Utvrđena povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene stambenog prava

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši da je osporenom presudom kojom je naloženo iseljenje podnositeljke povređeno njeno pravo na pravično suđenje. Sud je ocenio da je tumačenje redovnih sudova o nemogućnosti sticanja statusa člana porodičnog domaćinstva proizvoljno.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1452/2008
03.02.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: sudija dr Agneš Kartag Odri, koja vrši funkciju predsednika, i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Radmile Pešić iz Pirota, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. februara 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Radmile Pešić zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Pirotu u predmetu P1. 49/08.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Radmile Pešić izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1389/08 od 16. oktobra 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radmila Pešić iz Pirota podnela je Ustavnom sudu 9. decembra 2008. godine ustavnu žalbu „zbog toga što su radnjama ... Opštinskog suda u Pirotu, Okružnog suda u Pirotu i Vrhovnog suda Srbije“ u parničnom postupku „koji se pred Opštinskim sudom u Pirotu vodio pod brojem P1. 49/08“, podnositeljki ustavne žalbe povređena Ustavom zajamčena prava, i to pravo na pravično suđenje iz člana 32. Ustava Republike Srbije i pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima i pravo na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnositeljka ustavne žalbe 1. avgusta 2005. godine podnela Opštinskom sudu u Pirotu tužbu kojom je pokrenula radni spor, a da je isti okončan tek 16. oktobra 2008. godine, donošenjem presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1389/08. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da je neprihvatljivo da radni spor traje tri godine, ističući pri tome da predmetni radni spor nije bio složen, da ona nije doprinela odugovlačenju postupka, kao i da su sudovi do donošenja drugostepene presude u proseku održavali jedno ročište godišnje. Takođe, podnositeljka je navela da je radni spor hitan, što proizlazi iz člana 435. Zakona o parničnom postupku. Navodeći da je odredbom člana 36. stav 2. Ustava utvrđeno pravo na pravno sredstvo, podnositeljka ustavne žalbe je istakla da takvo pravno sredstvo „kod nas nije obezbeđeno“ i da ona „nije mogla ništa da uradi da bi ubrzala proceduru pred nadležnim sudovima“. Takođe, podnositeljka ustavne žalbe je navela da je tumačenje odredbe člana 439. Zakona o parničnom postupku u postupku po reviziji „dovelo do zloupotrebe ove odredbe, tako da je umesto pružanja dodatne zaštite radniku, odredba iskorišćena tako da su i prvostepena i drugostepena presuda, koje su bile u korist radnika, po reviziji preinačene u korist poslodavca“. Prema navodima podnositeljke ustavne žalbe, smisao odredbe člana 439. Zakona, kojom je predviđena mogućnost izjavljivanja revizije u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa, je da se obezbedi dodatna zaštita radnika u radnim sporovima, a ne poslodavca. Stoga podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je povređeno i pravo na jednaku pravnu zaštitu pred sudovima, zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava. Podnositeljka ustavne žalbe je predložila da Ustavni sud utvrdi „da su postupanjem Opštinskog suda u Pirotu (P1. 49/08) i Okružnog suda u Pirotu (Gž.555/08), kao i postupanjem i presudom Vrhovnog suda Srbije (Rev. II 1389/08)“, njoj u predmetnom parničnom postupku povređena prava iz čl. 32. i 36. Ustava, kao i da poništi presudu Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1389/08 od 16. oktobra 2008. godine.

Podnositeljka ustavne žalbe je naknadnim podneskom koji je, preko punomoćnika Brankice Majkić, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu 10. decembra 2008. godine, dopunila ustavnu žalbu u pogledu navoda koji se odnose na povredu prava na pravno sredstvo, zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava. U podnesku je navedeno da su odlukom Vrhovnog suda Srbije po reviziji preinačene presude prvostepenog i drugostepenog suda u celosti, te da je presudom Vrhovnog suda odlučeno u meritumu i to protiv podnositeljke ustavne žalbe, iako su prethodne odluke prvostepenog i drugostepenog suda bile donete u njenu korist. Prema navodima podnositeljke ustavne žalbe, „odluka revizijskog suda predstavlja novu odluku kojom je odlučeno o pravima tužilje, a da ona protiv te odluke nije imala nikakvo pravno sredstvo“. Podnositeljka smatra da je revizijski sud u konkretnom slučaju na raspolaganju imao samo ukidanje prvostepene i/ili drugostepene odluke, a nikako donošenje potpuno drugačije meritorne odluke, jer je takvim postupanjem podnositeljku doveo u situaciju da ona ima konačnu odluku kojom je negativno odlučeno o njenom tužbenom zahtevu, a da protiv iste odluke ne može da uloži nikakvo pravno sredstvo. Takođe, podnositeljka je navela da „ostaje kod predloga da se odluka po reviziji poništi“.

Na osnovu sadržine navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavnu žalbu izjavila zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Pirotu u predmetu P1. 49/08, kao i protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1389/08 od 16. oktobra 2008. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo zajemčenih odredbama člana 36. Ustava.

U odgovoru na ustavnu žalbu Osnovnog suda u Pirotu od 16. novembra 2010. godine, u kome je ukratko izložen tok predmetnog parničnog postupka, navedeno je da su se svi učesnici u postupku ponašali u skladu sa zakonom i u okviru svojih zakonskih ovlašćenja, te da Opštinski sud u Pirotu nije podnositeljki povredio ili uskratio Ustavom i zakonom garantovana prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Pirotu P1. 49/08 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnositeljka ustavne žalbe podnela je, u svojstvu tužilje, 1. avgusta 2005. godine, Opštinskom sudu u Pirotu tužbu protiv tuženog Društvenog fonda za građevinsko zemljište i održavanje stambenih zgrada i stanova u društvenoj svojini opštine Pirot sa p.o, zahtevajući da sud poništi rešenje o prestanku radnog odnosa broj 02-52/4-05 od 30. juna 2005. godine i odluku broj 02-83/1-05 od 27. jula 2005. godine, da obaveže tuženog da tužilju vrati na rad i da joj prizna sva prava po osnovu rada, kao i da joj naknadi troškove postupka.

Povodom podnete tužbe u Opštinskom sudu u Pirotu formiran je predmet P1. 546/05. Odgovor na tužbu tuženi je dostavio 2. septembra 2005. godine, a prvo ročište za glavnu raspravu održano je 14. decembra 2005. godine. Sledeće ročište za glavnu raspravu koje je bilo zakazano za 8. februar 2006. godine nije održano, jer je postupajući sudija bio na bolovanju. Nakon toga promenjen je postupajući sudija u predmetu. Na sledećem ročištu za glavnu raspravu koje je održano 7. decembra 2006. godine punomoćnik tuženog je tražio izuzeće postupajućeg sudije. Rešenjem Opštinskog suda u Pirotu P1. 546/05 od 18. decembra 2006. godine odbačen je zahtev tuženog za izuzeće sudije kao nedopušten. U daljem toku postupka zakazano je šest ročišta za glavnu raspravu, od kojih su tri održana (26. decembra 2006. godine, 12. aprila 2007. godine i 22. novembra 2007. godine), dok su tri ročišta odložena, i to: ročište od 12. marta 2007. godine, zbog nepristupanja na ročište punomoćnika tužioca i punomoćnika tuženog, pri čemu je tužilac bio prisutan, ali se izjasnio da nije u mogućnosti da lično zastupa tužbu; ročište od 13. juna 2007. godine, zbog toga što je punomoćnik tužioca bio sprečen da pristupi iz zdravstvenih razloga; ročište od 27. septembra 2007. godine, na zajednički predlog punomoćnika stranaka.

Opštinski sud u Pirotu, nakon zaključenja glavne rasprave, doneo je 22. novembra 2007. godine presudu P1. 546/05 kojom je odbijen kao neosnovan precizirani tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, da se ponište rešenje o prestanku radnog odnosa broj 02-52/4-05 od 30. juna 2005. godine i odluka broj 02-83/6-05 od 21. jula 2005. godine tuženog Društvenog fonda za građevinsko zemljište i održavanje stambenih zgrada i stanova u društvenoj svojini opštine Pirot sa p.o i da se tuženi obaveže da tužilju vrati na rad i prizna joj sva prava po osnovu rada, kao i da joj naknadi troškove postupka. Pismeni otpravak presude dostavljen je punomoćniku tužioca i tuženom 13. decembra 2007. godine. Protiv navedene presude tužilja je izjavila žalbu 17. decembra 2007. godine.

Okružni sud u Pirotu, odlučujući o žalbi tužilje, doneo je 4. februara 2008. godine rešenje Gž. 69/08 kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda u Pirotu P1. 546/05 od 22. novembra 2007. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Pismeni otpravak rešenja dostavljen je punomoćniku tužioca i tuženom 13. februara 2008. godine.

U ponovnom postupku koji se pred Opštinskim sudom u Pirotu vodio pod brojem P1. 49/08, održano je samo jedno ročište za glavnu raspravu 10. aprila 2008. godine, i nakon zaključenja glavne rasprave doneta je presuda P1. 49/08. Navedenom presudom usvojen je tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, poništeno je sporno rešenje o prestanku radnog odnosa broj 02-52/4-05 od 30. juna 2005. godine i odluka broj 02-83/6-05 od 21. jula 2005. godine tuženog i obavezan je tuženi da tužilju vrati na rad i prizna joj sva prava po osnovu rada, kao i da joj naknadi troškove postupka u odgovarajućem iznosu. Pismeni otpravak presude dostavljen je tuženom 16. maja 2008. godine, a punomoćniku tužilje 19. maja 2008. godine. Protiv navedene presude tuženi je izjavio žalbu 26. maja 2007. godine.

Okružni sud u Pirotu, odlučujući po žalbi tuženog doneo je 26. juna 2008. godine presudu Gž. 555/08 kojom je potvrdio presudu Opštinskog suda u Pirotu P1. 49/08 od 10. aprila 2008. godine, a žalbu tuženog odbio kao neosnovanu. Pismeni otpravak presude dostavljen je punomoćniku tužilje i tuženom 2. jula 2008. godine. Protiv navedene presude tuženi je izjavio reviziju 22. jula 2008. godine.

Vrhovni sud Srbije, odlučujući o reviziji tuženog, doneo je 16. oktobra 2008. godine presudu Rev. II 1389/08 kojom je usvojio reviziju tuženog, te je preinačio presudu Okružnog suda u Pirotu Gž. 555/08 od 26. juna 2008. godine i presudu Opštinskog suda u Pirotu P1. 49/08 od 10. aprila 2008. godine, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog o prestanku radnog odnosa broj 02-52/4-05 od 30. juna 2005. godine i odluka broj 02-83/6-05 od 21. jula 2005. godine i da se obaveže tuženi da tužilju vrati na rad i prizna joj sva prava po osnovu rada, kao i da joj naknadi odgovarajuće troškove postupka. Pismeni otpravak rešenja dostavljen je punomoćniku tuženog 11. novembra 2008. godine, a punomoćniku tužilje 12. novembra 2008. godine.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da ako revizijski sud utvrdi da je materijalno pravo pogrešno primenjeno, presudom će usvojiti reviziju i preinačiti pobijanu presudu (član 407. stav 1.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi koji se odnose na povredu prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak otpočeo podnošenjem tužbe podnositeljke ustavne žalbe 1. avgusta 2005. godine, a da je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog suda Srbije 16. oktobra 2008. godine, odnosno dostavljanjem te presude punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe 12. novembra 2008. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja počinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se taj postupak trajno okončava, to je Ustavni sud stanovišta da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka, počev od 1. avgusta 2005. godine, kada je tužba podneta nadležnom sudu, do dostavljanja odluke o reviziji podnositeljki ustavne žalbe 12. novembra 2008. godine, kao poslednje radnje u osporenom parničnom postupku.

Kada je reč o dužini trajanja postupka koji se osporava ustavnom žalbom, Ustavni sud je utvrdio da je on u navedenom periodu trajao tri godine i dva meseca. Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ne može se smatrati nerazumno dugim. Međutim, razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega složenosti činjeničnog stanja i pravnih pitanja u sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanja nadležnih organa koji su vodili konkretan postupak i značaja istaknutog zahteva za podnosioca, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Ispitujući u konkretnom slučaju navedene kriterijume radi utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala posebno obiman i dugotrajan dokazni postupak. Razmatrajući značaj pitanja koje je trebalo raspraviti pred sudom za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je nesumnjivo da ispitivanje zakonitosti odluke o prestanku radnog odnosa za podnositeljku ima posebnu važnost.

U odnosu na postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari i njihov doprinos trajanju predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud nalazi da je prvostepeni sud bio neaktivan u periodu od 14. decembra 2005. godine do 7. decembra 2006. godine (zbog sprečenosti postupajućeg sudije i određivanja novog sudije u predmetu), te da je time doprineo dužem trajanju postupka, dok je nakon tog perioda u svemu postupao delotvorno i efikasno, počev od zakazivanja ročišta, donošenja odluka, pa do izrade i dostavljanja odluka. Naime, u prvostepenom postupku od 7. decembra 2006. godine do donošenja prvostepene presude 22. novembra 2007. godine, zakazano je sedam ročišta, od kojih su četiri održana, a tri su odložena (dva zbog sprečenosti punomoćnika podnositeljke i jedno na saglasan predlog punomoćnika stranaka), dok je u ponovnom prvostepenom postupku zakazano i održano samo jedno ročište, nakon čijeg zaključenja je odmah i doneta presuda, i to u roku od dva meseca od donošenja drugostepene presude kojom je predmet vraćen na ponovno odlučivanje. Po oceni Ustavnog suda, drugostepeni sud je u postupku po žalbama postupao efikasno i odlučivao u vrlo kratkim rokovima od mesec dana, a i drugostepene odluke su dostavljene strankama u vrlo kratkim rokovima od dana donošenja (devet i šest dana). Takođe, odluka o reviziji doneta je u roku kraćem od tri meseca od dana izjavljivanja revizije, a ista je dostavljena punomoćniku podnositeljke 27 dana nakon njenog donošenja.

Ustavni sud ocenjuje da je podnositeljka ustavne žalbe, kao tužilac u predmetnom parničnom postupku, takođe, delimično doprinela dužini trajanja postupka, na taj način što su dva ročišta odložena zbog sprečenosti njenog punomoćnika da pristupi ročištu, a jedno je odloženo na saglasan predlog njenog punomoćnika i punomoćnika tužene.

Ceneći sve okolnosti konkretnog slučaja, kao i činjenicu da je predmetni parnični postupak okončan u roku od tri godine i dva meseca, te da su u tom periodu donete dve prvostepene i dve drugostepene odluke, kao i jedna revizijska odluka, Ustavni sud nalazi da se dužina trajanja predmetnog parničnog postupka ne može smatrati nerazumnom.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, rukovodeći se svojom praksom, ali i praksom Evropskog suda za ljudska prava, ocenio da u parničnom postupku koji je okončan donošenjem osporene revizijske presude podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Takođe, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na delotvorno pravno sredstvo, zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Pirotu u predmetu P1. 49/08.

Po oceni Ustavnog suda, navodi podnositeljke ustavne žalbe da „kod nas nije obezbeđeno“ pravno sredstvo, utvrđeno odredbom člana 36. stav 2 Ustava, i da ona „nije mogla ništa da uradi da bi ubrzala proceduru pred nadležnim sudovima“, nisu osnovani. Ustavni sud ukazuje da je, saglasno načelu zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. stav 1. Ustava, sam Ustav u članu 170. predvideo ustavnu žalbu kao sredstvo koje se može izjaviti protiv akata, ali i radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva. Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) propisano je da, kada je u pitanju povreda prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, dakle i u toku postupka. Na taj način, prema oceni Ustavnog suda, obezbeđeno je formalno i suštinski, delotvorno i efikasno pravno sredstvo kojim se preispituje „razumnost“ dužine trajanja postupka pred državnim organima i organizacijama kojima su poverena javna ovlašćenja, a koji odlučuju o pravima i obavezama pojedinaca ili krivičnim optužbama. Ustavni sud ukazuje i da je prema stavu Evropskog suda za ljudska prava (videti Odluku u predmetu Vinčić i drugi protiv Srbije, broj 44698/06), ustavna žalba, u načelu, delotvorno i efikasno pravno sredstvo u Republici Srbiji za zaštitu Ustavom garantovanih prava, pa tako i prava na suđenje u razumnom roku.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kojem se osporava presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1389/08 od 16. oktobra 2008. godine, Ustavni sud je utvrdio da je i u tom delu ustavna žalba neosnovana, jer podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava, budući da se ni iz osporene presude, niti iz navoda iznetih u ustavnoj žalbi takav zaključak nije mogao izvesti. Po oceni Ustavnog suda, podnositeljka ustavne žalbe nije pružila dokaze da su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji postupali na drugačiji način, što bi predstavljalo uslov da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima. Pored toga, navodi podnositeljke ustavne žalbe o pogrešnom tumačenju odredbe člana 439. Zakona o parničnom postupku od strane Vrhovnog suda Srbije, izraz su njene subjektivne ocene o pogrešnoj primeni materijalnog prava i kao takvi ne mogu se dovesti u vezu se povredom prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

U pogledu tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe da joj je osporenom presudom revizijskog suda, koja „predstavlja novu odluku kojom je odlučeno o pravima tužilje, a da ona protiv te odluke nije imala nikakvo pravno sredstvo“, povređeno pravo na pravno sredstvo, Ustavni sud smatra da je navedena tvrdnja neosnovana. Naime, pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava podrazumeva pravo svakog lica da odluku suda kojom je odlučeno o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu tog lica preispita viši sud. S obzirom na to da je osporenu revizijsku presudu doneo Vrhovni sud Srbije, kao najviši sud u državi u vreme njenog donošenja, Zakonom o parničnom postupku nije predviđena mogućnost izjavljivanja žalbe ili drugog pravnog sredstva protiv ove odluke, bez obzira na to što su revizijskom presudom preinačene prvostepena i drugostepena presuda. Po oceni Ustavnog suda, navedeno ograničenje prava na žalbu saglasno je odredbama člana 20. Ustava, jer se njime ne zadire u suštinu prava zajemčenog članom 36. stav 2. Ustava. Suština prava na žalbu ili drugo pravno sredstvo je u tome da odluku suda preispita viši sud, kao stručniji i kompetentniji. Kako se stručnost i kompetentnost sudija najvišeg suda u državi pretpostavlja, to sama priroda prava na žalbu ne ostavlja mogućnost podnošenja žalbe protiv revizijske presude Vrhovnog suda Srbije.

Takođe, po oceni Ustavnog suda, nisu osnovane ni tvrdnje podnositeljke da je u konkretnom slučaju Vrhovni sud Srbije mogao samo da ukine odluke nižestepenih sudova, a ne da ih i preinači, s obzirom na to da je revizijski sud, saglasno odredbi člana 407. stav 1. Zakona o parničnom postupku, ovlašćen da presudom usvoji reviziju i preinači pobijanu presudu u situaciji kada utvrdi da je materijalno pravo pogrešno primenjeno.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u celini odbio kao neosnovanu, te je na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona, odlučio kao u tač. 1. i 2. izreke.

VRŠI FUNKCIJU

PREDSEDNIKA USTAVNOG SUDA

Sudija dr Agneš Kartag Odri

Utvrđena povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene stambenog prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti