Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao gotovo 28 godina. Podnosiocu žalbe dosuđena je naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe koji se odnosio na pravično suđenje odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T. S. iz V, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba T. S. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu P. 1843/06 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. T. S. iz V. je 2. aprila 2011. godine, preko punomoćnika Lj . A, advokata iz V, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2488/10 od 14. januara 2011. godine i presude Opštinskog suda u Vranju P. 1843/06 od 14. oktobra 2009. godine, zbog povrede prava iz pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu potvrđena presuda Opštinskog suda u Vranju kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilaca–protivtuženih, a odbijen protivtužbeni zahtev tuženog–protivtužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe; da je tužba u ovom sporu podneta 1983. godine, a postupak je trajao dvadeset osam godina, čime je povređen princip suđenja u razumnom roku; da se povreda prava podnosioca na pravično suđenje sastoji u tome što je na utvrđeno činjenično stanje u suđenju pred navedenim sudovima pogrešno primenjeno materijalno pravo, zbog toga što se ovde ne radi o neosnovanom obogaćenju. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i poništi osporene presude, te da utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i dosudi podnosiocu na ime naknade materijalne štete koju je pretrpeo zbog plaćanja parničnih troškova iznos od 643.641 dinara, kao i na ime naknade nematerijalne štete iznos od 250.000 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Vranju P. 1843/06, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci B. N. i S. N, oboje iz V. su 3. februara 1983. godine podneli Opštinskom sudu u Vranju tužbu protiv tuženih T. S, ovde podnosioca ustavne žalbe, i M. S, oboje iz V, radi svojine, državine i neosnovanog obogaćenja, sa predlogom privremene mere. Odgovor tuženih na tužbu je dostavljen sudu 28. februara 1983. godine.

Podneskom od 3. juna 1983. godine tuženi su podneli protivtužbu kojom su tražili da sud obaveže tužioce–protivtužene da tuženima–protivtužiocima isplate na ime davanja i činjenja bliže opisanih u referatu protivtužbe iznose iz referata protivtužbe pod II, sa 7,5% kamate od dana podnošenja protivtužbe do konačne isplate.

Podneskom od 12. aprila 1993. godine, tuženi T. S.–podnosilac ustavne žalbe, obavestio je Opštinski sud u Vranju da je tužena– protivtužilja M. S. preminula, a prvostepeni sud je doneo rešenje P. 228/83 o prekidu postupka u ovoj pravnoj stvari zbog smrti tužene–protivtužilje. Tužioci–protivtuženi su podneskom od 1. februara 1996. godine predložili nastavak postupka, te je na taj način postupak tri godine i dva meseca bio u opravdanom prekidu.

Zbog nedolaska parničnih stranaka, ni njihovih punomoćnika na ročište, iako su bili uredno pozvani, Opštinski sud u Vranju je rešenjem od 13. marta 1990. godine odredio mirovanje postupka, a tužioci su podneskom od 27. juna 1990. godine predložili njegov nastavak. Mirovanje je po drugi put određeno na predlog punomoćnika podnosioca ustavne žalbe, na ročištu 3. septembra 1996. godine, a trajalo je do 26. decembra 1996. godine, kada su tužioci tražili nastavak postupka. Pored toga, prvostepeni sud nije postupao u periodu od 14 meseci, nakon što ga je tuženi–protivtužilac podneskom od 16. oktobra 1997. godine obavestio da odlazi na privremeni rad u Rusiju i tražio odlaganje ročišta. 28. oktobra i 29. novembra 2002. godine održana su ročišta u postupku medijacije, ali nije postignut sporazum o mirnom rešenju spora, te je parnični postupak nastavljen.

U sprovedenom postupku, do donošenja prve prvostepene presude u ovom sporu 15. maja 2006. godine, Opštinski sud u Vranju je izveo obiman dokazni postupak u kome se upoznao sa dokumentacijom koju su podnele stranke, pribavio određena obaveštenja po službenoj dužnosti, saslušao 32 svedoka, koji su u najvećem broju salušani još u toku 1983. i 1984. godine, saslušao tužioce i tužene u svojstvu parničnih stranaka i izveo brojna veštačenja i dopunska veštačenja više veštaka građevinske, mašinske i ekonomsko-finansijske struke radi utvrđivanja doprinosa tužilaca u izgradnji predmetne nepokretnosti, koja je jednim delom bila izgrađena pre zasnivanja zajednice života između parničnih stranaka, a čije izgradnja je nastavljena nakon prestanka ove zajednice, utvrđivanja vrednosti pokretnih stvari koje su bile predmet tužbenog zahteva tužilaca, te veštačenja u pogledu vrednosti davanja i činjenja opredeljenih u protivtužbi na ime zakupnine za 27 meseci, na ime kupovine i nabavke hrane, ogreva i odeće i na ime čuvanja dece, pripreme hrane i održavanja čistoće.

U toku postupka postupalo je troje sudija: prvi predsednik veća u periodu do februara 1986. godine, drugi do prekida postupka 1993. godine, a treći nakon prekida postupka u periodu od maja 1996. godine do okončanja postupka.

Prvo ročište u ovom postupku je održano 14. marta 1983. godine i do donošenja prve prvostepene presude 15. maja 2006. godine, Opštinski sud u Vranju je zakazao 112 ročišta, od kojih nije održano 64. Osam ročišta nije održano iz razloga na strani suda, kao što je nedostatak procesnih pretpostavki ili neblagovremeno dostavljanje izveštaja veštaka parničnim strankama, ali najveći broj ročišta je odložen iz razloga na strani parničnih stranaka (trideset pet), i to: dvadeset i četiri iz razloga na strani podnosioca ustavne žalbe, sedam na strani tužilaca, a četiri ročišta su odložena na zajednički predlog parničnih stranaka, i to dva puta radi pokušaja mirnog rešenja spora (4. marta 1999. godine i 21. juna 1999. godine). Ostala ročišta nisu održana zbog neodazivanja pozivu svedoka ili veštaka ili sprečenosti veštaka da pristupi ročištu ili zato što veštaci nisu dostavili traženi nalaz i mišljenje.

Nakon određivanja veštačenja od strane Opštinskog suda u Vranju putem veštaka građevinske struke S. J, veštak je dopisom od 26. juna 1984. godine zatražio od suda da bude oslobođen dužnosti veštačenja, jer mu tuženi nisu dozvolili rad, iako je tri puta izlazio na lice mesta. Na ročištu održanom 20. septembra 1984. godine prvostepeni sud je odredio veštačenje putem drugog veštaka D. S, ali je veštak D. S. obavestio sud da nije mogao da sprovede veštačenje na licu mesta, te ročište zakazano za 22. oktobra 1984. godine nije održano, a tuženi su upozoreni da su dužni da omoguće veštaku nesmetan rad i da će u protivnom ovaj dokaz biti proveden u prisustvu organa milicije. Isto upozorenje je upućeno tuženima i 22. novembra 1984. godine, a 13. decembra 1984. godine prvostepeni sud je rešio da se veštačenje sprovede u prisustvu organa bezbednosti, te da će sledeće ročište biti zakazano naknadno, nakon sprovedenog veštačenja. Naredno ročište je održano posle 14 meseci, 14. februara 1986. godine, kada je strankama uručen izveštaj veštaka i ročište odloženo da bi se stranke izjasnile o izveštaju.

Na predlog tuženog – ovde podnosioca ustavne žalbe prvostepeni sud je odredio dopunsko veštačenje veštaka finansijske struke S. B. na ročištu 16. juna 2005. godine, ali tuženi nije postupio po nalogu za uplatu predujma troškova veštačenja više od osam meseci.

Presudom Opštinskog suda u Vranju P. 166/96 od 15. maja 2006. godine. usvojeni su tužbeni i protivtužbeni zahtevi parničnih stranaka i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove.

Protiv navedene prvostepene presude tužioci su izjavili žalbu 12. juna 2006. godine, a tuženi – 20. juna 2006. godine.

Rešavajući po izjavljenim žalbama, Okružni sud u Vranju je rešenjem Gž. 2080/06 od 27. novembra 2006. godine ukinuo ožalbenu presudu Opštinskog suda u Vranju P. 1666/96 od 15. maja 2006. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

Ponovni postupak je nastavljen na ročištu održanom 5. februara 2007. godine i do donošenja prvostepene presude 14. oktobra 2009. godine bilo je zakazano 20 ročišta, od kojih je održano osam, a dvanaest ročišta nije održano (jedno – radi odlučivanja o zahtevu tuženog za izuzeće postupajućeg sudije, jedno - iz razloga što stranke nisu uplatile predujam, te nije urađen usaglašeni nalaz veštaka, jedno - na molbu tužilaca, dva iz razloga na strani tuženog, a ostala iz razloga što veštak nije uradio nalaz i mišljenje ili je njegov izveštaj uručen strankama na samom ročištu).

Postupajući po nalogu Okružnog suda u Nišu, Opštinski sud u Vranju je odredio veštačenje veštaka mašinske struke T. T. i zatražio usaglašeno mišljenje veštaka finansijske struke T. A. i S. B. Na predlog tužilaca prvostepeni sud je odredio veštačenje preko veštaka građevinske struke V. D, a zatim i dva dopunska veštačenje po primedbama tuženog; zbog proteka vremena pribavljeno je i dopunsko veštačenje veštaka mašinske struke. Po nalogu prvostepenog suda sa ročišta održanog 24. novembra 2008. godine da u pisanoj formi precizno navede sve pozicije, vrstu i karakter radova u toku trajanja zajednice radi izrade dopunskog nalazi od strane veštaka V. D, tuženi nije postupio, te je isti nalog ponovljen na ročištu 23. februara 2009. godine, nakon čega je tuženi postupio po nalogu.

Osporenom prvostepenom presudom P. 1843/06 od 14. oktobra 2009. godine, stavom prvim presude, obavezan je tuženi–protivtužilac da tužiocima–protivtuženima isplati na ime neosnovanog obogaćenja u visini doprinosa tužilaca u izgradnji porodične stambene zgrade tuženog ukupan iznos od 815.988,86 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11. avgusta 2009. godine do končane isplate (alineja prva), u visini doprinosa tužilaca u sticanju putničkog vozila marke „Zastava 750“ ukupan iznos od 129.987,40 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom za period od 25. juna 2009. godine pa do isplate (alineja druga) i u visini doprinosa tužilaca u kupovini televizora u boji marke „EI Niš“ iznos od 6.186,15 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom za period od 11. avgusta 2009. godine do konačne isplate (alineja treća); stavom drugim izreke je odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog–protivtužioca da se obavežu tužioci–protivtuženi da mu isplate solidarno iznos od 721.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od presuđenja pa do konačne isplate na ime davanja i činjenja, kao i da mu naknade troškove parničnog postupka; stavom trećim izreke presude obavezan je tuženi–protivtužilac da tužiocima–protivtuženima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 758.620 dinara.

Protiv ove presude tuženi–protivtužilac je izjavio žalbu 3. decembra 2009. godine.

Nakon održane glavne rasprave, Apelacioni sud u Nišu je 14. januara 2011. godine doneo osporenu presudu Gž. 2488/10, kojom je, u stavu prvom izreke, preinačio presudu Opštinskog suda u Vranju P. 1843/06 od 14. oktobra 2009. godine u stavu prvom alineja jedan izreke, tako što je obavezao tuženog da tužiocima na ime neosnovanog obogaćenja u visini doprinosa tužilaca u izgradnji porodične stambene zgrade tuženog isplati iznos od 325.528 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14. oktobra 2009. godine pa do konačne isplate, dok je tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 490.460,86 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11. avgusta 2009. godine, kao i zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos za period od 11. avgusta 2009. godine do 14. oktobra 2009. godine odbio kao neosnovan; u stavu drugom izreke odbio žalbu tuženog–protivtužioca i potvrdio presudu u stavu prvom, alineje dva i tri izreke i u stavu drugom izreke; u stavu trećem izreke preinačio ožalbenu presudu u stavu trećem izreke, tako što je obavezao tuženog da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 643.641 dinara.

U obrazloženju osporene presude Apelacionog suda u Nišu se, pored ostalog, navodi: da je prema utvrđenom činjeničnom stanju nesporno da je između parničnih stranaka postojala ekonomska i kućna zajednica koja je trajala od 20. oktobra 1980. godine do 28. januara 1983. godine; da su pre zasnivanja ekonomske zajednice tuženi na svom placu u Vranju izgradili prizemlje i pravi sprat porodične stambene zagrade; da su stranke na ročištu 5. aprila 1989. godine učinile nespornim bliže navedene radove na predmetnoj stambenoj zgradi koji su učinjeni u toku trajanja zajednice; da je veštak D. S. dao nalaz od 10. novembra 1990. godine i više dopunskih nalaza radi usaglašavanja vrednosti izvedenih radova i preostalog građevinskog materijala na placu shodno promenama cena materijala i radova tokom postupka; da je veštak V. D. 5. marta 2008. godine izašao na lice mesta i na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja procenio vrednost radova za vreme trajanja porodične zajednice; da je usaglašenim nalazima veštaka S. B. i T. A. od 12. avgusta 2009. godine utvrđeno da doprinos tužilaca u sticanju u porodičnoj zajednici iznosi 23.10%, a doprinos tuženih 76,90%; da su veštaci usaglasili vrednost vozila „Zastave 750“ i vrednost TV EI 56 cm, a prema ceni na dan veštačenja 25. juna, odnosno 11. avgusta 2009. godine; da je kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud pravilno našao da je osnovan tužbeni zahtev tužilaca da se obaveže tuženi da im isplati naknadu za njihov doprinos u izgradnji predmetne porodične stambene zgrade, a u smislu odredba člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, pravilno utvrđujući visinu doprinosa stranaka tokom trajanja porodične zajednice, shodno odredbi člana 340. Zakona o braku i porodičnim odnosima koji je važio u vreme ekonomske i porodične zajednice stranaka. U obrazloženju ove presude se, takođe, navodi: da je prvostepeni sud, međutim, pogrešno utvrdio vrednost stečene zajedničke imovine; da su stranke učinile nespornim radove koji su izvedeni tokom trajanja porodične i ekonomske zajednice, a uviđajem suda na licu mesta 3. juna 1983. godine konstatovano je stanje i stepen izgrađenosti objekta u vreme prestanka porodične i ekonomske zajednice stranaka; da je tuženi nastavio izgradnju svoje porodične stambene zgrade, tako da je ista u vreme veštačenja veštaka V. D. bila završena i imala sasvim drugu vrednost u odnosu na vrednost u vreme prestanka ekonomske zajednice stranaka; da je stoga Apelacioni sud u Nišu veštačenjem od strane veštaka V. D. od 10. januara 2010. godine utvrdio vrednost izvedenih radova i preostalog građevinskog materijala u vreme donošenja prvostepene presude, a prema specifikaciji radova i preostalog građevinskog materijala sadržanoj u nalazu veštaka D. S. od 10. novembra 1990. godine; da je shodno tome, a prema utvrđenim doprinosima tužilaca i tuženog u sticanju predmetne nepokretnosti, Apelacioni sud preinačio prvostepenu presudu u stavu prvom, alineja jedan izreke; da je tuženi izjavio žalbu i na stav prvi, alineje dva i tri izreke, ali u žalbi nije dao razloge, niti izneo nove činjenice i dokaze, pa je Apelacioni sud u tom delu odbio žalbu tuženog kao neosnovanu; da je pravilno prvostepeni sud stavom dva izreke odbio protivtužbeni zahtev protivtužioca kojim je tražio da se protivtuženi obavežu da tužiocu solidarno isplate opredeljeni iznos, sa pripadajućom kamatom, na ime davanja i činjenja, odnosno na ime zakupnine za 27 meseci, na ime kupovine i nabavke hrane, ogreva i odeće i na ime čuvanja dece, pripreme hrane i održavanja čistoće; da je nesporno da su stranke zasnovale ekonomsku i kućnu zajednicu i da pri tome nije bila ugovorena nikakva obaveza protivtuženih da plaćaju naknadu za korišćenje stana protivtužioca, niti naknadu po ostalim zahtevima protivtužioca; da je, pored toga, iskazima stranaka i saslušanih svedoka utvrđeno da je tužilja sama čuvala i vaspitavala svoju decu, kao i da je tužilja kupovala garderobu tuženima i da su troškove kućne zajednice uglavnom izmirivali tužioci–protivtuženi; da je s obzirom na to da je preinačena odluka o glavnoj stvari i da je tuženi delimično uspeo u žalbenom postupku, preinačena i odluka o troškovima parničnog postupka u smislu odredbi čl. 149, 150 i 161. Zakona o parničnom postupku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04), koji se primenjivao u ovom postupku od 23. februara 2005. godine, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe, 3. februara 1983. godine, a da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu 14. januara 2011. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja parničnog postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Ustavni sud je utvrdio da je od pokretanja osporenog parničnog postupka, podnošenjem tužbe , do njegovog okončanja , donošenjem pravnosnažne presude, proteklo nešto manje od dvadeset osam godina. Po oceni Ustavnog suda, navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, te, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmeta spora za podnosioca, trajanje sudskog postupka u navedenom periodu ne može biti opravdano ni jednim od ovih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju se radilo o činjenično složenom sporu, u kome je trebalo odlučiti o tužbenom i protivtužbenom zahtevu, u kom cilju je Opštinski sud u Vranju sproveo obiman i složen dokazni postupak u kome se upoznao sa dokumentacijom koju su podnele stranke, pribavio određena obaveštenja po službenoj dužnosti, saslušao 32 svedoka, saslušao tužioce i tužene u svojstvu parničnih stranaka i izveo brojna veštačenja i dopunska veštačenja putem više veštaka građevinske, mašinske i ekonomsko-finansijske struke i sproveo usklađivanje veštačenja radi utvrđivanja doprinosa tužilaca u izgradnji predmetne nepokretnosti, kao i utvrđivanja vrednosti pokretnih stvari koje su bile predmet tužbenog zahteva tužilaca, te veštačenja po protivtužbi u pogledu vrednosti davanja i činjenja opredeljenih u protivtužbi. Međutim, po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja na koje je sud trebalo da odgovori ipak nisu bila takve prirode da bi predstavljala opravdane razloge za tako dugo trajanje ovog postupka.

Ustavni sud je ocenio da je predmet osporenog parničnog postupka bio od značaja za podnosioca ustavne žalbe, jer se radilo o sporu o postojanju i visini udela tužilaca u nepokretnoj i pokretnoj imovini tuženog.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac u velikoj meri doprineo ovako dugom trajanju osporenog postupka. Ovde se ima u vidu da dvadeset pet ročišta za glavnu raspravu nije održano iz razloga na strani tuženog, a još četiri nisu održana na zajednički predlog parničnih stranaka; da je ročište od 22. novembra 1988. godine odloženo zbog toga što punomoćnik tuženih nije mogao da se izjasni o nalazu veštaka koji mu je dostavljen 4. oktobra 1988. godine; da po nalogu za uplatu predujma za dopunsko veštačenje određeno po predlogu podnosioca na ročištu od 16. juna 2005. godine on nije postupio više od osam meseci; da je zbog propusta podnosioca ili na njegov predlog dva puta određeno mirovanje postupka pred prvostepenim sudom, što je produžilo postupak za više od sedam meseci. Međutim, određena ponašanja podnosioca su imala i karakter otvorene opstrukcije osporenog sudskog postupka. Naime, veštak građevinske struke S. J. je dopisom od 26. juna 1984. godine zatražio od Opštinskog suda u Vranju da bude oslobođen dužnosti veštačenja, jer mu tuženi nisu dozvolili rad, iako je tri puta izlazio na lice mesta. Nakon toga, određeno je veštačenje putem veštaka D. S, ali je i on obavestio sud da nije mogao da sprovede veštačenje na licu mesta, usled čega su odlagana ročišta (22. oktobra, 22. novembra i 13. decembra 1984. godine), a na poslednjem ročištu je sud rešio da se veštačenje sprovede u prisustvu organa bezbednosti, te da će sledeće ročište biti zakazano naknadno, nakon sprovedenog veštačenja, koje ročište je održano posle 14 meseci. Takođe, podnosilac nije postupio po nalogu prvostepenog suda sa ročišta od 24. novembra 2008. godine da u pisanoj formi precizno navede sve pozicije, vrstu i karakter radova u toku trajanja zajednice radi izrade dopunskog nalaza od strane veštaka V. D, a podneskom od 23. decembra 2008. godine punomoćnik tužioca je otkazao zastupanje tuženog, navodeći da to čini „zbog nepoštovanja sudskih naloga, jer je bio onemogućen da ispoštuje nalog suda sa prošlog ročišta“, a sud je ponovio nalog na ročištu 23. februara 2009. godine.

Ustavni sud je takođe utvrdio da se određeni periodi trajanja osporenog postupka ne mogu staviti na teret suda, kao ni na teret stranaka, i to: prekid postupka zbog smrti tužene od tri godine i dva meseca, kao i period od četrnaest meseci u kome sud nije postupao zbog odlaska tuženog na rad u Rusiju, te period postupka medijacije, koji je trajao dva meseca.

Ocenjujući postupanje suda u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je, bez obzira na to što je Opštinski sud u Vranju uglavnom zakazivao ročišta u prihvatljivim, pa i veoma kratkim rokovima, od kojih samo manji broj ročišta nije održan iz razloga na strani suda, nadležni sud bio dužan da u skladu sa svojim procesnim ovlašćenjima obezbedi potrebnu koncentraciju dokaznog postupka, čime bi se izbeglo donošenje prve prvostepene presude u ovom sporu posle više od dvadeset i tri godine od podnošenja tužbe, što po oceni Ustavnog suda nikako ne može predstavljati razumni rok za rešavanje spora u konkretnom slučaju. Osim toga, u toku postupka je bilo određenih propusta, koji su nesumnjivo uticali na efikasnost postupka, kao što je neblagovremeno dostavljanje nalaza i mišljenja veštaka punomoćnicima stranaka ili nepreduzimanje mera za obezbeđenje blagovremenog sprovođenja veštačenja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu P. 1843/06 podnosi ocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13–US), u tom delu ustavnu žalbu usvojio, kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na to da je osporenim presudama Apelacionog suda u Nišu Gž. 2488/10 od 14. januara 2011. godine i Opštinskog suda u Vranju P. 1843/06 od 14. oktobra 2009. godine povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je utvrdio da tvrdnja o povredi prava podnosioca na pravično suđenje zasniva na navodima o nepravilnoj primeni materijalnog prava od strane nadležnih sudova. Kako su drugostepeni, kao i prvostepeni sud, u obrazloženjima osporenih presuda dali jasne i dovoljne razloge za donete odluke, a Ustavni sud takva obrazloženja ne smatra proizvoljnim, to se ni razlozi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi istaknutog ustavnog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud oceni zakonitost i pravilnost osporenih presuda.

Polazeći od napred iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na osporene presude odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka i pretežan doprinos podnosioca ustavne žalbe trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42 b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti