Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 21 godinu i pet meseci. Glavni razlog za dužinu postupka bila je neefikasnost suda. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, dr Goran P. Ilić, mr Tomislav Stojković, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorice (Milanković) Petrović iz Rume, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. maja 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zorice (Milanković) Petrović i utvrđuje da je povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2440/12.

2. Utvrđuje se pravo podnosi teljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zorica (Milanković) Petrović iz Rume podnela je, 18. februara 2014. godine, preko punomoćnika Vladislava Kostića, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu P. 2440/12.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navela: da je predmetni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe, 14. jula 1992. godine, Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je okončan nakon više od 21 godine; da je u toku postupka doneta presuda Privrednog suda u Novom Sadu P. 2440/12 od 26. juna 2013. godine koja je potvrđena presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 8814/13 od 12. decembra 2013. godine; da je prvostepeni sud u ovom „maratonskom sporu“ odlučio da izvede jedan jedini dokaz ekonomsko-finansijskim veštačenjem, i to 1. aprila 1993. godine i 18. maja 2010. godine i da je usled dugog trajanja postupka pretrpela nenadoknadivu štetu. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakla je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu P. 2440/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Stambena zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ iz Novog Sada podnela je, 14. jula 1992. godine, Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tužene Zorice Milanković iz Rume, ovde podnositeljke ustavne žalbe , radi isplate duga.

U periodima od 19. maja 1993. – 7. novemb ra 1994. godine, 26. januar a 1995. – 19. februar a 1996. godine, 19. februar a 1996. – 16. novembr a 1998. godine, 16. novembr a 1998. – 13. mart a 2000. godine, 15. maj a 2000. – 25. jun a 2001. godine i 11. mart a 2002. – 13. decemb ra 2002. godine , pred Opštinski sud u Novom Sadu nije održao nijedno ročište za glavnu raspravu.

Rešenjem Opštinskog sud a u Novom Sadu P. 7577/92 od 27. februara 2004. godine stavljeno je van snage rešenje o veštačenju istog suda od 24. novembra 2003. godine i sudski veštak S.S. je oslobođen dužnosti veštačenja u ovoj pravnoj stvari, te je imenovan J.D. za veštaka ekonomsko–finansijske struke i obaveza n da u roku od 15 dana od dana prijema rešenja dostavi sudu nalaz i mišljenje.

Imajući u vidu da veštak J.D. nije postupio po nalogu, prvostepeni sud je rešenjem P. 7577/92 od 26. januara 2005. godine ponovo obavezao veštaka da dostavi nalaz i mišljenje u roku od 15 dana od dana prijema rešenja. Imenovani veštak je 2. novembra 2005. godine dostavio Opštinskom sudu u Novom Sadu traženi nalaz i mišljenje.

Do donošenja rešenja Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7577/92 od 14. jula 2006. godine kojim je određeno zastajanje u postupku do rešavanja spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim sudom Srbije, održana su tri ročišta, dok dva ročišta (16. januara i 16. februara 2006. godine) nisu održana zbog izostanka tužene.

U nastavku postupka održano je 18 ročišta i izvedeni su dokazi ekonomsko-finansijskim veštačenjem i dopunskim veštačenjem, dok jedno ročište nije održano usled izostanka parničnih stranaka.

Nakon formiranja nove mreže sudova, Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 128/2010 od 16. decembra 2010. godine odredio prekid postupka u ovoj pravnoj stvari i rešio da će se postupak nastaviti kada stečajni upravnik tužioca preuzme postupak ili kada ga sud na predlog protivne strane pozove to da učini, imajući u vidu da je rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St. 213/2010 od 9. novembra 2010. godine otvoren stečajni postupak nad tužiocem.

Stečajni upravnik tužioca je podneskom od 20. juna 2011. godine obavestio parnični sud da preuzima postupak, te je rešenjem Osnovnog sud a u Novom Sadu P. 128/2010 od 19. jula 2011. godine nastavio parnični postupak i oglasio se stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj parnici, a po pravnosnažnosti rešenja spise predmeta je dostavio Privrednom sudu u Novom Sadu, kao stvarno i mesno nadležnom za postupanje u ovom predmetu.

Postupajući po predlogu tužioca, Privredni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 521/2012 od 6. jula 2012. godine prekinuo predmetni parnični postupak do donošenja odluke Vrhovnog kasacionog suda o izazvanom sukobu nadležnosti u predmetu Privrednog suda u Novom Sadu P. 639/2012, a u kome je slična činjenična i pravna situacija.

Nakon četiri održana ročišta i izvedenog dokaza saslušanjem sudskog veštaka, zaključena je glavna rasprava.

Presudom Privrednog sud a u Novom Sadu P. 2440/12 od 26. juna 2013. godine je, u stavu prvom izreke , odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da isplati tužiocu cenu 16,43m2 dvoipos obnog stana broj 12 sa nusprostorijama u površini od 59,09m2 u potkrovlju zgrade u ulici Atanasija Stojkovića u Rumi, sagrađen na parceli broj 1948, uknjižen u ZKUL broj 3310/97, KO Ruma , u iznosu od 632.55 5,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. novembra 2005. godine do konačne isplate, te da na ime potpunog obeštećenja za korišćenje bez osnova neisplaćenog dela predmetnog stana u površini od 16,43m2 isplati iznos od 494.757,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. novembra 2005. godine do isplate. Stavom drugim izreke presude obavezan je tužilac da tuženo j naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 447.235,00 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 8814/13 od 12. decembra 2013. godine je odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena ožalbena presuda Privrednog suda u Novom Sadu P. 2440/12 od 26. juna 2013. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da sud može kazniti novčano do 30.000 novih dinara veštaka koji ne dođe na ročište iako je uredno pozvan a izostanak ne opravda, kao i veštaka koji bez opravdanog razloga odbije da vrši veštačenje (član 255. stav 1.).

Odredbe člana 10. Z akona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog datuma primenjivao na ovu parnicu, su po svojoj sadržini slične odredbama prethodnog zakona koje se odnose na efikasno postupanje suda. Ostalim odredbama istog zakona koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, bilo je propisano: da sud može kazniti novčano do 30.000 dinara veštaka koji ne dođe na ročište, iako je uredno pozvan a izostanak ne opravda, kao i veštaka koji bez opravdanog razloga odbije da vrši veštačenje (član 254. stav 1.); da će sud kad veštak ne dostavi nalaz i mišljenje u ostavljenom roku, pošto istekne rok koji je strankama ostavljen da se o tome izjasne, odrediti drugog veštaka (član 258. stav 1.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je tužba podneta 14. jula 1992. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 8814/13 od 12. decembra 2013. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak ukupno trajao 21 godinu i pet meseci, što može ukazivati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio relativno činjenično i pravno složen. Naime, parnični sud je trebalo da utvrdi, nakon perioda hiperinflacije, u kojoj meri su ispunjene ugovorne obaveze stranaka, u pogledu isplate novčanih sredstava na ime razlike u kvadraturi predmetnog stana, što je uslovilo i nešto obimniji dokazni postupka, ali što nikako ne može biti opravdanje za 21-godišnje trajanje postupka.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe i njenog punomoćnika, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka kao tužena, delimično doprinela dužini trajanja označenog parničnog postupka. Naime, u toku postupka tri ročišta za glavnu raspravu nisu mogla biti održana usled izostanka uredno pozvane tužene i to 16. januara i 16. februara 2006. godine, kao ni ročište od 11. oktobra 2010. godine, te da je svojim pasivnim ponašanjem delimično doprinela da parnični postupak traje duže. Osim toga, u periodima neaktivnosti prvostepenog suda, tužena, kao ni njen punomoćnik, nisu preduzimali nikakve radnje u postupku, odnosno nisu podnosili predloge sudu radi zakazivanja ročišta, niti su dostavljali dokazne predloge u cilju okončanja parničnog postupka.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je, ipak , nedelotvorno postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi i istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, ipak ne može prihvatiti da je razumno da postupak traje više od 21 godinu, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti sudova, pre svega Opštinskog suda u Novom Sadu pred kojim se postupak vodio od podnošenja tužbe jula 1992. do 1. januara 2010. godine. Činjenice da je Opštinski sud u Novom Sadu od podnošenja tužbe do decembra 2002. godine imao šest perioda neaktivnosti u kojima nije održao nijedno ročište za glavnu raspravu (od kojih je jedan trajao dve godine i devet meseci) i da je veštak ekonomsko-finansijske struke J.D. tek nakon jedne godine i osam meseci dostavio sudu svoj nalaz i mišljenje, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da navedeni prvostepeni sud nije postupao u skladu sa načelom efikasnosti, u smislu odredaba člana 10. i člana 255. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine i člana 10, člana 254. stav 1. i člana 258. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine. Budući da prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava, po kome postoji odgovornost suda, tj. države zbog dužine trajanja veštačenja (videti presudu ESLjP u predmetu Zimmerman and Steiner protiv Švajcarske, od 13. jula 1983. godine).

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka , relativnu činjeničnu i pravnu složenost predmeta i doprinos podnositeljke ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog Suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana i 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić