Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao 13 godina i 4 meseca. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Milan Škulić, Gordana Ajnšpiler Popović, Miroslav Nikolić, dr Nataša Plavšić i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Č. K . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. novembra 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Č. K . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 4899/19 (ranije predmet Trećeg osnovnog suda u Beogradu P 1. 804/18), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo Č. K . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. Č. K . iz Beograda je , 28. januara 20 20. godine, preko punomoćnika I . S, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 4899/19 (ranije predmet Trećeg osnovnog suda u Beogradu P 1. 804/18).

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da je ovaj radni spor pokrenuo septembra 2006. godine, a da su parnični sudovi, što se prevashodno odnosi na postupanje Prvog i Trećeg osnovnog suda u Beogradu, postupali neažurno, naročito u periodu između 2010. i 2019. godine, čime su mu povredili pravo na suđenje u razumnom roku.

Podnosilac od Ustavnog suda traži da mu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku dosudi naknadu nematerijalne štete u iznosu od 150.000,00 dinara, kao i da mu dosudi troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 4899/19 (ranije predmet Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1. 804/18) , dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Č. K . iz Beograda, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 30. avgusta 2006. godine tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, protiv B. „A .“ AD Dobanovci, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o međusobnom uređivanju prava, obaveza i odgovornosti, radi isplate zarade, regresa i uplate doprinosa.

Postupak se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu od podnošenja tužbe do 1. aprila 2010. godine, pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu od 1. aprila 2010. do 21. februara 2014. godine, pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu od 21. februara 2014. godine do 4. februara 2019. godine i pred Privrednim sudom u Beogradu od 4. februara do 11. decembra 2019. godine .

U periodu od podnošenja tužbe do donošenja rešenja Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1. 6185/10 od 19. februara 2015. godine, kojim se prekida parnični postupak do okončanja postupka pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu Reo. 14/14, parnični sud je zakazao 25 ročišta. Sedam ročišta nije održano (jedno zbog obustave rada u sudu, jedno na opravdan zahtev tužioca, dva zbog sprečenosti sudije, jedno zbog izmene sudije i dva zbog štrajka advokata). U ovom delu postupka, sud je sproveo jedno ekonomsko-finansijsko veštačenje (nalaz i mišljenje veštaka dostavljen je sudu 13. aprila 2009. godine).

Privredni sud u Beogradu je doneo rešenje Reo. 14/14 od 1. decembra 2014. godine, na osnovu kojeg je pokrenut prethodni stečajni postupak radi ispitivanja ispunjenosti uslova za otvaranje postupka stečaja u skladu sa unapred pripremljenim planom reorganizacije na privrednim društvom B. „A.“ AD Dobanovci, tuženim u parničnom postupku.

Postupajući po žalbi tužioca od 6. maja 2015. godine , Viši sud u Beogradu je doneo rešenje Gž1. 549/15 od 5. novembra 2015. godine, kojim se Trećem osnovnom sudu u Beogradu vraćaju spisi predmeta P1. 6185/10 na dopunu postupka. U obrazloženju je navedeno da odredba člana 73. stav 2. Zakona o stečaju propisuje da pravne posledice otvaranja stečajnog postupka ne nastupaju u slučaju istovremenog otvaranja i obustave stečajnog postupka prema unapred pripremljenom planu reorganizacije (u daljem tekstu: UPPR ), zbog čega se spisi predmeta vraćaju prvostepenom sudu koji će u dopuni postupka preduzeti izviđajne radnje i utvrditi da li je protiv privrednog subjekta, ovde tuženog, otvoren stečajni postupak, a potom i obustavljen usled usvajanja UPPR ili je nad tuženim otvoren stečajni postupak čija bi pravna posledica bila i utvrđivanje prekid a konkretnog parničnog postupka

Rešenje drugostepenog suda je Treći osnovni sud u Beogradu primio 18. novembra 2015. godine.

U sledećem periodu, tužilac je više puta podnosio podneske Trećem osnovnom sudu u Beogradu: 21. novembra 2017. godine, kada je tražio da se parnični sud ogla si nenadležnim i ustup i predmet na postupanje Privrednom sudu u Beogradu, jer je u međuvremenu , 30. avgusta 2016. godine, nad tuženim pokrenut stečajni postupak ; 27. marta 2018. godine, urgenciju radi ustupanja predmeta privrednom sudu; 30. aprila 2018. godine dopis na osnovu kojeg povlači žalbu od 19. februara 2015. godine na rešenje P1. 6185/10 kojim je prekinut postupak i traži da se postupak u ovom predmetu nastavi, te se sud oglasi nenadležnim i uputi predmet Privrednom sudu u Beogradu.

Takođe, tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe je obavestio parnični sud i da je prijavio svoje potraživanje u stečajnom postupku 6. decembra 2016. godine , kao i da ga je stečajni upravnik, 9. novembra 2017. godine, obavestio da mu je potraživanje osporeno, te da , između ostalog, može nakon što stečajni sudija donese zaključak o listi utvrđenih i osporenih potraživanja, da pokrene parnični postupak radi utvrđivanja osporenog potraživanja.

Treći osnovni sud u Beogradu je doneo rešenje P1. 6185/10 od 10. jula 2018. godine, kojim se: u stavu prvom izreke odbacuje žalba punomoćnika tužioca, advokata I. S, izjavljena 6. maja 2015. godine, protiv rešenja Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1. 6185/10 od 19. februara 2015. godine; u stavu drugom izreke nastavlja postupak u kome je određen prekid na osnovu rešenj a P1. 6185/10 od 19. februara 2015. godine. U obrazloženju je navedeno da je raniji punomoćnik tužioca, advokat M . Ž, izjavio žalbu, koju je kasniji punomoćnik, podneskom od 30. aprila 2018. godine povukao, shodno čemu je žalba nedozvoljena, jer ju je izjavilo lice koje je žalbu povuklo.

Treći osnovni sud u Beogradu je doneo rešenje P1. 804/18 od 31. decembra 2018. godine, kojim se isti sud oglašava stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, te spisi predmeta, po pravnosnažnosti rešenja, dostavlja ju Privrednom sudu u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnom sudu na dalju nadležnost . Rešenje je postalo pravnosnažno 30. januara 2019. godine.

Postupak je nastavljen pred Privrednim sudom u Beogradu - 4. februara 2019. godine, kada su ovom sudu dostavljeni spisi predmeta . U daljem toku postupka zakazano je tri ročišta (jedno nije održano, jer iz opravdanih razloga nije pristupio punomoćnik tužioca), u kom periodu je sud sproveo dokaz sasluša njem tuži oca u svojstvu parnične stranke .

Privredni sud u Beogradu je doneo presudu P. 561/19 od 28. maja 2019. godine, kojim se: u stavu prvom izreke delimično usvaja tužbeni zahtev tužioca, pa se poništava rešenje tuženog br. 1856 od 4. avgusta 2006. godine; u stavu drugom izreke odbija kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu u kojem u kojem je tužilac tražio da se vrati na radno mesto ratara-traktoriste u sektoru mehanizacije; u stavu trećem izreke utvrđuje iznos potraživanja tužioca prema tuženom; u stavu četvrtom odbija kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi potraživanje prema tuženom za iznos zakonske kamate preko dosuđenog iznosa, kao i naknada štete u visini izgubljene zarade za izrekom određene periode; u stavu petom izreke odbija se kompenzacioni prigovor tuženog; u stavu šestom izreke obavezuje tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 328.579,19 dinara .

Postupajući po žalba tuženog od 25. juna 2019. godine, Privredni apelacioni sud je doneo rešenje Pž. 4274/19 od 19. avgusta 2019. godine, kojim se žalba tuženog usvaja i ukida prvostepena presuda u st. 1, 3. i 6. izreke presude i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, sud je održao jedno ročište kada je saslušao tužioca u svojstvu parnične stranke i doneo presudu P. 4899/19 od 16. oktobra 2019. godine, kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca, pa poništio rešenje tuženog br. 1856 od 4. avgusta 2006. godine; u stavu drugom izreke utvrdio potraživanje tužioca prema tuženom u iznosima tačno određenim izrekom presude; u stavu trećem izreke obavezao tuženog da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 339.079,19 dinara.

Tuženi je na ovu presudu izjavio žalbu 8. novembra 2019. godine.

Privredni apelacioni sud je, postupajući po istoj, doneo presudu Pž. 6385/19 od 11. decembra 2019. godine, kojom je odbio žalb u tuženog kao neosnovan u i potvr dio prvostepen u presud u.

4. Odredbom Ustava, na čiju se povredu podnosi lac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti , Ustavni sud je utvrdio da je predmetni radni spor pokrenut 30. avgusta 2006. godine, podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, a da je pravnosnažno okončan 11. decembra 20 19. godine, donošenjem presude Privrednog apelacionog sud a Pž. 6385/19. Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak ukupno trajao 13 godina i 4 mesec a, što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet je spora bio relativno složen, imajući u vidu da su sudovi nalagali sprovođenje ekonomsko-finansijskog veštačenja, te tokom postupka dva puta saslušavali tužioca u svojstvu parnične stranke, ali ne u toj meri da bi se moglo opravdati trajanje parničnog postupka od skoro deceniju i po.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je on ima o legitiman pravni interes da se o predmetu parničnog postupka, koji je bio usmeren na poništaj rešenja o otkazu ugovora o međusobnom uređivanju prava, obaveza i odgovornosti, isplate zarade, regresa i uplate doprinosa, odluči u razumnom roku.

Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprine o odugovlačenju postupka.

Osnovni razlog dugog trajanja parničnog postupka je postupanje parničnih sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak okonča efikasno i bez nepotrebnog odugovlačenja. Ovo posebno imajući u vidu da je prva prvostepena presuda doneta 28. maja 2019. godine, dakle tek nakon 12 godina i 9 meseci, te da su tokom postupka utvrđeni period i potpune neaktivnosti suda : od 27. decembra 2012. godine do 14. oktobra 2013. godine, kada prvostepeni sud nije zakazivao ročišta, te od 18. novembra 2015. godine do 10. jula 2018. godine, kada parnični sud, i pored više urgencija podnosioca ustavne žalbe, nije zakazao niti jedno ročište, a na kojem bi doneo rešenje kojim će se oglasiti nenadležnim i predmet ustupiti nadležnom Privrednom sudu, što su svakako činjenice koje su uticale na dužinu trajanja postupka. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje da dva ročišta koja nisu održana zbog generalnog štrajka advokata, jedno zbog obustave rada u sudu predstavljaju objektivne okolnosti koje se ne mogu staviti na teret sudu i da prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, koju prihvata Ustavni sud, samo ona kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku ( videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Proszak protiv Poljske, broj predstavke 2/1997/786/987, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.) .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 4889/19 (ranije predmet Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 804/18.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ( „Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. Zakon, 103/15 , 10/23 i 92/23 ), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1200 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju , a posebno je cenio dužinu trajanja parničnog postupka, doprinos suda dužini trajanja postupka, životni standa rd u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo . Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.