Odbijena ustavna žalba u privrednom sporu; nije povređeno pravo na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu protiv presuda u privrednom sporu. Nije utvrđena povreda prava na pravično suđenje, jer su sudovi dali jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge. Takođe, postupak koji je trajao tri godine i pet meseci nije nerazumno dug.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće , u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Preduzeća za eksploataciju mineralne vode i proizvodnju pića „Knjaz Miloš“ a.d. iz Aranđelovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. marta 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Preduzeća za eksploataciju mineralne vode i proizvodnju pića „Knjaz Miloš“ a.d. izjavljena protiv presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 5698/06 od 20. novembra 2008. godine i presude Višeg trgovinskog suda Pž. 412/09 od 10. juna 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbama člana 32. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Preduzeća za eksploataciju mineralne vode i proizvodnju pića „Knjaz Miloš“ a.d. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Trgovinskim sudom u predmetu P. 5698/06.

O b r a z l o ž e nj e

1. Preduzeće za eksploataciju mineralne vode i proizvodnju pića „Knjaz Miloš“ a.d. iz Aranđelovca je podnelo Ustavnom sudu 1. avgusta 2009. godine, preko punomoćnika Nede Ljepojević, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 5698/06 od 20. novembra 2008. godine i presude Višeg trgovinskog suda Pž. 412/09 od 10. juna 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl. 32. i 36. Ustava. Podnosilac ustavne žalbe je posebno istakao povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Trgovinskim sudom u predmetu P. 5698/ 06.

Ustavnom žalbom se osporavaju sudske odluke donete u parničnom postupku koji je protiv podnosioca vođen radi duga, zbog neisplaćene naknade za održavanje integrisanog bezbednosnog sistema kod podnosioca ustavne žalbe za period od septembra do decembra 2004. godine.

Podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje pre svega obrazlaže nepotpuno i pogrešno utvrđenim činjeničnim stanjem, te pogrešnom primenom materijalnog i procesnog prava od strane prvostepenog i drugostepenog suda u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je postupanjem sudova dovedena u sumnju sudijska nepristrasnost, jer je prvostepena presuda zasnovana na nalazu i mišljenju veštaka iz kojeg se ne mogu utvrditi relevantne činjenice, odnosno ne može se utvrditi da li je u spornom periodu tužilac izvršavao ugovorenu obavezu održavanja integrisanog bezbednosnog sistema kod tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, a drugostepeni sud se uopšte nije obazirao na pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu primenu materijalnog prava, već je dao paušalno obrazloženje, ne navodeći zašto sadržaj veštačenja ne smatra protivrečnim saržini obrazloženja prvostepene presude, iako je po mišljenju podnosioca ta protivrečnost očigledna.

Takođe, podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno i time što prvostepeni sud nije odustao od izvođenja dokaza elektrotehničkim veštačenjem saglasno odredbi člana 148. stav 4. Zakona o parničnom postupku, već je odlagao ročišta dok tužilac nije predujmio troškove predloženog veštačenja, na koji način je pokazao pristrasnost prema tužiocu i parnične stranke doveo u nejednak položaj. Osporavajući dužinu trajanja sudskog postupka, podnosilac ustavne žalbe je naveo da je konkretan parnični postupak nerazumno dugo trajao, jer je zbog odugovlačenja od strane tužioca da predujmi troškove veštačenja , kao i zbog nezakonitog postupanja suda , suprotno odredbi člana 148. stav 4. Zakona o parničnom postupku , osporeni postupak trajao osamnaest meseci duže.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Trgovinskog suda u Beogradu P. 5698/06 i utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje:

Trgovinski sud u Kragujevcu je rešenjem Iv. 2992/05 od 30. decembra 2005. godine odredio izvršenje na osnovu verodostojne isprave izvršnog poverioca „T.I.S.“ d.o.o. prema izvršnom dužniku „KNjAZ MILOŠ“ a.d, ovde podnosiocu ustavne žalbe.

Rešenjem Iv. 2992/05 od 21. marta 2006. godine odlučujući o podnetom prigovoru izvršnog dužnika, ovde podnosioca ustavne žalbe, od 23. januara 2006. godine, Trgovinski sud u Kragujevcu je stavio van snage rešenje o određivanju izvršenja Iv. 2992/05 od 30. decembra 2005. godine, ukinuo sve sprovedene radnje i odlučio da se spisi dostave parničnom odeljenju, a rešenjem Trgovinskog suda u Kragujevcu P. 483/06 od 7. septembra 2006. godine taj sud se oglasio mesno nenadležnim za postupanje i spise predmeta po pravosnažnosti rešenja dostavio Trgovinskom sudu u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnom 13. septembra 2006. godine, pred kojim je postupak nastavljen kao povodom prigovora protiv platnog naloga.

Osporenom presudom Trgovinskog suda u Beogradu P. 5698/06 od 20. novembra 2008. godine, stavom prvim izreke odlučeno je da se održava na snazi rešenje o izvršenju Trgovinskog suda u Kragujevcu Iv. 2992/05 od 30. decembra 2005. godine, a stavom drugim izreke obavezan je tuženi da naknadi troškove parničnog postupka.

U obrazloženju osporene prvostepene presude navedeno je: da je na osnovu ugovora o poslovnoj saradnji između parničnih stranaka od 14. avgusta 2002. godine i ugovora o pružanju usluga od 12. novembra 2004. godine utvrđeno da su parnične stranke u spornom periodu bile u poslovnom odnosu čiji je cilj bio projektovanje, priprema, instaliranje, izgradnja, puštanje u rad i održavanje in tegrisanog bezbednosnog sistema tehničke zaštit e radnika, imovine, objekata i prostora tuženog, kao korisnika usluga, koji se tim ugovorima obavezao da za pružene usluge plati ugovorenu naknadu; da je na osnovu iskaza svedoka i sprovedenog elektrotehničkog veštačenja utvrđeno da je tužilac vršio ugovorene usluge održavanja sistema koji je instaliran kod tuženog, a da mu tuženi (podnosilac ustavne žalbe) za izvršene usluge nije platio ugovorenu naknadu, niti je u toku postupka dokazao svoje tvrdnje iz podnetog prigovora na rešenje o izvršenju, zbog čega je prvostepeni sud obavezao tuženog (podnosioca ustavne žalbe) da na ime duga za izvršene usluge plati tužiocu naknadu u iznosu opredeljenom u ispostavljenoj fakturi.

Osporenom presudom Višeg trgovinskog suda Pž. 412/09 od 10. juna 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Trgovinskog suda u Beogradu P. 5698/06 od 20. novembra 2008. godine u stavu prvom izreke, dok je u odnosu na drugi stav izreke - u pogledu troškova parničnog postupka prvostepena presuda preinačena.

U obrazloženju osporene drugostepene presude navedeno je: da je prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenično stanje da su parnične stranke u spornom periodu bile u poslovnom odnosu, da su ugovorom o poslovnoj saradnji i ugovorom o pružanju usluga precizno regulisane međusobne obaveze ugovornih strana, kako u pogledu obaveza tužioca kao pružaoca usluga , tako i obaveza tuženog kao korisnika usluga, način fakturisanja i plaćanja; da je prvostepeni sud pravilno ceneći izvedene dokaze , saslušanjem svedoka i veštačenjem utvrdio da je sistem video nadzora realizovan shodno zaključenim ugovorima, kao i da su tri nezavisna sistema koja su predviđena dokumentacijom postavljena i funkcionisala u spornom periodu saglasno dokumentaciji. U osporenoj drugostepenoj presudi navedeno je da, s obzirom da je pravilno utvrđeno da su parnične stranke bile u poslovnom odnosu po osnovu ugovora o delu, da je tužilac pružao ugovorene usluge održavanja sistema koji je instaliran kod tuženog, a da tuženi nije dostavio dokaze da je ugovorenu naknadu za izvršene usluge platio, niti da je takva njegova obaveza prestala na neki drugi zakonom propisani način, to je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je obavezao tuženog (podnosioca ustavne žalbe) da na ime cene za izvršene usluge isplati tužiocu ugovorenu nakanadu. Preispitujući odluku o troškovima parničnog postupka drugostepeni sud je našao da je žalba tuženog u tom delu delimično osnovana, pa je preinačio odluku o troškovima tako što je umanjio obavezu tuženog (podnosioca ustavne žalbe) za naknadu troškova na ime pristupa punomoćnika na četiri ročišta, s obzirom na to da su ta ročišta odložena na teret tužioca.

Za ocenu osnovanosti navoda podnosioca ustavne žalbe da je osporeni parnični postupak trajao nerazumno dugo, odnosno 18 meseci duže, zbog toga što je Trgovinski sud u Beogradu u predmetu P. 5698/ 06 produžavao rok tužiocu da predujmi troškove veštačenja umesto da saglasno odredbi člana 148. stav 4. Zakona o parničnom postupku odustane od izvođenja tog dokaza, od značaja su sledeće činjenice utvrđene uvidom u spise predmeta P. 5698/ 06:

Nakon što se Trgovinski sud u Kragujevcu oglasio mesno nenadležnim, predmet je dostavljen Trgovinskom sudu u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnom 13. septembra 2006. godine i zaveden pod brojem P. 5698/06. Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je za 7. novembar 2006. godine, a prvostepena presuda doneta je 20. novembra 2008. godine. Pred tim sudom bilo je zakazano ukupno 12 ročišta za glavnu raspravu. Na ročištu 15. marta 2007. godine doneto je rešenje o određivanju elektrotehničkog veštačenja po predlogu tužioca i naloženo mu je da predujmi troškove veštačenja u iznosu od 30.000,00 dinara, što je on i učinio u roku kraćem od 15 dana. Sud je 2. aprila 2007. godine obavestio tužioca da je Elektrotehnički fakultet u Beogradu, kojem je bilo povereno konkretno veštačenje, prihvatio da obavi veštačenje ali da troškovi iznose 70.000,00 dinara, te da ih je potrebno predujmiti u tom iznosu. Nadalje je sud odložio tri ročišta za glavnu raspravu (10. maja, 21. juna i 4. oktobra 2007. godine), jer su se spisi predmeta nalazili na veštačenju; na ročištu 29. novembra 2007. godine tužlac je obavešten da su veštaci procenili da je nužno da se veštačenje obavi na terenu, te su se na ročištu 14. februara 2008. godine dogovorili da se veštačenje na terenu obavi 11. marta 2008. godine. Na ročištu 17. aprila 2008. godine veštaci su saopštili sudu da je veštačenje sprovedeno, ali da će nalaz i mišljenje veštaka biti dostavljen sudu tek pošto tužilac u celini bude uplatio troškove veštačenja, te su predložili da se ročište odloži na neodređeno vreme dok im tužilac ne namiri celokupne troškove, te je naredna dva ročišta (19. juna i 23. septembra 2008. godine) sud odložio jer tužilac nije uplatio razliku od predujmljenih do realnih troškova veštačenja. Nakon što je tužilac uplatio troškove veštačenja i s obzirom na to da nije bilo novih dokaznih predloga o kojima nije odlučeno, sud je 20. novembra 2008. zaključio glavnu raspravu i doneo prvostepenu presudu. Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tuženog 10. juna 2009. godine doneo osporenu drugostepenu presudu, kojom je tuženi prav nosnažno obavezan da na ime duga za izvršene usluge plati tužiocu naknadu u iznosu opredeljenom u ispostavljenoj fakturi (verodostojnoj ispravi).

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju se povredu podnosilac poziva relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava svakome je zajemčena jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave (stav 1.). Svakome se garantuje pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP), koji se primenjivao u vreme osporenog postupka, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

Odredbama člana 148. ZPP bilo je propisano da kad stranka predloži izvođenje dokaza, dužna je da po nalogu suda unapred položi iznos potreban za podmirenje troškova koji će nastati povodom izvođenja dokaza (stav 1 .), kao i da će sud odustati od izvođenja dokaza ako iznos potreban za podmirenje troškova ne bude položen u roku koji sud odredi. U tom slučaju sud će, s obzirom na sve okolnosti, po svom uverenju ceniti od kakvog je značaja to što stranka nije u roku položila iznos potreban za podmirenje troškova (stav 4.).

Odredbom člana 220. ZPP bilo je propisano da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika.

Odredbama člana 221. ZPP bilo je propisano da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a da sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica.

Odredbom člana 223. ZPP bilo je propisano: da ako sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja (stav 1.); da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno (stav 2.); da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drukčije određeno (stav 3.).

Odredbom člana 249. ZPP bilo je propisano da će sud izvesti dokaz veštačenjem kad je radi utvrđivanja ili razjašnjenja neke činjenice potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže.

Odredbom člana 254. stav 1. ZPP bilo je propisano da sud može kazniti novčano do 30.000 dinara veštaka koji ne dođe na ročište, iako je uredno pozvan a izostanak ne opravda, kao i veštaka koji bez opravdanog razloga odbije da vrši veštačenje.

Odredbom člana 301. ZPP bilo je propisano da izvođenje dokaza određuje sud rešenjem, u kome će se naznačiti sporna činjenica o kojoj treba izvesti dokaz i dokazno sredstvo (stav 1.); da sud nije u daljem toku parnice vezan za svoje ranije rešenje o izvođenju dokaza (stav 4.).

Odredbama člana 17. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu : ZOO) propisano je da su strane u obligacionom odnosu dužne da izvrše svoju obavezu i odgovorne su za njeno ispunjenje (stav 1.); da se obaveza može ugasiti samo saglasnošću volja strana u obligacionom odnosu ili na osnovu zakona (stav 2).

Odredbama člana 262. ZOO propisano je: da je poverilac u obaveznom odnosu ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savesno u svemu kako ona glasi (stav 1 .); da kad dužnik ne ispuni obavezu ili zadocni sa njenim ispunjenjem, poverilac ima pravo zahtevati i naknadu štete koju je usled tog pretrpeo (stav 2.); da za štetu zbog zadocnjenja sa ispunjenjem odgovara i dužnik kome je poverilac dao primeren naknadni rok za ispunjenje (stav 3); da dužnik odgovara i za delimičnu ili potpunu nemogućnost ispunjenja i ako tu nemogućnost nije skrivio ako je nastupila posle njegovog dolaska u docnju, za koju odgovara (stav 4.); da se dužnik oslobađa odgovornosti za štetu ako dokaže da bi stvar koja je predmet obaveze slučajno propala i da je on svoju obavezu na vreme ispunio (stav 5.).

Odredbom člana 295. stav 1. ZOO propisano je da obaveza prestaje kad se ispuni, kao i u drugim zakonom određenim slučajevima.

Odredbom člana 600. ZOO propisano je da se ugovorom o delu poslenik (preduzimač, izvođač radova) obavezuje da obavi određeni posao, kao što je izrada ili opravka neke stvari ili izvršenje nekog fizičkog ili intelektualnog rada i sl, a naručilac se obavezuje da mu za to plati naknadu.

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, naročito povredu prava na koju se poziva u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je prethodno ocenio da je podnosilac ustavne žalbe u suštini nezadovoljan ishodom spora vođenog radi duga u kome su donete osporene presude, te da se žali na utvrđeno činjenično stanje i primenu materijalnog i procesnog prava. Stoga je Ustavni sud najpre ispitao da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe i u kome su donete osporene presude u celini bio pravičan na način na koji to garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu prethodno konstatuje da u principu nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnnog stanja i načina na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku od strane redovnih sudova eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ovog prava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud konstatuje da je pravo na pravično suđenje kompleksno ustavno pravo, kojim se garantuje niz prava koja građanima obezbeđuju određene, pre svega, procesne garancije da će postupak u kome sud odlučuje, biti sproveden pravično, a to su: pravo na pristup sudu, pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom ustanovljen sud, pravo na pravičnu i javnu raspravu, pravo na jednakost procesnih sredstava, pravo na obrazloženu sudsku odluku. Stoga je potrebno u konkretnom slučaju ispitati da li je sudski postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način kao što to zahteva odredba člana 32. Ustava, te da li presude redovnih sudova krše ustavna prava podnosioca.

U konkretnom postupku, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu nije bio uskraćan pristup sudu, s obzirom na to da je povodom njegovog prigovora stavljeno van snage rešenje o izvršenju doneto na osnovu verodostojne isprave (fakture) i ukinute su sve sprovedene izvršne radnje, a osporeni parnični postupak je nastavljen kao povodom prigovora protiv platnog naloga pred Trgovinskim sudom u Beogradu, tokom kojeg je podnosiocu ustavne žalbe pružena mogućnost da učestvuje u postupku i predlaže dokaze za svoje tvrdnje iznete u prigovoru, omogućeno mu je da odgovori na navode i predložene dokaze suprotne strane, iz čega proizlazi da tokom predmetnog parničnog postupka nije drugačije tretiran u odnosu na tužioca. Podnosilac je iskoristio svoje pravo da izjavi žalbu o kojoj je odlučivao nadležni drugostepeni sud, koji je u obrazloženju naveo razloge za svoju odluku, koje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim.

Po oceni Ustavnog suda, Trgovinski sud u Beogradu, a potom Viši trgovinski sud odlučujući o izjavljenoj žalbi, su dali jasne, precizne i logične zaključke za svoje stavove koji su zasnovani na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog materijalnog prava. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo na to da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično bili primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti da ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost suprotno ustavnim jemstvima prava na pravično suđenje.

Naime, u osporenom parničnom postupku prvostepeni sud posebne nadležnosti je nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonom, te izvođenja i ocene svakog predloženog dokaza zasebno kao i u međusobnoj povezanosti sa ostalim dokazima, u skladu sa odredbom člana 8. ZPP našao za utvrđeno da su parnične stranke bile u poslovnom odnosu po osnovu dvostrano obaveznog i teretnog ugovora, da je tužilac ispunio svoje ugovorne obaveze, a da tuženi nije dostavio dokaze da je svoju ugovornu obavezu izmirio, niti da je takva njegova obaveza prestala na neki drugi zakonom propisani način, pa je prvostepeni sud ustavnopravno prihvatljivom primenom materijalnog prava obavezao tuženog (podnosioca ustavne žalbe) da na ime cene za izvršene usluge isplati tužiocu ugovorenu nakanadu.

S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da su navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi ustavnog prava na pravično suđenje identični navodima koji su već izneti u žalbi protiv prvostepene presude, te da okolnost da podnosilac ustavne žalbe nije zadovoljan ishodom predmetnog postupka ne znači istovremeno da mu u konkretnom slučaju nije bilo obezbeđeno pravično suđenje.

S obzirom na to da je podnosiocu ustavne žalbe omogućeno da korišćenjem svojih procesnih prava učestvuje u postupku, preduzima zakonom dopuštene radnje, ulaže pravne lekove i da osporeni akti sadrže detaljno i jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, Ustavni sud je utvdrio da nije bilo povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, zbog čega je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ocenjujući osnovanost navoda podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u osporenom sudskom postupku, Ustavni sud najpre konstatuje da je period ocene razumnosti dužine trajanja predmetnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje u razumnom roku o njegovim pravima i obavezama.

Međutim, u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka trajanja sudskog postupka uzme u obzir celokupan period trajanja osporenog postupka pred sudom u kojem je odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je utvrdio da dužinu trajanja sudskog postupka u konkretnom slučaju u odnosu na podnosioca ustavne žalbe treba ceniti od 23. januara 2006. godine, kada je on izjavio prigovor protiv rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave, a čijim je usvajanjem započeo parnični postupak u kojem je odlučivano o osnovanosti tužbenog zahteva, odnosno o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da je dvostepeni parnični postupak zajedno sa postupkom odlučivanja po podnetom prigovoru koji mu je prethodio trajao ukupno tri godine i pet meseci, što po oceni Ustavnog suda objektivno ne predstavlja nerazumno dug rok, pa je u tom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud je posebno cenio navode podnosioca ustavne žalbe da je prvostepeni sud nezakonito postupio jer nije odustao od izvođenja dokaza elektrotehničkim veštačenjem, saglasno odredbi člana 148. stav 4. Zakona o parničnom postupku, već je odlagao ročišta dok tužilac nije predujmio troškove predloženog veštačenja, na koji način je trajanje parničnog postupka nerazumno produženo i pokazana pristrasnost suda prema tužiocu na štetu tuženog . S tim u vezi Ustavni sud ukazuje na to da odlučujući o ustavnoj žalbi nije nadležan da postupa kao instancioni sud, niti da preispituje pravilnost sprovedenog dokaznog postupka, osim ako je od strane redovnog suda primena procesnog ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminacijska, te dovela do povrede ili zanemarivanja nekog od usta vnih prava stranaka u tom sudskom postupku.

Naime, Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je tužilac predujmio troškove u onom iznosu na koji je bio obavezan rešenjem o određivanju veštačenja , i to u roku kraćem od 15 dana, no kako su veštaci uslovljavali predaju urađenog nalaza i mišljenja uplatom do celokupnog iznosa realnih troškova, prvostepeni sud je imao na raspolaganju različite mehanizme koji bi omogućili vođenje postupka bez nepotrebnog odugovlačenja. Tako, na primer, parnični sud je mogao da postupi saglasno odredbama člana 254. Zakona o parničnom postupku i da kazni veštake, ili da u skladu sa odredbom člana 148. stav 4. istog zakona odustane od izvođenja predloženog dokaza, ili da odredi novi rok za uplatu troškova potrebnih za izvođenje konkretnog dokaza, s obzirom na to da se radi o tzv. sudskim rokovima koji nisu prekluzivni i koji se mogu produžiti ukoliko sud proceni da je to celishodno u konkretnom slučaju, naročito imajući u vidu da je redovni sud saglasno odredbi člana 301. ZPP bio ovlašćen da promeni rešenje o izvođenju dokaza na taj način što će dozvoliti izvođenje dokaza koji je ranije odbijen ili će odustati od nekog dokaza za koji je doneto rešenje da se izvede.

Dakle, kako Ustavni sud nije nadležan da preispituje celishodnost načina vođenja pojedinih faza sudskog postupka, to je ovakve navode podnosioca ustavne žalbe ocenio kao ustavnopravno neprihvatljive tvrdnje za isticanje povrede prava na pravično suđenje proizvoljnom primenom procesnog prava od strane prvostepenog suda koji je odlučio da tužiocu produži rok za uplatu razlike od predujmljenih do realnih troškova veštačenja, te po oceni Ustavnog suda ovakvim postupanjem redovnog suda, u suštini, pravičnost suđenja nije dovedena u sumnju.

Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe ističući povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku suštinski izražava subjektivno nezadovoljstvo rezultatima obavljenog veštačenja i ne spori zapravo dužinu trajanja sudskog postupka već njegov konačan ishod, što naročito potvrđuju njegovi navodi da je sud trebalo da odustane od izvođenja predloženog dokaza veštačenjem.

U pogledu istaknutih povred a prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo zajemčenog odredbama člana 36. Ustava, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži nijedan navod koji se može dovesti u vezu sa sadržinom označen ih prava, već se navodi podnosioca ustavne žalbe da je redovni sud postupao nejednako prema parničnim strankama , favorizujući tužioca , sadržinski odnose na pravo zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te ih je Sud tako i cenio, a ustavnu žalbu u odnosu na istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo odbacio , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Uzimajući u obzir sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijena ustavna žalba u privrednom sporu; nije povređeno pravo na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti