Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog oglašavanja nenadležnosti suda

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, jer su se redovni sudovi oglasili apsolutno nenadležnim u sporu za naknadu štete zbog manje isplaćene plate. Time je podnosiocu uskraćeno pravo na pristup sudu. Objavljivanje odluke određeno je kao satisfakcija.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1457/2009
19.04.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević , predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Žarka Petrovića iz Zaječara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. aprila 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Žarka Petrovića i utvrđuje da je rešenj em Opštinskog suda u Zaječaru P1. 79/09 od 10. februara 2009. godine i rešenj em Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1205/09 od 18. juna 2009. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Žarko Petrović iz Zaječara je 31. jula 2009. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Opštinskog suda u Zaječaru P1. 79/09 od 10 . februara 2009. godine i rešenja Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1 205/09 od 18. juna 2009. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Ustavnu žalbu je za podnosioca sačinio advokat Petar Zdravković iz Zaječara.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu protiv državne zajednice Srbija i Crna Gora sa zahtevom za isplatu naknade zbog nezakonitog i nepravilnog rada državnih organa, i to u visini razlike između primljene plate i plate koju je trebalo da primi u smislu člana 75. stav 1. Zakona o Vojsci SCG, kao i razlike na ime primljene penzije, a za naznačene periode iz petituma tužbe; da se osporenim rešenjem Opštinski sud u Zaječaru oglasio stavarno nenadležnim za postupanje u ovoj stvari i odbacio tužbu, a Okružni sud u Zaječaru osporenim rešenjem potvrdio prvostepeno rešenje; da su osporena rešenja „pogrešna“, zbog toga što je sud redovne nadležnosti dužan da oceni da li su konačne i pravnosnažne odluke nadležnog organa o visini plate ili penzije tužioca pravilno donete, što je prvostepeni sud najpre putem veštačenja i utvrdio, da utvrdi eventualno postojanje razlike u primanjima i obaveže tuženu da tužiocu takvu štetu naknadi u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno da meritorno odluči o tužbenom zahtevu. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu prava podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i pravo na naknadu štete u visini tužbenog zahteva.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je, uvidom u sadržinu ustavne žalbe, dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Opštinskog suda u Zaječaru P1. 79/09 , utvrdio sledeće:

Podnosilac ustavne žalbe je , kao penzionisani potpukovnik Vojske u komandi Vojnog okruga Zaječar, tužbom od 4. februara 2005. godine, radi potraživanja iz radnog odnosa, tražio da Opštinski sud u Zaječaru obaveže tuženog državnu zajednicu SCG-Vojsku Jugoslavije, kasnije Republiku Srbiju -Vojsku Srbije, da mu isplati razliku između pripadajućeg i primljenog iznosa neto zarade za period od 19. januara 2001. godine do 15. jula 2002. godine i od 16. jula 2002. godine do 19. januara 2004. godine, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos.

Opštinski sud u Zaječaru je doneo presudu P1. 87/05 od 15. septembra 2006. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev, odbio prigovor stvarne nadležnosti tog suda podnet od strane tuženog, kao i prigovor nedostatka pasivne legitimacije podnet od strane tuženog, te obavezao tuženog da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Rešavajući o žalbi tuženog protiv prvostepene presude, Okružni sud u Zaječaru je rešenjem Gž. 227/07 od 10. aprila 2008. godine ukinuo presudu Opštinski sud u Zaječaru P1. 87/05 od 15. septembra 2006. godine, sa rešenjem o ispravci presude pod istim brojem od 28. novembra 2006. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Okružni sud u Zaječaru je našao da je osnovan navod žalbe da pobijana presuda sadrži bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 4) Zakona o parničnom postupku u vezi člana 17. stav 1. Zakona o parničnom postupku, jer je prvostepeni sud u predmetnoj pravnoj stvari odlučivao o zahtevu koji ne spada u nadležnost suda. U obrazloženju ovog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno da je konačno i pravosnažno rešenje nadležnog organa o visini plate profesionalnog pripadnika Vojske Jugoslavije osnov za njenu isplatu od države; da ocenu zakonitosti tog upravnog akta, pa i kontrolu pravilne primene odredaba pozitivnopravnih propisa na kojima su stranke u ovom sporu zasnovale svoje zahteve, vrši nadležni organ koji određuje plate zaposlenih i nadležni sud u upravnom sporu, povodom pravnih sredstava podnetih protiv tih pojedinačnih akata u skladu sa zakonom; da se u parničnom postupku, bilo to i po tužbi za isplatu eventualne razlike u plati, ne može utvrđivati, odnosno ocenjivati, da li je odluka nadležnog organa o visini plate vojnika zakonita, odnosno da li je ta plata pravilno tom odlukom obračunata, kao što je to u konkretnom slučaju učinio prvostepeni sud; da bi sud opšte nadležnosti kao stvarno nadležan sud odlučivao o pravu naknade štete, eventualno pričinjenoj u slučaju nezakonitog i nepravilnog rada državnog organa u izvršenju već utvrđene obaveze od strane nadležnog državnog organa, a što u predmetnoj pravnoj stvari nije slučaj, s obzirom na to da se predmetnom tužbom ne traži naknada štete po navedenom osnovu, već naplata razlike za sporni period. S obzirom na navedeno, prvostepena presuda je ukinuta da bi prvostepeni sud u ponovnom postupku ocenio, pre svega, istaknuti prigovor stvarne nenadležnosti od strane zastupnika tuženog, pa u zavisnosti od odluke po navedenom prigovoru, odlučio o predmetnom tužbenom zahtevu.

Postupajući po nalogu Okružnog suda u Zaječaru, u daljem toku postupka Opštinski sud u Zaječaru je doneo osporeno rešenje P1. 79/09 od 10 . februara 2009. godine, kojim se u stavu prvom izreke oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, a u stavu drugom odbacio tužbu tužioca kao nedozvoljenu. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno: da kako je tužilac imao status profesionalnog vojnika, čija plata se prema odredbama člana 53. stav 1. Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije (“Službeni list SRJ“, br. 35/94, ... 54/02) utvrđuje na osnovu naredbe, odnosno rešenja o postavljenju na formacijsko radno mesto i podataka o oceni rezulatata rada, a obračunava se i isplaćuje po platnom spisku, to se novčana primanja iz ove uredbe isplaćuju na osnovu rešenja koja donosi po službenoj dužnosti nadležni starešina u smislu člana 152. Zakona o Vojsci; da naredbu, odnosno rešenje donosi starešina rešavajući o pravu profesionalnog vojnika u upravnoj stvari, utvrđujući na taj način, pored ostalog i pravo na platu, kao i obim toga prava, odnosno visinu plate, te takav akt shodno članu 156. Zakona o Vojsci ima svojstvo upravnog akta; da kontrolu zakonitosti takvih upravnih akata vrše nadležni organ koji određuje plate zaposlenih i nadležni sud u upravnom sporu, povodom pravnih sredstava podnetih protiv takvih pojedinačnih akata u skladu sa zakonom; da je zbog svega iznetog Opštinski sud u Zaječaru našao da sud opšte nadležnosti u parničnom postupku ne može utvrđivati, niti ocenjivati da li je odluka nadležnog organa o visini plate vojnika zakonita, odnosno da li je ta plata pravilno tom odlukom obračunata, te se oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i odbacio tužbu, a u smislu člana 16. st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku.

Rešavajući o žalbi tužioca protiv navedenog rešenja, Okružni sud u Zaječaru je osporenim rešenjem Gž. 1205/09 od 18. juna 2009. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio rešenje Opštinskog suda u Zaječaru P1. 79/09 od 10. februara 2009. godine, nalazeći da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je rešio kao u izreci ožalbenog rešenja i za svoj zaključak dao dovoljne razloge koje prihvata i Okružni sud. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja se, pored ostalog, navodi da je prvostepeni sud pravilno našao da u konkretnoj pravnoj stvari tužilac traži ostvarivanje prava na razliku plate, a koje pravo može ostvariti u upravnom postupku, tj. rešenjem o određivanju plate koje donosi nadležni organ tuženika protiv koga tužilac ima pravo žalbe u upravnom postupku, te da se određivanje visine plate, kao i usklađivanje visine plate ne može vršiti pred sudom opšte nadležnosti u redovnom sudskom postupku, već u upravnom postupku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano da se ovim zakonom uređuju pravila postupka za pružanje sudske pravne zaštite po kojima se postupa i odlučuje prilikom rešavanja građanskopravnih sporova iz ličnih, porodičnih, radnih, privrednih, imovinskopravnih i drugih građanskopravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom predviđena druga vrsta postupka.

5. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjima povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Ustavni sud smatra ustavnopravno neprihvatljivim stav redovnih sudova da se u parničnom postupku ne može odlučivati o zahtevu za naknadu štete prouzrokovane isplaćivanjem plata i penzija u manjem iznosu nego što je to propisano zakonom. U konkretnom slučaju, osnov tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe bila je naknada štete, koja je imovinskopravni zahtev o kome odlučuje sud u parničnom postuku, u skladu sa odredbom člana 1. Zakona o parničnom postupku. Imajući u vidu navedeno, u situaciji kada se parnični sud oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje i odbacio kao nedozvoljenu tužbu podnosioca, iako je o njoj trebalo meritorno da odlučuje, suštinski je došlo do povrede prava podnosioca ustavne žalbe na pristup sudu, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), Sud usvojio ustavnu žalbu, kao u tački 1. izreke.

Razmatrajući mogućnost otklanjanja štetenih posledica utvrđene povrede prava, Ustavni sud je ispitivao da li bi ponavljanje postupka pred nadležnim sudom dovelo do toga da podnosilac ustavne žalbe uspe u parnici.

Ustavni sud je, najpre, ocenio da su redovni sudovi u konkretnom slučaju već meritorno odlučivali, a da su razlozi izneti u rešenju Okružnog suda Gž. 227/07 od 10. aprila 2008. godine, kojim je ukinuta prvostepena presuda, kao i razlozi koji su navedeni u obrazloženju osporenih rešenja, u stvari, razlozi za odbijanje tužbenog zahteva podnosioca.

Ustavni sud naglašava da je doneo veliki broj odluka kojima je odbio kao neosnovane ustavne žalbe podnosilaca – profesionalnih vojnih lica, izjavljene protiv presuda donetih u parničnom postupku, kojima su odbijeni njihovi tužbeni zahtevi radi naknade materijalne štete na ime razlike između isplaćenog i pripadajućeg iznosa plate koju su ostvarili kao profesionalna vojna lica, (videti, pored ostalih, odluku Ustavnog suda Už-284/2007 od 22. decembra 2009. godine). Ustavni sud je utvrdio da se obrazloženja tih presuda zasnivaju, u suštini, na istim razlozima na kojima su zasnovane i odluke nadležnih sudova po tužbi podnosioca ustavne žalbe. Naime, u obrazloženju presude Vrhovnog suda Srbije Rev-1796/06 od 7. februara 2007. godine, za koju je u odluci Ustavnog suda Už-284/2007 od 22. decembra 2009. godine utvrđeno da je zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, je navedeno: da je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev tužilaca; da pojedinačno rešenje nadležnog starešine o visini plate predstavlja upravni akt, jer se tim rešenjem utvrđuje pravo na platu profesionalnog vojnika i visina plate; da se zakonitost navedenih rešenja i pravilnost obračuna plate ne može ocenjivati u parničnom postupku, već isključivo u upravnom postupku i upravnom sporu; da je u konkretnom slučaju isplata tužiocima vršena na osnovu pravnosnažnih i konačnih rešenja i da su plate redovno isplaćivane u visini utvrđenoj odlukom nadležnog organa; da je u ovoj pravnoj stvari bez uticaja da li su budžetom bila predviđena sredstva za isplatu plata u većem iznosu i da li su ta sredstva namenski korišćena; da su zahtevi tužilaca za isplatu plata u većem iznosu od onoga koji je utvrđen odlukom nadležnog organa neosnovani, jer isplata u skladu sa pravosnažnim rešenjem ne predstavlja nepravilno i nezakonito postupanje državnog organa te, u smislu odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, ne postoji odgovornost države za štetu; da bi država bila odgovorna samo u situaciji kada bi nadležni organ bez zakonskog razloga uskratio isplatu plate u celini ili delimično ili vršio selekciju prilikom ispunjenja obaveza po rešenjima starešine ili na drugi način nezakonito ili nepravilno postupao u izvršenju pojedinačnih rešenja.

Imajući u vidu da su sudovi u parničnom postupku odbijali tužbene zahteve lica koja su bila u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i podnosilac ustavne žalbe i da je Ustavni sud ocenio da su te presude zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, Sud nalazi da ponavljanje postupka pred nadležnim sudom ne bi dovelo do toga da bude usvojen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je ocenio da objavljivanje ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“ predstavlja pravičan vid zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava i, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

6. Na osnovu izloženog, kao i odredaba člana 42b. stav 1. tačka 1) i člana 45 . tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni s ud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog oglašavanja nenadležnosti suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti