Ustavna žalba zbog proizvoljnog tumačenja odluke Ustavnog suda o saglasnosti vlasnika

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Nižestepeni sudovi su proizvoljno protumačili raniju odluku Ustavnog suda, zaključivši da je za prenamenu zajedničkih prostorija potrebna saglasnost svih vlasnika stanova, što Sud nije utvrdio.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-14636/2021
20.03.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Dragana Kolarić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. Ć. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. marta 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. Ć. i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 388/21 od 8. aprila 2021. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 388/21 od 8. aprila 2021. godine i određuje da Vrhovni sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv stava četvrtog izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3786/17 od 23. septembra 2020. godine.

3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. Ć. iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 22. oktobra 2021. godine, preko punomoćnika M. K, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 388/21 od 8. aprila 2021. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje, prava na naknadu štete, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravičnu naknadu za rad, utvrđenih, odnosno zajemčenih odredbama člana 21. st. 1. i 2, člana 32. stav 1, član 35. stav 2, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je Vrhovni kasacioni sud proizvoljno zaključio da je drugostepeni sud kao osnovicu za obračun plate podnosioca uzeo osnovnu platu koju bi on primao na radnom mestu na kome je bio angažovan do momenta premeštaja u Službu za suzbijanje organizovanog kriminala, sa svim promenama u njenoj visini koje su usledile u periodu iz tužbe; da je upravo suprotno, drugostepeni sud, mimo obavljenog veštačenja i primenom sopstvene računice, kao osnovicu za celokupan šestogodišnji period koristio isključivo duplirani iznos osnovne plate koja je podnosiocu isplaćena pre izvršenog premeštaja u Službu za suzbijanje organizovanog kriminala (septembar 2009. godine), bez dodataka u vidu stimulacije i minulog rada, te je od tako dobijenog fiksnog iznosa oduzeo pun iznos plata koje su podnosiocu isplaćene u tom periodu, sa svim dodacima; da je na opisani način veštačenje kao dokazno sredstvo potpuno obesmišljeno; da je osporena revizijska presuda jedina u praksi Vrhovnog kasacionog suda koja odstupa od pravnog shvatanja Građanskog odeljenja tog suda od 21. maja 2019. godine, koje je dopunjeno 13. oktobra 2020. godine, a po kome svako uvećanje osnovne plate na prethodnom radnom mestu posledično dovodi do uvećanja dvostrukog iznosa osnovne plate u Službi za suzbijanje organizovanog kriminala.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu revizijsku presudu, kao i da podnosiocu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra u dinarskoj protivvrednosti, uz naknadu troškove na ime sastava ustavne žalbe od strane advokata.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1188/17, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 24. decembra 2012. godine, u svojstvu tužioca, podneo Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova, radi isplate razlike u plati u Službi za suzbijanje organizovanog kriminala, za period od 15. oktobra 2009. do 31. jula 2012. godine.

Podneskom od 15. septembra 2015. godine, tužilac je preinačio tužbu, tako što je predmetnu razliku u plati zatražio i za period od 1. avgusta 2012. do 31. jula 2015. godine. Visina tužbenog zahteva tužioca opredeljena je na osnovu sadržine platnih lista iz predmetnog perioda, koje su tokom postupka izvedene kao dokaz.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 4653/12 od 22. decembra 2015. godine usvojen je u celini tužbeni zahtev tužioca.

Postupajući po žalbi tužene, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 922/16 od 10. marta 2017. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu, te je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju ukidajućeg rešenja je, pored ostalog, navedeno: da se osnovano žalbom ističe da je prvostepeni sud visinu tužbenog zahteva utvrdio prihvatajući obračun tužilačke strane, koji je dobijen tako što su iznosi isplaćeni u utuženom periodu pomnoženi sa dva; da je prvostepeni sud, u smislu člana 2. stav 1. Uredbe o platama lica koja obavljaju poslove u posebnim organizacionim jedinicama državnih organa nadležnih za suzbijanje organizovanog kriminala, propustio da nominalno utvrdi koliko je iznosila plata koju je tužilac imao pre raspoređivanja na odgovarajuće radno mesto u Službi i kolika je plata koja mu je nominalno isplaćena u periodu iz tužbe, sve kako bi se utvrdilo koliko bi iznosila plata tužioca obračunata u dvostrukom iznosu u odnosu na platu koju je imao pre raspoređivanja na odgovarajuće radno mesto u Službi.

Nakon što je u ponovnom postupku održao jedno ročište za glavnu raspravu, na kome je odbijen predlog zastupnika tužene da se u dokaznom postupku pribavi izveštaj o plati koja je tužiocu isplaćena pre izvršenog premeštaja u Službu, Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo presudu P1. 1188/17 od 6. juna 2017. godine, kojom je tužbeni zahtev tužioca ponovo usvojen u celini, izuzev za mesec oktobar 2009. godine, jer je utvrđeno da je nastupila zastarelost.

Postupajući po žalbama parničnih stranaka, Apelacioni sud u Beogradu je otvorio raspravu pred drugostepenim sudom. Određeno je izvođenje dokaza ekonomsko – finansijskim veštačenjem. Sudski veštak je dostavio nalaz i mišljenje 18. oktobra 2019. godine i nakon što je saslušan na ročištu, sud je odredio dopunsko veštačenje, nalazeći da zadatku suda nije odgovoreno. U rešenju od 22. juna 2020. godine, Apelacioni sud u Beogradu je sudskom veštaku naložio da utvrdi pozitivnu razliku između plate koja je tužiocu isplaćena u septembru 2009. godine, na radnom mestu načelnika Odeljenja za registraciju vozila i vozačke dozvole u Upravi za upravne poslove PU za grad Beograd i plate isplaćene na poslovima planiranja i koordinacije finansijskih istraga u Jedinici za finansijske istrage Uprave kriminalističke policije, u periodu od 15. oktobra 2009. do 31. jula 2015. godine, tako što će predmetnu razliku iskazati za svaki mesec pojedinačno, sa datumima dospelosti, u varijanti sa minulim radom i varijanti bez minulog rada.

Sudski veštak je dopunski nalaz i mišljenje dostavio 24. jula 2020. godine, te je tužilac, podneskom od 28. avgusta 2020. godine, konačno precizirao tužbeni zahtev na ukupan iznos od 5.604.480,53 dinara. Ni osnovni, ni dopunski nalaz i mišljenje ne nalaze se u spisima predmeta. Uz ustavnu žalbu je dostavljena fotokopija dopunskog nalaza i mišljenja od 24. jula 2020. godine.

Presudom Gž1. 3786/17 od 23. septembra 2020. godine, Apelacioni sud u Beogradu je, u stavu prvom i stavu drugom izreke, ukinuo pobijanu presudu, pa je o zahtevima stranaka odlučio tako što je tuženu obavezao da tužiocu, na ime predmetne razlike, isplati ukupan iznos od 2.008.992,21 dinara, u pojedinačnim mesečnim iznosima, sa zateznom kamatom od njihove dospelosti do isplate, dok je u stavu četvrtom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev preko dosuđenog do traženog iznosa.

U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da u dopunskom nalazu i mišljenju veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast od 24. jula 2020. godine obračun nije izvršen na bazi dvostrukog iznosa osnovne neto plate tužioca sa prethodnog radnog mesta, već primenom metodologije koja podrazumeva uvećanje osnovne plate u utuženom periodu, zbog čega presuda u odnosu na taj deo nije mogla biti zasnovana na rezultatima tako obavljenog veštačenja, već je sud dopunski nalaz i mišljenje prihvatio u delu u kome je utvrđeno da je osnovna neto plata tužioca za septembar 2009. godine, na prethodnom radnom mestu, pre premeštaja u Službu za borbu protiv organizovanog kriminala, iznosila 54.241,16 dinara; da je tužilačka strana podneskom od 28. avgusta 2020. godine opredelila visinu tužbenog zahteva u skladu sa varijantom dopunskog nalaza i mišljenja, u kojoj je iskazan minuli rad; da je Uredbom o platama lica koja obavljaju poslove u posebnim organizacionim jedinicama državnih organa nadležnih za suzbijanje organizovanog kriminala uređen način obračuna plate zaposlenih u tim jedinicama, pa je taj materijalnopravni propis lex specialis i predstavlja neposredni pravni osnov za isplatu plate; da je tužilac rešenjem tužene od 30. septembra 2009. godine, sa radnog mesta načelnika Odeljenja za registraciju vozila i vozačke dozvole u Upravi za upravne poslove PU Za grad Beograd, premešten 15. oktobra 2009. godine na poslove planiranja i koordinacije finansijskih istraga u Jedinici za finansijske istrage Uprave kriminalističke policije, gde je stekao zvanje glavnog policijskog inspektora; da kako je veštak u dopunskom nalazu i mišljenju utvrdio osnovnu neto platu tužioca za septembar 2009. godine, u iznosu od 54.241,16 dinara, sud je, u skladu sa odredbama navedene Uredbe, izvršio obračun razlike, na taj način što je osnovna plata tužioca sa prethodnog radnog mesta dvostruko uvećana, a zatim su od tog iznosa odbijeni neto iznosi plate koji su tužiocu isplaćeni u utuženom periodu, te tako dobijeni iznosi predstavljaju pozitivnu razliku; da tome u prilog ide i pravni stav Apelacionog suda u Beogradu usvojen na sednicama odeljenja za radne sporove održanim 21. septembra 2017. i 5. decembra 2018. godine; da je kod izloženih razloga, tužbeni zahtev u preostalom delu, koji uključuje minuli rad i uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, odbijen kao neosnovan; da je u ovoj presudi sadržana i negativna odluka za mesece u kojima je tužilac bio na bolovanju i godišnjem odmoru, kada je tužilac primao naknadu plate, jer je na tužiocu bio teret dokazivanja visine pozitivne razlike, u smislu člana 231. Zakona o parničnom postupku.

Reviziju protiv navedene presude izjavile su obe parnične stranke. Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev2. 388/21 od 8. aprila 2021. godine odbio revizije kao neosnovane.

U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac zaposlen u Ministarstvu unutrašnjih poslova; da je rešenjem tužene od 30. septembra 2009. godine premešten sa radnog mesta načelnika Odeljenja za registraciju vozila i vozačke dozvole u Upravi za upravne poslove, na poslove planiranja i koordinacije finansijskih istraga u Jedinici za finansijske istrage Uprave kriminalističke policije, sa zvanjem glavni policijski inspektor; da je rešenjem tužene od 1. juna 2012. godine, tužilac raspoređen na poslove planiranja i koordinacije finansijskih istraga u Jedinici za finansijske istrage Službe za borbu protiv organizovanog kriminala, a rešenjem od 10. marta 2015. godine, trajno je premešten na navedeno radno mesto, sa zvanjem policijskog savetnika; da tužilac potražuje razliku između plate koja mu je isplaćena u utuženom periodu (po koeficijentima utvrđenima Pravilnikom o platama zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova) i dvostrukog iznosa te plate koja je trebalo da mu bude isplaćena shodno članu 2. Uredbe o platama lica koja obavljaju poslove u posebnim organizacionim jedinicama državnih organa nadležnih za suzbijanje organizovanog kriminala; da je, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu na isplatu u visini kako je tužilac opredelio svojim tužbenim zahtevom, tako što je u skladu sa izveštajem tužene o visini isplaćene plate tužiocu u spornom periodu istu uvećao za 100%, s obzirom na to da član 2. Uredbe predstavlja neposredni pravni osnov za utvrđivanje i isplatu plate; da je drugostepeni sud, nakon otvaranja rasprave, imajući u vidu odredbu člana 18. stav 1. Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, korupcije i drugih posebno teških krivičnih dela i odredbe člana 2. Uredbe o platama lica koja obavljaju poslove u posebnim organizacionim jedinicama državnih organa nadležnih za suzbijanje organizovanog kriminala, ocenio da iz sadržine navedenih normi proizlazi da lica koja obavljaju poslove i zadatke u posebnim organizacionim jedinicama državnih organa nadležnih za suzbijanje organizovanog kriminala, imaju pravo na platu u visini koju određuje Vlada, koja je način obračuna i isplate plate uredila navedenim članom 2. Uredbe, ali ne u visini kako je to dosuđeno prvostepenom presudom; da je, na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka, drugostepeni sud utvrdio osnovnu neto platu tužioca za septembar 2009. godine, na prethodnom radnom mestu, pre premeštaja u Službu za borbu protiv organizovanog kriminala, u iznosu od 54.241,16 dinara, pa je u skladu sa navedenim odredbama Uredbe, izvršio obračun razlike, tako što je osnovnu platu tužioca u neto iznosu sa prethodnog radnog mesta dvostruko uvećao, a zatim odbio neto iznose plate koji su tužiocu isplaćeni u utuženom periodu; da je Vrhovni kasacioni sud, ocenjujući revizijske navode tužioca i tužene, našao da je pobijana odluka doneta na osnovu pravilne primene materijalnog prava; da je pomenutom Uredbom ustanovljeno pravo tužioca, kao ovlašćenog službenog lica zaposlenog u Službi za borbu protiv organizovanog kriminala, na isplatu dvostrukog iznosa plate; da je drugostepeni sud pravilno zaključio da je u pitanju plata koju bi tužilac ostvario u spornom periodu u odnosu na visinu osnovne plate koju bi primao na mesečnom nivou na radnom mestu na kome je bio prethodno radno angažovan do momenta premeštaja u pomenutu Službu, pri čemu su uzete u obzir promene u visini osnovne plate koje su usledile u periodu obračuna, što znači da svako uvećanje osnovne mesečne plate na ranijem radnom mestu vodi uvećanju i dvostrukog iznosa njegove osnovne plate u Službi za borbu protiv organizovanog kriminala (Pravni stav Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda usvojen na sednici od 13. oktobra 2020. godine).

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o organizaciji nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, korupcije i drugih posebno teških krivičnih dela („Službeni glasnik RS“, br. 42/02, 27/03, 39/03, 60/03, 67/03, 29/04, 58/04 – dr. zakon, 45/05, 61/05, 72/09, 72/11 – dr. zakon, 101/11 – dr. zakon, 32/13) bilo je propisano: da se radi obavljanja poslova organa unutrašnjih poslova u vezi sa krivičnim delima iz člana 2. ovog Zakona, obrazuje u okviru ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove, Služba za suzbijanje organizovanog kriminala, koja postupa po zahtevima specijalnog tužioca, u skladu sa zakonom (član 10. st. 1. i 2.); da lica koja obavljaju poslove i zadatke u državnim organima i posebnim organizacionim jedinicama iz ovog zakona imaju pravo na platu koja ne može biti veća od dvostrukog iznosa plate koju bi ostvarila lica zaposlena na odgovarajućim poslovima i zadacima u Tužilaštvu za organizovani kriminal, Višem sudu u Beogradu, Apelacionom sudu u Beogradu, ministarstvu nadležnom za unutrašnje poslove i Okružnom zatvoru u Beogradu, da plate lica iz stava 1. ovog člana uređuje Vlada (član 18.). Pre izmene koja je objavljena u „Službenom glasniku RS“, broj 72/09, odredbom člana 18. stav 1. navedenog Zakona bilo je propisano da lica koja obavljaju poslove i zadatke u posebnim organizacionim jedinicama iz ovog zakona imaju pravo na platu koja ne može biti veća od dvostrukog iznosa plate koju bi ostvarila na poslovima sa kojih su stupila na rad u te organizacione jedinice.

Uredbom o platama lica koja obavljaju poslove u posebnim organizacionim jedinicama državnih organa nadležnih za suzbijanje organizovanog kriminala („Službeni glasnik RS“, br. 14/03, 67/03, 105/04 i 114/14) propisano je: da se ovom uredbom uređuju plate lica koja obavljaju poslove i zadatke u Posebnom odeljenju za suzbijanje organizovanog kriminala Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu, Službi za suzbijanje organizovanog kriminala Ministarstva unutrašnjih poslova, Posebnom odeljenju Okružnog suda u Beogradu za postupanje u predmetima krivičnih dela sa elementom organizovanog kriminala, Posebnom odeljenju Apelacionog suda u Beogradu za postupanje u predmetima krivičnih dela sa elementom organizovanog kriminala i u Posebnoj pritvorskoj jedinici Okružnog zatvora u Beogradu za izdržavanje pritvora određenog u krivičnom postupku za krivična dela sa elementom organizovanog kriminala (član 1.); da se plata starešine Službe i zamenika starešine Službe i ovlašćenog službenog lica u Službi, rukovodioca i zamenika rukovodioca Posebne pritvorske jedinice i zaposlenog na poslovima obezbeđenja u Posebnoj pritvorskoj jedinici obračunava i isplaćuje u dvostrukom iznosu plate koju su ostvarivali na poslovima sa kojih su stupili na rad u organizacione jedinice iz člana 1. ove uredbe (član 2. stav 1.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da se oni prevashodno zasnivaju na tvrdnji da je Vrhovni kasacioni sud proizvoljno zaključio da je kod donošenja pobijane drugostepene presude, Apelacioni sud u Beogradu kao osnovicu za obračun plate podnosioca u periodu iz tužbe, uzeo osnovnu platu radnog mesta sa kojeg je on 15. oktobra 2009. godine premešten u Službu za suzbijanje organizovanog kriminala, sa svim promenama koje su se u međuvremenu dogodile, saglasno pravnom stavu građanskog odeljenja tog suda od 13. oktobra 2020. godine.

Ustavni sud najpre konstatuje da pomenuti pravni stav, koji je građansko odeljenje Vrhovnog kasacionog suda, zapravo, usvojilo na sednici održanoj 21. maja 2019. godine, uz izmene od 13. oktobra 2020. godine, u njegovom relevantnom delu (tačka 1.) glasi:

„1. Lica, zaposleni koji su pre stupanja na rad u Službu za borbu protiv organizovanog kriminala i Službu za otkrivanje ratnih zločina bili radno angažovani u MUP-u imaju pravo na dvostruki iznos plate, koju bi ostvarila na poslovima i zadacima u tom ministarstvu uz ograničenje iz odredbe člana 18. stav 1. Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, korupcije i drugih posebno teških krivičnih dela“.

Relevantni deo obrazloženja takvog pravnog stava glasi:

„Posle usvajanja pravnog stava, prema tekstu usvojenom 21. maja 2019. godine, kao sporno se postavilo pitanje da li zaposleni u posebnim organizacionim jedinicama MUP-a nadležnim za suzbijanje organizovanog kriminala i otkrivanje ratnog zločina imaju pravo na dvostruki iznos plate u smislu člana 18. stav 1. zakona, sa svim uvećanjima plate koju bi ostvarili na ranijim radnim mestima.

Polazeći od jezičkog tumačenja odredbe člana 18. stav 1. Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala („Službeni glasnik RS“, br. 42/02...32/13), proizlazi da svako uvećanje osnovne mesečne plate na ranijem radnom mestu posledično dovodi do uvećanja dvostrukog iznosa njegove osnovne plate u ovim organizacionim jedinicama.

Pravni stav koji je usvojen 21. maja 2019. godine oslanjao se na član 2. Uredbe o platama lica koja obavljaju poslove u posebnim organizacionim jedinicama državnih organa nadležnih za suzbijanje organizovanog kriminala („Službeni glasnik RS“, br. 14/2003...114/2014), koja nije usklađena sa odredbom člana 18. stav 1. Zakona. Zbog činjenice da Uredba nije pratila Zakon, iako je doneta u sprovođenju Zakona, Građansko odeljenje Vrhovnog kasacionog suda se opredelilo za rešenje iz Zakona, zbog čega je i došlo do usvajanja izmene ovog pravnog stava u tač. 1. i 2.“

U vezi sa napred iznetim, Ustavni sud podseća na stav Evropskog suda za ljudska prava, prema kome greška u primeni prava ili utvrđivanju činjenica načinjena od strane nacionalnog suda, koja je tako primetna da se može okarakterisati kao „očigledna“, može narušiti pravičnost postupka (videti presudu Velikog veća u predmetu Bochan protiv Ukrajine, od 5. februara 2015. godine, broj predstavke 22251/08, stav 62.).

Po shvatanju Ustavnog suda, iz obrazloženja presude Gž1. 3786/17 od 23. septembra 2020. godine, jasno i nedvosmisleno proizlazi da je Apelacioni sud u Beogradu, kao osnovicu za obračun plate podnosioca ustavne žalbe u celokupnom periodu iz tužbe (šest godina), uzeo samo nominalni iznos osnovne plate koju je on ostvario u septembru 2009. godine, na radnom mestu sa kojeg je premešten u Službu za suzbijanje organizovanog kriminala, što potvrđuje i konstatacija da presuda nije mogla biti zasnovana na rezultatima veštačenja koje je obavljeno primenom metodologije uvećanja osnovne plate u utuženom periodu. Stoga Ustavni sud smatra da podnosilac u ustavnoj žalbi osnovano ukazuje na očigledno pogrešan zaključak Vrhovnog kasacionog suda da je Apelacioni sud u Beogradu, prilikom drugostepenog presuđenja, uzeo u obzir i sva povećanja osnovne plate podnosioca na prethodnom radnom mestu, saglasno citiranom pravnom stavu građanskog odeljenja tog suda. Takva greška Vrhovnog kasacionog suda, koja se u okolnostima konkretnog slučaja može oceniti i kao očigledna, po mišljenju Ustavnog suda, ugrozila je pravičnost predmetnog parničnog postupka, protivno garanciji iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud smatra da su posledice učinjene povrede prava na pravično suđenje takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 388/21 od 8. aprila 2021. godine i određivanjem da Vrhovni sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv stava četvrtog izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3786/17 od 23. septembra 2020. godine, pa je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosioca ustavne žalbe o povredi načela i prava iz čl. 21, 35, 36. i 60. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i odredio način otklanjanja štetnih posledica.

7. Odlučujući o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija. Pri tome, Ustavni sud ima u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporene revizijske presude. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 4. izreke.

9. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Ustavna žalba zbog proizvoljnog tumačenja odluke Ustavnog suda o saglasnosti vlasnika

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti