Povreda prava na suđenje u razumnom roku u složenom krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao deset godina i devet meseci i okončan je obustavom zbog zastarelosti. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. B . iz Sremske Kamenice kod Novog Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. jula 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. B . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Novom Sadu u predmetu K. 205/14 (ranije pred Okružnim sudom u Novom Sadu u predmetu K. 322/05, zatim pred Višim sud u Novom Sadu K. 41/10, a kasnije pred istim sudom u predmetu 162/13) podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1. 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. B . iz Sremske Kamenice kod Novog Sada podnela je Ustavnom sudu, 22. februara 2016. godine, ustavnu žalbu zbog povrede načela i prava iz čl. 19, 21, 22, 23, 32, 33, 58. i 60. Ustava Rep ublike Srbije u postupku koji je vođen u predmetu Višeg suda u Novom Sadu K. 205/14 (ranije pred Okružnim sudom u Novom Sadu u predmetu K. 322/05, zatim pred Višim sud u Novom Sadu K. 41/10, a kasnije pred istim sudom u predmetu 162/13).

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je osporeni krivični postupak trajao 11 godina, kao i da je postupak tekao pristrasno u korist optužbe. Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenog ustavnog prava, a tražena je i naknada nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrdđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, iz spisa predmeta K. 205/14 Višeg suda u Novom Sadu, između ostalog, utvrdio sledeće:

Okružni sud u Novom Sadu je 23. marta 2005. godine doneo rešenje o sprovođenju istrage Ki. 460/04 protiv M. J, M . S, B . S, J . R, B . K . i podnositeljke ustavne žalbe, zbog postojanja osnovane sumnje da su okrivljeni M . J, J . B . ( podnositeljka ustavne žalbe) , M. S . i B . S . izvršili krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 242. stav 3. u vezi st. 4. i 1. Krivičnog zakona Republike Srbije („Službeni glasnik SRS“, br. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 i 21/90 i „Službeni glasnik RS“, br. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 i 67/03) (u daljem tekstu KZRS) i krivično delo zloupotrebe službenog ovlašćenja u privredi iz člana 139. stav 1. tačka 1. KZRS, a okrivljene B. K . i J . R . krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 242. stav 2. u vezi st. 4. i 1. KZRS.

U toku istrage ispitani su okrivljeni, saslušano je više svedoka, obavljeno je jedno veštačenje, te je odlučeno o žalbama troje okrivljenih na rešenje o sprovođenju istrage tako što su žalbe odbijene kao neosnovane.

Okružno javno tužilaštvo u Novom Sadu je 7. juna 2005. godine podnelo optužnicu Kt. 820/04 protiv više okrivljenih, između ostalih i protiv podnositeljke ustavne žalbe. Okrivljenima M. J, J . B . (podnositeljka ustavne žalbe) , M. S . i B . S . stavljeno je na teret krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 242. stav 3. u vezi st. 4. i 1. KZRS i krivično delo zloupotrebe ovlašćenja u privredi iz člana 139. stav 1. tačka 1. KZRS, a okrivljenoj B . K . i okrivljenoj J . R . stavljeno je na teret krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 242. stav 2. u vezi st. 4. i 1. KZRS.

Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Kv. 540/05 od 30. juna 2005. godine odbijen je kao neosnovan prigovor okrivljenih B . K . i J . R . izjavljen protiv optužnice Kt. 820/04 od 7. juna 2005. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Kv. 905/05 od 4. novembra 2005. godine odbijen je kao neosnovan prigovor okrivljenih M. J, B . S . i J . B . (podnositeljka ustavne žalbe) izjavljen protiv napred navedene optužnice, a rešenjem istoga suda Kv. 991/05 od 25. novembra 2005. godine odbijen je kao neosnovan i prigovor M . S.

Krivični postupak se vodio protiv okrivljenih u predmetu K. 322/05 Okružnog suda u Novom Sadu.

Do donošenja akta Okružnog javnog tužilaštva u Novom Sadu Kt. 820/04 od 1. februara 2007. godine glavni pretres održan je tri puta, dok dva puta nije održan. Takođe, obavljena su tri dopunska ekonomska veštačenja. Napred navednim aktom Okružnog javnog tužilaštva u Novom Sadu izmenjen a je optužnic a.

Do kraja 2007. godine glavni pretres je održan četiri puta, dok dva puta nije, a Okružno javno tužilaštvo u Novom Sadu je svojim aktom izmenilo optužnicu.

Okružno javno tužilaštvo u Novom Sadu je aktom Kt. 820/04 od 25. maja 2009. godine izmenilo optužnicu, a do tog trenutka glavni pretres održan je tri puta, dok dva puta nije, a takođe su obavljena i dva veštačenja.

Do kraja 2009. godine pretres nije održan nijednom, iako je tri puta zakazivan, pribavljeni su dopunski nalaz i mišljenje veštaka, a Okružni sud u Novom Sadu je naredbom K. 322/05 od 23. novembra 2009. godine odredio finansijsko -knjigovodstveno super veštačenje.

Krivični postupak je, nakon reforme, nastavljen u predmetu Višeg suda u Novom Sadu K. 41/10. Glavni pretres zakazan za 9. novembar 2010. godine nije održan.

Do donošenja presude Višeg suda u Novom Sadu K. 41/10 od 15. decembra 2011. godine glavni pretres održan je pet puta, a Više javno tužilaštvo u Novom Sadu je izmenilo optužnicu. Navedenom presudom, između ostalih, podnositeljka ustavne žalbe je oglašena krivom za krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) i posledično joj je izrečena kazna zatvora u trajanju od devet meseci.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.1. 1112/12 od 19. marta 2013. godine uvažene su žalbe Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu i branilaca okrivljenih, te je ukinuta presuda Višeg suda u Novom Sadu K. 41/10 od 15. decembra 2011. godine, a predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Krivični postupak se nastavio pred Višim sudom u Novom Sadu u predmetu K. 162/13.

Više javno tužilaštvo je aktom Kt. 820/04 od 17. juna 2013. godine izmenilo optužnicu.

Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Kv. 1228/13 od 17. jula 2013. godine isti sud se oglasio stvarno nenadležnim, a spisi predmeta su ustupljeni Osnovnom sudu u Novom Sadu.

Aktom Osnovnog javnog tužilaštva u Novom Sadu Kt. 6299/13 od 12. novembra 2013. godine izmenjena je optužnica Kt. 820/04 od 7. juna 2005. godine, kako u pogledu činjeničnog opisa, tako i u pogledu pravne kvalifikacije dela koje se okrivljenima stavlja na teret.

Spisi predmeta su 17. januara 2014. godine dostavljeni Osnovnom sudu u Bačkoj Palanci, nakon izmena Zakona o uređenju sudova.

Rešenjem Osnovnog suda u Bačkoj Palanci Kv. 4/14 od 17. januara 2014. godine isti sud se oglasio stvarno nenadležnim za vođenje krivičnog postupka protiv više okrivljenih, kao i protiv podnositeljke ustavne žalbe.

Spisi predmeta su 4. juna 2014. godine dostavljeni Višem sudu u Novom Sadu kao nadležnom sudu.

Krivični postupak je nastavljen u predmetu K. 205/14 Višeg suda u Novom Sadu.

Tokom 2015. godine glavni pretres je održan četiri puta, dok 10. juna 2015. godine nije održan, a određeno je i dopunsko ekonomsko-finansijsko veštačenje. Predsednik Višeg suda u Novom Sadu je naredbom Su. I-1-7/15 od 18. marta 2015. godine naložio postupajućem sudiji preduzimanje dodatnih mera i hitno prekoredno postupanje u krivičnom postupku koji se vodi u predmetu Viši sud u Novom Sadu K. 205/14, kako bi se krivični postupak okončao do 1. oktobra 2015. godine.

Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu K. 205/14 od 23. decembra 2015. godine, na osnovu člana 352. stav 1. tačka 1. Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13), obustavljen je krivični postupak koji se vodio protiv podnositeljke ustavne žalbe.

4. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 23. marta 2005. godine, kada je donošenjem rešenja o sprovođenju istrage krivični postupak pokrenut, do 23. decembra 2015. godine, kada je doneto rešenje Višeg suda u Novom Sadu K. 205/14, a kojim je krivični postupak pravnosnažno obustavljen. Dakle, krivični postupak je trajao deset godina i devet meseci.

Navedeno trajanje krivičnog postupka, samo po sebi, može ukazivati na to da predmetni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Pri tom, pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioce. Međutim, Ustavni sud smatra da i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od navedenih činalaca, trajanje predmetnog krivičnog postupka deset godina i devet meseci ne može se opravdati bilo kojim od prethodno navedenih činilaca. Prvo, Ustavni sud ističe da je prvostepenom sudu trebalo gotovo šest godina i devet meseci da donese prvostepenu presudu K. 41/10, a koja je ukinuta od strane Apelacionog suda u Novom Sadu. Drugo, od 30 puta zakazivanog, glavni pretres nije održan 11 puta, pri čemu je Ustavni sud imao u vidu i dinamiku zakazivanja pretresa. Treće, glavni pretres je više puta počeo iznova, a postupajuće tužilaštvo je šest puta u toku postupka menjalo optužnicu.

Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu činjeničnu i pravnu složenost krivičnog postupka – optužnica je obuhvatala veći broj okrivljenih lica i radnje izvršenja krivičnog dela, izvedeno je više veštačenja i više dopunskih veštačenja, saslušan je veliki broj svedoka i izvršen je uvid u obimnu dokumentaciju, ali nalazi da je to, u konkretnom slučaju, bilo od značaja samo za utvrđenje visine naknade nematerijalne štete.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zaje mčeno odredbom člana 32. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasni k RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja krivičnog postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno – adekvatno, kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost dosuđenog iznosa u odnosu na životni standard u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog postupanja sudova (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

6. Ustavni sud je ocenio da se tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe u vezi istaknute povrede prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, prava na pravično suđenje, posebnih prava okrivljenog, prava na imovinu i prava na rad iz čl. 23, 32, 33, 58. i 60. Ustava, isključivo zasnivaju na istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku. S tim u vezi, Ustavni sud i ovog puta ukazuje da samo formalno pozivanje na povredu ili uskraćivanje pojedinih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a bez navođenja ustavnopravnih razloga na kojima se te tvrdnje zasnivaju, ne čini ustavnu žalbu dopuštenom.

Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje da se odredbama čl. 19, 21. i 22. Ustava ne jemči nijedno određeno pravo ili sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, te je njihova povreda akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog određenog prava, odnosno slobode.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u složenom krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti