Povreda prava na pravično suđenje i razuman rok u postupku restitucije

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u postupku restitucije. Poništena je presuda Upravnog suda i dosuđena naknada štete, uz stav da podnosilac ima pravo na celu imovinu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. V . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. aprila 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. V . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 9873/17 od 18. oktobra 2018. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 9873/17 od 18. oktobra 2018. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-00360/2016-13 od 25. maja 2017. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba D. V . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Agencijom za restituciju – Područna jedinica Beograd u predmetu broj 46-016077/2013 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

4. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. V . iz Beograda, preko punomoćnika L . U, advokata iz Kragujevca, podnela je Ustavnom sudu, 18. decembra 2018. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 9873/17 od 18. oktobra 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1 . i čl . 36. i 58. Ustava Republike Srbije , kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u upravnom postupku koji je vođen pred Agencijom za restituciju – Područna jedinica Beograd u predmetu broj 46-016077/2013.

U ustavnoj žalbi se navodi da je pogrešno stanovište prvostepenog i drugostepenog organa i Upravnog suda da podnositeljka nema pravo na imovinu koja je predmet zahteva za vraćanje u udelu 1/1, već ½, budući da je zakonski nasledni k bivšeg vlasnika i njegova supruga . Pozivajući se na pravilo o načinu raspodele naknadno pronađene imovine, podnositeljka ističe da je predmetnu imovinu trebalo rasporediti prema sadržini ranije donetog rešenja o nasleđivanju iza smrti bivšeg vlasnika.

Prema navodima ustavne žalbe, podnositeljka je „jedini naslednik koji treba da nasledi pok. M. P . u ovom predmetu restitucije“ , a osporena presuda ne sadrži razloge zbog kojih je ocenjeno da pravnosnažno rešenje o nasleđivanju nema svoje dejstvo u upravnom postupku, što ukazuje na očiglednu arbitrernost na štetu podnositeljke.

U ustavnoj žalbi se u prilog tvrdnji o povredi prava na suđenje u razumnom roku navodi da je predmetni postupak započeo 27. novembra 2013. godine i da je trajao pet godina, a da podnositeljka nijednom radnjom nije usporila postupak.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu istaknutih prava i poništi osporeni akt, te utvrdi pravo podnositeljke na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Delimičnim rešenjem Agencije za restituciju – Područna jedinica Beograd (dalje u tekstu: Agencija) broj 46-01 6077/2013 od 2 8. januara 2016. godine, pored ostalog, usvojen je zahtev, vraćena imovina i utvrđeno pravo svojine zakonskom nasledniku bivšeg vlasnika D. V , ovde podnositeljki ustavne žalbe , sa idealnim delom od ½, na dve poslovne prostorije u prizemlju stambeno-poslovne zgrade u Kragujevcu, koja se nalazi na k.p. broj … KO Kragujevac 3 i građevinskom zemljištu na toj parceli , u srazmeri sa površinom vraćenog poslovnog prostora (tačka 1. dispozitiva). Agencija je u tački 6. dispozitiva rešenja utvrdila da će o preostalom delu zahteva biti odlučeno naknadno, kad se za to steknu zakonom pr opisani uslovi. U obrazloženju rešenja je konstatovano: da je predmet zahteva za vraćanje imovine stambeno-poslovna zgrada koja ima dve poslovne prostorije od po dva odeljenja u prizemlju na k.p. broj … KO Kragujevac 3, kao i pripadajuće građevinsko zemljište; da je podnositeljka na usmenoj javnoj raspravi izjavila da je , osim nje , zakonski naslednik i njena majka, ali da ona nije podnela zahtev za vraćanje imovine. Polazeći od toga da je bivši vlasnik od zakonskih naslednika ostavio ćerku, ovde podnositeljku zahteva i suprugu, koja nije podnela zahtev za vraćanje imovine, Agencija je ocenila da podnositeljka zahteva, kao jedan od dva zakonska naslednika, ima pravo na vraćanje predmetnih nepokretnosti sa idealnim delom od ½.

Rešenjem Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-00360/2016-13 od 25. maja 2017. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnositeljke ustavne žalbe izjavljena protiv navedenog delimičnog rešenja Agencije. U obrazloženju rešenja drugostepenog organa je, pored ostalog, konstatovano da je predmetni zahtev podnet 27. novembra 2013. godine. Drugostepeni organ je ocenio praviln om odluku prvostepenog organa da se podnositeljki vrati imovina u udelu od ½, imajući u vidu da je ona samo jedan od zakonskih naslednika, pored svoje majke, kojoj bi pripalo ½ idealnih delova da je podnela zahtev u zakonom propisanom roku, saglasno odredbama člana 8. stav 1. Zakona o nasleđivanju i člana 41. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Polazeći od odredaba člana 47. st. 6. i 10. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, drugostepeni organ je našao da bi podnositeljka mogla da ostvari pravo na drugu polovinu predmetne imovine, samo pod uslovom da je i njena majka podnela zahtev za vraćanje imovine, pa u toku postupka pred prvostepenim organom „zaključila sporazum sa žaliocima, kojim im ustupa svoj pripadajući nasledni deo“. Drugostepeni organ je, takođe, naveo da imovina koja je predmet restitucije nije naknadno pronađena imovina, niti je bila u svojini bivšeg vlasnika u momentu delacije, da bi mogla da prati sudbinu raspravljene zaostavštine bivšeg vlasnika.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 9873/17 od 18. oktobra 2018. godine u stavu 1. dispozitiva, odbijena je tužba podnositeljke ustavne žalbe podneta radi poništaja navedenog konačnog rešenja Ministarstva finansija. Upravni sud je u svemu prihvatio razloge na kojima je drugostepeni organ zasnovao odluku o odbijanju žalbe i ocenio neosnovanim navode tužbe da je podnositeljka trebalo da dobije udeo od 1/1, a ne udeo od ½ predmetne imovine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnositeljka ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da s vako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine, da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 108/13) propisano je: da se pod „korisnikom vraćene imovine ili obeštećenja“ podrazumeva lice kome se vraća imovina, odnosno utvrđuje pravo na obeštećenje, u skladu sa ovim zakonom (član 3. tačka 12)) ; da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje ima domaće fizičko lice koje je bivši vlasnik oduzete imovine, a u slučaju njegove smrti ili proglašenja umrlim - njegovi zakonski naslednici, utvrđeni u skladu sa propisima koji uređuju nasleđivanje u Republici Srbiji i sa odredbama ovog zakona (član 5. stav 1. tačka 1)); da zahtev za vraćanje imovine, u skladu sa ovim zakonom, podnose svi bivši vlasnici oduzete imovine, odnosno njihovi zakonski naslednici i pravni sledbenici (član 41. stav 1.); da zahtev iz stava 1. ovog člana mogu podneti zajedno svi zakonski naslednici bivšeg vlasnika ili svaki od njih pojedinačno (član 41. stav 2.).

Odredbama člana 47. navedenog zakona predviđeno je: da Agencija utvrđuje sve činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o zahtevu i donosi rešenje kojim utvrđuje, između ostalog, korisnika i imovinu koja se vraća, odnosno za koju se daje obeštećenje (stav 1.); da se rešenjem iz stava 1. ovog člana utvrđuje korisnik, odnosno korisnici, i to bivši vlasnik - ako je u životu, odnosno zakonski naslednici bivšeg vlasnika - na osnovu pravnosnažnog rešenja o nasleđivanju bivšeg vlasnika, ako takvo rešenje postoji, a ako takvog rešenja nema, rešenjem će se odrediti korisnici samo u slučaju kad je iz dostavljene dokumentacije moguće nesporno utvrditi sve zakonske naslednike (stav 5.); da će se u slučaju kad je rešenjem iz stava 1. ovog člana određeno više korisnika, svakom od njih odrediti pripadajući deo imovine, odnosno obeštećenja, prema pravnosnažnom rešenju o nasleđivanju bivšeg vlasnika, ako takvo rešenje postoji ili na osnovu sporazuma zakonskih naslednika zaključenog pred prvostepenim organom (stav 6.); da ako se korisnici i njihovi udeli ne mogu utvrditi primenom odredaba st. 5. i 6. ovog člana, prvostepeni organ će podnosioce zahteva za ostvarivanje prava po ovom zakonu, saglasno članu 45. ovog zakona, uputiti da ova pitanja, kao prethodna, reše pred nadležnim sudom (stav 7.); da u postupku iz stava 7. ovog člana, nadležni sud u vanparničnom postupku, shodnom primenom pravila po kojima se raspravlja zaostavština, utvrđuje zakonske naslednike bivšeg vlasnika i njihove udele u pravu na povraćaj oduzete imovine ili na obeštećenje, pri čemu se sud ne upušta u to da li ta lica ispunjavaju propisane uslove za ostvarivanje ovih prava po odredbama ovog zakona (stav 8.); da rešenje Agencije iz stava 5. tačka 2) ovog člana, odnosno rešenje suda iz stava 8. ovog člana, o određivanju zakonskih naslednika bivšeg vlasnika i njihovih udela, važi samo u postupku pred Agencijom za ostvarivanje prava na vraćanje oduzete imovine, odnosno prava na obeštećenje (stav 9.); da podnosioci zahteva za ostvarivanje prava po odredbama ovog zakona koji po odredbama ovog člana nisu određeni za korisnike, mogu svoja prava ostvariti u parničnom postupku - podnošenjem tužbe protiv lica koja su određena za korisnike, odnosno zakonske naslednike (stav 11.).

Odredbama Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, 46/95, 101/03 i 6/15) propisano je: da na osnovu zakona, ostavioca nasleđuju – njegovi potomci, njegovi usvojenici i njihovi potomci, njegov bračni drug, njegovi roditelji, njegovi usvojioci, njegova braća i sestre i njihovi potomci, njegovi dedovi i babe i njihovi potomci i njegovi ostali preci (član 8. stav 1.); da se n asleđuje po naslednim redovima (član 8. stav 2.); da prvi nasledni red čine ostaviočevi potomci i njegov bračni drug (član 9. stav 1.); da ostaviočeva deca i bračni drug nasleđuju na jednake delove (član 9. stav 2.).

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra pogrešnim stanovište Upravnog suda, prema kome ona nema pravo na vraćanje celokupne imovine radi čijeg vraćanja je podnela zahtev Agenciji, već samo na polovinu te imovine, budući da je zakonski naslednik bivšeg vlasnika i njegova supruga. Pozivajući se na pravilo o načinu raspodele naknadno pronađene imovine, podnositeljka ističe da je predmetnu imovinu trebalo rasporediti prema sadržini ranije donetog rešenja o nasleđivanju iza smrti bivšeg vlasnika.

Ispitujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da ustavna garancija označenog prava podrazumeva, pored ostalog, da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud dalje ukazuje na pravna stanovišta koja je izrazio u odlukama objavljenim na internet stranici: www.ustavni.sud.rs), u vezi sa pitanjem udela u pravu na povraćaj oduzete imovine i određivanjem pojma zakonskog naslednika u smislu odredaba o Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju:

- u situaciji kada se jedan zakonski naslednik odrekao nasleđa iza smrti bivšeg vlasnika, za odluku o tome ko su korisnici vraćene imovine i koliki je njihov udeo u pravu na povraćaj imovine, od značaja je činjenica da li je taj zakonski naslednik podnošenjem zahteva za restituciju manifestovao volju da ostvari prava po osnovu odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju (Odluka Už- 9103/2016 od 21. marta 201 9. godine);

- lica koja imaju pravo na povraćaj oduzete imovine na osnovu odredbe člana 5. stav 1. tačka 1) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju nisu naslednici u pravnom smislu, jer nema objekta nasleđivanja, budući da imovina koja se vraća ili se za nju dobija obeštećenje nije u vlasništvu bivših vlasnika, nego države ili drugih pravnih subjekata (videti , između ostalih, Odluku Už-8905/2016 od 4. aprila 2019. godine ).

Ustavni sud je, polazeći od činjenica utvrđenih u ovom ustavnosudskom postupku, konstatovao da je u postupku pred Agencijom utvrđeno da su zakonski naslednici bivšeg vlasnika podnositeljka ustavne žalbe i supruga bivšeg vlasnika, koja nije podne la zahtev za vraćanje sporne imovine, zbog čega je ocenjeno da podnositeljka ima pravo samo na udeo od ½ u predmetnoj imovini. Drugostepeni organ je ocenio da bi ½ s uvlasničkog dela pripala majci podnositeljke ustavne žalbe, da je podnela zahtev u zakonom propisanom roku, a da bi podnositeljka mogla da ostvari pravo na drugu polovinu predmetne imovine, samo pod uslovom da se njena majka u toku postupka pred prvostepenim organom tako sporazumela sa podnositeljkom. Upravni sud je u osporenoj presudi prihvatio u svemu razloge na kojima je drugostepeni organ zasnovao odluku o odbijanju žalbe.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud smatra da je u upravnom sporu koji je okončan osporenim aktom trebalo odgovoriti na pitanje od kakvog je uticaja na ostvarivanje prava po osnovu Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, činjenica da nisu svi zakonski naslednici bivšeg vlasnika podneli zahtev za vraćanje imovine koja je od njega oduzeta.

Razmatrajući sporno pravno pitanje, Ustavni sud je konstatovao da iz navedenih odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju proizlazi: da se pod korisnikom podrazumeva lice kome se rešenjem Agencije vraća imovina, odnosno daje obeštećenje; da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje ima bivši vlasnik – ako je u životu, odnosno njegovi zakonski naslednici, koji su utvrđeni u skladu sa odredbama Zakona o nasleđivanju i odredbama tog zakona; da se zakonski naslednici utvrđuju prema pravnosnažnom rešenju o nasleđivanju bivšeg vlasnika ili iz dostavljene dokumentacije, ako je nesporno ko su ta lica, a da se njihovi udeli utvrđuju prema pravnosnažnom rešenju o nasleđivanju, odnosno na osnovu sporazuma zakonskih naslednika zaključenog pred Agencijom; da ako se zakonski naslednici bivšeg vlasnika i njihovi udeli u pravu na povraćaj oduzete imovine ne mogu utvrditi na navedene načine, to utvrđuje sud u vanparničnom postupku.

Ustavni sud je dalje konstatovao da iz navedenih odredaba Zakona o nasleđivanju proizlazi da se, na osnovu zakona, nasleđuje po naslednim redovima, te da p rvi nasledni red čine ostaviočevi potomci i njegov bračni drug, koji nasleđuju na jednake delove.

Polazeći od navedenih pravnih stanovišta i odredaba zakona, Ustavni sud nalazi da se na osnovu odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju imovina ne stiče u trenutku smrti “ostavioca” kao bivšeg vlasnika, nego pravnosnažnošću odluke nadležnog organa. Ovaj sud stoga smatra da nemaju ustavnopravnog utemeljenja navodi ustavne žalbe da se u postupku restitucije primenjuju pravila o nasleđivanju u slučaju naknadno pronađene imovine – nakon što je postala pravnosnažna odluka suda o nasleđivanju, jer se vlasnički udeli određuju nezavisno od toga kako su utvrđeni tom odlukom. Ustavni sud ocenjuje da se pravo na vraćanje imovine, odnosno obeštećenje na osnovu Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ostvaruje primenom naslednopravnih pravila prevashodno u pogledu određivanja kruga lica koja ulaze u nasledne redove i redosleda po kojem su ta lica pozvana na ostvarivanje ovih prava i da to „nasleđivanje“ u suštini nije institut naslednog prava, već specifični pravni institut tog zakona.

Ustavni sud, međutim, nalazi da je za odluku o tome ko su korisnici vraćene imovine i koliki je njihov udeo u pravu na povraćaj imovine, od značaja činjenica da li su svi zakonski naslednici bivšeg vlasnika, podnoseći zahtev za restituciju, pokazali volju da ostvare prava po osnovu odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Ovaj sud, s tim u vezi, ocenjuje da odredbe Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju – prema kojima zahtev za vraćanje oduzete imovine i obeštećenju podnose svi vlasnici, odnosno njihovi zakonski naslednici, zajedno ili pojedinačno, upućuju na zaključak da kao korisnik vraćene imovine ne može biti određen bivši vlasnik, odnosno njegov zakonski nasledik koji nije podneo zahtev. Po nalaženju Suda, iz toga dalje sledi da se, u slučaju da neki zakonski naslednik bivšeg vlasnika ne podnese zahtev za vraćanje oduzete imovine, celokupna imovina vraća u svojinu nasledniku koji je takav zahtev podneo, jer on svoje pravo izvodi iz prava bivšeg vlasnika koji je preminuo. Zauzimanje drugačijeg shvatanja, po mišljenju Ustavnog suda, protivilo bi se razlozima zbog kojih je navedeni zakon donet i svrsi koja se sprovođenjem tog zakona želi ostvariti.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud smatra ustavnopravno neprihvatljivim stanovište Upravnog suda, prema kome zakonski naslednik bivšeg vlasnika koji je podneo zahtev za vraćanje imovine, nema pravo na vraćanje dela imovine koja bi pripao zakonskom nasledniku koji taj zahtev nije podneo.

Nalazeći da je ocena data u osporenom pojedinačnom aktu proizvoljna, odnosno da je primena prava bila očigledno arbitrerna, na štetu podnositeljke ustavne žalbe , Ustavni sud je utvrdio povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačk e 1. izreke.

6. Ustavni sud je , imajući u vidu prirodu utvrđene povrede prava u konkretnom slučaju, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio presudu Upravnog suda U. 9873/17 od 18. oktobra 2018. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-00360/2016-13 od 25. maja 2017. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud je ocenio preuranjenim zahtev ustavne žalbe da se utvrdi povreda prava na imovinu, garantovanog članom 58. Ustava, imajući u vidu da će, nakon poništavanja osporene presude Upravnog suda, biti ponovo ispitana zakonitost rešenja Ministarstva finansija kojim je okončan predmetni upravni postupak.

Ustavni sud nije posebno razmatrao ustavnu žalbu sa stanovišta prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, jer je ocenio da se u ustavnoj žalbi samo formalno ističe povreda označenih prava garantovanih članom 36. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u preostalom delu odbacio, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Podnositeljka ustavne žalbe, takođe, smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Agencijom za restituciju – Područna jedinica Beograd u predmetu broj 46-016077/2013.

Ispitujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta označenog Ustavnog prava, Sud je najpre konstatovao da je osporeni upravni postupak započeo 27. novembra 2013. godine, podnošenjem zahteva podnositeljke ustavne žalbe za vraćanje imovine , a da je okončan osporenom presudom Upravnog suda U. 9873/17 od 18. oktobra 2018. godine.

Ustavni sud je konstatovao da činjenica da je o zahtevu podnosi teljke odlučivano nepunih pet godina može ukazivati na povredu označenog ustavnog prava. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje predmetnih postupaka.

Po oceni Ustavnog suda, u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja.

Ispitujući postupanje upravnih i sudskih organa u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je za dugo trajanje predmetnog postupka prevashodno odgovoran prvostepeni organ, koji je posle dve godine i dva meseca od podnošenja zahteva odlučio o jednom delu zahteva i odredio da će o preostalom delu zahteva biti odlučeno kad se za to steknu zakonom propisani uslovi, ne navo deći okolnosti koje sprečavaju donošenje odluke o zahtevu u celini. Drugostepeni organ je odluku o žalbi podnositeljke doneo posle godinu dana i četiri meseca, koliko je trebalo i Upravnom sudu da okonča predmetni upravni spor.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosi teljku ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je odluka u osporenom postupku imala veliki materijalni i pravni značaj za podnositeljku, imajući u vidu da je reč o nepokretnostima koje se vraćaju u postupku restitucije. Po oceni ovog suda, podnositeljka ustavne žalbe kao stranka u postupku svojim radnjama nije doprine la produženju postupka.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i praksi i kriterijumima Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je, takođe, imao u vidu da u ospor enom postupku nije odlučeno o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe u celini, te da će Upravni sud, nakon poništavanja osporene presude, ponovo odlučivati o tužbi podnositeljke podnetoj protiv pobijanog drugostepenog rešenja . Iz navedenih razloga, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne za ovaj ustavnosudski spor i našao da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpela. Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Ustavni sud je, pored toga, imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije, od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16 ) i više drugih presuda, koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te je uskladio svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda.

10. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje i razuman rok u postupku restitucije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti