Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao devet godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 900 evra. Ostali delovi žalbe, koji se odnose na prava na rad i imovinu, odbačeni su.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. I . iz L . kod Lazarevca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. decembra 201 9. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. I . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Lazarevcu u predmetu P1. 68/11 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. I . iz L . kod Lazarevca je , 21. februara 2017. godine , preko punomoćnika M . R, advokata iz Lazarevca, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2516/15 od 21. septembra 2016. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3305/14 od 10. septembra 2015. godine, zbog povrede prava na imovinu i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 58. stav 1. i člana 60. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Lazarevcu u predmetu P1. 68/11 .

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je postupak u sporu iz radnog odnosa, koji je hitne prirode, traj ao osam godina , iz čega nesumnjivo proizlazi da je podnosi ocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku ; da parnični sudovi nisu uzeli u obzir da podnosiocu ustavne žalbe nije bilo omogućeno da iznese svoju odbranu, utoliko što ga tuženi poslodavac nije upozorio na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu; da se upozorenje od 6. jula 2007. godine (dolazak na posao pod uticajem alkohola) nije odnosilo na povredu radne obaveze koja je ista ili slična povred i od 9. avgusta 2007. godine (dolazak van radnog vremena ispred portirnice tuženog), a usled koje je podnosiocu ustavne žalbe otkazan ugovor o radu .

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene akte i podnosi ocu ustavne žalbe prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate , kao i da mu dosudi troškove postupka po ustavnoj žalbi .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Osnovnog sud a u Lazarevcu P1. 68/11 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 3 . oktobra 200 7. godine, u svojstvu tužioca, podneo Opštinskom sudu u Lazarevcu tužbu protiv tuženog privrednog društva „K.“ d.o.o. Vreoci, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu od 13. avgusta 200 7. godine, vraćanja na rad i raspoređivanja na odgovarajuće radno mesto, prema stručnoj spremi i radnim sposobnostima . Predmet je zaveden pod brojem P1. 155/07.

Tuženi je 26. novembra 2007. godine dostavio odgovor na tužbu. U periodu do prvog presuđenja zakazano je i održano tri ročišta za glavnu raspravu (28. februara, 8. maja i 11. septembra 2008. godine) . U okviru dokaznog postupka saslušano je četvoro svedoka, kao i tužilac u svojstvu parnične stranke. Glavna rasprava je zaključena 11. septembra 200 8. godine.

Presudom Opštinskog suda u Lazarevcu P1. 155/07 od 11. septembra 20 08. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca u celini. Tuženi je 1. oktobra 20 08. godine izjavio žalbu, na koju je tužilac odgovorio podneskom od 6. oktobra 20 08. godine.

Spisi parničnog predmeta su krajem oktobra 200 8. godine prosleđeni Okružnom sudu u Beogradu na žalbeni postupak. Rešenjem Gž1. 5871/08 od 30. septembra 2009. godine predmet je vraćen prvostepenom sudu na dopunu postupka , tačnije, kako bi se utvrdi lo da li je lice koje žalbu potpisalo bilo za to ovlašćeno. Tim povodom je 5. novembra 2009. godine održano ročište pred prvostepenim sudom, nakon čega je predmet ponovo upućen Okružnom sudu u Beogradu.

Nakon 1. januara 2010. godine, nadležnost Okružnog suda u Beogradu je preuzeo Apelacioni sud u Beogradu, koji je rešenjem Gž1. 2650/10 od 8. septembra 20 10. godine ukinuo ožalbenu presudu i predmet u prvoj polovini januara 2011. godine vra tio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Nadležnost Opštinskog suda u Lazarevcu je nakon 1. januara 2010. godine preuzeo Drugi osnovni sud u Beogradu – Sudska jedinica u Lazarevcu . Predmet je u ponovnom postupku zaveden pod brojem P1. 68/11. R očište za glavnu raspravu je zakazano za 10. mart 2011. godine. Na tom ročištu je određeno ponovno saslušanje svedoka O.J, budući da je u međuvremenu došlo do promene postupajućeg sudije, predsednika veća. Imajući u vidu da je svedok O.J. promenila prebivalište, punomoćnik tužioca je preuzeo obavezu da sudu dostavi njenu novu adresu.

Tri naredna ročišta za glavnu raspravu (31. maja, 15. septembra i 17. novembra 2011. godine) odložena su jer punomoćnik tužioca nije uspeo da pribavi navedeni podatak. Sudu je predočen JMBG svedoka O.J, na osnovu kojeg je zatražen izveštaj od Policijske stanice u Lazarevcu. Izveštaj je u sud prispeo 8. decembra 2011. godine . Ročište je zakazano za 28. maj 2012. godine. Međutim, svedok O.J. nije pronađena ni na adresi iz izveštaja, zbog čega je sud odredio da se sa postupkom zastane u periodu od 60 dana, u kome je tužilac trebalo da pribavi podatak gde se svedok O.J. nalazi.

Sud je dopisom od 26. jula 2013. godine pozvao punomoćnika tužioca da dostavi adresu svedoka O.J, podsećajući ga da je postupak i dalje u zastoju. Podneskom od 9. avgusta 2013. godine, punomoćnik tužioca je obavestio sud da se svedok O.J. nalazi na privremenom radu u Crnoj Gori, a na ročištu održanom 20. decembra 2013. godine da se u Republiku Srbiju vraća 10. februara 2014. godine.

Nadležnost Drugog osnovn og sud a u Beogradu – Sudska jedinica u Lazarevcu je nakon 1. januara 201 4. godine preuzeo Osnovni sud u Lazarevcu. Svedok O.J. je uredno pozvana za ročište zakazano za 3. mart 2014. godine, ali se pozivu nije odazvala, zbog čega je sud izrekao novčanu kaznu. Budući da se poziv za naredno ročište ( 14. april 2014. godine) vratio sa napomenom „nepoznata“, sud je novi poziv uputio preko Policijske uprave za grad Beograd. Na ročištu održanom 27. maja 2014. godine, nakon saslušanja svedoka O.J. i tužioca u svojstvu parnične stranke, glavn a rasprav a je zaključ ena.

Presudom Osnovnog suda u Lazarevcu P1. 68/11 od 27. maja 201 4. godine tužbeni zahtev tužioca je odbijen kao neosnovan u celini . Tužilac je žalbu izjavio 18. juna 201 4. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 2397/14 od 21. avgusta 2014. godine predmet vratio prvostepenom sudu kako bi se izvršila ispravka ožalbene presude. Rešenjem od 22. septembra 2014. godine izvršena je ispravka, te je predmet ponovo upućen Apelacionom sudu u Beogradu, koji je osporenom presud om Gž1. 3305/14 od 10. septembra 2015. godine potvrdio prvostepenu presudu delu koji se odnosi na poništaj rešenja i vraćanje tužioca na rad, dok je u delu kojim je traženo da se tužilac rasporedi na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima , prvostepena presuda ukinuta i tužba tužioca odbačena kao nedozvoljena .

Reviziju tužioca od 28. oktobra 201 5. godine, Vrhovni kasacioni sud je odbio kao neosnovanu osporenom presudom Rev2. 2516/15 od 21. septembra 2016. godine, koja je punomoćniku tužioca uručena 26. januara 201 7. godine.

4. Odredbama Ustava , na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) ; da se svakom jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Zakonom o parničnom postupku ( „Službeni glasnik RS“, br. 125/04 , 111/09 , 36/11 – dr. zakon i 53/13 – Odluka US), koji se u konkretnom slučaju primenj ivao, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će sud zastati sa postupkom kad je to izričito predviđeno zakonom ili kad u toku postupka oceni da je to celishodno, da sud donosi rešenje o zastajanju sa postupkom po službenoj dužnosti kad odluči da zastane sa postupkom da bi sačekao ishod neke procesne delatnosti ili da bi pružio mogućnost da se preduzme neka radnja u postupku, da u rešenju o zastajanju sa postupkom sud određuje i koliko će zastajanje trajati, da protiv rešenja o zastajanju sa postupkom nije dozvoljena posebna žalba, da sud nastavlja postupak po službenoj dužnosti čim prestanu razlozi koji su izazvali zastajanje sa postupkom (član 219. st. 1. - 5. ); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 3. oktobra 2007. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Lazarevcu, i da je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2516/15 od 21. septembra 2016. godine, koja je punomoćniku podnosi oca ustavne žalbe uručena 26. januara 201 7. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak trajao devet godina . Napred izneto samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, devetogodišnje trajanje postupka u sporu iz radnog odnosa ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca, a što se u najvećoj meri može pripisati nedovoljnoj efikasnosti prvostepenog suda . Činjenice da su ročišta za glavnu raspravu zakazivana u vremenskim intervalima od dva do četiri meseca, da je dokazni postupak obeležilo samo svedočenje četvoro svedoka i jedne parnične stranke, da je po prijemu izveštaja o prebivalištu svedoka ročište za glavnu raspravu zakazano nakon skoro šest meseci, da je zastajanje sa postupkom , radi pribavljanja adrese svedoka , bilo oročeno na 60 dana, a da je postupak nastavljen posle godinu i po dana, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da prvostepeni sud u ovom predmetu nije postupa o u skladu sa načelima efikasnosti i hitnosti koja karakterišu ov u vrst u spora . Međutim, ne može se zanemariti činjenica da je u periodu zastoja postupk a podnosi lac ustavne žalbe bio taj koji je dužan da pribavi adresu svedoka i o tome obavesti sud. Podnosilac ustavne žalbe se nije obraćao sud u kako u okviru tog perioda, tako ni kasnije, sve dok ga prvostepeni sud nije podsetio na preuzetu obavezu. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da je prolongiranju postupka u pomenutoj fazi doprinela neaktivnost kako prvostepenog suda, tako i podnosioca ustavne žalbe. Istovremeno, nemogućnost pronalaženja svedoka na registrovanoj adresi, čiji je iskaz nesumnjivo bio relevantan za donošenje odluke, predstavlja objektivnu prepreku koja je trajanje postupka produžila najmanje za godinu dana. Odgovornost za to se ne može p ripisati ni sud u, ni podnosiocu ustavne žalbe.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izre ke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpe o zbog učinjene povrede prava , Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka i utvrđeni doprinos podnosi oca ustavne žalbe , već i ekonomsko-socijalne prilike, kao i č injenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava ( ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, kao i presude donete nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpe o zbog ne efikasnog postupanja sudova .

7. U pogledu istaknute povrede prava na rad, Ustavni sud konstatuje da zajemčeno pravo iz člana 60. Ustava ne sadrži garancije da se zaposlenje dobije i zadrži, podjednako kao što pravo na rad nema kao svoj korelat obavezu države da rad obezbedi. Otkaz je institut radnog prava, koji se razrađuje zakonima iz radnopravne oblasti, prevashodno opštim, a potom i posebnim, dok je sadržinom Ustavom zajemčenog prava na rad utvrđeno, pored ostalog, pravo na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa. Stoga Ustavni sud naglašava da sam prestanak radnog odnosa ne predstavlja povredu prava na rad iz člana 60. Ustava, ukoliko je on usledio pod uslovima i na način propisan zakonom. Ustavni sud je, uvidom u osporene presude, utvrdio da one sadrž e jasna i detaljno argumentovana obrazloženja, zasnovana na ustavnopravno prihvatljivo m tumačenju člana 180. stav 3. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05) , iz čega dalje sledi da u konkretnom slučaju nema ustavnopravnih razloga za tvrdnje o povredi prava na rad iz člana 60. Ustava. Pritom, Ustavni sud konstatuje da su o zakonitosti prestanaka radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe odlučivali sudovi u tri instance.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporene akt e jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Što se tiče istaknute povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi ovog prava bliže ne obrazlaže, već ih, u stvari, izvodi iz navoda o povredi prava na rad .

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom (videti , pored drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

8. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti