Odluka Ustavnog suda o susvojini na stanu otkupljenom iz društvene svojine

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu i potvrdio da vanbračna partnerka nema pravo susvojine na stanu koji je njen partner otkupio na osnovu stanarskog prava stečenog pre početka njihove zajednice. Stan nije stečen radom, već transformacijom ličnog prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . K . iz L . kod N . S , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. K . izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 23/08 od 17. juna 2007. godine, presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5898/07 od 14. maja 2009. godine i presude Vrhovnog Kasacionog suda Rev. 2017/10 od 8. septembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. K . iz L . kod N . S . podnela je 1. aprila 2011. godine, preko punomoćnika M . V . i S . K, advokata iz N . S, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na mirno uživanje imovine i prava na zaključenje braka i ravnopravnost supružnika, zajemčenih odredbama člana 58. stav 1. i člana 62. stav 5. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe smatra da su joj navedena ustavna prava povređena pogrešnom primenom odredaba procesnih i materijalnih zakona kojima je vanbračna zajednica izjednačena sa brakom. Naime, za podnositeljku je neprihvatljivo stanovište sudova da se na stanu otkupljenom iz društvene svojine za vreme trajanja vanbračne zajednice ne može steći susvojina. Podnositeljka je mišljenja da su sudovi, zauzimajući ovakav stav i pozivajući se na sudsku praksu, zanemarili ustavne i zakonske odredbe o izjednačenosti bračne i vanbračne zajednice. Od Ustavnog suda traži da poništi osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5898/08 od 14. maja 2009. godine potvrđena je ožalbena presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 23/08 od 17. juna 2008. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da se utvrdi da je po osnovu sticanja u vanbračnoj zajednici sa pok. Z . L . stekla pravo svojine na 1/2 idealnog dela stana u N . S. Nižestepeni sudovi su stali na stanovište da tužilja, kao vanbračna supruga pok. Z . L, ne može steći pravo susvojine na spornom stanu stečenom otkupom iz društvene svojine, pri čemu drugostepeni sud ovo stanovište zasniva na odredbi člana 6. stav 1. Zakona o stambenim odnosima ("Službeni glasnik RS", broj 12/90), te na činjenici da tužilja nije bodovana kao član porodičnog domaćinstva pok. Z. L . prilikom dodele stana na korišćenje, ali i činjenici da do momenta otkupa stana njihova vanbračna zajednica nije bila trajnijeg karaktera.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev. 2017/10 od 8. septembra 2010. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužilje izjavljenu protiv drugostepene presude. Revizijski sud je u obrazloženju svoje odluke ponovio činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku: da je rešenjem d.p. "H. " od 5. juna 1989. godine pok. Z . L . dobio sporni stan na korišćenje, na osnovu kog je 5. jula 1989. godine zaključio i ugovor o korišćenju stana; da je 19. aprila 1991. godine sa davaocem stana na korišćenje zaključio ugovor o otkupu predmetnog stana; da mu je 30. juna 1992. godine izdata potvrda o isplati kupoprodajne cene u celosti; da su tužilja i pok. Z . L . vanbračnu zajednicu zasnovali u septembru 1990. godine; da je tužilja u vreme zaključenja ugovora o korišćenju spornog stana, imala garsonjeru u L. Polazeći od toga da predmetni stan pok. Z . L, kao nosiocu stanarskog prava, nije dodeljen i za tužilju kao vanbračnu suprugu, te da tužilja nikada nije mogla postati član njegovog porodičnog domaćinstva u smislu člana 15. st. 2. i 5. Zakona o stambenim odnosima, iz kog razloga ne spada ni u krug lica iz člana 6. stav 1. navedenog zakona koja bi imala pravo otkupa, revizijski sud je ocenio pravilnim zaključak nižestepenih sudova da tužilja ne može steći pravo susvojine na spornom stanu. Stanovište da tužilja useljenjem u navedeni stan nije mogla steći svojstvo člana porodičnog domaćinstva pok. Z . L, revizijski sud je obrazložio time da tužilja ne spada u krug lica iz člana 15. stav 2. Zakona o stambenim odnosima, ali i okolnošću da je postojala smetnja predviđena stavom 5. istog člana zakona, jer je tužilja imala rešenu stambenu potrebu. Vrhovni kasacioni sud je posebno istakao da se svojina na otkupljenom stanu ne može smatrati rezultatom zajedničkog rada u toku trajanja vanbračne zajednice, čak i u situaciji da su osnovani tužiljini navodi da su sredstva za otkup bila zajednička, iz razloga što je otkupna cena privilegovana i predstavlja pogodnost samo za lica iz člana 6. stav 1. Zakona o stambenim odnosima, u koje tužilja ne spada.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnositeljka u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da se vanbračna zajednica izjednačava sa brakom, u skladu sa zakonom ( član 62. stav 5.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za donošenje odluke u ovoj pravnoj stvari od značaja su i odredbe sledećih zakona:

Porodičnim zakonom ("Službeni glasnik RS", br. 18/05 i 72/11) je propisano: da vanbračni partneri imaju prava i dužnosti supružnika pod uslovima određenim ovim zakonom (član 4. stav 2.); da imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu (član 171. stav 1.); da imovina koju su vanbračni partneri stekli radom u toku trajanja zajednice života u vanbračnoj zajednici predstavlja njihovu zajedničku imovinu i da se na imovinske odnose vanbračnih partnera shodno primenjuju odredbe ovog zakona o imovinskim odnosima supružnika (član 191.).

Članom 6. Zakona o stambenim odnosima ("Službeni glasnik SRS" br. 12/90, 47/90 i 55/90 i "Službeni glasnik RS", br. 3/90 i 7/90), koji je bio na snazi u vreme otkupa spornog stana, bilo je propisano: da nosilac stanarskog prava, zakupac stana i članovi njihovog porodičnog domaćinstva mogu u celini ili u idealnim delovima da kupe stan u društvenoj svojini koji koriste (stav 1.); da se kupovina stana vrši pod uslovima da početnu cenu stana čini revalorizovana građevinska vrednost stana, umanjena za procenat otpisane vrednosti stana (stav 2. tačka 1.); da se revalorizovana građevinska vrednost stana u smislu ovog zakona, utvrđuje tako što se postojeća knjigovodstvena vrednost stana i stambene zgrade, usklađuje sa prosečnom ugovorenom građevinskom cenom kvadratnog metra stana u polugodištu za koje su objavljeni statistički podaci, i tako utvrđena usklađuje se sa kretanjem cena na malo za period od isteka tog polugodišta do meseca prodaje stana, za teritoriju Republike, odnosno autonomne pokrajine na kojoj se stan i stambena zgrada nalazi (stav 3.).

Članom 15. istog zakona bilo je propisano: da kad nosilac stanarskog prava po drugom osnovu (smrt, napuštanje stana i dr.) osim slučajeva iz stava 1. ovog člana, prestane trajno da koristi stan, nosilac stanarskog prava na tom stanu postaje član njegovog porodičnog domaćinstva i to: njegov bračni drug, a ako njega nema njegovo dete (rođeno u braku ili van braka, usvojeno i pastorak), a ako njega nema njegov roditelj, a ako njega nema roditelj njegovog bračnog druga, koji je zajedno sa njim stanovao u stanu (stav 2.); da članovima porodičnog domaćinstva koji su po bilo kom osnovu rešili stambene potrebe ne pripada pravo iz stava 2. ovog člana (stav 5).

Članom 35. Zakona o stambenim odnosima ("Službeni glasnik SRS", br. 9/85 - PREČIŠĆENI TEKST, 18/85 i 11/88), koji je bio na snazi u vreme dodele i zaključenja ugovora o korišćenju spornog stana, bilo je propisano: da davalac stana na korišćenje daje na korišćenje stanove u skladu sa samoupravnim opštim aktom, odnosno propisom o davanju stana na korišćenje (stav 1.); da se pri utvrđivanju merila iz stava 2. tačka 1. ovog člana uzimaju u obzir stambene prilike, radni doprinos i radni staž, koji treba da imaju pretežni uticaj na dobijanje stana, kao i materijalni položaj porodice, zdravstveno stanje, učešće u NOB, broj dece i ukupan broj članova porodičnog domaćinstva i druga merila koja su od značaja za dobijanje stana na korišćenje (stav 3.).

5. Razmatrajući navode ustavne u delu kojim se ističe povreda prava na imovinu, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka povredu navedenog prava isključivo zasniva na tvrdnji o neutemeljenosti pravne ocene redovnih sudova na ustavnim i zakonskim odredbama o izjednačenosti vanbračne zajednice sa brakom u pogledu njenog prava na sticanje imovine. Iz izloženog sledi da podnositeljka, u konkretnom slučaju, osporava pravilnost tumačenja i primene odredaba merodavnog prava i isto dovodi u kontekst ispunjena uslova za sticanje prava svojine na spornom stanu.

Polazeći od prethodno iznetog, Ustavni sud ukazuje da Ustav garantuje mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, ali ne i pravo na sticanje imovine. Ustavni sud podseća da se prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, delokrug člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda primenjuje samo na postojeću imovinu i „ne garantuje pravo na sticanje imovine“ (videti presudu u predmetu Marckx protiv Belgije, od 13. juna 1979. godine). Međutim, koncept imovine u praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) ne podrazumeva samo pojam svojine, već pokriva širok spektar interesa koji imaju ekonomsku vrednost, uključujući i potraživanja u pogledu kojih podnosilac ima "legitimno očekivanje" da će biti ostvareno (videti presude Pine Valley Developments Ltd i drugi protiv Irske, od 29. novembra 1995. godine, Jantner protiv Slovačke, od 4. marta 2003. godine i Gasus Dosier und Fördertechnik GmbH protiv Holandije, od 23. februara 1995. godine). Pri tome, "legitimno očekivanje" mora biti više od "obične nade" da će podnosilac uspeti sa zahtevom, tj. da će steći uživanje vlasničkog prava (videti odluku Peter Gratzinger i Eva Gratzingerova protiv Češke Republike, od 10. jula 2002. godine), jer se potraživanje može smatrati imovinom samo ukoliko je dovoljno utemeljeno tj. mora da bude zasnovano na zakonskoj odredbi, pravnom aktu kao što je sudska odluka ( presuda Kopecký protiv Slovačke, broj predstavke 44912/98). ESLjP je u odluci Milašinović protiv Hrvatske od 1. jula 2010. godine takođe istakao da se potraživanje može smatrati imovinom u slučaju da postoji dovoljan osnov za konkretno potraživanje u nacionalnom pravu, npr. gde postoji ustaljena sudska praksa domaćih sudova koja to potvrđuje.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak vođen povodom podnositeljkinog zahteva za utvrđenje prava svojine, pa se stoga ne može govoriti o podnositeljkinoj postojećoj imovini. Dakle, radilo se o zahtevu koji je u svojoj osnovi imao određeni imovinski interes, pa je stoga potrebno razmotriti pitanje da li je podnositeljka ustavne žalbe u odnosu na postavljeni zahtev imala legitimno očekivanje, da bi se isti mogao smatrati imovinom u smislu člana 58. Ustava.

6. Imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, kao i to da podnositeljka osporava pravne zaključke redovnih sudova, Ustavni sud je zaključio da, i pored toga što podnositeljka ne ističe povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, ima osnova da se, u kontekstu eventualne povrede tog prava, pre ocene osnovanosti navoda o povredi prava na imovinu, ispita da li su osporene presude donete proizvoljnim tumačenjem i primenom materijalnog prava na štetu podnositeljke ustavne žalbe.

Osporene presude zasnovane su na oceni sudova da tužilja ne može postati suvlasnik na spornom stanu budući da za nju, kao vanbračnu suprugu, predmetni stan nije bio dodeljen, te da ona nije mogla postati član porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava u smislu člana 15. st. 2. i 5. Zakona o stambenim odnosima, iz kog razloga ne ulazi ni u krug lica koja su imala pravo otkupa stana saglasno članu 6. stav 1. Zakona.

Prema odredbama čl. 171. i 191. Porodičnog zakona, osnovne činjenične pretpostavke za sticanje zajedničke imovine, kako u braku, tako i u vanbračnoj zajednici, jesu da se radi o imovini koja je stečena radom u toku trajanja zajednice života u braku, odnosno vanbračnoj zajednici. S druge strane, Zakon o stambenim odnosima iz 1990. godine ustanovio je pravo otkupa stanova u društvenoj svojini u korist određenog kruga lica - nosioca stanarskog prava i članova njegovog porodičnog domaćinstva (član 6. stav 1.), koji su navedeni u članu 15. stav 2. i među kojima se ne nalazi i vanbračni suprug, odnosno vanbračna supruga. Takođe, Ustavni sud je imao u vidu i da je pravno shvatanje Građanskog odeljena Vrhovnog suda Srbije od 21. juna 1993. godine, prema kojem stan koji je u toku trajanja braka otkupio jedan od supružnika ulazi u režim zajedničke imovine stečene u braku, zauzet sa osloncem ne samo na odredbe tada važećeg Zakona o braku i porodičnim odnosima koje su propisivale da se zajedničkom imovinom bračnih drugova smatra imovina koju su oni stekli radom, već i s obzirom na specifične okolnosti u pogledu uslova za dodelu stana na korišćenje, sticanje stanarskog prava i formiranje otkupne cene koja nije bila tržišna, već zakonom propisana u pogledu elemenata na osnovu kojih je određivana i koja je predstavljala pogodnost za kupca kao titulara već stečenog prava na stanu. Specifičnost uslova prilikom dodele stana na korišćenje ogledala se u činjenici da su prilikom utvrđivanja merila za dodelu stana uzimani u obzir elementi propisani zakonom, između ostalog, ukupan broj članova porodičnog domaćinstva, što je posebno vrednovano prilikom dodele stana. Upravo u skladu sa ovim specifičnostima je i dopuna pravnog shvatanja Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 22. maja 2001. godine, utvrđena na sednici od 1. aprila 2002. godine, prema kojoj u režim zajedničke imovine vanbračnih supružnika ulazi stan iz otkupa ukoliko su bodovi koji su uticali na dodelu stana stečeni i po osnovu vanbračnog supruga kao člana porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava tj. zakupca stana. Takođe, sudska praksa je pravila razliku i u pogledu sticanja zajedničke imovine na stanu stečenom otkupom za vreme trajanja braka, u slučaju kada je stan dodeljen jednom od supružnika pre zaključenja braka i kada u otkupnu cenu nije ulazio doprinos za stambenu izgradnju drugog supružnika. Dakle, iz izloženog sledi da su pravna shvatanja Vrhovnog suda Srbije i sudska praksa nižestepenih sudova u pogledu uslova za sticanje zajedničke imovine na stanovima iz otkupa, zasnovani ne s obzirom na to da li je u pitanju bračna ili vanbračna zajednica, već s obzirom na specifične uslove dobijanja društvenih stanova na korišćenje i način njihovog otkupa, jer svojina po ovom osnovu suštinski predstavlja transformaciju jednog ličnog prava - stanarskog prava, u pravo svojine otkupom po privilegovanim uslovima.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da su stanovišta izneta u osporenim presudama zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni odredaba merodavnog materijalnog prava, kao i na ustanovljenim pravnim shvatanjima Vrhovnog suda Srbije. Stoga se ne može govoriti o proizvoljnom postupanju nadležnih sudova na štetu podnositeljke ustavne žalbe u pogledu primene odredaba zakona koje uređuju izjadnačenost bračne sa vanbračnom zajednicom.

Kako je u konkretnom slučaju utvrđeno da nije bilo arbitrernosti u tumačenju i primeni merodavnog prava prilikom donošenja osporenih presuda, koje su zasnovane na ustaljenoj sudskoj praksi i shvatanjima najviše sudske instance, to nema osnova za zaključak da je podnositeljka ustavne žalbe imala utemeljen zahtev koji bi se mogao smatrati "legitimnim očekivanjem" potraživanja, koji potpada pod pojam imovine u smislu člana 58. stav 1. Ustava.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljki ustavne žalbe osporenim presudama nisu povređena prava zajemčena članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u izreci.

Ustavni sud nije posebno cenio navode o povredi prava iz člana 62. stav 5. Ustava, budući da podnositeljka tvrdnju o povredi ovog prava zasniva na istovetnim razlozima koje je isticala u prilog tvrdnji o povredi prava na mirno uživanje imovine.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o susvojini na stanu otkupljenom iz društvene svojine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti