Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u penzijskom sporu
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku. Postupak za ostvarivanje prava na starosnu penziju, koji je uključivao višestruko ukidanje odluka, trajao je preko pet godina, što je dovelo do neopravdanog odugovlačenja.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-1451/2008
29.04.2010.
Beograd
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslava Minića iz Ratkova, opština Odžaci, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 29. aprila 2010. godine, doneo je
O D L U K U
Usvaja se ustavna žalba Miroslava Minića i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodio pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Direkcija pokrajinskog fonda Novi Sad pod brojem 30-181.10-1660 i u postupku koji se vodio pred Okružnim sudom u Somboru pod brojem U. 54/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
O b r a z l o ž e nj e
1. Miroslav Minić iz Ratkova, opština Odžaci, je 5. decembra 2008. godine, preko punomoćnika Milana Pešića, advokata iz Odžaka, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Somboru U. 54/07 od 28. decembra 2007. godine, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u upravnom postupku koji se vodio pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Direkcija pokrajinskog fonda Novi Sad pod brojem 30-181.10-1660 i u postupku koji se vodio pred Okružnim sudom u Somboru pod brojem U. 54/07.
U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosiocu ustavne žalbe "prilikom donošenja rešenja o sticanju prava na starosnu penziju nezakonito obračunata penzija zbog nepravilne primene tada važećeg Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju i za osnov nije uzet najpovoljniji period od deset godina"; da postupak nije sproveden u razumnom roku jer je zahtev podnet septembra 2002. godine, a osporena presuda doneta 28. decembra 2007. godine.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Podnosilac ustavne žalbe je 2. oktobra 2002. godine podneo Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Pokrajinski fond, Filijala Sombor, Služba filijale u Odžacima, zahtev za ostvarivanje prava na starosnu penziju, te je ovaj organ doneo rešenje broj 44-181.10.1660/2003 od 12. avgusta 2003. godine kojim je podnosiocu ustavne žalbe utvrđeno pravo na starosnu penziju od 1. septembra 2002. godine u mesečnom iznosu od 11.028,35 dinara, a ukinuto prethodno doneto privremeno rešenje od 3. decembra 2002. godine.
Protiv navedenog rešenja podnosilac ustavne žalbe je izjavio žalbu koja je rešenjem drugostepenog organa broj 30-181/10-1660 od 14. novembra 2003. godine odbijena kao neosnovana.
Podnosilac ustavne žalbe je protiv navedenog konačnog rešenja pokrenuo upravni spor podnošenjem tužbe nadležnom sudu. Okružni sud u Somboru je na sednici veća održanoj 11. juna 2004. godine doneo presudu kojom je tužba podnosioca usvojena i poništeno rešenje Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Direkcija pokrajinskog fonda Novi Sad broj 30-181/10-1660 od 14. novembra 2003. godine.
Postupajući u ponovnom postupku, drugostepeni organ je doneo rešenje broj 30-181/10-1660 od 27. jula 2004. godine kojim je poništeno rešenje Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Pokrajinski fond, Filijala Sombor, Služba filijale u Odžacima broj 44-181.10.1660/2003 od 12. avgusta 2003. godine i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak, te je određeno da će se do donošenja novog rešenja podnosiocu isplaćivati starosna penzija u iznosu od 14.660,70 dinara mesečno, u vidu akontacije.
Prvostepeni organ je rešenjem broj 44-181.10.1660/2005 od 21. februara 2005. godine utvrdio pravo podnosioca na starosnu penziju od 1. septembra 2002. godine u mesečnom iznosu od 11.038,62 dinara.
Podnosilac ustavne žalbe je protiv navedenog rešenja izjavio žalbu, koja je rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Direkcija pokrajinskog fonda Novi Sad broj 30-181/10-1660 od 22. aprila 2005. godine, odbijena kao neosnovana.
Okružni sud u Somboru je presudom U. 26/05 od 18. oktobra 2005. godine, rešavajući u upravnom sporu o tužbi podnosioca podnetoj protiv konačnog rešenja broj 30-181/10-1660 od 22. aprila 2005. godine, usvojio tužbu i poništio navedeno rešenje.
U ponovnom postupku, drugostepeni organ je, postupajući po nalozima Okružnog suda u Somboru datim u presudi U. 26/05 od 18. oktobra 2005. godine, doneo rešenje broj 30-181/10-1660 od 22. novembra 2005. godine, kojim je žalba podnosioca ponovo odbijena kao neosnovana.
Podnosilac ustavne žalbe je protiv rešenja drugostepenog organa broj 30-181/10-1660 od 22. novembra 2005. godine pokrenuo upravni spor, te je presudom Okružnog suda u Somboru U. 54/05 od 23. maja 2006. godine usvojena tužba i poništeno navedeno rešenje.
Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Direkcija pokrajinskog fonda Novi Sad je u ponovnom postupku doneo rešenje broj 30-181.10-1660 od 28. maja 2007. godine, kojim je žalba podnosioca još jednom odbijena kao neosnovana.
Protiv drugostepenog rešenja podnosilac ustavne žalbe je pokrenuo upravni spor podnošenjem tužbe nadležnom sudu. Okružni sud u Somboru je u sednici veća održanoj 28. decembra 2007. godine, doneo osporenu presudu kojom je tužba odbijena kao neosnovana.
Podnosilac ustavne žalbe je potom podneo zahtev za vanredno preispitivanje presude Okružnog suda u Somboru U. 54/07 od 28. decembra 2007. godine. Vrhovni sud Srbije je presudom Uvp. 50/08 od 24. aprila 2008. godine odbio predmetni zahtev kao neosnovan. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da je, po oceni tog suda, ispravno shvatanje Okružnog suda u Somboru da je pravilno odlučio drugostepeni organ kada je konačnim rešenjem odbio žalbu izjavljenu protiv prvostepenog rešenja broj 44-181.10.1660/2005 od 21. februara 2005. godine, te da je jasno i nedvosmisleno obrazložio zbog čega i na koji način je izvršena denominacija dinarskih novčanih iznosa u periodu od 1989. do 1991. godine; da je osnovano stanovište Okružnog suda u Somboru da je drugostepeni upravni organ pravilnom primenom odredaba Zakona o promeni vrednosti dinara i Uredbe o promeni vrednosti dinara, utvrdio da su neosnovani navodi podnosioca iz žalbe izjavljene protiv prvostepenog rešenja od 21. februara 2005. godine, te da su podaci o ostvarenim zaradama podnosioca u periodu od 1989. do 1991. godine pravilno iskazani; da je u sprovedenom postupku, kao i iz podataka objavljenih u službenim glasnicima o prosečnim mesečnim i godišnjim zaradama u Republici Srbiji, nesporno utvrđeno da su zarade koje je ostvario u periodu od 1989. do 1991. godine pravilno u osporenom konačnom rešenju utvrđene i iskazane, te da je denominacija izvršena u skladu sa zakonom.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, Sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.
Analizirajući dužinu trajanja predmetnog upravnog postupka i sa njim povezanog upravnog spora, Ustavni sud je utvrdio da je postupak otpočeo podnošenjem zahteva za ostvarivanje prava na starosnu penziju 2. oktobra 2002. godine, a da je okončan donošenjem presude Vrhovnog suda Srbije Uvp. 50/08 od 24. aprila 2008. godine, kojom je odlučeno o zahtevu za vanredno preispitivanje presude Okružnog suda u Somboru U. 54/07 od 28. decembra 2007. godine.
Na osnovu navedenog, Sud je utvrdio da je postupak pred upravnim organima i pred nadležnim sudovima trajao pet godina i šest meseci. Naime, o predmetnom zahtevu je prvostepeni organ uprave doneo privremeno rešenje nakon dva meseca od dana podnošenja zahteva, a potom i rešenje kojim je podnosiocu utvrđeno pravo na starosnu penziju u roku od osam meseci od donošenja privremenog rešenja. Podnosilac ustavne žalbe je, nezadovoljan utvrđenim iznosom penzije, najpre koristio pravo žalbe u upravnom postupku, a potom i pravo na pokretanje upravnog spora podnošenjem tužbe nadležnom sudu protiv konačnog rešenja donetog u upravnom postupku. S tim u vezi, posebno treba ukazati na postupanje Okružnog suda u Somboru, kao i postupanje drugostepenog organa uprave, odnosno Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Direkcija pokrajinskog fonda Novi Sad. Naime, Okružni sud u Somboru je tri puta ukidao konačno rešenje drugostepenog upravnog organa, između ostalog, zbog pogrešne primene materijalnog prava i nepotpuno i nepravilno utvrđenog činjeničnog stanja. Okružni sud u Somboru je mogao da, u skladu sa odredbom člana 38. stav 2. tada važećeg Zakona o upravnim sporovima ("Službeni list SRJ", broj 46/96), sam utvrdi činjenično stanje i na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja donese presudu, odnosno rešenje, ukoliko je u istom upravnom sporu već poništen upravni akt, a nadležni organ nije u potpunosti postupio po presudi. Iz navedenih razloga, Sud nalazi da je postupanjem Okružnog suda u Somboru, ali i drugostepenog upravnog organa, koji nije u potpunosti postupao po nalozima datim u presudama tog suda, došlo do nepotrebnog odugovlačenja upravno – sudskog postupka.
Iz svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, koje, kao element prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, garantuje strankama zaštitu od neopravdanih odlaganja i odugovlačenja postupka, te je u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07). Ustavni sud, krećući se u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, nije mogao odlučivati o pravu podnosioca na naknadu nematerijalne štete zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, budući da podnosilac ustavne žalbe nije podneo zahtev za naknadu štete u smislu člana 89. st. 1. do 3. Zakona o Ustavnom sudu.
6. U delu ustavne žalbe kojim se osporava presuda Okružnog suda u Somboru U. 54/07 od 28. decembra 2007. godine, Ustavni sud je u sprovedenom utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode razlozi koji bi se mogli dovesti u vezu sa povredom Ustavom zajemčenog prava podnosioca ustavne žalbe koje je u žalbi označeno, već punomoćnik podnosioca ustavne žalbe doslovno ponavlja ili parafrazira razloge koji su već izneti u zahtevu za vanredno preispitivanje navedene presude podnetom Vrhovnom sudu Srbije, o kome je odlučeno presudom tog suda Uvp. 50/08 od 24. aprila 2008. godine, te kojima podnosilac ponovno ukazuje da mu je visina penzije nepravilno obračunata. U tom smislu se ustavnom žalbom od Ustavnog suda zahteva da kao instancioni sud još jednom ispita zakonitost osporene presude.
Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka sudova i drugih državnih organa. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava, kao i da li su osporenim odlukama državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja podnosiocu ustavne žalbe povređena ili uskraćena druga ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom.
Imajući u vidu da se u ustavnoj žalbi ne navode razlozi koji se mogu dovesti u vezu sa povredom ili uskraćivanjem Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, a krećući se u granicama zahteva koji je u žalbi postavljen, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.
7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08 i 27/08), Sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić