Usvajanje ustavne žalbe zbog proizvoljne primene materijalnog prava

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio presudu Apelacionog suda u Beogradu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Drugostepeni sud je proizvoljno primenio materijalno pravo kada je utvrdio pravo korišćenja na nacionalizovanom zemljištu samo na osnovu ugovora.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije, dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Dora iz Beča, Republika Austrija, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, n a sednici Veća održanoj 10. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milana Dora i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7936/12 od 29. novembra 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7936/12 od 29. novembra 2012. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10945/11 od 20. juna 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Dor iz Beča, Republika Austrija, podneo je, 22. februara 2013. godine, preko punomoćnika Slobodana Markovića , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u tački 1. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava. Podnosilac se istovrem eno pozvao i na povredu prava garantovanih odredbama člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evro psku konvenciju.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je sporni ugovor raskinut, budući da su ugovorne strane - pravni prethodnici parničnih stranaka odustale od njegovog izvršenja jer nije bila dozvoljena gradnja porodične stambene zgrade na predmetnom zemljištu. Podnosilac zatim ističe da je Apelacioni sud u Beogradu, prilikom donošenja osporene preinačujuće presude, "pribegao" preterano formalističkoj primeni prava, kada je zaključio da, u konkretnom slučaju, nema dokaza da je njegovom pravnom prethodniku - majci uručeno rešenje kojim je Narodni odbor opštine Čukarica odbio da joj dodeli na korišćenje parcelu zemljišta radi izgradnje porodične kuće . Ovo stoga što u spisima postoji službena beleška koja sadrži konstataciju o uručenju tog rešenja, a koju Apelacioni sud u Beogradu ne prihvata kao dokaz o uručenju, jer službeno lice koje je s astavilo belešku o ur učenju rešenja, nije otisnulo i pečat organa. Takođe, podnosilac ukazuje i da prvostepeni sud nije "korigovao" označenu vrednost spora, iako je očigledna stvarna vrednost veća od vrednosti označene u tužbi, usled čega je bio onemogućen da izjavi vanredni pravni lek protiv drugostepene presude. Polazeći od navedenog, podnosilac smatra da su mu povređena označena prava, pa predlaže da se osporena drugostepena presuda poništi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporenu presudu i drugu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10945/11 od 20. juna 2012. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo utvrđenje da je tužilja M. B, po osnovu nasleđa iza svojih pravnih prethodnika S.B. i R.B, stekla pravo korišćenja na parceli broj 214 površine 0,07 ari i 16 m2, upisane u ZKUL broj 2317, KO Beograd 6, kao i da su prvotužena Republika Srbija i drugotuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, dužni priznati i dozvoliti tužilji zemljišnoknjižni upis prava korišć enja na navedenoj parceli izdavanjem podobne isprave, koju će u protivnom zam eniti ova presuda; s tavom drugim izreke obavezana je tužilja da naknadi drugotuženom troškove parničnog postupka. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da je sud utvrdio da pravni prethodnici tužilje nisu bili u državini predmetnog zemljišta, osim u periodu do zaključenja ugovora (kada su to zemljište koristili po osnovu zakupa), niti se u posedu tog zemljišta nalazi tužilja, a da je pravni prethodnik tuženog A.D. bila u državini do 1970. godine, kada joj je rešenjem SO Čukarica oduzeto navedeno zemljište, kao i da se A. D. borila protiv oduzimanja zemljišta iz poseda i u vezi sa tim vodila više raznih postupaka. Pored toga, utvrđeno je i da je rešenjem Republičkog geodeskog zavoda - Službe za katastar nepokretnosti Beograd od 10. novembra 2011. godine dozvoljena konverzija prava korišćenja u pravo svojine na predmetnoj parceli u korist drugotuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7936/12 od 29. novembra 2012. godine preinačena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10945/ 11 od 20. juna 2012. godine, tako što je utvrđeno da je tužilja, po osnovu nasleđa iza svojih pravnih prethodnika S . B. i R . B , stekla pravo korišćenja na predmetnoj parceli , što su tuž eni dužni priznati, a tužilji će ova presuda poslužiti za zemljišnoknjižni upis prava korišćenja na opisanoj nepokretnosti, te je obavezan tuženi da tužilji isplati troškov e parničnog postupka. U obrazloženju osporene presude je navedeno: da su pravni prethodnici tužilje , kao kupci, sa pravnim prethodnikom tuženog , kao prodavcem, zaključili ugovor o prodaji prava korišćenja na predmetnoj kat astarskoj p arceli, kao neizgrađenog građevinskog zemljišta, na kome su potpisi ugovornih strana overeni pred Drugim sreskim sudom u Beogradu 9. decembra 1959. godine; da je članom 4. tog ugovora prodavac preuzeo obavezu da od Narodnog odbora o pštine Čukarica pribavi odobrenje za trajno korišćenje navedenog zemljišta, da u tu svrhu do kraja 1959. godine preda zahtev Narodnom odboru o pštine Čukarica i o tome obavesti kupca, a ukoliko to ne učini u označenom roku ili kasnije bude odbijen njegov zah tev, ugovor se smatra raskinutim i prodavac je dužan da vrati kupcima sve što je na ime kupovne cene primio; da je članom 5. ugovora potvrđeno da je prodavac primio tadašnjih 250.000,00 dinara na ime dela kupoprodajne cene koja je ugovorena u iznosu od 300.000,00 dinara, a kupci su se obavezali da ostatak od 50.000,00 dinara isplate prodavcu u roku od tri meseca od dana overe potpisa na ovom ugovoru kod suda, a ako se potvrda od N arodnog odbora opštine Čukarica dobij e ranije, da isplatu izvrše istog dana; da ugovor sadrži klauzulu intabulandi, a članom 7. je konstatovano da su kupci već u posedu navedenog imanja po osnovu zakupa; da je prodavac A . D. bila upisana u zemljišnim knjigama kao vlasnik navedene parcele, da bi na osnovu rešenj a Sekretarijata za finansije Narodnog odbora opštine Čukarica od 7. septembra 1959. godine ova parcela bila uknjižena kao društvena svojina uz uknjižbu prava korišćenja na osnovu čl . 38. i 39. tada važećeg ZON u korist A. D ; da je, potom, na osnovu pravnosnažnog rešenja O. 108/92 od 24. januara 1992. godine, uknjiženo pravo korišćenja na ovoj parceli u korist M. D, a zatim, na osnovu pravnosnažnog ostavinskog rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu O. 3 807/06 od 24. januara 2007. godine, uknjiženo je pravo kor išćenja na tuženog Milana Dora; da je pravnosnažnim ostavinskim rešenjima Opštinskog suda u Ljigu O. 27/05 od 1. aprila 2005. godine i O. 84/97 od 1. aprila 2005. godine utvr đeno da je za zakonskog naslednika na naknadno pronađenoj zaostavštani ostavilje pok. R. B . i ostavioca pok. S . B , a koja se sastoji od po 1/2 prava korišćenja na predmetnoj kat astarskoj parceli , oglašena tužilja - snaha ostavilaca; da su pravni prethodnici tužilje i pravni prethodnik tuženog 12. decembra 1959. godine, zajednički podneli molbu Narodnom odboru opštine Čukarica, koja je primljena 14. decembra 1959. godine , radi davanja zemljišta na korišćenje u cilju izgradnje porodične stambene zgrade; da je pravni prethodnik tuženog 9. maja 1960. godine podnela i poseban zahtev za priznavanje prava trajnog korišćenja na označenoj katastarskoj parceli ; da je imovinsko-pravni odsek Narodnog odbora opštine Čukarica izradio predlog rešenja kojim se, između ostalog, odbija zahtev A. D. za dodelu na trajno i besplatno korišćenje navedene parcele radi podizanja porodične stambene zgrade, a na sednici Narodnog odbora opštine Čukarica od 11. jula 1960. godine, ovaj predlog je usvojen i odbijeni su zahtevi ranijih sopstvenika da im se dodeli nacionalizovano građevinsko zemljište radi izgradnje porodične stambene zgrade, a koji se odnosi i na A. D ; da u spisima nema dokaza da je izrađen pismeni otpravak ovog rešenja i da je isto uručeno pravnim prethodnicima tužilje i tuženog, s tim što je na molbi od 12. decembra 1959. godine označeno da je rešenje uručeno moliocu, a da je predmet kao završen arhiviran 4. avgusta 1960. godine ; da navedena službena beleška nije snabdevena pečatom Narodnog odbora opštine Čukarica, niti se na istoj nalazi potpis molioca.

Drugostepeni sud nalazi da na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud nije pravilno primenio materijalno pravo donoseći pobijanu presudu. Naime, Apelacioni sud smatra da prvostepeni sud nije pravilno zaključio da je ugovoreni raskidni uslov i nastupio, pošto tuženi nisu dokazali da je podnosiocima molbe dost avljen pismeni otpravak rešenja koje je doneto na sednici Narodnog odbora opštine Čukarica 11. jula 1960. godine, niti su dokazali da je ovo rešenje postalo konačno, odnosno da je podnosiocima molbe bilo omogućeno da protiv tog rešenja izjave žalbu. Pogrešan je zaključak prvostepenog suda da je navedeno rešenje postalo konačno, a koji proizlazi iz činjenice da je na molbi ručno zabeleženo da je rešenje uručeno moliocu 4. avgusta 1960. godine. Navedena beleška nije snabdevena pečatom nadležnog organa, niti su istu potpisali molioci, zbog čega se pri navedenim činjenicama, kao i pri činjenici da nije pribavljen pismeni otpravak rešenja, ne može prihvatiti stav prvostepenog suda da je rešenje postalo konačno. Upravo suprotno, iz svih relevantnih činjenica proizlazi da nadležni državni organ nije izradio pismeni otpravak rešenja, zbog čega ovo rešenje i nije uručeno moliocima, pa isto nije moglo da postane konačno i da proizvodi pravno dejstvo. Pored toga, tuženi nisu dokazali da je pravnim prethodnicima tužilje izvršen povraćaj dela kupoprodajne cene koju su isplatili prodavcu, a što je bila obaveza prodavca u slučaju nastupanja raskidnog uslova, u smislu člana 4. ugovora o prodaji prava korišćenja. Imajući u vidu da su na dan zaključenja ugovora pravni prethodnici tužilje isplatili pretežni deo kupoprodajne cene (83,33%), da su stupili u državinu spornog zemljišta po osnovu ugovora, da raskidni uslov nije nastupio iz već navedenih razloga, te da pravni prethodnik tužilje nije vratio isplaćeni deo kupoprodajne cene, Apelacioni sud je ocenio da su pravni prethodnici tužilje na osnovu navedenog ugovora, koji je u potpunosti realizovan, stekli pravo trajnog korišćenja predmetnog zemljišta i da tužilja, kao njihov naslednik, ima pravo trajnog korišćenja tog zemljišta, te da na osnovu ove presude može da izvrši upis svog prava u zemljišne knjige.

Činjenica da se pravni prethodnici tužilje nisu uknjižili kao nosioci prava trajnog korišćenja na spornom zemljštu, kao i da je opština Čukarica ovo zemljište kasnije izuzela iz poseda pravnom prethodniku drugotuženog i dodelila na korišćenje pravnim licima ne utiče na pravo korišćenja tužilje. Rešenja o izuzimanju iz poseda su poništena presudom Vrhovnog suda Srbije U. 2453/71 od 11. juna 1971. godine i rešenjem Ode ljenja za imovinsko-pravne i stambene poslove - Odsek za imovinsko-pravne poslove opštine Čukarica br. 463-945/09-06-02 od 16. februara 2010. godine, a tužilja ima jači pravni osnov u odnosu na drugotuženog, jer su njeni pravni pre thodnici stekli pravo korišćenja na spornom zemljištu teretnim pravnim poslom - kupovinom od pravnog prethodnika drugotuženog koja je realizovana isplatom pretežnog dela kupoprodajne cene i stupanjem u državinu na osnovu ugovora o kupoprodaji, a raskidni uslov iz ugovora nije nastupio. Pored toga, rešenje doneto na sednici Opštinskog veća Narodnog odbora opštine Čukarica od 11. jula 1960. godine ne može da proizvodi pravno dejstvo jer nema dokaza da je konačno u upravnom postupku, odnosno pravnosnažno, pošto podnosiocima molbe nije dostavljen pismeni otpravak rešenja sa poukom o pravnom leku, pa isti nisu ni imali mogućnost da protiv tog rešenja upotrebe delotvoran pravni lek. O izvršenju navedenog rešenja trebalo je da s e stara Odeljenje za finansije Narodnog odbora opštine Čukarica (strana 21. zapisnika sa sednice), što znači da je to odeljenje trebalo da izradi pismeni otpravak rešenja i uruči ga podnosiocima molbe, ali u spisima nema dokaza da je to učinje no. Zato je žalba tužilje usvojena, a pobijana presuda preinačena u stavu prvom izreke .

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe , je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakome jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Kako su odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini istovetna pravima iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, to Ustavni sud postojanje povrede ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na odredbe Ustava.

Odredbom člana 38. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta („ Službeni list FNRJ“, broj 52/58) bilo je propisano da građevinsko neizgrađeno zemljište koje je nacionalizovano ostaje u posedu ranijeg sopstvenika sve dok ga on na osnovu rešenja opštinskog narodnog odbora ne preda u posed opštini ili drugom licu radi izgradnje zgrade ili drugog objekta ili radi izvođenja drugih radova, te da se predaja zemljišta u posed opštini ili drugom korisniku ne može izvršiti pre nego što je korisniku to potrebno radi izvođenja građevinskih ili drugih radova kojima se zemljište privodi namenjenoj svrsi.

Obaveznim tumačenje m člana 39. s tav 1. i člana 40. stav 1. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta („Službeni list FNRJ", br. 24/59 i 1/63) bilo je predviđeno:

Prema članu 39. stav 1. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, raniji sopstvenik nacionalizovanog građevinskog neizgrađenog zemljišta ima pravo to zemljište, dok je u njegovom posedu (član 38. stav 1. istog zakona), besplatno sam koristiti ili ga dati drugome na korišćenje uz naknadu ili bez naknade.

Odredbu člana 39. stav 1. pomenutog zakona treba tako shvatiti da raniji sopstvenik nacionalizovanog građevinskog neizgrađenog zemljišta može to zemljište dati drugome na privremeno korišćenje uz naknadu ili bez naknade, saglasno važećim propisima o zakupu poljoprivrednog zemljišta, zadržavajući na njemu pravo korišćenja koje po zakonu ima, kao i da može to pravo korišćenja trajno preneti na drugoga, uz naknadu ili bez naknade. U ovom poslednjem slučaju, prava i obaveze koje je na osnovu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta imao raniji sopstvenik u pogledu nacionalizovanog građevinskog neizgrađenog zemljišta prelaze na lice na koje je preneo svoje pravo korišćenja na tom zemljištu, ako je ovaj prenos zabeležen u zemljišnim knjigama.

Prema članu 40. stav 1. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta („Službeni list FNRJ“, broj 52/58), na zahtev ranijeg sopstvenika nacionalizovanog neizgrađenog građevinskog zemljišta opštinski narodni odbor daće mu to zemljište na korišćenje radi podizanja porodične stambene zgrade, ako se prema urbanističkom planu ili odluci narodnog odbora koja taj plan zamenjuje, može na tom zemljištu podići takva zgrada.

Odredbu člana 40. stav 1. navedenog zakona treba shvatiti tako da će narodni odbor ranijem sopstveniku nacionalizovanog građevinskog zemljišta dati na korišćenje radi podizanja porodične stambene zgrade, pod zakonom određenim uslovima, onoliko od tog zemljišta koliko je, u skladu sa urbanističkim planom ili odlukom koja taj plan zamenjuje, potrebno za podizanje i redovnu upotrebu porodične stambene zgrade, i ako on već nema u svojini maksimum stambenog prostora koji građanin po članu 2. tog zakona može imati u svojini ili ako izgradnjom te zgrade ne bi prešao taj maksimum.

Ako raniji sopstvenik nacionalizovanog građevinskog neizgrađenog zemljišta, saglasno odredbi člana 39. stav 1. pomenutog zakona i obaveznom tumačenju iste odredbe („Službeni list FNRJ“, broj 24/59), prenese svoje pravo korišćenja na tom zemljištu, opštinski narodni odbor daće licu na koje je to pravo preneto, na njegov zahtev, saglasno članu 40. stav 2. tog zakona i drugim u zakonu određenim uslovima, na korišćenje radi podizanja porodične stambene zgrade onoliko od tog zemljišta koliko je, u skladu sa urbanističkim planom ili odlukom koja taj plan zamenjuje, potrebno za podizanje i redovnu upotrebu takve zgrade. Ovo pod uslovom ako opštinski narodni odbor ništa od tog zemljišta nije već dao na korišćenje ranijem sopstveniku istog zemljišta radi podizanja porodične stambene zgrade i ako ni raniji sopstvenik ni lice na koje je on preneo svoje pravo korišćenja na tom zemljištu nemaju u svojini maksimum stambenog prostora koji građanin po članu 2. pomenutog zakona može imati u svojini, ili ako izgradnjom te porodične stambene zgrade ne bi prešao taj maksimum.

5. Imajući u vidu sadržinu navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u suštini, zasniva na tome da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio predmetni tužbeni zahtev.

Ustavni sud konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog i procesnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog i procesnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog i procesnog prava.

U predmetnom parničnom postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno je da je pravni prethodn ik podnosioca ustavne žalbe A. D. bi la najpre vlasnik predmetne katastarske parcele, a nakon nacionalizacije je imala pravo korišćenja te parcele . Pored toga, utvrđeno je da su pravni prethodnici tužilje i pravni prethodnik podnosioca zaključili ugovor o prodaji prava korišćenja na predmetnoj kat astarskoj p arceli, kao neizgrađenog građevinskog zemljišta, kojim je, pored ostalog, bilo predviđeno da prodava c od Narodnog odbora o pštine Čukarica pribavi odobrenje za trajno korišćenje navedenog zemljišta da u tu svrhu preda zahtev Narodnom odboru o pštine Čukarica i o tome obavesti kupca, a ukoliko bude odbijen njegov zah tev, ugovor se smatra raskinutim. Takođe je utvrđeno da su pravni prethodnici tužilje i pravni prethodnik tuženog zajednički podneli molbu Narodnom odboru opštine Čukarica , radi davanja zemljišta na korišćenje u cilju izgradnje porodične stambene zgrade, te da je na sednici Narodnog odbora opštine Čukarica od 11. jula 1960. godine usvojen predlog rešenja kojim su odbijeni zahtevi ranijih sopstvenika da im se dodeli nacionalizovano građevinsko zemljište radi izgradnje porodične stambene zgrade. U spisima nema dokaza da je izrađen pismeni otpravak ovog rešenja i da je isto uručeno pravnim prethodnicima tužilje i tuženog, s tim što je na molbi od 12. decembra 1959. godine označeno da je rešenje uručeno moliocu, a da je predmet kao završen arhiviran 4. avgusta 1960. godine . Pri tome je utvrđeno da pravni prethodnici tužilje, nakon odbijanja zahteva za izgradnju, nisu bili u posedu predmetne parcele, niti su nakon zaključenja ugovora izvršili zemljišno-knjižni prenos prava korišćenja. Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tuži lje za utvrđenje prava korišćenja, navodeći da je rešenje o odbijanju zahteva za izgradnju konačno, pa sporni ugovor nije izvršen zbog nastupanja raskidnog uslova, budući da se evidentno svrha ugovora nije mogla ostvariti, jer je namera kupaca bila da se predmetna parcela kupi radi izgradnje porodične stambene zgrade.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev tužioca, nalazeći da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi potpuno i pravilno utvrđeno, ali da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo. U osporenoj presudi drugostepeni sud je ocenio da nije nastupio raskidni uslov predviđen članom 4. spornog ugovora, pošto tuženi nisu dokazali da je pravnim prethodnicima parničnih stranaka dost avljen pismeni otpravak rešenja koje je doneto na sednici Narodnog odbora opštine Čukarica 11. jula 1960. godine, niti da je ono konačno, pa je tužilja ima la jači pravni osnov u odnosu na podnosioca ustavne žalbe , jer su njeni pravni prethodnici stekli pravo korišćenja na spornom zemljištu teretnim pravnim poslom, koji je realizovan isplatom pretežnog dela kupoprodajne cene i stupanjem u državinu na osnovu ug ovora o kupoprodaji.

Iz sadržine člana 38. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, kao i Obaveznog tumačenja člana 39. stav 1. tog zakona proizlazi da je raniji sopstvenik mogao uz naknadu ili bez naknade trajno preneti pravo korišćenja koje je imao na nacionalizovano m građevinskom neizgrađenom zemljišt u na drugo lice, s tim da je za taj prenos pored punovažnog ugovora bio potreban i upis tog prava u zemljišne knjige, kao i predaja zemljišta u posed novom sticaocu prava korišćenja. Ukoliko su raniji sopstvenik nacionalizovanog građevinskog zemljišta ili lice na koje je on preneo pravo korišćenja tog zemljišta na njemu želeli da izgrade porodičnu stambenu zgradu, pod zakonom propisanim uslovima, a prema Obaveznom tumačenju odredbe člana 40. stav 1. navedenog Zakona, prethodno je bilo potrebno da narodni odbor donese rešenje kojim će ranijem sopstveniku ili licu na koje je raniji sopstvenik preneo pravo korišćenja dati na korišćenje to zemljište radi izgradnje porodične stambene zgrade, u smislu člana 39. stav 1. navedenog Zakona.

Dakle, prema Zakonu o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, za prenos prava korišćenja nacionalizovanog građevinskog zemljišta nije bilo dovoljno samo postojanje punovažnog ugovora kao pravnog osnova koji vodi derivativnom sticanju prava korišćenja, već se to pravo moglo steći tek kada se tom uslovu pridruži još i odgovarajući zakonom utvrđeni način sticanja - upis u javnu knjigu i izvrši predaja predmetne katastarske parcele u posed sticaoca, a što je prvostepeni sud na pravno utemeljen način i obrazložio svojom odlukom koja je preinačena osporenom drugostepenom presudom. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da nije ustavnopravo prihvatljivo obrazloženje Apelacionog suda u Beogradu da činjenica da pravni prethodnici tužilje nisu bili uknjiženi kao nosioci prava trajnog korišćenja predmetne katastarske parcele i da nakon zaključenja kupoprodajnog ugovora nisu bili u posedu te nepokretnosti ne utiče na pravo korišćenja tužilje.

Imajući u vidu da je zaključak drugostepenog suda da je tužilja po osnovu nasleđa iza svojih pravnih prethodnika stekla pravo korišćenja na predmetnoj katastarskoj parceli zasnovan isključivo na činjenici da je sporni ugovor punovažan, što, samo po sebi, kao što je već navedeno, nije bilo dovoljno za sticanje prava korišćenja na nacionalizovanom građevinskom zemljištu, Ustavni sud smatra da je osporena drugostepena presuda doneta proizvoljnom primenom materijalnog prava i da je na taj način podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđe nje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Pored toga, Ustavni sud nalazi da Apelacioni sud u Beogradu kao jedan od argumenata za svoj pravni stav da je navedeni ugovor "u potpunosti realizovan" i da su pravni prethodnici tužilje stekli pravo korišćenja na predmetnom zemljištu zasniva i na činjenici da su oni stupili u "državinu spornog zemljišta na osnovu ugovora o kupoprodaji", iako je u prvostepenom postupku utvrđeno da nakon zaključenja spornog ugovora pravni prethodnoci tužilje nisu bili u posedu predmetnog zemljišta, a što je predstavljao jedan od uslova za sticanje prava trajnog korišćenja predmetnog zemljišta, već je utvrđeno da su bili u posedu tog zemljišta do zaključenja spornog ugovora, i to po osnovu ugovora o zakupu, a ne po osnovu ugovora o kupoprodaji prava korišćenja. Na taj način, po oceni Ustavnog suda, podnosiocu ustavne žalbe je pravo na pravično suđenje povređeno time što je osporena drugostepena presuda doneta i proizvoljnom primenom procesnog prava. Naime, ako je drugostepeni sud našao da je činjenično stanje u ožalbenoj presudi pogrešno ili nepotpuno utvrđeno, a prvostepena presuda je već jednom bila ukinuta, bio je dužan da , saglasno članu 383. stav 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) zakaže raspravu i da tek nakon toga meritorno odluči o žalbi tužilje, odnosno o postavljenom tužbenom zahtevu.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenom drugostepenom presudom podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje i ocenio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene drugostepene presude, kako bi Apelacioni sud u Beogradu doneo novu odluku o žalbi tužilje izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10945/11 od 20. juna 2012. godine , pa je odlučio kao u tač. 1. i 2. izreke.

6. Ostale navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, kao i prava iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud nije ocenjivao, s obzirom na to da je osporena drugostepena presuda poništena i da će žalba tužilje biti predmet ponovnog razmatranja u postupku pred Apelacionim sudom u Beogradu.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Usvajanje ustavne žalbe zbog proizvoljne primene materijalnog prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti