Utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji traje osamnaest godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje skoro 18 godina bez prvostepene presude. Sud dosuđuje naknadu štete od po 1.200 evra, nalažući nadležnom sudu hitno okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1451/2011
10.04.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. C. i S. Dž, obojice iz V , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 10. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba orana Z. C. i S . Dž . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Vranju – Sudska jedinica u Bujanovcu u predmetu P. 2496/10 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. C. i S. Dž, obojica iz V, podneli su 1. aprila 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Vranju – Sudska jedinica u Bujanovcu u predmetu P. 2496/10.

Podnosioci su u ustavnoj žalbi naveli da parnični postupak u kome imaju svojstvo tužilaca traje punih 15 godina, te da za to vreme nije doneta nijedna prvostepena presuda, zbog čega smatraju da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Istakli su zahtev za naknadu nematerijalne štete i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama člana 32. stav 1. Ustava na čiju se povredu pozivaju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavn e žalbe, te uvidom u spise predmeta Osnovnog suda Osnovnog suda u Vranju – Sudska jedinica u Bujanovcu P. 2496/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosioci ustavne žalbe, u svojstvu tužilaca, podneli su 30. aprila 1996. godine Opštinskom sudu u Vranju tužbu protiv tuženih S. A. i M. A, oboje iz Vranja, kojom su tražili od suda da obaveže tužene da na nepokretnosti na katastarskoj parceli broj 3079/04 u KO Vranje II preduzmu radnje kojima bi otklonili opasnost od nastanka štete.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije R. 241/96 od 13. novembra 1996. godine određen je Opštinski sud u Bujanovcu (u daljem tekstu: Opštinski sud) kao stvarno i mesno nadležan sud u ovoj pravnoj stvari. Prvo ročište u predmetu Opštinskog suda P. 90/97 održano je 27. novembra 1997. godine.

U periodu od 11. februara 1998. godine do 22. aprila 2004. godine u postupku nije održano nijedno ročište, a ročišta zakazana za 2. septembar 2002. godine i 13. mart 2003. godine nisu održana zbog nedolaska tužilaca, odnosno zbog toga što tuženi nisu primili poziv za ročište.

Rešenjem Opštinskog suda P. 90/97 od 20. maja 2003. godine tužba je odbačena.

Postupajući po žalbi tužilaca, Okružni sud u Vranju je rešenjem Gž. 1429/04 od 27. septembra 2004. godine ukinuo rešenje Opštinskog suda P. 90/97 od 20. maja 2003. godine i predmet vratio prvostepenom sudu.

Rešenjem Opštinskog suda P. 930/04 od 15. jula 2005. godine ročište je odloženo na neodređeno vreme zbog odlaska postupajućeg sudije u penziji. Naredno ročište je održano 21. novembra 2006. godine.

Na ročištu održanom 25. januara 2007. godine izveden je dokaz saslušanjem svedoka D. M. iz V. i doneto je rešenje o sprovođenju građevinskog veštačenja preko veštaka M. R.

Opštinski sud je rešenjem P. 930/04 od 29. maja 2008. godine odredio izvođenje dokaza veštačenjem preko veštaka građevinske struke J. P. iz V. Veštak je nalaz i mišljenje dostavio 10. novembra 2008. godine. Nakon toga, održana su još dva ročišta pred Opštinskim sudom, 10. decembra 2008. godine i 29. januara 2009. godine.

Posle 1. januara 2010. godine i formiranja nove mreže sudova u Republici Srbiji postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Vranju – Sudska jedinica u Bujanovcu (u daljem tekstu: Osnovni sud) u predmetu P. 2496/10, a prvo ročište je održano 17. februara 2011. godine.

Rešenjem Osnovnog suda P. 2496/10 od 20. juna 2011. godine određeno je izvođenje dokaza veštačenjem preko Zavoda za zdravstvenu zaštitu iz Vranja.

Postupajući po zahtevu tuženih, v. f. predsednika Osnovnog suda je rešenjem VII Su . 194/11 od 5. decembra 2011. godine izuzeo od daljeg postupanja u predmetu sudiju T. R. i odredio kao postupajućeg sudiju S. S.

Osnovni sud je rešenjem P. 2496/10 od 13. juna 2012. godine odredio sprovođenje građevinskog veštačenja preko veštaka S. S. iz V, kao i veštačenje preko Zavoda za javno zdravlje iz Vranja.

Ročišta zakazana za 26. septembar, 28. novembar 2012. godine, 1. oktobar i 5. novembar 2013. godine nisu održana jer veštak S. S. nije sudu dostavio nalaz i mišljenje. Sud je rešenjem od 1. oktobra 2013. godine odredio novčano kažnjavanje veštaka S. S, a rešenjem od 5. novembra iste godine odredio sprovođenje veštačenja preko veštaka građevinske struke Z. V. iz Vranja. Nalaz i mišljenje veštaka dostavljeni su sudu 4. marta 2014. godine.

U vreme odlučivanja Ustavnog suda po ustavnoj žalbi postupak je još uvek u toku.

4. Razmatrajući osnovanost ustavnih žalbi, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da parnični postupak, čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, započe t podnošenjem tužbe Opštinskom sudu 30. aprila 1996. godine, još uvek nije pravnosnažno okončan. Navedeno trajanje postupka od skoro 18 godina nesumnjivo ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja treba utvrditi i raspraviti, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupke i priroda, odnosno značaj zahteva o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe , trajanje sudskog postupka od skoro 18 godina ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu, posebno imajući u vidu u dosadašnjem toku postupka nije doneta nijedna prvostepena presuda.

Međutim, Ustavni sud je utvrdio da su i podnosioci ustavne žalbe svojim pasivnim ponašanjem doprineli dužem trajanju postupka . Naime, u periodu od februara 1998. godine do aprila 2004. godine podnosioci nisu pristupili na ročište zakazano za 2. septembar 2002. godine niti su u tom periodu urgirali zakazivanje ročišta niti preduzimali druge radnje u cilju okončanja postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnosiocima ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Vranju – Sudska jedinica u Bujanovcu P. 2496/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke us vojio ustavnu žalbu, a u tački 3. izreke odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem roku .

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavnih žalbi zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i pasivno ponašanje podnosilaca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Razmatrajući zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji traje osamnaest godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti