Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 17 godina

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 17 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe o povredi prava na pravično suđenje odbačen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1457/2014
17.03.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik V eća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljiljane Griesser Aleksić iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. marta 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljiljane Griesser Aleksić i utvrđuje da je povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1576/11, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosi teljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljiljana Griesser Aleksić iz Novog Sada podnela je Ustavnom sudu, 18. februara 2014. godine, preko punomoćnika Dušanke Šokić – Stamenković, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1576/11 i protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 6098/13 od 27. decembra 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava.

Nakon početka primene odredaba člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), kojima je za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji još uvek nije okončan, predviđeno posebno, novo pravno sredstvo, prema kome o učinjenoj povredi prava, pre Ustavnog suda, odlučuje nadležni redovni sud, Ustavni sud je ustavnu žalbu ustupio na nadležnost redovnom sudu.

Dopisom Privrednog apelacionog suda R4 P. 87/14 od 7. avgusta 2014. godine Ustavnom sudu su vraćeni spisi predmeta Už-1457/2014 sa presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 6 098/13 od 27. decembra 2013. godine, jer je predmetni parnični postupak pravnosnažno okončan pre stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova kojim je ustanovljena nadležnost redovnih sudova za postupanje po zahtevima za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je predmetni parnični postupak, od podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu do pravnosnažnog okončanja, trajao 17 godina, što se ne može smatrati razumnim rokom; da je podnositeljka usled dugog trajanja parničnog postupka izložena troškovima; da je bilo nepotrebno zakazivanje i održavanje brojnih ročišta, jer se spor mogao rešiti u kraćem vremenu; da je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, jer je tužena obavezana na isplatu zajma koji je plaćen; posebno ističe da ugovorom nije predviđeno devizno vraćanje zajma, da nije ugovorena kamata, da tužilac nije raskinuo ugovor, niti je zaključen aneks ugovora, već da je rate primao bez protivljenja, kao i da ugovorom nije predviđena promenljiva rata, niti rast stope inflacije ili obezvređivanje novca; da se ekvivalentost davanja ne može svesti na „čvrstu valutu“, jer je u vreme davanja i vraćanja zajma jedino zakonsko sredstvo plaćanja bio dinar; da je u pogledu kamate tužena mogla biti obavezana samo na kamatu od dana presuđenja, jer je tada i utvrđena visina inflatorne štete. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu, a istakla je i zahteve za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu P. 1576/11, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Stambena zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ iz Novog Sada, podnela je 27. avgusta 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženih N. A. G. i M. A. G, svih iz Novog Sada, radi isplate.

Na ročištu od 17. novembra 2000. godine postupak je prekinut usled smrti tuženog.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 9. oktobra 2010. godine predložio nastavak postupka označavajući kao tuženu ovde podnositeljku ustavne žalbe, ali je rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu P. 11524/10 od 23. septembra 2010. godine odbijen predlog tužioca, s obzirom na to da uz predlog nije dostavljeno rešenje o nasleđivanju iza pok. Nikole Griesser Aleksića.

Po ponovnom predlogu punomoćnika tužioca i dostavlj enom rešenju o nasleđivanju Opštinskog suda u Novom Sadu O. 1724/00 od 30. maja 2000. godine , Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 11524/10 od 25. oktobra 2010. godine nastavio postupak, prema tuženoj – ovde podnositeljki ustavne žalbe.

Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu P. 57388/10 od 8. decembra 2010. godine je prekinut postupak, zbog nastupanja pravnih posledica otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem.

Podneskom od 28. februara 2011. godine punomoćnik tužioca je predložio nastavak postupka i obavestio sud da je stečajni upravnik tužioca preuzeo parnicu, nakon čega je rešenjem od 7. marta 2011. godine postupak nastavljen.

Odlučujući o žalbi tužioca, Viši sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 1515/11 od 11. maja 2011. godine vratio Osnovnom sudu u Novom Sadu spise predmeta P. 2176/11 radi donošenja dopunskog rešenja o oglašavanju stvarno nenadležnim.

Osnovni sud u Novom Sadu se dopunskim rešenjem P. 2176/11 od 31. maja 201 1. godine oglasio stvarno nenadležnim i po pravnosnažnosti rešenja spise predmeta dostavio Privrednom sudu u Novom Sadu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Pred Privrednim sudom u Novom Sadu održana su četiri ročišta, na kojima je izveden dokaz ekonomskim veštačenjem i saslušanjem sudskog veštaka, dok jedno ročište nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Presudom Privrednog suda u Novom Sadu P. 1576/11 od 24. aprila 2013. godine je, u stavu prvom izreke , odbijen kao neosnovan primarni tužbeni zahtev tužioca koj im je tražio da se obaveže tužena da mu na ime duga isplati iznos od 22.540,86 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. januara 1994. godine do isplate; stavom drugim izreke je delimično usvojen eventualni tužbeni zahtev i obavezana je tužena da tužiocu isplati iznos od 1.282.229,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24. aprila 2013. godine do isplate, kao i da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka u iznosu od 222.172,00 dinara; stavom trećim izreke je odbijen kao neosnovan deo tužbenog zahteva tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos od 1.282.229,00 dinara za period od 26. januara 2013. do 24. aprila 2013. godine.

Odlučujući o žalbama, Privredni apelacioni sud je osporenom presudom Pž. 6098/13 od 27. decembra 2013. godine, u stavu prvom izreke , odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio ožalbenu presudu Privrednog suda u Novom Sadu P. 1576/11 od 24. aprila 2013. godine u stavu drugom njene izreke, u delu kojim je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 222.172,00 dinara; stavom drugim izreke preinačena je prvostepena pres uda u stavovima prvom i trećem i delu stava drugog njene izreke, u delu zahteva za isplatu glavnog duga sa pripadajućom kamatom, tako što je obavezana tužena da tužiocu isplati iznos o d 22.540,86 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28. novembra 1996. godine pa do isplate, dok je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za zakonsku zateznu kamatu na iznos od 22.540,86 dinara za period od 25. januara 1994. do 28. novembra 1996. godine; stavom trećim izreke je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca za troškove drugostepenog postupka.

Odlučujući o reviziji tužene, Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Prev. 107/14 od 29. maja 2014. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju izjavljenu protiv presude Privrednog apelacion og sud a Pž. 6098/13 od 27. decembra 2013. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82 i 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „ Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.) .

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se postupak prekida kad stranka umre, kad stranka izgubi parničnu sposobnost, kad zakonski zastupnik stranke umre ili prestane njegovo ovlašćenje za zastupanje, kad stranka koja je pravno lice prestane postojati, odnosno kad nadležni organ pravnosnažno odluči o zabrani rada , kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije; kad usled rata ili drugih uzroka prestane rad u sudu, kad je to drugim zakonom određeno (član 214.); da će se p ostupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1)-5) ovog zakona nastavi ti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine (član 217. st av 1.) .

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“ , br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) ) je propisano da u zasnivanju dvostranih ugovora strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamanih davanja i da se zakonom određuje u kojim slučajevima narušavanje tog načela povlači pravne posledice (član 15.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je tužba podneta Opštinskom sudu u Novom Sadu 27. avgusta 1996. godine, te da je podnositeljka stupila u parnicu 25. oktobra 2010. godine, nakon smrti supruga, te da je ovaj postupak pravnosnažno okončan presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 6098/13 od 27. decembra 2013. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak ukupno trajao 17 godina i četiri meseca, što ukazuje da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen radi potraživanja tužioca prema tuženom po osnovu ugovora o nenamenskom zajmu na bazi samofinansiranja zadrugara. Ustavni sud je našao da je predmetni postupak bio u izvesnoj meri činjenično i pravno složen, jer je sud odredio ekonomsko veštačenje, pa i ponovno veštačenje, u cilju utvrđivanja i razjašnjenja činjenica bitnih za presuđenje, za koje je bilo potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su podnosi teljka, kao tužena i nje n punomoćnik doprineli dužini trajanja parničnog postupka. Naime, Ustavni sud nalazi da podnositeljka u periodu od prekida postupka zbog smrti supruga od 17. novembra 2000. godine do njenog stupanja u parnicu 25. oktobra 2010. godine, nije pokazala spremnost za vođenje i okončanje parničnog postupka u najkraćem roku, s obzirom na to da je rešenje o nasleđivanju Opštinskog suda u Novom Sadu O. 1724/00 doneto još 30. maja 2000. godine, a postalo pravnosnažno 31. maja 2000. godine.

Međutim, Ustavni sud nalazi da je i razlog dugom trajanju parničnog postupka nedelotvorno postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi i istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud ukazuje da je, i bez podrobnije analize čitavog toka parničnog postupka, činjenica da je on trajao sedam godina i četiri meseca (ne računajući prekid postupka zbog smrti tuženog koji je trajao gotovo deset godina), sama po sebi, dovoljna da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je , stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke, prvi deo.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka , relativnu činjeničnu i pravnu složenost predmeta postupka i doprinos podnosi teljke ustavne žalbe dužini trajanja postupka, kao i trenutak kada je podnositeljka stupila u parnicu . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu kako ovoga suda, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Odlučujući o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud i o vaj put naglašava da ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga n avedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog ustavnog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao revizijski sud preispita i oceni zakonitost osporenog akta u pogledu pravilne primene merodavnog prava.

Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište izloženo u osporenoj presudi, jer je sud pravnog leka razumljivo obrazložio zbog čega smatra da se obaveza pravnog prethodnika tužene nije ugasila ispunjenjem, jer izvršenim plaćanjima tuženi nije vratio svoj dug u celini, te je preostali iznos duga utvrđen primenom načela ekvivalentnosti uzajamnih davanja, primenom komparativne metode obračuna duga preko tržišnog kursa deviza na dan isplate zajma, odnosno na dan kada su rate isplaćivane. Pored navedenog, Ustavni sud nalazi da je, takođe, ustavnopravno prihvatljivo stanovište drugostepenog suda u pogledu zakonske zatezne kamate koja je dosuđena na iznos glavnog duga nakon dostavljanja tužbe pravnom prethodniku tužene.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnositeljka ustavne žalbe nije nave la u kojim konkretnim slučajevima su sudovi najviše instance u bitno sličnoj ili istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji postupali i odlučivali na drugačiji način, niti je za svoje tvrdnje priložila odgovarajuće dokaze, što predstavlja pretpostavku za utvrđivanje povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima .

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu i u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

9. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a koji je opredeljen u visini iznosa troškova postupka, sa zakonskom zateznom kamatom, na čije plaćanje je obavezana podnositeljka u parničnom postupku, Ustavni sud ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog povrede navedenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kom se podnositeljka nalazila u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza. Ovakav zahtev je podnet i o njemu je odlučeno, a zahtev za naknadu materijalne štete zbog finansijskih posledica koje podnositeljka trpi usled gubitka spora u parnici, nije spojiv sa svrhom naknade štete koja se oštećenom priznaje utvrđivanjem povrede prava na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je, stoga, u tački 3. izreke odbacio zahtev podnositeljke za naknadu materijalne štete, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

10. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 17 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti