Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i poništava presudu Apelacionog suda. Apelacioni sud nije obrazložio ključno pitanje nedostatka kriterijuma prilikom preuzimanja zaposlenih, čime je njegova odluka o prestanku radnog odnosa podnosioca postala proizvoljna.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić , zamenik predsednika Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi Z. S. iz Bele Crkve, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. decembra 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. S. i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 908/11 od 21. novembra 2012. godine povređen o prav o podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 908/11 od 21. novembra 2012. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 839/10 od 27. septembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. S . iz Bele Crkve je , 21. februara 2013. godine, preko punomoćnika V. B , advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 908/11 od 21. novembra 2012. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje, prava na imovinu i prava na rad, utvrđenih odredbama člana 21. st. 1. i 2, člana 32. stav 1, člana 58. stav 1. i člana 60. Ustava .

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu preinačena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 839/10 od 27. septembra 2010. godine, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca da se poništi kao nezakonito rešenje tužene Republike Srbije – Ministarstvo finansija i ekonomije – Uprava carine 03/1 broj D-8354/1 od 1. avgusta 2003. godine, kojim je podnosilac, počev od 1. avgusta 2003. godine, ostao neraspoređen, te da se tužena obaveže da ga rasporedi na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima ; da je navedeno rešenje rezultat samovolje u odlučivanju i šikanoznog postupanja prema podnosiocu; da je, nakon otpuštanja podnosioca, u carinsku službu primljeno više od 200 lica, i to putem internih konkursa sprovedenih u periodu od marta do septembra 2003. godine, jednog iz novembra iste godine, kao i jednog javnog konkursa objavljenog 21. decembra 2003. godine u dnevnom listu „Ekspres Politika“; da su sudovi na teritoriji Republike Srbije donosili presude kojima je vraćeno na rad više od 300 zaposlenih koji su u isto vreme i po istom osnovu kod tužene ostali neraspoređeni; da je Apelacioni sud u Beogradu povredio pravo podnosioca na pravično suđenje, budući da ga je kršenjem materijalnopravnih propisa sprečio da zaštiti svoja prava iz radnog odnosa; da je osporenom presudom podnosiocu uskraćeno i pravo na rad jer mu nije pružena pravna zaštita, zbog čega je on više od 10 godina bez zaposlenja.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporeni akt i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 839/10 od 27. septembra 2010. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca Z. S, ovde podnosioca ustavne žalbe, pa je poništeno kao nezakonito rešenje tužene Republike Srbije – Ministarstvo finansija i ekonomije – Uprava carine 03/1 broj D-8354/1 od 1. avgusta 2003. godine, kojim je tužilac, počev od 1. avgusta 2003. godine, ostao neraspoređen i tužena je obave zana da tužioca rasporedi na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima . U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac do donošenja osporenog rešenja bio u radnom odnosu kod Savezne uprave carina – Carinarnica Vršac, na radnom mestu carinik – saradnik; da je navedeno radno mesto bilo predviđeno Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji od 21. jula 2003. godine, i to sa četiri izvršioca, kao i radno mesto carinik sa ukupno 10 izvršilaca; da je sa proglašenjem Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora (u daljem tekstu: DZ SCG) prestala da postoji Savezna Republika Jugoslavija, a zajedno sa tim je došlo i do promena u pravnom ustrojstvu državnih organa, koje su konkretizovane Zakonom za sprovođenje Ustavne povelje DZ SCG; da imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje sud je, saglasno odredbama člana 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima, čl. 13. i 19. Zakona za sprovođenje Ustavne povelje DZ SCG i člana 35. Zakona o ministarstvima iz 2003. godine, našao da je tužbeni zahtev tužioca osnovan; da Uprava carina, kao organ uprave u sastavu Ministarstva finansija i ekonomije Republike Srbije, obavlja poslove koji su bili u nadležnosti Savezne uprave carina; da kako je tužilac na dan proglašenja Ustavne povelje DZ SCG bio u radnom odnosu kod Savezne uprave carina – Carinarnica Vršac, i to na radnom mestu carinik – saradnik, to je tužena bila dužna da preuzme i njega u Upravu carina, uzimajući u obzir da je to radno mesto bilo predviđeno Pravilnikom o sistematizaciji radnih mesta od 21. jula 2003. godine, a takođe i Pravilnikom ranije Savezne uprave carina iz 1998. godine; da je sud pri tom imao u vidu da je Pravilnikom od 21. jula 2003. godine bio smanjen broj izvršilaca na radnom mestu carinik – saradnik, ali i da je tužena, pored onih koje je preuzela iz Savezne uprave carina, iskazala potrebu za novim izvršiocima, što znači da je postojala potreba za većim brojem izvršilaca; da objavljeni konkursi u dnevnim novinama, kao i interni oglas ukazuju na to da tužena nije pokušala da tužioca rasporedi u Upravu carina ili u neki drugi organizacioni deo Ministarstva finansija i ekonomije, što je bilo u suprotnosti sa odredbom člana 19. stav 2. Zakona za sprovođenje Ustavne povelje DZ SCG, koji je predviđao da će zaposleni ostati neraspoređen tek ako ne bude preuzet u institucije državne zajednice ili u organe država članica, u kom slučaju će prava iz radnog odnosa ostvarivati najduže godinu dana od dana prestanka potrebe za njegovim radom; da kako tužena nije utvrdila kriterijume za preuzimanje određenog broja zaposlenih iz Savezne uprave carina, niti je iste navela u obrazloženju osporenog rešenja, već je samo rešenjem broj 112-01-553/2003 od 31. jula 2003. godine utvrdila spisak zaposlenih koji se tim rešenjem preuzimaju, što, samo po sebi, ne daje jasne razloge i kriterijume za odlučivanje koji će radnik biti preuzet, to je osporeno rešenje poništeno kao nezakonito.

Odlučujući o žalbi tužene, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž1. 908/11 od 21. novembra 2012. godine, kojom je žalbu usvojio i presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 839/10 od 27. septembra 2010. godine preinačio, tako što je tužbeni zahtev tužioca u celini odbio kao neosnovan.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je izvedenim dokazima u toku prvostepenog postupka utvrđeno da je tužilac ostao neraspoređen počev od 1. avgusta 2003. godine; da je tužilac na dan stupanja na snagu Ustavne povelje DZ SCG bio radnik Savezne Uprave carina – Carinarnica Vršac i da nije preuzet u Ministarstvo finansija i ekonomije Republike Srbije - Uprava carina, iz kog razloga je prava iz radnog odno sa, u periodu do godinu dana od prestanka potrebe za njegovim radom, ostvarivao u Gen eralnom sekretarijatu Saveta ministara SCG; da je, prema obrazloženju osporenog rešenja, Ministarstvo finansija i ekonomije, u čiji su delokrug rada prešli poslovi Savezne uprave carina, preuzelo potreban broj zaposlenih za obavljanje preuzetih poslova; da se, prema rešenju istog Ministarstva od 31. jula 2003. godine, zaposleni sa spiska koji je sastavni deo tog rešenja, a koji su na dan stupanja na snagu Ustavne povelje DZ SCG i Zakona za sprovođenje Ustavne povelje bili raspoređeni na radnim mestima u Saveznoj upravi carina, preuzimaju u to Ministarstvo, počev od 1. avgusta 2003. godine, a da zaposleni koji tim rešenjem nisu preuzeti svoja prava ostvaruju u skladu sa članom 19 . st av 2 . Zakona za sprovođenje Ustavne povelje; da je pre donošenja osporenog rešenja tužilac bio raspoređen na poslovima i zadacima carinika – saradnika u Carinarnici Vršac - Carinska ispostava Kaluđerovo, za koje radno mes to je predviđena srednja stručna sprema; da je prvostepeni sud, ocenjujući zakonitost osporenog rešenja, utvrdio da je tužena, s obzirom na to da je tužilac radio u Saveznoj upravi carina na dan stupanja na snagu Ustavne povelje DZ SCG, bila dužna da preuzme i njega, jer je obavljao poslove radnih mesta koja su predviđena važećim aktom o sistematizaciji radnih mesta od 21. jula 2003. odine, a da je isto radno m esto bilo predviđeno i Pravilnikom Savezne uprave carina iz 1998. godine, pri čemu je imao u vidu da je novim Aktom od 21. jula 2003. god ine za navedeno radno mesto bio smanjen broj izvršilaca, ali da je tužena iskazala potrebu i za novim iz vršiocima, te da, pored toga, nije ni tražena mogućnost za raspoređivanje tužioca ni u okviru Uprave carina ili nekog drugog o rganizacionog dela samog Ministarstva finansija i ekonomije, niti je tužena pružila dokaz da je tražila mogućnost da tužilac bude preuzet u institucije državne zajednice ili u državne organe država članica; da se zaključak prvostepenog suda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava; da je, prema odredbi čl ana 13 . Zakona za sprovođenje Ustavne povelje DZ SCG, danom stupanja na snagu Ustavne povelje Savezna uprava carina postala organ Republike Srbije, kao države članice, i nastavila sa radom u skladu sa saveznim Carinskim zakonom i saveznim Zakonom o carinskoj službi, k oji su se primenjivali do donošenja Carinskog zakona iz 2003. godine ; da je opšti režim rešavanja statusa zaposlenih u saveznim organima bio uređen odredb ama čl ana 19 . Zakona za sprovođenje Ustavne povelje, kojim je u stavu 1 . bilo propisano da no voformirane institucije DZ SCG, odnosno republički organi i države članice, zajedno sa poslovima koji su prešli u njihov delokrug, preuzimaju i određen broj zaposlenih koji su radili neposredno na tim poslovima; da, prema odredbi stava 2 . istog člana, zaposleni koji nisu preuzeti u novoformirane institucije državne zajednice ili u državne organe države članice, ostvaruju prava iz radnog odnosa najduže godinu dana od dana prestanka potrebe za njihovim radom; da je Uprava carina ušla u sastav Ministarstva finansija i ekonomije, u skladu sa odred bama člana 4 . st av 2 . i čl ana 31 . st av 1 . tač ka 2 ) Zakona o ministarstvima iz 2003. godine; da je odredbom čl ana 34 st av 1 . tač ka 1 ) navedenog zakona bilo određeno da danom njegovog stu panja na snagu prestaje sa radom Savezna uprava carina, dok je čl anom 35 . bilo propisano da ministarstva, u skladu sa delokrugom iz ovog zakona, preuzimaju i potr eban broj zaposlenih i postavljenih lica koja su obavljala preuzete poslove, a da zaposleni koji ne budu preuzeti u institucije državne zajednice ili u državne organe država članica, saglasno članu 19 . stav 2 . Zakona za sprovođenje Ustavne povelje, stiču status neraspoređenih radnika i ostvaruju prava iz radnog odnosa najduže godinu dana od dana prestanka potrebe za njihovim radom; da su sticanjem ovog statusa neraspoređeni radnici, u periodu do jedne godine, ostvarivali prava iz radnog odnosa u Generalnom sekretarijatu Saveta ministara, kao novoformiranom organu DZ SCG; da je tužilac, kao lice koje nije preuzeto za obavljanje određenih poslova, stekao status neraspoređenog radnika, zbog čega je prava iz radnog odnosa ostvarivao u Generalnom sekretarijatu Saveta Ministara SCG na period od jedne godine; da su se, pored toga, na osnovu odredbe člana 298 . Carinskog zakona , koji je stupio na snagu 27. jula 2003. godine, na status zaposlenih u bivšoj Saveznoj upravi carina primenjivale odredbe Zakona o radnim odnosima u državnim organima, kojim nije izričito bila utvrđena obaveza da se traži mogućnost raspoređivanja zaposlenih u drugom državnom organu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.) ; da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći i da se ženama, omladini i invalidima omogućuju posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60. st. 1. i 4.).

Zakonom za sprovođenje Ustavne povelje DZ SCG ("Službeni list SCG", broj 1/03 ) bilo je propisano: da danom stupanja na snagu Ustavne povelje, savezni organi i organizacije postaju organi i organizacije države članice Srbije i nastavljaju rad u skladu sa propisima na osnovu kojih su obrazovani, a koji će se primenjivati na teritoriji države članice Srbije do donošenja odgovarajućih propisa države članice Srbije, pored ostalih, Savezna uprava carina (član 13. tačka 2)); da institucije državne zajednice Srbija i Crna Gora, odnosno državni organi države članice u čiji delokrug prelaze poslovi organa i organizacija Savezne Republike Jugoslavije ili saveznog ministarstva, drugog saveznog organa ili organizacije ili službe Savezne vlade, istovremeno sa preuzimanjem poslova preuzimaju i zaposlene koji su na dan stupanja na snagu Ustavne povelje bili raspoređeni na radna mesta na kojima se obavljaju poslovi koji se preuzimaju, odnosno koji su neposredno radili na tim poslovima, da zaposleni koji ne budu preuzeti u institucije državne zajednice ili u državne organe država članica ostvaruju prava iz radnog odnosa najduže godinu dana od dana prestanka potrebe za njihovim radom (član 19. st. 1. i 2.).

Zakon o ministarstvima ("Službeni glasnik RS", broj 35/03 ), koji je počeo da se primenjuje 4. aprila 2003. godine, propisivao je: da Uprava carina, kao organ uprave u sastavu Ministarstva finansija i ekonomije, obavlja poslove državne uprave i stručne poslove koji se odnose na carinjenje robe, carinski nadzor i druge poslove kontrole putnika i prometa robe i usluga sa inostranstvom, kao i druge poslove određene zakonom (član 4. stav 2.); da d anom stupanja na snagu ovog zakona prestaje sa radom Savezna uprava carina (član 34. tačka 1)); da će Ministarstva i posebne organizacije koje, u skladu sa delokrugom utvrđenim ovim zakonom, preuzimaju poslove koje su do stupanja na snagu Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora obavljali organi i organizacije Savezne Republike Jugoslavije, preuzeti i potreban broj zaposlenih i postavljenih lica koja su obavljala preuzete poslove, odgovarajuće predmete i arhivu, kao i odgovarajuću opremu i sredstva za rad (član 35.).

Odredbom člana 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima ("Službeni glasnik RS", br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02 i 49/05 ), merodavnom za konkretan spor, bilo je propisano da će u slučaju preuzimanja poslova iz nadležnosti saveznog organa, državni organ u čiji delokrug prelaze ti poslovi preuze ti, u skladu sa potrebama organa, i potreban broj zaposlenih i postavljenih lica za obavljanje preuzetih poslova.

5. Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od utvrđenih činjenica konkretnog slučaja i ustavnopravnih razloga iznetih u ustavnoj žalbi, konstatovao da podnosilac, u suštini, ustavnom žalbom ukazuje da je proizvoljna pravna ocena Apelacionog sud a u Beogradu da je tužena postupak preuzimanja zaposlenih iz nekadašnje Savezne uprave carina sprovela na zakonit način, što je posledično dovelo i do proizvoljne primene merodavnog prava na njegovu štetu.

Stoga, Ustavni sud smatra da, prilikom ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, zapravo treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosiocu osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Podnosilac ustavne žalbe je bio zaposlen u Saveznoj upravi carina, organu uprave Savezne Republike Jugoslavije koji je na dan stupanja na snagu Ustavne povelje DZ SCG (4. februar 2003. godine), saglasno odredbi člana 13. Zakona za sprovođenje Ustavne povelje, postao organ Republike Srbije, kao države članice DZ SCG. Zakon o ministarstvima iz 2003. godine je, pored ostalog, odredio da danom njegovog stupanja na snagu (4. april 2003. godine) prestaje sa radom Savezna uprava carina. Poslove, predmete i arhivu Savezne uprave carina preuzela je Uprava carina, organ uprave u sastavu Ministarstva finansija i ekonomije Republike Srbije. Za obavljanje preuzetih poslova, Uprava carina je, saglasno odredbi člana 35. Zakona o ministarstvima, preuzela i određen broj zaposlenih koji su u nekadašnjoj Saveznoj upravi carina obavljali preuzete poslove. Podnosilac ustavne žalbe, kao zaposleni u Saveznoj upravi carina na dan prestanka njenog rada nije uvršten u listu zaposlenih koji su za obavljanje preuzetih poslova preuzeti u Upravu carina, a koja je bila sastavni deo rešenja broj 112-01-553/2003 od 31. jula 2003. godine. Budući da nije bio obuhvaćen pomenutim rešenjem, podnosilac je oglašen neraspoređenim počev od 1. avgusta 2003. godine, od kog datuma je prava iz radnog odnosa ostvarivao kod Generalnog sekretarijata Saveta Ministara DZ SCG u narednom periodu od godinu dana.

Ustavni sud konstatuje da je Prvi osnovni sud u Beogradu postavio pitanje merila i kriterijuma po kojima je Uprava carina izvršila odabir zaposlenih koje će preuzeti za obavljanje poslova preuzetih od Savezne uprave carina. S tim u vezi, prvostepeni sud je izveo zaključak da takva merila i kriterijumi nisu bili utvrđeni, što je, po mišljenju tog suda, osporeno rešenje učinilo nezakonitim. Apelacioni sud u Beogradu se u obrazloženju osporene presude, kojom je preinačena prvostepena presuda i tužbeni zahtev podnosioca odbijen kao neosnovan, ovim pitanjem uopšte nije bavio. Nasuprot tome, obrazloženje sadrži samo konstataciju da je podnosilac ostao neraspoređen jer nije preuzet u Upravu carina, saglasno odredbi člana 19. stav 2. Zakona za sprovođenje Ustavne povelje.

Ustavni sud podseća da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku, koje podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku. Time se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku, te da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tom, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci d â detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Garcia Ruiz protiv Španije, predstavka broj 30544/96 od 29. januara 1999. godine, stav 26 .). Budući da podnosilac u ovoj ustavnopravnoj stvari osporava drugostepenu presudu kojom je prvostepena presuda preinačena i tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan, Ustavni sud nalazi da je u takvoj pravnoj situaciji neophodno sagledati da li je žalbeni sud ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta (videti presudu u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/1977 od 19. decembra 1997. godine, stav 60.), odnosno da li je zasnovao svoju odluku na logički povezanim i doslednim argumentima. Dakle, kada se radi o ovoj specifičnoj vrsti drugostepenih odluka, Ustavni sud je mišljenja da pravo na obrazloženu sudsku odluku ne podrazumeva samo obavezu suda da odgovori na ključne navode žalioca, već i njegovu dužnost da precizno navede pravne propise i detaljno iznese odlučujuće argumente na kojima je utemeljio zauzeti pravni stav. U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da ovakva obaveza drugostepenog suda posebno dolazi do izražaja kada protiv njegove odluke nije dozvoljeno vanredno pravno sredstvo, zbog čega žalbeni sud mora uložiti poseban napor kako bi parnične stranke uverio u snagu svojih argumenata.

Primenjujući napred izneto na konkretan slučaj, Ustavni sud nalazi da je Apelacioni sud u Beogradu ostavio kao otvoreno pitanje da li je tužena, odnosno Uprava carina bila u obavezi da utvrdi određena merila i kriterijume za preuzimanje zaposlenih ili je to u potpunosti bilo diskreciono pravo rukovodioca, odnosno ovlašćenje da izvrši odabir zaposlenih koji će obavljati preuzete poslove. Poseban značaj davanju odgovora na ovo pitanje daje i primetna razlika u načinu na koji je status zaposlenih u institucijama nekadašnje Savezne Republike Jugoslavije, posle izvršene statusne promene (pretvaranja savezne države u državnu zajednicu), bio regulisan Zakonom za sprovođenje Ustavne povelje i Zakonom o ministarstvima iz 2003. godine. Naime, odredba člana 19. stav 1. Zakona za sprovođenje Ustavne povelje je predviđala da državni organ države članice u čiji delokrug prelaze poslovi nekog organa Savezne Republike Jugoslavije istovremeno sa preuzimanjem poslova preuzima i zaposlene koji su na dan stupanja na snagu Ustavne povelje bili raspoređeni na radna mesta na kojima se obavljaju poslovi koji se preuzimaju, odnosno koji su neposredno radili na tim poslovima . S druge strane, Zakon o ministarstvima je u članu 35. sadržao odrednicu da će to biti „potreban“ broj zaposlenih i postavljenih lica koja su obavljala preuzete poslove . Po shvatanju Ustavnog suda, Zakon za sprovođenje Ustavne povelje je sadržao princip automatizma, po kome je preuzimanje određenih poslova saveznog organa od strane republičkog organa podrazumevalo i preuzimanje svih zaposlenih koji su na tim poslovima bili raspoređeni, odnosno koji su te poslove neposredno obavljali, što je podnosilac nesumnjivo bio. Zakon o ministarstvima je uveo kriterijum za preuzimanje, po kome je broj zaposlenih koji će biti preuzeti bio determinisan potrebama tog organa u vezi sa obavljanjem preuzetih poslova. Međutim, i u jednom i drugom slučaju, po mišljenju Ustavnog suda, odgovor na pitanje da li je postupak preuzimanja zaposlenih iz Savezne uprave carina u Upravu carina morao biti praćen odgovarajućim smernicama, merilima i kriterijumima za preuzimanje ili je rukovodilac Uprave carina imao diskreciono ovlašćenje da to uradi po sopstvenom nahođenju, od ključnog je značaja, posebno zbog činjenice da je prvostepeni sud tužbeni zahtev podnosioca usvojio nalazeći da se, bez prethodno utvrđenih objektivnih merila, preuzimanju zaposlenih nije moglo pristupiti, dok se drugostepeni sud tim pitanjem nijednom rečju nije pozabavio.

Sledom izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 908/11 od 21. novembra 2012. godine povređeno prav o podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom član a 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke .

6. Ustavni sud je ocenio da su posledice učinjene povrede prava na pravično suđenje takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 908/11 od 21. novembra 2012. godine i određivanjem da taj sud kao nadležan donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 839/10 od 27. septembra 2010. godine, pa je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud posebno ukazuje da svojom odlukom ne prejudicira odluku nadležnog suda o tome da li je rešenje kojim je podnosilac ostao neraspoređen zakonito ili ne, što isključivo zavisi od toga da li je rukovodilac Uprave carina bio u obavezi da preuzimanje zaposlenih iz nekadašnje Savezne uprave carina izvrši primenom konkretnih merila i kriterijuma ili je za to imao diskreciono ovlašćenje koje postojanjem takvih merila i kriterijuma nije bilo uslovljeno.

S obzirom na to da je poništ ena osporen a drugostepen a presud a i odre đeno da Apelacioni sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi tužene , Ustavni sud navode o povredi ostalih ustavnih prava/načela nije posebno razmatrao.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

Slični dokumenti

• Už 273/2009: Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u sporu za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza
• Už 8083/2014: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i na pravično suđenje u radnom sporu
• Už 5416/2012: Povreda prava na imovinu zbog nenamirenog potraživanja u stečaju