Odbijena ustavna žalba u vezi sa produženjem pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu protiv rešenja o produženju pritvora. Ocenjeno je da su razlozi za pritvor bili zakoniti i individualizovani, te da je o žalbi odlučeno u hitnom roku. Deo žalbe koji se odnosi na zlostavljanje odbačen je kao neblagovremen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov , dr Milan Škulić i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. R . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. marta 2023 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba B. R . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu K. 670/17 Kv. 4016/17 od 21. decembra 2017. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 22/18 od 5. januara 2018. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba B. R . izjavljena protiv radnji ovlašćenih službenih lica Ministarstva unutrašnjih poslova.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. R . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 7. februara 2018. godine , preko V. T, advokata iz Beograda , ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 10. maja 2018. godine, protiv rešenja Višeg suda u Beogradu K. 670/17 Kv. 4016/17 od 21. decembra 2017. godine i rešenj a Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 22/18 od 5. januara 2018. godine, kao i protiv radnji ovlašćenih službenih lica Ministarstva unutrašnjih poslova, odnosno radnji zlostavljanja i mučenja preduzetih od strane policijskih službenika tokom zadržavanja podnosioca 26. oktobra 2017. godine, zbog povrede prava na slobodu i bezbednost iz člana 27 , kao i prava iz člana 28. stav 2, člana 30. stav 2, člana 31. stav 3. i prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, sa pozivom na praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) , povreda prava na slobodu i bezbednost iz člana 27. Ustava, u najvećem delu, potkrepljuje tvrdnjama o povredi prava na hitno odlučivanje u postupku po žalbi izjavljenoj protiv osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu K. 670/17 Kv. 4016/17 od 21. decembra 2017. godine u kome je doneto takođe osporeno rešenje Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 22/18 od 5 . januara 2018. godine (u ustavnoj žalbi se, kao datum donošenja ovog rešenja, pogrešno označava 8. januar 2018. godine ). Povreda označenog ustavnog prava se obrazlaže time da je u konkretnom slučaju žalba protiv rešenja Višeg suda u Beogradu K. 670/17 Kv. 4016/17 od 21. decembra 2017. godine, kojim je prema podnosioc u ustavne žalbe produžen pritvor, izjavljena 26. decembra 2017. godine, a da je Apelacioni sud u Beogradu odluku o toj žalbi doneo tek 8. januara 2018. godine, odnosno nakon 13 dana. Prema mišljenju podnosioca, postupanje suda u roku od 13 dana za donošenje odluke o žalbi izjavljenoj protiv rešenja o produženju pritvora , se ne može podvesti pod hitno ili naročito brižljivo, posebno imajući u vidu to da je pritvor mera veoma restriktivnog karaktera i koja ozbiljno zadire u pravo na slobodu i bezbednost.

U ustavnoj žalbi se dalje, između ostalog, navodi: da je najbitnije kršenje prava podnosioca ustavne žalbe na slobodu i bezbednost i prava na pravično suđenje vezano za samo obrazloženje pritvora, jer se u osporenim aktima sve okolnosti , koje se odnose na prvookrivljenog u vezi prethodne osuđivanosti i pronađene opojne droge , navode kao razlozi za produženje pritvora i za podnosioca , kao drugookrivljenog, te da sud nije cenio zasebno okolnosti za pritvor vezane za podnosioca, već je ceneći okolnosti vezane za prvookrivljenog odredio pritvor i za podnosioca; da je u osporenom rešenju Višeg suda u Beogradu, na osnovu priloženih dokaza, utvrđeno postojanje osnovane sumnje u pogledu izvršenja krivičnih dela, ali konkretno za okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, nije pruž en nijedan zakoniti razlog neophodnosti za određivanje pritvora zbog vođenja krivičnog postupka ; da sud jeste pružio neke razloge, poput opštepoznate činjenice da se prodajom opojne droge stiče znatna materijalna korist, navodne činjenice da okrivljeni nema stalno zaposlenje niti stalne izvore prihoda i činjenice da je prvookrivljeni ranije višestruko osuđivan, ali da nije dan od tih razloga nije zakonit; da činjenica, odnosno okolnost , da podnosilac ustavne žalbe nije nikada osuđivan nije uopšte uzeta u obzir u obrazloženju osporenog rešenja; da je protiv podnosioca ustavne žalbe određen pritvor, koji nema razloge zbog čega je neophodan, niti je sud raspravio zašto neka druga blaža mera obezbeđenja prisustva nije adekvatna, niti je sud postupao sa naročitom hitnošću; da je podnosilac bio žrtva torture sa teškom telesnom povredom , načinjenom od strane policijskih službenika tokom zadržavanja 26. oktobra 2017. godine; da je povodom tog zlostavljanja i mučenja podnosilac 16. januara 2018. godine podneo krivičnu prijavu Prvom osnovnom javnom tužilaštvu , sa odgovarajućom medicinskom dokumentacijom, protiv policijskih službenika, gde je predmet zaveden pod brojem Ktr.6680/17.

U dopuni ustavne žalbe podnosilac je Ustavnom sudu dostavio rešenje Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 175/18 od 2. februara 2018. godine, rešenje Višeg suda u Beogradu K. 670/17 Kv. 492/18 od 8. februara 2018. godine i rešenje Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 278/18 od 20. februara 2018. godine, ne osporavajući ta rešenja.

U ustavnoj žalbi je predloženo da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu , poništiti osporene akte i podnosiocu dosudi naknadu materijalne i nematerijalne štete u iznosu koji će odvratiti nadležne organe od nastavka slične prakse od 200.000,00 dinara.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ), kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Višeg suda u Beogradu K. 538/20 od 1 . februara 20 22. godine i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

- naredbom Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Kti. 439/17 od 28. oktobra 201 7. godine određeno je sprovođenje istrage protiv okrivljenih M.B. i B. R , ovde podnosioca ustavne žalbe;

- protiv okrivljenih istraga se sprovodila zbog postojanja osnovane sumnje da su izvršili krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz čl ana 246. stav 1, u vezi člana 33. Krivičnog zakonika i po jedno krivično delo sprečavanje službenog lica u vršenju službene radnje iz člana 322. stav 3, u vezi stava 1, u vezi člana 30. Krivičnog zakonika;

- rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu Kpp. 368/17 od 28. oktobra 2017. godine , ispravljenim dana 30. oktobra 2017. godine, prema okrivljenom B. R . (podnosiocu ustavne žalbe) određen je pritvor na osnovu člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku, a koji mu se računa od 26. oktobra 2017. godine u 23,30 časova , kada su oba okrivljena lišen i slobode i koji je po ovom rešenju mogao trajati najduže 30 dana i to do 27. novembra 2017. godine ;

- rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu Kpp. 368/17 od 24. novembra 2017. godine , koje je potvrđeno rešenjem veća Višeg suda u Beogradu Kpp. 368/17 Kv. 3859/17 od 11. decembra 2017. godine, prema okrivljenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe , produžen je pritvor na osnovu člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku, a koji mu se računa od 26. oktobra 2017. godine u 23,30 časova, kada su okrivljeni lišen i slobode i koji je po ovom rešenju mogao trajati najduže 30 dana i to do 24. decembra 2017. godine;

- osporenim prvostepenim rešenjem Višeg suda u Beogradu K. 670/17 Kv. 4016/17 od 21. decembra 2017. godine odlučivano je o produženju pritvora prema oba okrivljen a, te je prema okrivljenom B. R . (podnosiocu ustavne žalbe ) produžen pritvor po zakonskom osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku, a koji mu se računa od 26. oktobra 2017. godine, kada su okrivljeni lišen i slobode i koji je po ovom rešenju mogao trajati najduže 30 dana ;

- branilac okrivljenog B. R, advokat V . T , je 26. decembra 201 7. godine izjavio žalbu protiv osporenog prvostepenog rešenja Višeg suda u Beogradu K. 670/17 Kv. 4016/17 od 21. decembra 2017. godine;

- protiv navedenog rešenja žalbu je 29. decembra 2017. godine izjavila i branilac prvookrivljenog M.B ;

- osporenim drugostepenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 22/18 od 5. januara 2018. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe branioca okrivljen og B. R, ovde podnosioca ustavne žalbe i branioca okrivljenog M.B. izjavljene protiv rešenja Višeg suda u Beogradu K. 670/17 Kv. 4016/17 od 21. decembra 2017. godine;

- u obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja, pored ostalog, navedeno je da: su okrivljeni osnovano sumnjivi da su radnje krivičnog dela koje im je stavljeno na teret preduzimali u cilju sticanja imovinske koristi, a radi se o licima koja nemaju stalna zaposlenja niti stalne izvore prihoda, a okrivljeni B.M. je ranije višestruko osuđivan, i to zbog krivičnog dela čije je bitno obeležje sticanje protivpravne imovinske koristi, kao i zbog istovrsnog krivičnog dela u odnosu na krivično delo koje mu se u ovom krivičnom postupku stavlja na teret, pa dodatno imajući u vidu i da su okrivljeni osnovano sumnjivi da su izvršili i krivično delo sprečavanje službenog lica u vršenju službene radnje iz člana 322. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika u vezi člana 30. Krivičnog zakonika, a za koje krivično delo postoji osnovana sumnja da su ga izvršili istog dana kao i krivično delo iz člana 246. stav 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, to je, prema oceni veća Apelacionog suda u Beogradu, pravilan zaključak prvostepenog suda da sve iznete okolnosti ukazuju da će okrivljeni, ukoliko budu pušteni na slobodu, svaki ponaosob, u kratkom vremenskom periodu ponoviti izvršenje krivičnog dela, zbog čega pritvor, po zakonskom osnovu iz člana 211. stav 1 . tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku, predstavlja nužnu i neophodnu meru za nesmetano vođenje krivičnog postupka; da su prema oceni veća Apelacionog suda u Beogradu, izneti žalbeni navodi branioca okrivljenog B . R . (da je ovaj okrivljeni neosuđivano lice, te da okolnost da nema stalne izvore prihoda sama za sebe ne može biti razlog neophodnosti pritvora, kao i da prvostepeni sud nije obrazložio na koji način će ovaj okrivljeni u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo), bez uticaja na drugačiju odluku suda, s obzirom da je prvostepeni sud u obrazloženju svog rešenja dao dovoljno konkretnih okolnosti, koje međusobno posmatrano opravdavaju zaključak o postojanju sumnje da će okrivljeni boravkom na slobodi u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo, pri čemu je činjenica koja se odnosi na njihovo imovinsko stanje ce njena u kontekstu sa ostalimrelevantnim okolnostima, dok ranija neosuđivanost okrivljenog B . R . nije smetnja za produženje pritvora po zakonskom osnovu iz člana 211 . stav 1 . tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku, a u situaciji postojanja drugih okolnosti koje ukazuju na opasnost od ponavljanja krivičnog dela; da se, imajući u vidu navedeno, ne može prihvatiti predlog iz izjavljene žalbe branioca okrivljenog B. R . da se mera pritvora zameni blažom merom, jer prema oceni veća Apelacionog suda u Beogradu, iznete okolnosti još uvek ukazuju da se svrha pritvora, kao najteže procesne mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog i nesmetano vođenje krivičnog postupka, za sada ne može ostvariti primenom blaže mere;

- osporeno drugostepeno rešenje Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 22/18 od 5. januara 2018. godine podnosilac ustavne žalbe i njegov branilac u tom postupku su primili 10. januara 201 8. godine;

- rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 278/18 od 20. februara 2018. godine, u stavu prvom izreke, uvažavanjem žalbi okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe i njegovog branioca, preinačeno je rešenje o produženju pritvora Višeg suda u Beogradu K. 670/17 Kv. 492/18 od 8. februara 2018. godine tako što je prema okrivljenom B. R . ukinut pritvor, koji mu je bio određen rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu Kpp. 368/17 od 28. oktobra 2017. godine, ispravljenim dana 30. oktobra 2017. godine, a u stavu drugom izreke tom okrivljenom je izrečena mera zabrane napuštanja stana, uz primenu mere elektronskog nadzora;

- da se protiv podnosioca ustavne žalbe, kao drugookrivljenog, u predmetu Višeg suda u Beogradu, u trenutku podnošenja ustavne žalbe, i dalje vodio krivični postupak zbog krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika u vezi člana 33. Krivičnog zakonika i po jednog krivičnog dela sprečavanje službenog lica u vršenju službene radnje iz člana 322. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika u vezi člana 30. Krivičnog zakonika, po optužnici Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Kto. br. 536/17 od 18. juna 2018. godine;

- da je u navedenom krivičnom predmetu bila doneta presuda od strane Višeg suda u Beogradu K. br. 670/17 od 4. marta 2020. godine, koja je ukinuta presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 447/20 od 8. oktobra 2020. godine;

- da je u ponovnom postupku doneta nova presuda Višeg suda u Beogradu K. br. 538/20 od 8. decembra 2021. godine, koja je dostavljena strankama, a potom i Apelacionom sudu u Beogradu, radi odlučivanja o izjavljenim žalbama;

- u dopisu Višeg suda u Beogradu K. 538/20 od 1. februara 2022. godine, kojim je Ustavnom sudu dostavljen odgovor na navode ustavne žalbe, između ostalog, je navedeno da „su predmetna (osporena) rešenja dostavljena odmah strankama, nakon što je Apelacioni sud u Beogradu odlučio o žalbama branilaca, s tim da bi spis bio dostavljen Apelacionom sudu u Beogradu po žalbi prethodno je neophodno da rešenje o produženju pritvora prime sve stranke, u konkretnom slučaju tužilaštvo, oba branioca i oba optužena, pa iz žalbe adv. V. T . na rešenje o produženju pritvora od 21. decembra 2017. godine proizlazi da je istu izjavio 26. decembra 2017. godine, ali da je branilac prvooptuženog B. rešenje putem pošte primio tek 29. decembra 2017. godine i tada uložio žalbu, a da je spis dostavljen nakon toga Apelacionom sudu u Beogradu, s tim što su tada bili novogodišnji praznici te je bilo i neradnih dana, a Apelacioni sud je po hitnom postupku odlučio dana 5. januara 2018. godine po podnetoj žalbi.“;

- u odnosu na navode podnosioca ustavne žalbe da je prema njemu vršeno nasilje, u odgovoru Višeg suda u Beogradu je navedeno da su, u toku postupka, pribavljeni spisi predmeta Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. br. 530/18 iz kojih proizlazi da je branilac optuženog B . R , advokat V . T . podneo krivičnu prijavu protiv šest lica zbog krivičnog dela zlostavljanje i mučenje iz čl. 137. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika u sticaju sa krivičnim delom teška telesna povreda iz člana 121. stav 2. Krivičnog zakonika, sve u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika i da je rešenjem Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. br. 530/18 od 11. februara 2019. godine navedena krivična prijava odbačena, jer je utvrđeno da ne postoje osnovi sumnje da su osumnjičeni učinili krivična dela koja su im stavljena na teret, kao ni bilo koje drugo krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti.

4. Odredbama Ustava, na čije povred e se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost, da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, da se lice koje je lišeno slobode od strane državnog organa odmah, na jeziku koji razume, obaveštava o razlozima lišenja slobode, o optužbi koja mu se stavlja na teret kao i o svojim pravima i ima pravo da bez odlaganja o svom lišenju slobode obavesti lice po svom izboru, kao i da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito i da kaznu koja obuhvata lišenje slobode može izreći samo sud (član 27.); da je zabranjeno svako nasilje prema licu lišenom slobode (član 28. stav 2.); da, a ko nije saslušano prilikom donošenja odluke o pritvoru ili ako odluka o pritvoru nije izvršena neposredno po donošenju, pritvoreno lice mora u roku od 48 časova od lišenja slobode da bude izvedeno pred nadležni sud, koji potom ponovo odlučuje o pritvoru (član 30. stav 2.); da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (član 31. stav 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/14 ) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. st . 1. do 3.); da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako osobite okolnosti ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo ili dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti ( član 211. stav 1. tačka 3)).

Odredbama člana 216. ZKP je, pored ostalog, propisano: da od predaje optužnice sudu pa do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, pritvor se može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem veća (stav 1.); da se rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca (stav 2.); da je veće dužno da i bez predloga stranaka i branioca ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih 30 dana do potvrđivanja optužnice, a po isteku svakih 60 dana nakon potvrđivanja optužnice pa do donošenja prvostepene presude (stav 3.); da protiv rešenja iz stava 2. ovog člana stranke i branilac mogu izjaviti žalbu, a javni tužilac može izjaviti žalbu i protiv rešenja kojim je odbijen predlog za određivanje pritvora, da se žalba, rešenje i ostali spisi dostavljaju odmah veću i da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.); da pritvor koji je određen ili produžen po odredbama st. 1. do 5. ovog člana može trajati do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, a najduže dok ne istekne vreme trajanja krivične sankcije izrečene u prvostepenoj presudi (stav 6.).

5. Ustavni sud, najpre, konstatuje da su u ustavnoj žalbi iznete tvrdnje da su podnosiocu pravo na slobodu i bezbednost, kao i pravo na pravično suđenje, zajemčeni odredbama člana 27. stav 1. i člana 32. stav 1. Ustava povređeni time što je sud sve okolnosti, koje se odnose na prvookrivljenog u vezi prethodne osuđivanosti i pronađene opojne droge, naveo kao razloge za produženje pritvora i za podnosioca, kao drugookrivljenog, te što nije cenio zasebno okolnosti za pritvor vezane za podnosioca i nije pružio nijedan zakoniti razlog neophodnosti za produženje (u ustavnoj žalbi je navedeno: „za određivanje“) pritvora zbog vođenja krivičnog postupka, odnosno što nije raspravio zašto neka druga blaža mera obezbeđenja prisustva nije adekvatna. Imajući u vidu to da podnosilac objedinjenim navodima obrazlaže povredu ovih ustavnih prava, Ustavni sud je povredu prava na slobodu i bezbednost iz člana 27. stav 1. Ustava i prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava cenio u okviru prava iz člana 27. stav 1. Ustava.

Razmatrajući navode ustavne žalbe u odnosu na ove istaknute povrede ustavnih prava, Ustavni sud, kao i u svojim ranijim odlukama, naglašava da je, s aspekta zaštite ljudskih prava, pravo na ličnu slobodu jedno od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom, ali da ovo pravo nije apsolutno i da pritvor predstavlja posebno osetljivu meru njegovog ograničenja.

Saglasno odredbama člana 30. stav 1. Ustava i člana 211. stav 1. ZKP, pritvor se prema nekom licu može odrediti i produžiti samo odlukom suda, ukoliko su kumulativno ispunjena da uslova: 1) da postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo i 2) da je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka. Razlozi koji pritvaranje mogu činiti neophodnim radi vođenja krivičnog postupka propisani su u tač. 1) do 4) člana 211. stav 1. ZKP.

Iz navedenog, po oceni Ustavnog suda, nedvosmisleno proizlazi da sud može odrediti (i produžiti) pritvor prema nekom licu samo ukoliko istovremeno oceni da postoji osnovana sumnja da je ono izvršilo krivično delo i da je njegovo pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka, te da potom, u rešenju o određivanju (i produženju) pritvora, detaljno obrazloži koji su to razlozi koji pritvaranje čine neophodnim radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe produžen zbog postojanja opravdane sumnje da je izvršio dva različita krivična dela, i to istog dana – neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga, u saizvršilaštvu i sprečavanje službenog lica u vršenju službene radnje. Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima produžen na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP, odnosno zbog postojanja okolnosti koje su ukazivale na opasnost od ponavljanja krivičnog dela u kratkom vremenskom periodu.

O postojanju uslova za produženje pritvora odlučuje nadležni sud, koji je pri tome vezan opštim odredbama ZKP o pritvoru. Nadležni sudovi, u svakom pojedinom slučaju, polazeći od konkretnih činjenica, cene kako postojanje osobitih okolnosti koje ukazuju da će se okrivljeni kriti, odnosno dati u bekstvo, tako i opravdanost određivanja ili produženja mere pritvora zbog njihovog postojanja. Pravna ocena nadležnog suda o kumulativnom ispunjenju uslova za određivanje (i produženje) pritvora podleže kontroli u žalbenom postupku i kroz periodično ispitivanje osnovanosti pritvora.

Ustavni sud je, uvidom u sadržinu osporenih rešenja, utvrdio da su ona doneta u kontroli pritvora po žalbama okrivljenih, odnosno njihovih branilaca, u predmetnom krivičnom postupku, od strane nadležnog krivičnog suda i da su u njima detaljno cenjena i obrazložena sva pitanja koja su u konkretnom slučaju bila bitna za odlučivanje.

Po oceni Ustavnog suda, zauzeti stav krivičnih sudova, izražen kroz osporena rešenja, ne može se smatrati proizvoljnim postupanjem sudova, s obzirom na to da je u obrazloženju osporenih rešenja navedeno dovoljno konkretnih okolnosti, koje međusobno posmatrano opravdavaju zaključak o postojanju sumnje da će okrivljeni boravkom na slobodi u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo za koje je osnovano sumnjiv da ga je izvršio. Pojedine od tih okolnosti, kao razloge za produženje pritvora navedene u osporenim rešenjima, priznaje i sam podnosilac u ustavnoj žalbi, poput opštepoznate činjenice da se prodajom opojne droge stiče znatna materijalna korist i činjenice da okrivljeni nema stalno formalno zaposlenje, niti stalne izvore prihoda, ali im podnosilac odriče značaj dovoljnih razloga za produženje pritvora. Ustavni sud, pak, upravo suprotno ovim navodima podnosioca ustavne žalbe, nalazi da su postupajući sudovi utvrdili postojanje i na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložili značaj navedenih okolnosti, u kontekstu sa ostalimrelevantnim okolnostima (poput okolnosti da je okrivljeni osnovano sumnjiv da je izvršio više krivičnih dela istog dana, a jedno i u saizvršilaštvu). Ustavni sud je utvrdio i da su neosnovane tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da postupajući sudovi nisu cenili zasebno okolnosti za pritvor vezane za podnosioca, jer iz obrazloženja osporenih rešenja jasno proizlazi da, iako su postupajući sudovi razmatrali relevantne okolnosti objedinjeno, iste su cenili individualizovano, izričito i eksplicitno navodeći da su utvrdili postojanje tih okolnosti za „svakog ponaosob“ okrivljenog. Takođe, postupajući sudovi u osporenim rešenjima, suprotno tvrdnjama iz ustavne žalbe, nisu propustili ni da razmotre predlog da se mera pritvora, u tom trenutku, zameni blažom merom obezbeđenja prisustva okrivljenog , što je i učinjeno, po oceni Ustavnog suda, čim su se stekli uslovi za to, već prilikom narednog preispitivanja opravdanosti mere pritvora, kada je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 278/18 od 20. februara 2018. godine preinačeno rešenje o produženju pritvora Višeg suda u Beogradu K. 670/17 Kv. 492/18 od 8. februara 2018. godine, tako što je prema okrivljenom B. R . ukinut pritvor i izrečena mu je mera zabrane napuštanja stana, uz primenu mere elektronskog nadzora. Konačno, Ustavni sud ukazuje i na to da „ navodnu“ činjenicu da okrivljeni nema stalno zaposlenje niti stalne izvore prihoda, kako je to navedeno u ustavnoj žalbi, postupajući sudovi nisu cenili izolovano od svih ostalih okolnosti, kako to čini podnosilac, već upravo u kontekstu sa svim drugim relevantnim okolnostima (da je okrivljeni osnovano sumnjiv da je izvršio više krivičnih dela, da su radnje izvršenja preduzete istog dana, da je jedno delo izvršeno u saizvršilaštvu), te je Sud našao da su i ove tvrdnje podnosioca neosnovane.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su osporena rešenja doneta u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom i da su zasnovana na zakonom propisanim razlozima zbog kojih se prema licu za koje postoji osnovana sumnja da je izvršilo krivično delo može produžiti pritvor, te je utvrdio da nisu povređena prava podnosioca ustavne žalbe iz člana 27. stav 1. i člana 32. stav 1. Ustava.

Dodatno, Ustavni sud konstatuje da se suština navoda podnosioca ustavne žalbe o povredi prava u vezi sa pritvorom iz člana 31. stav 3. Ustava, kao i prava na hitno odlučivanje o žalbi izjavljenoj protiv rešenja o produženju pritvora iz člana 27. stav 3. Ustava, u odnosu na osporena rešenja, zasniva na tvrdnjama da se „ postupanje suda u roku od 13 dana za donošenje odluke o žalbi izjavljenoj protiv rešenja o produženju pritvora, ne može podvesti pod hitno ili naročito brižljivo, posebno imajući u vidu to da je pritvor mera veoma restriktivnog karaktera i koja ozbiljno zadire u pravo na slobodu i bezbednost“, te je Sud ove istaknute povrede prava objedinjeno razmotrio kroz ispitivanje postojanja povrede prava na hitno odlučivanje o žalbi protiv rešenja o produženju pritvora iz člana 27. stav 3. Ustava .

S tim u vezi, Ustavni sud primećuje da je u ustavnoj žalbi očigledno pogrešno označen datum donošenj a osporenog drugostepenog rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 22/18 od 5. januara 2018. godine, tako što je nav edeno da se radi o rešenju od 8. januara 2018. godine, čime je, posledično, podnosilac ustavne žalbe pogrešno izračunao da je sudu trebalo 13 dana za donošenje odluke o žalbi njegovog branioca izjavljenoj 26. decembra 2017. godine protiv rešenja o produženju pritvora. Nasuprot ovim navodima, Ustavni sud je utvrdio da je o žalbi branioca okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljenoj 26. decembra 2017. godine protiv rešenja Višeg suda u Beogradu K. 670/17 Kv. 4016/17 od 21. decembra 2017. godine, kojim je produžen pritvor prema tom okrivljenom, Apelacioni sud u Beogradu odlučio svojim rešenjem Kž2. 22/18 od 5. januara 2018. godine, dakle nakon 10, a ne 13 dana i da je to rešenje dostavljeno okrivljenom i njegovom braniocu 10. januara 2018. godine, odnosno nakon 15 dana od dana izjavljivanja žalbe.

Razmatrajući meritorno osnovanost tvrdnji o povredi prava na hitno odlučivanje o žalbi izjavljenoj protiv rešenja o produženju pritvora, iz člana 27. stav 3. Ustava, Ustavni sud najpre ukazuje da je u više svojih odluka (videti, pored ostalih, Odluku Už-687/2008 od 25. decembra 2008. godine, Odluku Už-1254/2009 od 9. oktobra 2009. godine i Odluku Už-5509/2011 od 26. septembra 2012. godine) zauzeo stavove o kriterijumima na osnovu kojih u svakom konkretnom slučaju ocenjuje da li postoji ili ne povred a prava na hitno odlučivanje o žalbi izjavljenoj protiv rešenja o produženju pritvora iz člana 27. stav 3. Ustava.

Tako, prilikom ocene da li je odlučivanje o žalbi protiv rešenj a o produženju pritvora u saglasnosti sa obavezom hitnosti iz člana 27. stav 3. Ustava, Ustavni sud polazi od toga da je u Ustavu jasno postavljen rok od 48 sati za donošenje i dostavljanje odluke o žalbi izjavljenoj protiv rešenj a o određivanju pritvora, te da svaka sledeća odluka kojom se odlučuje o žalbi izjavljenoj protiv rešenja o produženju pritvora mora biti doneta u što kraćem vremenskom periodu, uz poštovanje zahteva hitnosti . Ovaj zahtev hitnosti proizlazi i iz odredbe člana 210. stav 2. ZKP kojom je nalo ženo svim organima koji učestvuju u krivičnom postupku da postupaju sa naročitom hitnošću, ako se okrivljeni nalazi u pritvoru. Pored toga, Ustavni sud ima u vidu i to da sud koji odlučuje o žalbi izjavljenoj protiv odluke o postojanju daljih razloga za pritvor , svoju odluku mora doneti hitno, ali da je standard hitnosti manje zahtevan kada se u drugostepenom postupku preispituje odluka suda o produženju pritvora, jer odlučivanje o žalbi zapravo predstavlja dodatno ispitivanje njegove opravdanosti. Konačno, Ustavni sud ukazuje da se standard hitnosti mora procenjivati i u zavisnosti od faze krivičnog postupka u kojoj je doneto prvostepeno rešenje, odnosno na koji vremenski period je pritvor produžen.

Pored ovih kriterijuma i stavova, za odlučivanje Ustavnog suda u konkretnom slučaju od značaja je i praksa Evropskog suda, koja se odnosi na član 5. stav 4. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) i pitanje hitnosti ispitivanja zakonitosti lišenja slobode/pritvora, a koja je sistematizovana i detaljno izložena u presudi Velikog veća u predmetu Ilnseher protiv Nemačke ( predstavke br. 10211/12 i 27505/14, od 4. decembra 2018. godine , st. 251-256.). Tako član 5. stav 4. Evropske konvencije garantuje pritvorenim licima pravo na sudski postupak radi osporavanja zakonitosti odluke o određivanju/produžavanju pritvora i uspostavlja i pravo na brzu sudsku odluku u pogledu zakonitosti pritvora. Prema praksi Evropskog suda, pitanje da li je pravo na hitno odlučivanje poštovano određuje se u svetlu okolnosti svakog pojedinačnog slučaja , pa se kao i u slučaju odred aba o „razumnom roku“ iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije, i kod člana 5. stav 4. Evropske konvencije mora ceniti složenost postupka, način na koji je postupak sproveden od strane domaćih organa, ponašanje podnosioca, kao i značaj postupka za samog podnosioca. Član 5. stav 4. Evropske konvencije ne obavezuje strane ugovornice da uspostave više od jednog nivoa nadležnosti za ispitivanje zakonitosti pritvora i ispitivanje zahteva za puštanje iz pritvora. Ipak, prema praksi Evropskog suda, svaka država koja predviđa žalbeni postupak, u načelu, mora dati pritvorenicima iste garancije u žalbenom postupku kao one koje su date u prvom stepenu, uključujući tu i hitnost ispitivanja pritvor a od strane drugostepenog suda . Da bi se utvrdilo da li je postupljeno u skladu sa zahtevom hitnosti, neophodno je izvršiti sveobuhvatnu ocenu ako je po stupak sproveden u više stepena, pri čemu je Evropski sud spreman da toleriše duže trajanje odlučivanja o žalb i u postupku pred drugostepenim sudom.

Iz izloženog proizlazi da, prilikom ocene navoda o povredi prava na hitno odlučivanje o žalbi izjavljenoj protiv rešenja o produženju pritvora iz člana 27. stav 3. Ustava, Ustavni sud mora, pored trajanja žalbenog postupka, uzeti u obzir okolnosti svakog konkretnog slučaja, a koje obuhvataju složenost samog postupka, način sprovođenja postupka od strane postupajućih sudova, kao i od kak vog je to značaja za podnosioca.

Primenjujući napred navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud, najpre, konstatuje da je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu K. 670/17 Kv. 4016/17 od 21. decembra 2017. godine pritvor produžen prema dva lica, uključujući i podnosioca ustavne žalbe , koji je po tom rešenju mogao trajati najduže 30 dana. Ustavni sud dalje konstatuje da je branilac podnosioca protiv ovog rešenja o produženju pritvora izjavio žalbu u utorak 26. decembra 201 7. godine. Protiv istog rešenja žalbu je izjavil a i brani lac prvookrivljenog M.B. i to u petak 29. decembra 201 7. godine. Ustavni sud je dalje utvrdio da su odmah nakon prijema navedenih žalbi, spisi predmeta dostavljeni Apelacionom sudu u Beogradu, radi odlučivanja o žalbama , a Apelacioni sud u Beogradu je o naveden oj žalbi podnosioca, kao i o žalbi brani oca prvookrivljenog, jedinstveno odlučio donošenjem osporenog drugostepenog rešenja Kž2. 22/18 od 5. januara 2018. godine. Ovo drugostepeno rešenje je već narednog radnog dana, u ponedeljak 8. januara 2018. godine, dostavljeno prvostepenom sudu, radi dostave okrivljenima i njihovim braniocima. Ustavni sud dalje konstatuje da je navedeno drugostepeno rešenje podnosilac primio 10. januara 2018. godine, preko Uprave Okružnog zatvora u Beogradu, dakle 15 dana, odnosno devet radnih dana od dana podnošenja žalbe, a da je istog dana ovo rešenje primio i njegov branilac.

Imajući u vidu izložene specifične okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud i u ovom predmetu prepoznaje da je, u određenim slučajevima, zbog potrebe vođenja jedinstvenog i efikasnog postupka, celishodno i opravdano da se odluka o produženju pritvora / odluka o žalbi izjavljenoj protiv rešenja o produženju pritvora donose istovremeno , jednim jedinstvenim aktom, prema više lica. S druge strane, Ustavni sud smatra da je u takvim situacijama kada je jednim rešenjem odlučivano o produženju pritvor a prema više lica , neophodno da nadležni sud, prilikom odlučivanja o žalbama izjavljenim protiv rešenj a o produženju pritvora, posebno ima u vidu imperativni nalog o hitnom postupanju i odlučivanju o žalbi iz člana 27. stav 3. Ustava, kao i da je pritvor strogo individualna i lična mera. To posebno znači da se nalog i zahtev hitnog postupanja i odlučivanja o žalbama protiv rešenj a o produženju pritvora mora poštovati pojedinačno u odnosu na svako lic e prema kome je jedinstvenom odlukom produžen pritvor.

U konkretnom slučaju, istim rešenjem od 21. decembra 2017. godine prema podnosiocu kao drugookrivljenom i još jednom lic u, kao prvookrivljenom, je produžen pritvor, koji je po tom rešenju mogao trajati najduže 30 dana. Branilac podnosioca je žalbu protiv rešenja o produženju pritvora izjavio u utorak 26. decembra 2017. godine i o toj žalbi je odlučeno 5. januara 2018 . godine, dakle nakon deset dana , odnosno nakon pet radnih dana. Ustavni sud konstatuje da je i b ranilac prvookrivljenog, o čij oj žalb i je odlučivano u istom drugostepenom postupku , žalbu izjavil a tri dana nakon dana kada je to učinio branilac podnosioca ( u petak 29. decembra 201 7. godine), neposredno pred nastupajuće neradne dane zbog vikenda i državnog praznika – Nove godine.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da, iako je pravo na hitno odlučivanje o žalbi izjavljenoj protiv rešenja o produženju pritvora strogo individualno i lično pravo, u konkretnom slučaju period od tri dana i „čekanje“ na žalbu jedinog preostalog saookrivljenog i nj egovog branioca mo gu biti posmatrani kao celishodn i i opravdani zbog potrebe efikasnog vođenja postupka i jedinstvenog odlučivanja , jer bi, u suprotnom, da su spisi i pre isteka roka za žalbu prvookrivljenog bili dostavljeni Apelacionom sudu u Beogradu , u situaciji nastupajućih praznika i neradnih dana , potencijalno bila ugrožena njegova prava i efikasnost jedinstvenog postupka. Štaviše, samo trajanje od tri dana nije odlučujuće ni uticalo na ukupno trajanje žalbenog postupka i poštovanje standarda hitnosti iz člana 27. stav 3. Ustava. Na ukupno trajanje žalbenog postupka, odnosno odlučivanja o žalbi podnosioca protiv rešenj a o produženju pritvora su, pre svega, odlučujuće uticale objektivne okolnosti, jer je prvi naredni radni dan nakon dana kad su se stekli uslovi za odlučivanje o izjavljenim žalbama, bila tek sreda 3. januar (naredne) 2018. godine. Ustavni sud primećuje da je odluka o žalbi branioca podnosioca, nakon što su prošle objektivne okolnosti, doneta u roku od dva radna dana , odnosno 5. januara 2018. godine. Ustavni sud smatra da je, u ovakvim specifičnim okolnostima konkretnog slučaja, uvažavajući kako vremensk i period n a koji je pritvor bio produžen, tako i činjenicu da je žalba podnosioca osporenim drugostepenim rešenjem bila odbijena i da je potvrđen već produženi pritvor, žalba branioca podnosioca izjavljena protiv rešenj a o produženju pritvora bila „hitno“ razmotrena, kako to izričito nalaže o dredba člana 27. stav 3. Ustava.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da u postupku po žalbi izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Beogradu K. 670/17 Kv. 4016/17 od 21. decembra 2017. godine, u kome je doneto rešenj e Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 22/18 od 5. januara 2018. godine, nije povređeno ni ovo pravo podnosioca ustavne žalbe iz člana 27. stav 3. i člana 31. stav 3. Ustava.

S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu, u ovom delu, odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. U ustavnoj žalbi su istaknute i povrede prava iz člana 28. stav 2, koje su, po stavu podnosioca, dovele i do povrede prava iz člana 30. stav 2 . Ustava, a koje se odnose na osporene radnje ovlašćenih službenih lica Ministarstva unutrašnjih poslova, odnosno radnje navodnog zlostavljanja i mučenja preduzete od strane policijskih službenika tokom zadržavanja podnosioca 26. oktobra 2017. godine. Ove tvrdnje se, u suštini , zasnivaju na tvrdnjama da je podnosilac bio žrtva torture sa teškom telesnom povredom, povodom kog događaja je 16. januara 2018. godine branilac okrivljenog B. R, advokat V , T, podneo krivičnu prijavu Prvom osnovnom javnom tužilaštvu, sa odgovarajućom medicinskom dokumentacijom, protiv šest policijskih službenika, zbog krivičnog dela zlostavljanje i mučenje iz člana 137. stav 3. u vezi stava 1. u sticaju sa krivičnim delom teška telesna povreda iz člana 121. stav 2. Krivičnog zakonika, sve u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika, gde je predmet bio zaveden pod brojem Ktr.6680/17. Podneta krivična prijava je rešenjem Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. br. 530/18 od 11. februara 2019. godine odbačena, jer je utvrđeno da ne postoje osnovi sumnje da su prijavljena lica učinil a krivična dela koja su im stavljena na teret, kao ni bilo koje drugo krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe osporava radnje ovlašćenih službenih lica Ministarstva unutrašnjih poslova koje su navodno preduzete 26. oktobra 2017. godine, tokom njegovog policijskog zadržavanja , a da je ustavna žalba podneta 7. februara 2018. godine, dakle po isteku roka od 30 dana od dana preduzimanja radnje kojom se, prema tvrdnjama podnosioca, povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčeni Ustavom, to je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao neblagovremenu, rešavajući kao tački 2. izreke.

7. Ustavni sud je konstatovao da uz ustavnu žalbu nije dostavljeno specijalno punomoćje za izjavljivanje ustavne žalbe advokatu, u skladu sa članom 83. Zakona o Ustavnom sudu, ali povodom toga nije tražio uređenje ustavne žalbe, budući da to ne bi bilo od uticaja na drugačije odlučivanje Suda u ovoj ustavnosudskoj stvari.

8. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odbijena ustavna žalba u vezi sa produženjem pritvora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti