Sudska praksa

Odluka o nerazumno dugom postupku o ugovoru o doživotnom izdržavanju

Kratak pregled

Ustavni sud utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao devet i po godina. Neefikasnost prvostepenog suda, uključujući duge razmake između ročišta i kašnjenje u dostavi presude, ključni su razlozi za utvrđenu povredu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, Gordana Ajnšpiler Popović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. T . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. maja 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. T . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom Beogradu u predmetu P. 52781/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo R. T . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. T . iz Beograda je , 19. decembra 2018. godine, preko punomoćnika I. S, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu protiv presude Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 52781/10 od 11. aprila 2016. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 760/17 od 27. septembra 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom Beogradu u predmetu P. 52781/10.

Ustavnom žalbom su osporene presude kojima je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev ovde podnosioca ustavne žalbe kojim je traženo da se poništi označeni ugovor o doživotnom izdržavanju ili da se eventualno isti raskine. Pored toga, podnosilac ističe da mu je u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Navodi ustavne žalbe se u najvećem delu zasnivaju na tvrdnjama o pogrešnoj oceni dokaza i pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju. Takođe, podnosilac ukazuje da je u ovom parničnom postupku tužba podneta 5. marta 2009. godine, a da je postupak pravnosnažno okončan nakon punih devet godina – 27. septembra 2018. godine, te da ova činjenica sama po sebi ukazuje da je postupak nerazumno dugo trajao.

Ustavnom žalbom je traženo da Ustavni sud utvrdi da je podnosiocu u osporenom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, kao i da bude poništena osporena drugostepena presuda. Takođe, podnosilac je zahtevao naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500.000 dinara, kao i troškove za sastav ustavne žalbe od strane advokata u iznosu od 45.000 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu uvid a u spise predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu u predmetu P. 52781/10 i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnosilac ustavne žalbe R. T . podneo je 5. marta 2009. godine tužbu protiv tužene N.B, radi poništaja ili raskida ugovora o doživotnom izdržavanju, zaključenog između tužene i primaoca izdržavanja.

Tužena je 3. aprila 2009. godine dostavila odgovor na tužbu.

U toku postupka je održano pripremno ročište i 12 ročišta za glavnu raspravu, i to 29 septembra 2009. godine, 29. juna i 11. novembra 2010. godine, 17. novembra 2011. godine, 15. marta, 7. juna i 23. oktobra 2012. godine, 29. aprila, 23. septembra i 13. decembra 2013. godine, 17. aprila i 23. septembra 2015. godine i 11. aprila 2016. godine. Sa druge strane, sedam zakazanih ročišta nije održano, i to ročišta od 19. aprila 2010. godine, 1. marta i 1. juna 2011. godine, 30. juna, 13. oktobra i 19. decembra 2014. godine i 19. februara 2016. godine, od čega je četiri ročišta odloženo zbog štrajka advokata, jedno - zbog izostanka uredno pozvanog punomoćnika tužioca, jedno - zbog izostanka punomoćnika tužioca, pri čemu je utvrđeno da mu nije uredno dostavljen poziv i jedno ročište – zbog izostanka punomoćnika tužene.

Na zapisniku sa ročišta od 17. aprila 2015. godine konstatovano je da je usled promene postupajućeg sudije rasprava počela iznova, te su pročitani spisi predmeta i zakazano novo ročište.

U toku dokaznog postupka su saslušane parnične stranke i devet svedoka i izvršen je uvid u pisanu dokumentaciju.

Osporenom presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 52781/10 od 11. aprila 2016. godine, u stavu prvom, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen između davaoca izdržavanja, tužene N.B. i primaoca izdržavanja, pokojne M.T, dok je u stavu drugom odbijen eventualni zahtev kojim je traženo da se predmetni ugovor raskine. U stavu trećem presude obavezan je tužilac da tuženoj na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 221.175,00 dinara.

Osporena presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu dostavljena je punomoćniku tužioca 14. septembra 2016. godine, a tužilac je izjavio žalbu 27. septembra 2016. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 760/17 od 27. septembra 2018. godine, u stavu prvom, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, pa je potvrđena presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 52781/10 od 11. aprila 2016. godine, dok su u stavu drugom odbijeni zahtevi tužioca i tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

4. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom Beogradu u predmetu P. 52781/10, Ustavni sud je, na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti, utvrdio da je od podnošenja tužbe 5. marta 2009. godine, do donošenja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 760/17 od 27. septembra 2018. godine, kojom je pravnosnažno okončan ovaj postupak, proteklo devet godina i šest meseci.

Navedeno trajanje postupka, samo po sebi, može upućivati na zaključak da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od niza drugih činilaca, a pre svega od složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova u konkretnom slučaju, kao i značaja prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud konstatuje da je osporeni parnični postupak u određenoj meri bio činjenično složen, a što proizlazi iz toga što je sproveden dokazni postupak uvidom u pisanu dokumentaciju i saslušanjem parničnih stranaka i devet svedoka. Međutim, prema mišljenju Ustavnog suda , u toku trajanja postupka nije bilo posebno kompleksnih pravnih pitanja koje je trebalo razjasniti pre odlučivanja.

Razmatrajući postupanje sudova, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni postupak trajao čak sedam godina i da je u tom periodu zakazano 20 ročišta, od čega sedam nije održano, pri čemu četiri ročišta nije održano zbog štrajka advokata, dok jedno ročište nije održano jer punomoćnik podnosioca ustavne žalbe nije pristupio na isto, iako je bio uredno pozvan. Takođe, jedno ročište nije održano zbog izostanka punomoćnika tužioca u situaciji kada mu nije uredno dostavljen poziv i jedno ročište zbog izostanka punomoćnika tužene.

Međutim, bez obzira na to što četiri zakazana ročišta nisu održana iz razloga koji se ne mogu stavi ti na teret postupajućem sudu, a jedno ročište iz razloga koji se može staviti na teret podnosiocu ustavne žalbe, a što je svakako u određenoj meri produžilo postupak, Ustavni sud smatra da je odlučujući doprinos ukupnom trajanju postupka od devet i po godina dao prvostepeni sud. Naime, prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak sprovede efikasno i bez nepotrebnog odugovlačenja, imajući u vidu da ročišta nisu zakazivana u razumnim vremenskim intervalima. Ustavni sud je utvrdio da je razmak između zakazanih ročišta u tri navrata iznosio više od šest meseci, a u dva navrata više od pet meseci, dok je pripremno ročište zakazano više od pet meseci nakon dostavljanja odgovora na tužbu. Takođe, trajanje postupka je dodatno nepotrebno produženo, jer je osporena prvostepena presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu dostavljena punomoćniku tužioca nakon pet meseci od donošenja iste, pri čemu se takvo kašnjenje ne može staviti na teret punomoćniku tužioca.

Ustavni sud ukazuje da su nadležni sudovi dužni da vode računa o koncentraciji glavne rasprave, odnosno da dokazni postupak sprovedu na što manjem broju ročišta, a što, prema mišljenju Ustavnog suda, u konkretnom slučaju nije učinjeno, jer je za saslušanje devet svedoka i parničnih stranaka održano čak 12 ročišta, ne računajući pripremno ročište, pri čemu su se svedoci redovno odazivali na pozive suda i samim tim nisu uticali na nepotrebno odlaganje ročišta. Takođe, u toku postupka je promenjen postupajući sudija, tako da je rasprava počela iznova, zbog čega na ročištu od 17. aprila 2015. godine nisu izvođeni novi dokazi, već je samo konstatovano da su pročitani spisi predmeta.

Ustavni sud na kraju konstatuje da je ovaj spor nesporno bio od značaja za podnosioca ustavne žalbe, kao tužioca, jer se radilo o tužbenom zahtevu kojim je tražen poništaj i raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, pri čemu je podnosilac pretendovao na predmetni stan kao zakonski naslednik.

Imajući u vidu sve navedeno, a posebno da je osporeni postupak trajao čak devet i po godina, da su ročišta zakazivana sa dužim vremenskim razmacima i da sud nije vodio računa o koncentraciji glavne rasprave , kao i to da je u toku postupka promenjen postupajući sudija i postupak počeo iznova i da je sud nepotrebno kasnio sa dostavom prvostepene presude , Ustavni sud je našao da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom Beogradu u predmetu P. 52781/10, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23) , usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je imao u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, uključujući i činjenicu da četiri zakazana ročišta nisu održana iz razloga koji se ne mogu staviti na teret postupajućem sudu, a jedno ročište iz razloga koji se može staviti na teret podnosiocu ustavne žalbe. Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu i postojeću praksu ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv presude Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 52781/10 od 11. aprila 2016. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 760/17 od 27. septembra 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, te da Sud odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, načina na koji su sudovi dali ocenu izvedenih dokaza, kao i načina na koji su primenili merodavno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i sadržine osporenih akata ne proizlazi da je zaključivanje redovnih sudova bilo očigledno proizvoljno i arbitrarno, a što, prema oceni Ustavnog suda, u konkretnom predmetu nije slučaj. Štaviše, prema oceni Ustavnog suda, osporene presude sadrže jasno i detaljno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava. Stoga je Ustavni sud ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, pri čemu u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Slični dokumenti

Semantička pretraga sudske prakse

Pronađite relevantne pravne dokumente koristeći veštačku inteligenciju.

Započni pretragu