuje da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenih činjenica i primene materijalnog prava ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno, a što nije bilo reč u konkretnom slučaju.

U vezi sa istaknutom povredom prava na imovinu, Ustavni sud ukazuje na to da se članom 58. Ustava štiti mirno uživanje imovine od akata javne vlasti kojima bi pravo svojine pojedinca ili drugo imovinsko pravo stečeno na osnovu zakona, bilo oduzeto ili ograničeno, a kao što je bilo reč u predmetu Kirilova protiv Rusije, zbog čega je i doneta presuda Evropskog suda za ljudska prava od 13. septembra 2016. godine na koju se podnositeljka poziva u dopuni ustavne žalbe od 28. jula 2022. godine . U situaciji zadiranja u imovinu od strane drugih pravnih subjekata (fizičkih i pravnih lica), a kao što je bilo reč u konkretnom slučaju, radi se o imovinskom sporu privatnog prava, kada su sudovi dužni samo da obezbede forum za odlučivanje, pri čemu neuspeh jedne od strana u sporu ne znači automatski i mešanje u imovinu (videti presudu Momčilović protiv Srbije, broj predstavke 23103/07, od 12. marta 2013. godine, stav 35.). Polazeći od izloženog, Sud ocenjuje da nema mesta za tvrdnju podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na imovinu , niti pozivanju na navedenu presudu.

Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti