Povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene prava o naknadama
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje, jer je stav sudova da su topli obrok i regres isplaćeni kroz vrednost radnog časa proizvoljan. Nedostatak vrednosnog iskazivanja ovih naknada čini takvu odluku neutemeljenom.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Jovan Ćirić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M . iz Smederevske Palanke , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 202 2. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba M. M . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1. 2610/18 od 26. oktobra 201 8. godine, u delu koji se odnosi na tuženog „Ž.“ a.d. Beograd, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično iz suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2610/18 od 26. oktobra 2018. godine, u delu koji se odnosi na tuženog „Ž.“ a.d. Beograd, i određuje da isti sud u tom delu donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2697/17 od 23. aprila 201 8. godine.
3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.
O b r a z l o ž e nj e
1. M. M . iz Smederevske Palanke je, 19. decembra 201 8. godine, preko punomoćnika S. A , advokata iz Niša, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2610/18 od 26. oktobra 2018. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu , zajemčen ih odredb ama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava.
U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je osporena drugostepena presuda zasnovana na proizvoljnoj primeni merodavnog materijalnog prava; da visina naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u spornom periodu nije bila uređena, zbog čega je neprihvatljivo stanovište suda da su ove naknade isplaćene kroz vrednost radnog časa, posebno iz razloga što one moraju biti jednake za sve zaposlene, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto; da tuženi predmetne naknade nije prikazivao kroz obračunske liste, što je bio u obavezi prema Pravilniku o sadržaju obračuna zarade, odnosno naknade zarade; da osporena drugostepena presuda odstupa od postojeće prakse suda koji ju je doneo , kao i drugih apelacionih sudova u Republici Srbiji , pri čemu se o istom pravnom pitanju izjasnio i Vrhovni kasacioni sud u većem broju svojih odluka.
Podneskom od 8. avgusta 2019. godine, podnosilac je proširio ustavnu žalbu, tako što je osporio i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 897/19 od 27. marta 2019. godine, kojim nije prihvaćeno odlučivanje o njegovoj reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, te je revizija podneta protiv osporene drugostepene presude odbačena kao nedozvoljena.
Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene akte, kao i da podnosiocu dosudi troškove na ime sastava ustavne žalbe.
2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporeni akt i dokumentaciju koja je dostavljen a uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Podnosilac ustavne žalbe je 22. septembra 2017. godine, u svojstvu tužioca, podneo Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih „Ž.“ a.d. Beograd i Akcionarskog društva „S.“ Beograd, radi solidarnog obavezivanja na isplat u naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od septembra 2014. do avgusta 2015. godine. Pored osnovnog tužbenog zahteva postavljen je i alternativni, koji se od osnovnog razlik uje samo u pogledu visin e predmetnih naknada.
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2697/17 od 23. aprila 2018. godine odbijen a su kao neosnovan a oba tužben a zahteva tužioca .
Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž1. 2610/18 od 26. oktobra 2018. godine žalbu odbio i navedenu prvostepenu presudu u celini potvrdio.
U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac bio u radnom odnosu kod prvotuženog, na radnom mestu načelnika za operativne poslove; da je, na osnovu Odluke o statusnoj promeni prvotuženog, došlo do izdvajanja uz osnivanje novih privrednih društava, među njima i drugotuženog; da su tužilac i drugotuženi, kao poslodavac sledbenik, zaključili aneks ugovora o radu od 1. septembra 2015. godine, kojim je tužilac premešten na odgovarajuće poslove kod drugotuženog; da je iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast utvrđeno da je prvotuženi u spornom periodu tužiocu obračunavao i isplaćivao osnovnu zaradu po vrednosti jednog radnog časa, u skladu sa odredbama čl. 5. i 6. Aneksa kolektivnog ugovora, ali da vrednost naknade za ishranu u toku rada i regresa za ko rišćenje godišnjeg odmora nije vrednosno iskazivao kroz obračun osnovne zarade; da je visinu naknada sudski veštak obračunao u dve varijante, prva prema Opštem kolektivnom ugovoru („Službeni glasnik RS“, br. 50/08, 104/08 – Aneks I i 8/09 – Aneks II), po kome je naknada troškova za ishranu u toku rada iznosila neto 63.682,66 dinara, a regres za korišćenje godišnjeg odmora net o 33.350,44 dinara, a druga u skladu sa članom 171. Kolektivnog ugovora prvotuženog („Služb eni glasnik RS“, br. 37/95, 11/96, 54/97, 60/97, 33/98, 42/99 i 7/2000), po kome je naknada troškova za ishranu u toku rada neto 106.137,25 dinara, a regres za korišćenje godišnjeg odmora neto 44.467,25 dinara, sve u mesečnim iznosima i sa datumima dospelosti kao u tabelarnom pregledu; da polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja i odredaba člana 118. tač. 5) i 6) Zakona o radu, a imajući u vidu da je tužilac, u skladu sa odredbama člana 2. Aneksa 5 Kolektivnog ugovora prvotuženog („Službeni glasnik RS“, broj 46/11) i člana 57. st. 1. i 2. Kolektivnog ugovora prvotuženog („Službeni glasnik „Ž.“ a.d.“ broj 4 od 24. marta 2015. godine), naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora ostvario kroz vrednost obračunatih i isplaćenih časova rada, zaključak je prvostepenog suda da tužilac ne može posebno da ostvari pravo na naknadu ovih troškova, jer nema odgovarajućeg opšteg akta koji bi bio instrument za njihovu drugačiju realizaciju; da je prvostepeni sud imao u vidu da visina predmetnih naknada nije vrednosno iskazana i da se zato ne može utvrditi u kom procentu učestvuje u vrednosti jednog radnog časa, ali je ocenio da je to bez uticaja, posebno kod činjenice da je stvar opredeljenja poslodavca da li će propisati da se predmetne naknade obračunavaju i isplaćuju posebno ili kroz vrednost radnog časa; da je prvostepeni sud cenio i nalaz i mišljenje sudskog veštaka, ali je našao da se nijedna od ponuđenih varijanti ne može prihvatiti, imajući u vidu da je Opšti kolektivni ugovor prestao da važi u avgustu 2011. godine, dok se Kolektivni ugovor prvotuženog iz 1995. godine primenjivao do 13. decembra 2002. godine.
U obrazloženju je dalje navedeno: da je, na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, dajući za svoju odluku jasne i potpune razloge, koje prihvata i ovaj sud; da zaposleni pravo na naknadu predmetnih troškova ostvaruje u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu; da kada je opštim aktom propisano da se u cenu radnog časa uračunava i vrednost naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, kao u konkretnom slučaju, tada zaposleni ne može osporavati naknadu ovih troškova, jer je to pravo ostvario kroz vrednost obračunatih i isplaćenih časova rada, kako je to i utvrđeno iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka (u navedenom smislu , zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja za radne sporove Apelacionog suda u Beogradu od ržanoj 17. febru ara 2016. godine); da okolnost da visina predmetnih naknada nije vrednosno iskazana, jer se ne može utvrditi u kom procentu učestvuje u vrednosti radnog časa, bez uticaja je na pravilnost ožalbene presude , iz razloga što Zakon o radu u članu 118. tač. 5) i 6) samo propisuje pravo zaposlenog na naknadu predmetnih troškova, dok utvrđivanje uslova, visine i načina isplate prepušta autonomnom regulisanju; da kada ugovor o radu i kolektivni ugovor ne utvrđuju visinu naknade ovih troškova, već je određeno da se uračunavaju u vrednost radnog časa, zaposleni ne može sa uspehom potraživati posebnu isplatu, jer nema odgovarajućeg kolektivnog ugovora, kao opšteg akta i instrumenta za njihovu realizaciju; da je Opšti kolektivni ugovor iz 1997. godine prestao da važi 24. septembra 2005. godine, dok je primena Opšteg kolektivnog ugovora iz 2008. godine, u pogledu ovih prava, privremeno odložena, u skladu sa Sporazumom o razvoju socijalnog dijaloga, kojim je određeno da će datum početka primene biti određen posebnim aneksom, koji u međuvremenu nije zaključen; da iz sadržine navedenih normi proizlazi da ni u opštim, ni u posebnim propisima ne postoji osnov za ostvarivanje prava tužioca na naknadu predmetnih troškova, jer nema odgovarajućeg kolektivnog ugovora po kome bi to pravo mogao ostvariti; da je takvo pravno shvatanje isk azao i Ustavni sud u Odluci Už-2779/2009 od 8. septembra 2011. godine, donetoj po ustavnoj žalbi drugog lica, u sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Usta va, na čij u povred u se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14) bilo je propisano: da se kolektivnim ugovorom kod poslodavca, u skladu sa zakonom, uređuju prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa i međusobni odnosi učesnika kolektivnog ugovora (član 3. stav 1.); da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade, da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim primanja iz člana 14, člana 42. stav 3. tač. 4) i 5), člana 118. tač. 1 – 4), člana 119, člana 120. tačka 1) i člana 158. ovog zakona (član 105. st. 1. i 3.); da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, pored ostalog, za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način, kao i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, pri čemu visina troškova iz stava 1. tačka 5) ovog člana mora biti izražena u novcu (član 118. stav 1. tač. 5) i 6) i stav 2.).
Kolektivnim ugovor om za javno preduzeće „Ž .“ („Službeni glasnik RS“, br. 84/02, 108/04, 112/08, 45/09, 70/10 i 46/11), tačnije njegovim poslednjim Aneksom broj 5 („Službeni glasnik RS“, broj 46/11) bilo je propisano: da se vrednost jednog radnog časa za obračun i isplatu zarada za period april – septembar 2011. godine, utvrđuje u neto iznosu od 65,40 dinara (član 1. stav 2.); da je u vrednost jednog radnog časa iz člana 1. stav 2. ovog aneksa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost jedne dvanaestine regresa za korišćenje godišnjeg odmora (stav 2.).
Odredbama Kolektivnog ugovora za „Ž.“ akcionarsko društvo („Službeni glasnik „Ž.“ akcionarsko društvo“, broj 4/15) bilo je propisano: da se osnovna zarada zaposlenog utvrđuje kao proizvod vrednosti radnog časa, koeficijenta posla utvrđenog u Prilogu 1. Kolektivnog ugovora, koji je odštampan uz Kolektivni ugovor i čini njegov sastavni deo i prosečnog mesečnog fonda časova rada od 174 časa (član 55.); da se vrednost jednog radnog časa za obračun i isplatu zarade utvrđuje u skladu sa zakonom i drugim aktima, da je u vrednost jednog radnog časa iz stava 1. ovog člana uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost jedne dvanaestine regresa za korišćenje godišnjeg odmora, svedena na jedan radni čas , da je vrednost jednog radnog časa za obračun i isplatu zarade utvrđena pre stupanja na snagu Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i ispl atu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik RS“, broj 116/14) u neto iznosu od 73,84 dinara ( član 57. st. 1 – 3.) ; da koeficijent posla iz Priloga 1. Kolektivnog ugovora sadrži složenost, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu za obavljanje posla (član 58. stav 1.) .
Pravilnikom o sadržaju obračuna zarade, odnosno naknade zarade („Službeni glasnik RS“, br. 90/14 i 44/18 – dr.propis) propisano je: da obračun zarade, odnosno naknade zarade, pored ostalog, sadrži podatke potrebne za obračun zarade, odnosno naknade zarade, kao i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje i poreza u skladu sa zakonom, kao i iznos zarade odnosno naknade (član 2. tačka 4)); da podaci iz člana 2. tačka 4) ovog pravilnika, pored ostalog, sadrže iznos naknade troškova koji imaju karakter zarade (topli obrok, regres i dr.) (član 3. stav 1. tačka 8)); da ovaj pravilnik stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“, a primenjuje se počev od isplate zarade, odnosno naknade zarade za septembar 2014. godine (član 5.).
5. Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od utvrđenih činjenica konkretnog slučaja i ustavnopravnih razloga iznetih u ustavnoj žalbi, konstatovao da podnosilac ustavne žalbe , u suštini, ukazuje na proizvoljnost zaključka parničnih sudova da je isplatom zarade u spornom periodu, koja je obračunata po utvrđenoj vrednosti jednog radnog časa , izmirena i obaveza po osnovu naknad e troškova za ishranu u toku rada i regres a za korišćenje godišnjeg odmora .
Stoga Ustavni sud smatra da, prilikom ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, zapravo treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosiocu osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrarna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.
Ustavni sud najpre konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe tužbom zatražio da se tuženi „Ž.“ a.d. Beograd i Akcionarsko društvo … „S.“ a.d. Beograd solidarno obavežu na isplatu naknade predmetnih troškova. Međutim, u periodu iz tužbe on je bio zaposlen samo kod prvotuženog, nakon čije statusne promene (izdvajanje uz osnivanje) je aneksom ugovora o radu premešten na odgovarajuće poslove kod drugotuženog, koji je osnovan u okviru pomenute statusne promene, pri čemu je prvotuženi i dalje nastavio da postoji kao samostalni pravni subjekt. Stoga je Ustavni sud navode ustavne žalbe u odnosu na prvo i drugotuženog razmatrao odvojeno .
Zakonom o radu je pr opisano pravo na naknadu troškova koj e zaposleni ima na radu ili u vezi sa radom. U te troškove , pored ostalog, spadaju i ishrana u toku rada , kao i regres za korišćenje godišnjeg odmora . Naknadu ovih troškova je zakonodavac okarakterisao kao deo zarade koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, a koja predstavlja osnovicu za obračun poreza i doprinosa koji se iz nje plaćaju. Iznosi ovih primanja iz radnog odnosa, počev od septembra 2014. godine , moraju biti posebno iskazan i u obračun u zarade, saglasno član u 3. stav 1. tačka 8) Pravilnik a o sadržaju obračuna zarade, odnosno naknade zarade .
Opštim aktima prvotuženog, koji su se primenjivali u periodu iz tužbe – Aneks broj 5 Kolektivnog ugovor a za javno preduzeće „Ž .“ iz 2002. godine i Kolektivni ugovor za „Ž .“ akcionarsko društvo iz 2015. godine, bilo je propisano da je u vrednost radnog časa, kao jednog od parametara za obračun i isplatu zarad a, uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost jedne dvanaestine regresa za korišćenje godišnjeg odmora . Iz činjeničnog stanj a koje su utvrdili parnični sudovi proizlazi da prvotuženi, prilikom obračuna zarada podnosioca ustavne žalbe , nije nominalno (vrednosno) iskaz ivao visinu naknada predmetnih troškova, iz kog razloga nije bilo moguće utvrdi ti u kojoj su meri/procentu te naknade učestvovale u vrednosti jednog radnog časa .
Po shvatanju Ustavnog suda, isplata zarade koja je obračunata, pored ostalog, primenom utvrđene vrednosti radnog časa, a čija struktura (vrednosti radnog časa) nije poznata, ne može predstavlja ti pouzdan dokaz da je time ispunjena i obaveza po osnovu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, ukoliko se ne utvrdi da su ti troškovi uzeti u obzir prilikom određivanja vrednosti radnog časa . Za ispunjenje obaveze iz člana 118. stav 1. tač. 5) i 6) Zakona o radu nije dovoljno samo autonomnom regulativom propisati način na koji će se naknad a predmetnih troškova isplaćivati, već i da primen a propisane norme dovodi do toga da se isplata zaposlenima zaista vrši.
Ustavni sud, takođe, konstatuje da je u periodu iz tužbe zarada kod prvotuženog predstavljala proizvod vrednosti radnog časa, koeficijenta posla i prosečnog mesečnog fonda časova rada od 174 časa , pri čemu je koeficijent posla bio konfigurisan na bazi složenosti, odgovornosti, uslova rada i stručn e sprem e za obavljanje posla . Iz toga dalje proizlazi da je opisana autonomna regulativ a po pitanju naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora mo gla imati za posledicu da zaposleni kod prvotuženog sa većim koeficijentom posla srazmerno ostvari i veću naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres a za korišćenje godišnjeg odmora, čime se visina tih naknada determiniše složenošću, odgovornošću, uslovima rada i stručnom sprem om za obavljanje posla , a ne stvarnom visinom troškova koje su zaposleni po tom osnovu imali. Na taj način se direktno dovodi u pitanje sama svrh a koju ovo pravo iz radnog odnosa ima , a to je pokriće ( refundacija) troškova nastalih na radu i u vezi sa radom.
Ustavni sud je imao u vidu pozivanje Apelacionog suda u Beogradu na Odluku Už-2779/2009 od 8. septembra 2011. godine, ali nalazi da je reč o neprihvatljivoj interpretaciji pravnog shvatanj a koje je u toj odluci izraženo. Naime, Ustavni sud je u obrazloženju pomenute Odluke konstatovao da posebni propisi koji uređuju prava državnih službenika i nameštenika ne garantuju kao posebno primanje pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, imajući u vidu da je Zakonom o radu, kao opštim propisom, predviđena samo mogućnost da se opštim aktom ili ugovorom o radu može utvrditi pravo zaposlenog, odnosno državnog službenika i nameštenika, na ovakvu vrstu primanja iz radnog odnosa. Ustavni sud je dalje konstatovao da obaveza poslodavca da zaposlenom državnom službeniku i namešteniku obezbedi naknadu troškova na ime mesečne ishrane u toku rada za dane provedene na radu, kao i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, postoji od 1. januara 2009. godine, na osnovu Odluke o primeni Opšteg kolektivnog ugovora na sve poslodavce na teritoriji Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 104/08), ali je primena ovih odredaba odložena Aneksom II Opšteg kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“, broj 8/09). U konkretnom slučaju, pravo zaposlenih kod prvotuženog na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora bilo je propisano opštim aktom prvotuženog, najpre Aneksom broj 5 Kolektivnog ugovora za javno preduzeće „Ž.“ iz 2002. godine, a zatim i Kolektivnim ugovor om za „Ž .“ akcionarsko društvo iz 2015. godine.
Na osnovu izloženog, Ustavni sud je zaključio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2610/18 od 26. oktobra 2018. godine, u delu koji se odnosi na tuženog „Ž.“ a.d. Beograd, povređeno prav o podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 , 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr.zakon i 103/15 ), odluč ujući kao u prvom delu tačk e 1. izreke.
6. Ustavni sud je ocenio da su posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene drugostepene presude, u označenom delu, i određivanjem da Apelacioni sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2697/17 od 23. aprila 2018. godine, zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.
Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i odredio način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava.
7. Što se tiče navoda ustavne žalbe u vezi sa drugotuženim Akcionarskim društvo m za železnički prevoz robe „S .“ Beograd, polazeći od toga da su predmetna potraživanja dospela u periodu pre nego što je drugotuženi osnovan u okviru statusne promene prvotuženog, Ustavni sud na ovom mestu upućuje na Odluku Už-5322/2019 od 23. decembra 2021. godine. U toj o dluci je izne ta detaljn a pravn a analiz a Protokola o usvajanju Informacije o sprovedenom postupku statusne promene „Ž .“ a.d. i otvaranju početnih stanja u poslovnim knjigama novoformiranih društava od 24. juna 2016. godine, koji je izveden kao dokaz i u konkretnom slučaju, te je oce njen kao ustavnopravno neprihvatljiv zaključak sudova da u tom dokumentu nije određena struktura prenetih obaveza, odnosno njihova specifikacija, kao i da se njime ne dokazuje tvrdnja da su novčana potraživanja zaposlenih kod „Ž.“ a.d. Beograd, iz perioda pre izvršene statusne promene, preneta u početni bilans tog društva prenosioca. K ao i u predmetu Už-5322/2019, Ustavni sud i ovde konstatuje da parnica po tužbi podnosioca ustavne žalbe još uvek nije bi la pokrenut a u vreme zaključenja Protokola, a Pravilnik o Kontnom okviru i sadržini računa u Kontnom okviru za privredna društva, zadruge i preduzetnike („Službeni glasnik RS“, broj 95/14) u članu 29. predviđa samo rezervisanja po osnovu postojećih sudskih sporova koji se vode protiv pravnih lica i preduzetnika. Međutim, ta okolnost nije od posebnog uticaja ni u ovom ustavnosudskom predmetu, jer kao što je već izneto u prethodnom delu obrazloženja, prvotuženi nije iskazivao vrednost naknade troškova za ishranu u toku rada, niti regresa za korišćenje godišnjeg odmora, bilo nominalno, bilo određenim procentom u odnosu na utvrđenu vrednost radnog časa , iz čega sledi da potraživanja podnosioca ustavne žalbe, u okolnostima konkretnog slučaja, treba posmatrati kao posledicu prošlih događaja, u smislu tačke 10. Međunarodnog računovodstvenog standarda MRS 37, za čije izmirenje se u vreme zaključenja Protokola moglo očekivati da će dovesti do odliva resursa koji sadrže ekonomske koristi iz preduzeća, ukoliko dođe do utuženja.
7.1. U pogledu osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje , već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog akta.
Što se tiče povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da priložene presude Vrhovnog kasacionog suda ne predstavlja ju dokaz za iznetu tvrdnju, imajući u vidu da su revizije u tim predmetima izjavljene protiv preinačujućih drugostepen ih presud a, dok je u parnici u ko joj je doneto rešenje Rev2. 1618/15 od 28. januara 2016. godine, a koje predstavlja jedinu odluku donetu po posebnoj reviziji, predmet spora, pored isplate naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, bila i isplata uvećane zarade po osnovu smenskog rada.
S obzirom na to da je osporenim rešenjem odlučivano isključivo o ispunjenosti procesnih uslova za izjavljivanje revizije, Ustavni sud nalazi da se njegova sadržina, ratione materiae, ne može dovesti u vezu sa navodima o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava.
Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na drugotuženog, kao i u odnosu na osporeno revizijsko rešenje , odbacio , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.
8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.
9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Snežana Marković, s.r.