Povreda prava na pravično suđenje u stečaju u Zaječaru

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu M. K. zbog jedanaestogodišnjeg stečajnog postupka nad DP „I.“ Knjaževac. Utvrđena je povreda prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu, uz potpunu naknadu materijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, Vesna Ilić Prelić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. K. iz Knjaževca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. septembra 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. K. i utvrđuje da je rešenjem Privrednog apelacionog suda Rž St 5649/21 od 7. septembra 2021. godine i rešenjem Privrednog suda u Zaječaru R4 St. 436/21 od 29. jula 2021. godine, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništavaju se rešenja Privrednog apelacionog suda Rž St 5649/21 od 7. septembra 2021. godine i Privrednog suda u Zaječaru R4 St. 436/21 od 29. jula 2021. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba M. K. i utvrđuje da su podnositeljki ustavne žalbe povređena prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Zaječaru u predmetu St. 447/10.

4. Utvrđuje se pravo M. K. na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Zaječaru u predmetu St. 447/10, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknade se isplaćuju na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

5. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. K. iz Knjaževca je podnela, 15. oktobra 2021. godine, preko punomoćnika I. T, advokata iz Niša, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Privrednog suda u Zaječaru R4 St. 436/21 od 29. jula 2021. godine i Privrednog apelacionog suda Rž St 5649/21 od 7. septembra 2021. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije. Takođe, podnositeljka je istakla i povredu prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Zaječaru u predmetu St. 447/10.

Ustavnom žalbom se osporavaju rešenja kojima je pravnosnažno odbijen prigovor podnositeljke radi ubrzavanja stečajnog postupka koji se vodi pred Privrednim sudom u Zaječaru u predmetu St. 447/10. Podnositeljka smatra ove odluke proizvoljnima, s obzirom na to da joj je neprimereno dugim trajanjem stečajnog postupka od preko 11 godina, a nakon usvojenog prigovora još preko godinu i po, nesumnjivo povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, i to isključivo krivicom stečajnih organa. Ovakvim postupanjem, onemogućeno je namirenje potraživanja utvrđenih na osnovu pravnosnažnih presuda zbog neisplaćenih zarada i povređeno joj pravo na suđenje u razumnom roku.

Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnositeljka, nezadovoljna načinom odlučivanja sudova, u suštini istakla, tražeći poništaj osporenih akata, pored povrede prava na pravično suđenje, prava na suđenje u razumnom roku i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, i povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava. Tražila je naknadu na ime troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu dostavljene dokumentacije, te odgovora Osnovnog suda u Knjaževcu SU-VIII -43-5/2025-1 od 28. aprila 2025. godine, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Stečajni postupak nad stečajnim dužnikom DP „I.“ Knjaževac, otvoren je rešenjem Privrednog suda u Zaječaru St. 447/10 od 15. decembra 2010. godine.

Podnositeljka, kao stečajni poverilac, podnela je, na osnovu pravnosnažnih sudskih odluka, prijavu potraživanja iz radnog odnosa u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Zaječaru u predmetu St. 447/10 nad stečajnim dužnikom DP „I.“ Knjaževac. Potraživanja koja su joj utvrđena zaključkom nisu namirena.

Podnositeljka je u toku trajanja postupka podnosila više prigovora radi ubrzavanja navedenog stečajnog postupka.

Privredni sud u Zaječaru je rešenjem R4 St. 929/19 od 28. juna 2019. godine usvojio prigovor predlagača, ovde podnositeljke, i utvrdio je da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Zaječaru u predmetu St. 447/10 nad stečajnim dužnikom DP „I.“ Knjaževac, u stečaju, i naloženo je stečajnom sudiji da u roku od četiri meseca od dana prijema ovog rešenja preduzme sve neophodne mere i radnje u cilju okončanja stečajnog postupka.

Podnositeljka ustavne žalbe je radi isplate neimovinske štete usled povrede prava na suđenje u razumnom roku podnela tužbu Osnovnom sudu u Knjaževcu, dok tom sudu, kao nadležnom, nije podnosila tužbu radi naknade imovinske štete.

Presudom na osnovu priznanja Osnovnog suda u Knjaževcu Prr. 22/20 od 1. juna 2020. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe i obavezana tužena Republika Srbija – Ministarstvo pravde – Privredni sud u Zaječaru da isplati na ime novčanog obeštećenja iznos od 400 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do isplate. Presuda je postala pravnosnažna 6. jula 2020. godine.

Podnositeljka je 30. juna 2021. godine ponovo podnela prigovor radi ubrzavanja predmetnog stečajnog postupka, a osporenim rešenjem Privrednog suda u Zaječaru R4 St. 436/21 od 29. jula 2021. godine odbijen je prigovor podnositeljke.

Privredni apelacioni sud je osporenim rešenjem Rž St 5649/21 od 7. septembra 2021. godine potvrdio navedeno prvostepeno rešenje.

4. Odredbama člana 18. st. 2. i 3. Ustava je utvrđeno da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima i da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano je da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili 4 državnim kapitalom.

Odredbom člana 16. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se prigovor radi ubrzavanja stečajnog ili izvršnog postupka iz člana 1. ovog zakona po kojem nije doneta odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

5. Ispitujući navode podnositeljke povodom istaknute povrede prava na pravično suđenje, u delu u kojem je ustavna žalba izjavljena protiv rešenja Privrednog apelacionog suda kojim je pravnosnažno odbijen njen prigovor radi ubrzavanja postupka, Ustavni sud konstatuje da je tvrdnja podnositeljke o povredi prava na pravično suđenje zasnovana na navodima da je njen prigovor proizvoljno odbijen.

U vezi sa osnovanošću ovih navoda i tvrdnji podnositeljke, Ustavni sud upućuje na stavove i ocene koji su izneti u Odluci Už-11320/2021 od 7. juna 2023. godine.

Polazeći od stavova i ocena koji su detaljno izloženi u Odluci Už-11320/2021 od 7. juna 2023. godine, Ustavni sud ukazuje da postupajući sudovi prilikom donošenja osporenih rešenja nisu imali u vidu relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava koja se tiče neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom (koja je navedena u označenoj odluci), već da su osporena rešenja isključivo zasnovana na primeni merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku iz člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i na oceni da trajanje postupka od preko pet godina u konkretnom slučaju ne ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud ovde posebno ukazuje na praksu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 16857/19 i 43001/19, presuda od 14. januara 2021. godine, stav 11.), prema kojoj je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke donete prema preduzeću sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom u trajanju do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, dok svako duže trajanje namirenja potraživanja predstavlja povredu Evropske konvencije.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je predmetni stečajni postupak u trenutku podnošenja prigovora radi ubrzavanja postupka trajao 11 godina, gledajući od početka stečaja, odnosno više od godinu dana, gledajući od trenutka usvajanja prethodnog prigovora radi ubrzavanja postupka i proteka roka ostavljenog stečajnim organima za preduzimanje neophodnih radnji za okončanje stečajnog postupka, te da postupajući sudovi prilikom donošenja osporenih rešenja nisu imali u vidu relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava, koju prihvata i ovaj sud, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda Rž St 5649/21 od 7. septembra 2021. godine merodavno pravo primenjeno na ustavnopravno neprihvatljiv način, pri čemu je takva primena bila na štetu podnositeljke.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. Zakon, 103/15, 10/23 i 92/13), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio osporena rešenja, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Međutim, imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, isključena nadležnost sudova za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, Ustavni sud nije vratio predmet redovnom sudu na ponovno odlučivanje o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku, već je samostalno odlučio o zahtevu podnositeljke za zaštitu navedenog ustavnog prava.

7. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku u označenom stečajnom postupku, Ustavni sud je pošao od prakse Evropskog suda za ljudska prava u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom.

U tom smislu, Ustavni sud posebno ukazuje je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije Evropski sud konstatovao da je još ranije isticao da je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije, te da je utvrđivao povredu kada god je taj period bio duži od godinu dana, bez obzira na to da li se pravnosnažna domaća odluka izvršava kroz izvršni ili stečajni postupak. U predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, Evropski sud je ukazao i na svoju praksu u predmetu Bugarić protiv Srbije (broj predstavke 39694/10, odluka od 6. decembra 2016. godine) u kome je odbačena predstavka podnositeljke u situaciji kada je izvršni postupak trajao kraće od sedam meseci. Evropski sud za ljudska prava je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, takođe, istakao da je u predmetu Crnišanin i drugi protiv Srbije utvrdio povredu Evropske konvencije u situaciji kada je relevantan period neizvršenja trajao između jedne godine i pet meseci i četiri godine i osam meseci.

Polazeći od navedenih stavova Evropskog suda za ljudska prava, koje prihvata i ovaj sud, Ustavni sud ukazuje da svaki postupak koji se vodi radi namirenja pravnosnažno utvrđenog potraživanja (stečajni, izvršni ili neki drugi) prema preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, a koji traje duže od perioda koji se u praksi Evropskog suda smatra prihvatljivim, predstavlja osnov za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Pri tome, Ustavni sud naglašava da u tom slučaju nisu od isključivog ili odlučujućeg značaja okolnosti od uticaja na trajanje izvršnog, odnosno stečajnog postupka, kao što su složenost postupka i postupanje organa postupka i stranaka u postupku, već je odlučujuća okolnost za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku upravo činjenica da potraživanje nije namireno u relevantnom vremenskom periodu, u skladu sa praksom Evropskog suda.

Imajući u vidu izneto, kao i da je osporeni stečajni postupak vođen prema društvenom preduzeću, do podnošenja jedinog usvojenog prigovora trajao devet godina, odnosno preko deset i po godina do podnošenja novog prigovora koji je pravnosnažno odbijen osporenim rešenjima pri čemu u toku tog postupka podnositeljka nije namirila svoja potraživanja iz radnog odnosa, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i u ovom delu i utvrdio da je podnositeljki u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Zaječaru u predmetu St. 447/10, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 3. izreke.

Budući da podnositeljka ustavne žalbe u navodima ustavne žalbe nije ukazala na to da trpi nematerijalnu štetu, kao što nije ni u zahtevu ustavne žalbe istakla zahtev za naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, pri čemu je, pored navedenog, i ostvarila novčano obeštećenje za neimovinsku štetu u parnici kojim je bila zadovoljna, Ustavni sud smatra da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda označenog prava, dovoljno da se postigne adekvatno pravično zadovoljenje podnositeljke ustavnih žalbi.

8. S obzirom na to da iz navoda ustavne žalbe proizlazi da podnositeljka suštinski ukazuje i na povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je razmatrao da li je podnositeljki povređeno označeno pravo u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Zaječaru u predmetu St. 447/10.

Ustavni sud ukazuje na svoj stav prema kome u predmetima koji se tiču neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom, utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov za utvrđivanje povrede prava na imovinu i usvajanje zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog, odnosno nenamirenog potraživanja.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je prethodno utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u osporenom stečajnom postupku, Ustavni sud je ocenio da propust Privrednog suda u Zaječaru da obezbedi namirenje potraživanja podnositeljke koja potiču iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku društvenom preduzeću predstavlja povredu prava podnositeljke na imovinu, zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu podnositeljke i utvrdio da joj je u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Zaječaru u predmetu St. 447/10 povređeno pravo na imovinu, zajemčeno članom 58. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 3. izreke.

9. Imajući u vidu svrhu ustavnosudske zaštite u ovoj vrsti predmeta, kao i činjenicu da je nakon podnošenja ustavnih žalbi stupio na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), usled čega su ovde podnosioci ustavnih žalbi izgubili mogućnost da pred redovnim sudom zahtevaju naknadu imovinske štete usled povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je u konkretnom slučaju odlučivao o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, bez obzira na to što podnositeljka nije postavila konkretan zahtev u ovom smislu.

Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 4. izreke, utvrdio pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Zaječaru u predmetu St. 447/10, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu već isplaćeni ili namireni na drugi način. Naknade se isplaćuju na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud u presudi Stevanović i drugi protiv Srbije (broj predstavke 43815/17 i 15 drugih, od 27. avgusta 2019. godine, stav 17.) prihvatio stanovište prema kome prilikom dosuđivanja materijalne štete zbog propusta da potraživanje podnosilaca bude namireno, podnosioci nemaju pravo na zakonsku zateznu kamatu za period nakon pokretanja stečajnog postupka.

10. S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i prava na imovinu, te prava na naknadu materijalne štete, Ustavni sud je našao da je bespredmetno razmatranje ustavne žalbe u odnosu na istaknute povrede prava iz člana 36. Ustava, te je, stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

11. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.), Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 5. izreke.

12. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje u stečaju u Zaječaru

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti