Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dužem od 16 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko 16 godina. Sud nalaže hitno okončanje postupka i dosuđuje podnositeljki naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vere Baković iz Rume , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. oktobra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vere Baković i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Rumi u predmetu P. 146/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Rumi P. 1 21/05) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Nalaže se Osnovnom sudu u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Rumi da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Vera Baković iz Rume je 3. marta 2010. godine , preko punomoćnika Miroslava R. Miloševića, advokata iz Rume, izjavila ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji se ranije vodio pred Opštinskim sudom u Rumi u predmetu P. 121/05, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Rumi u predmetu P. 146/10.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je podnositeljka ustavne žalbe 1996. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Rumi, ali da se postupak i dalje nalazi pred prvostepenim sudom . Podnositeljka je predložila da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi joj prav o na naknadu štete na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i spise predmeta P. 146/10 Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici - S udska jedinica u Rumi (ranije predmet Opštinskog suda u Rumi P. 121/05), te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, i još devet tužilaca su 4. septembra 1996. godine, preko zajedničkog punomoćnika – advokata, podneli Opštinskom sudu u Rumi (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv DD „Vojvodina put – Srem put“ iz Rume. Tužilja je tužbom zahtevala da sud obaveže tuženog na izvršenje kupoprodajnog ugovora i predaju u posed poslovnog prostora površine 12,90 m2, koji se nalazi u prizemlju zgrade broj 8 Tržnog centra „Detelina“ u Rumi, te da joj na ime smanjenja kupoprodajne cene i štete ukupno isplati iznos od 10.775 dinara. Dva nova tužioca su 11. septembra 1996. godine pristupila tužbi kao suparničari.

Prvo pripremno ročišta je održano 23. oktobra 1996. godine, da bi sledeća dva ročišta za glavnu raspravu bila održana 15. januara i 30. aprila 1997. godine. Opštinski sud je rešenjem od 30. aprila 1997. godine odredio izvođenje dokaza veštačenje m, a spis predmeta dostav io veštaku. Stalni sudski veštak je 16. novembra 1999. godine nalaz dostavio Opštinskom sudu.

Tužioci su se podneskom od 16. februara 2000. godine izjasnili da nemaju primedaba na nalaz veštaka, dok se tuženi na nalaz veštaka izjasnio 23. februara 2000. godine . Šest dana kasnije održano je ročište za glavnu raspravu, da bi Opštinski sud 20. aprila 2000. godine doneo rešenje kojim je odre dio izvođenje dokaza dopunskim veštačenje m. Stalni sudski veštak je 16. oktobra 2000. godine dopunski nalaz dostavio Opštinskom sudu. Do kraja 2000. godine održano je još jedno ročište za glavnu raspravu - 31. oktobra. Istoga dana tužioci su podneskom „precizirali tužbene zahteve“.

U toku 2001. godine održano je samo jedno ročište koje je bilo zakazano za 28. novembar.

Tokom 2002. godine od sedam zakazanih ročišta, održano je pet, dok preostala dva ročišta zakazana za 11. januar i 23. april nisu održana, jer tuženi nije bio uredno pozvan, odnosno „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“.

Opštinski sud je 5. februara 2003. godine rešenjem ponovo odredio izvođenje dokaza veštačenjem, koje je izvršeno 14. oktobra 2003. godine kada je nalaz veštaka dostavljen Opštinskom sudu. Do kraja 2003. godine održano je jedno ročište za glavnu raspravu - 24. decembra, na kome je rešenjem određeno izvođenje dokaza dopunskim veštačenje m.

Postupajući po rešenju Opštinskog suda od 24. decembra 2003. godine , stalni sudski veštak je 25. februara 2004. godine dopunski nalaz dostavio sudu. U toku 2004. godine održano je samo jedno ročište za glavnu raspravu. Tužilja je podneskom od 24. juna 2004. godine zahtevala da se njena tužba izdvoji i formira poseban predmet, radi efikasnijeg postupanja i odlučivanja.

Opštinski sud je izdvojio tužbu podnositeljke ustavne žalbe i formirao poseban predmet pod brojem P. 121/05. U toku 2005. godine održana su tri ročišta za glavnu raspravu, dok ročište zakazano za 14. septembar 2005. godine nije održano.

Nakon dve godine i devet meseci, Opštinski sud je 4. juna 2008. godine održao ročište za glavnu raspravu, da bi do kraja 2008. godine održao još dva ročišta - 21. oktobra i 10. decembra.

U toku 2009. godine održana su četiri ročišta za glavnu raspravu (2. februar, 13. mart, 15. maj i 4. septembar). Opštinski sud je na ročištu održanom 4. septembra zaključio glavnu raspravu, da bi rešenjem P. 121/05 od 24. novembra 2009. godine raspravu ponovo otvorio „radi utvrđivanja činjeničnog stanja“.

Tužilja je podneskom od 14. februara 2010. godine urgirala da sud što pre zakaže novo ročište za glavnu raspravu.

Pred, sada Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Rumi (u daljem tekstu: Osnovni sud) 22. aprila 2010. godine održano je ročište za glavnu raspravu (predmet dobio novi broj P. 146/10), da bi na ročištu održanom 10. maja 2010. godine, Osnovni sud rešenjem zaključio glavnu raspravu i odredio da će biti „doneta pismena odluka“, što nije učinjeno do dana odlučivanja Ustavnog suda po podnetoj ustavnoj žalbi.

4. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da su ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku, i ustavna žalba kao pravni institut za njihovu zaštitu, ustanovljeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu i da započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava. Dakle, za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, bitan je ceo protekli period - od 4. septembra 1996. godine, kada je tužba podneta Opštinskom sudu, pa do danas.

Ustavni sud je utvrdio da predmetni parnični postupak traje duže od 16 godina i da još uvek nije okončan.

Iako, na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka, pored vremenskog trajanja utiče i niz drugih činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja tokom postupka treba utvrditi i raspraviti, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke tokom trajanja postupka, postupanje sudova koji vode postupak i priroda, odnosno značaj zahteva o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da nijedan od ovih činilaca, ne može biti opravdanje trajanju postupka u konkretnom slučaju. Ustavni sud je, pri tome, imao u vidu da podnositeljka ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprinela neopravdano dugom trajanju postupka, iako su postojale objektivne okolnosti koje su sprečavale postupanj e suda .

Naprotiv, po oceni Ustavnog suda, svu odgovornost za dugo trajanje parnice koja ni posle 16 godina nije završena u prvom stepenu, snose postupajući sudovi. Dvogodišnj a procesna neaktivnost suda u periodu od aprila 1997. godine d o 16. novembra 1999. godine , održavanje jednog do dva ročišta godišnje, nebrojano puta određivanje dopunskog veštačenja, ponovno otvaranje glavne rasprave radi utvrđivanja činjeničnog stanja u situaciji kada je prethodno 13 godina vođen postupak u kome je utvrđivano činjenično stanje i, na kraju, nedonošenje presude nakon dve i po godine , od kako je konačno zaključena glavna rasprava, ukazuju na potpunu nesposobnost nadležnog suda da raspravi sporni odnos i donese meritornu odluku u ovoj parnici.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

5. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio Osnovnom sudu u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Rumi da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak u predmetu P. 146/10, okončao u najkraćem roku.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosi teljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odred aba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dužem od 16 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti