Pogrešna primena prava u regresnom postupku osiguravajućeg društva
Kratak pregled
Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu osiguravajućeg društva i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Nižestepeni sudovi su proizvoljno primenili pravo odbivši regresni zahtev protiv štetnika, pozivajući se na Zakon o osiguranju umesto na relevantne odredbe Zakona o obligacionim odnosima.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi „D.“ ADO,, Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. juna 2025. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba „D.“ ADO Beograd i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 344/21 od 28. jula 2021. godine, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 344/21 od 28. jula 2021. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu P. 8554/19 od 20. oktobra 2020. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. „D.“ ADO Beograd, podnelo je Ustavnom sudu, 18. oktobra 2020. godine, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 344/21 od 28. jula 2021. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac tužbom po osnovu prava subrogacije potraživao od tuženog štetu isplaćenu D. D, po osnovu izgubljenog izdržavanja, a u smislu odredbi merodavnog Zakona o obligacionim odnosima; da je tuženi I. M. pravnosnažnom presudom oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja, zbog toga što upravljajući vozilom na raskrsnici nije propustio drugo putničko vozilo u kojem se na mestu suvozača prevozio sada pokojni N. D. koji je u navedenom udesu smrtno stradao; da je D.D, sin pokojnog iz udesa, na osnovu pogodnosti iz člana 178. stav. 4. Zakona o obligacionim odnosima u drugom parničnom postupku od podnosioca naplatio materijalnu štetu za izgubljeno izdržavanje, jer je vozilo u kojem se prevozio njegov pokojni otac po osnovu autoodgovornosti bilo osigurano kod podnosioca; da se parnični sud u konkretnom predmetu pozvao na Zakon o osiguranju imovine i lica, a koji nije merodavan u konkretnom slučaju; da je podnosilac ustavne žalbe isplatom štete oštećenom, bez krivice svog osiguranika, subrogirao u njegova prava; da tuženi u ovom predmetu spora nije bio osiguran kod podnosioca iz osnova autoodgovornosti i sa podnosiocem nije bio ni u kakvom ugovornom odnosu; da se povreda prava na pravično suđenje ogleda u propustu drugostepenog suda da primeni merodavno materijalno pravo, jer je podnosilac kao savesni osiguravač isplatio štetu oštećenom kao trećem licu u odsustvu odgovornosti njegovog osiguranika, a ostao je uskraćen za regres (subrogaciju) prema štetniku koji je odgovoran za nastalu štetu što je potvrđeno odlukom krivičnog suda.
Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih ustavnih prava.
Ustavnom sudu je 30. aprila 2025. godine dostavljeno izjašnjenje trećeg lica I. M. iz Leskovca.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Tužilac „D.“ ADO, ovde podnosilac ustavne žalbe, podnelo je tužbu Osnovnom sudu u Leskovcu protiv tuženog I. M, radi isplate određenog novčanog iznosa „na ime regresa (subrogacije)“.
Osnovni sud u Leskovcu je presudom P. 8554/19 od 20. oktobra 2020. godine odbio tužbeni zahtev.
Apelacioni sud u Nišu je osporenom presudom Gž. 344/21 od 28. jula 2021. godine potvrdio prvostepenu presudu.
U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe po osnovu sudskog poravnanja zaključenim pred Apelacionim sudom u Nišu 2019. godine isplatio određeni novčani iznos pravnom sledbeniku sada pok. N. D. koji je stradao u saobraćajnom udesu 2003. godine koji je izazavao tuženi I. M. za šta je pravnosnažno oglašen krivim; da je tuženikovo vozilo u vreme štetnog događaja bilo osigurano kod „E.“, dok je drugo vozilo koje je učestvovalo u udesu, a u kom vozilu je sada pok. N. D. bio suvozač, bilo osigurano kod podnosioca; nakon citiranja odredama člana 83. i člana 87. stav 2. Zakona o osiguranju imovine i lica, konstatovano je da je, u konkretnom slučaju tuženi u vreme štetnog događaja osigurao svoje vozilo od štete pričinjene trećim licima, te da podnosilac ustavne žalbe isplatom naknade štete oštećenom licu nije stupio u prava oštećenog prema tuženom kao licu odgovornom za štetu, pa shodno tome nema pravo regresa od njega; da iz odredbe člana 87. stav 2. Zakona o osiguranju imovine i lica proizilazi da podnosilac kao osiguravač isplatom naknade štete stupa u pravo oštećenog prema licu odgovornom za štetu, osim ako nije nastupila njegova obaveza prema uslovima ugovora o osiguranju od autoodgovornosti, a u konkretnom slučaju ta obaveza podnosioca kao osiguravača je nastupila, jer je tuženi imao zaključen ugovor o osiguranju od autoodgovornosti u vreme udesa za svoje vozilo koje je izazvalo saobraćajnu nezgodu; da su bez uticaja na drugačiju odluku suda žalbeni navodi podnosioca ustavne žalbe da je odgovornost tuženog deliktna, u smislu odredbe člana 154. Zakona o obligacionim odnosima, kao i navodi da je posredi objektivna odgovornost od opasne stvari, u smislu odredbe člana 174. istog zakona, kao i navodi podnosioca da je odredbom člana 178. stav 4. Zakona o obligacionim odnosima propisano da za štetu koju pretrpe treća lica imaoci motornih vozila odgovaraju solidarno; da ovo stoga što se navedenim odredbama reguliše odgovornost za štetu, a predmet ovog tužbenog zahteva je isplata regresa, na koji tužilac nema prava; da suprotno žalbenim navodima u konkretnom slučaju imaju se primeniti odredbe Zakona o osiguranju lica i imovine kao lex specialis imajući u vidu da je vozilo tuženog u vreme udesa bilo osigurano od autoodgovornosti.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89-Odluka USJ i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da se u slučaju udesa izazvanog motornim vozilom u pokretu koji je prouzrokovan isključivom krivicom jednog imaoca, primenjuju pravila o odgovornosti po osnovu krivice, a da za štetu koju pretrpe treća lica imaoci motornih vozila odgovaraju solidarno (član 178. st. 1. i 4.); da solidarni dužnik koji isplati više nego što iznosi njegov udeo u šteti, može tražiti od svakog od ostalih dužnika da mu naknadi ono što je platio za njega i da koliko iznosi udeo svakog pojedinog dužnika sud određuje s obzirom na težinu njegove krivice i težinu posledica koje su proistekle iz njegovog delovanja (član 208. st. 1. i 2.); da se ugovorom o osiguranju obavezuje ugovarač osiguranja da plati određeni iznos organizaciji za osiguranje (osiguravač), a organizacija se obavezuje da, ako se desi događaj koji predstavlja osigurani slučaj, isplati osiguraniku ili nekom trećem licu naknadu, odnosno ugovorenu svotu ili učini nešto drugo (član 897.); da isplatom naknade iz osiguranja prelaze na osiguravača, po samom zakonu, do visine isplaćene naknade sva osiguranikova prava prema licu koje je po ma kom osnovu odgovorno za štetu (član 939. stav 1.).
Odredbama Zakona o osiguranju imovine i lica („Službeni list SRJ“, br. 30/96, 57/98, 21/99, 44/99, 53/99 i 55/99), koje su bile na snazi u vreme nastanka štetnog događaja, bilo je propisano: da je vlasnik, odnosno korisnik motornog i priključnog vozila dužan da zaključi ugovor o osiguranju od odgovornosti za štetu koju upotrebom motornog vozila pričini trećim licima usled smrti, povrede tela, narušavanja zdravlja, uništenja ili oštećenja stvari, osim za štetu na stvarima koje je primio na prevoz (u daljem tekstu: osiguranje od autoodgovornosti) (član 83.); da ako je oštećeno lice istaklo odštetni zahtev neposredno prema organizaciji za osiguranje, organizacija za osiguranje ne može u odgovoru na takav zahtev isticati prigovore koje bi na osnovu zakona ili ugovora o osiguranju mogla istaći prema osiguranom licu zbog nepridržavanja zakona ili ugovora i da organizacija za osiguranje koja je naknadila štetu oštećenom licu stupa u njegovo pravo prema licu odgovornom za štetu za iznos isplaćene naknade, kamatu i troškove, ako nije nastupila njena obaveza prema uslovima ugovora o osiguranju od autoodgovornosti (član 87.).
5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instancioni (viši) sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnog slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog, odnosno procesnog prava.
Ustavni sud najpre konstatuje da je parničnim presudama pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, radi isplate određenog novčanog iznosa „na ime regresa (subrogacije)“. Radi se o tome da je podnosilac („D.“ ADO Beograd), po osnovu sudskog poravnanja, isplatio određen novčani iznos, na ime izgubljenog izdržavanja, pravnom sledbeniku sada pok. N.D. koji je stradao u saobraćajnom udesu koji je izazavao tuženi za šta je pravnosnažnom krivičnom presudom oglašen krivim, te da je tuženikovo vozilo u vreme štetnog događaja bilo osigurano kod „E.“, dok je drugo vozilo koje je učestvovalo u udesu, a u kom vozilu je sada pok. N.D. bio suvozač, bilo osigurano kod podnosioca.
Ustavni sud ukazuje na to da se odgovornost vlasnika, odnosno korisnika motornog vozila (osiguranika) za štetu prouzrokovanu njegovom upotrebom zasniva na odredbama Zakona o obligacionim odnosima, dok se odgovornost osiguravača zasniva na odredbama Zakona o osiguranju imovine i lica. Naime, kada je šteta posledica sudara dva motorna vozila u pokretu, treća lica koja su pretrpela štetu, vozeći se u jednom od tih vozila, mogu svoj odštetni zahtev ostvarivati prema svakom od vlasnika, odnosno korisnika, čija je odgovornost prema trećim licima, saglasno članu 178. stav 4. Zakona o obligacionim odnosima, solidarna i objektivna, bez obzira na to koliko je i da li je svako to lice odgovorno za prouzrokovanje štetnog događaja. Na osnovu pravila o odgovornosti vlasnika, odnosno korisnika motornih vozila za štete proistekle iz njihove upotrebe i odgovornost organizacija za osiguranje kod kojih su vlasnici, odnosno korisnici tih vozila osigurani od autoodgovornosti, prema trećim licima je solidarna i objektivna. Ustavni sud ističe da i praksa najviše sudske instance u Republici Srbiji stoji na stanovištu o solidarnoj i objektivnoj odgovornosti osiguravača (videti npr. presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 162/09 od 22. aprila 2009. godine i Prev. 36/95 od 7. februara 1995. godine). Dakle, na osnovu zakona ili ugovora o osiguranju od autoodgovornosti uspostavlja se solidarna obaveza odgovornih lica – osiguranika i osiguravača za naknadu štete trećem licu, a isplatom iste, u međusobnom odnosu solidarnih dužnika rešava se pitanje krivice za prouzrokovani štetni događaj i utvrđuje ko je krajnji obveznik naknade štete, s tim što je odgovornost osiguravača uslovljena odgovornošću njegovog osiguranika. Kako je odgovornost vlasnika, odnosno korisnika motornih vozila prema trećim licima solidarna, solidarni dužnik koji je isplatio više nego što njegova obaveza iznosi, saglasno članu 208. Zakona o obligacionim odnosima, ima pravo da od svakog od ostalih solidarnih dužnika traži naknadu iznosa koji je platio za njega. U slučaju krivice samo nekog od dužnika, konačnu obavezu naknade snosi samo taj solidarni dužnik. Iz navedenog proizlazi da je za rešavanje međusobnih odnosa osiguravača i njihovih osiguranika ključna odgovornost osiguranika za štetni događaj, što znači da osiguravač koji je isplatio naknadu trećem oštećenom licu više nego što njegova obaveza iznosi, s obzirom na stepen odgovornosti njegovog osiguranika, ima pravo da taj iznos potražuje od ostalih solidarnih dužnika – drugog lica koje je učestvovalo u štetnom događaju i/ili njegovog osiguravača. S druge strane, ugovorom o osiguranju od autoodgovornosti i Opštim uslovima koji su sastavni deo ugovora uređuju se međusobna prava i obaveze ugovornih strana, kao i slučajevi gubitka prava iz osiguranja, ali ne i međusobni odnosi više osiguranika koji su učestvovali u saobraćajnoj nezgodi i njihovoh osiguravača.
Ustavni sud, stoga, ocenjuje da su u konkretnom slučaju od pravnog značaja bile odredbe člana 178. i člana 208. Zakona o obligacionim odnosima, koje propisuju objektivnu i solidarnu odgovornosti osiguranika i njihovih osiguravača prema trećim oštećenim licima i pravo solidarnog dužnika (isplatioca) da od svakog od ostalih dužnika traži naknadu iznosa koji je za njega platio, odnosno obaveza tuženog, u konkretnom slučaju, proizlazi iz odredaba Zakona o obligacionim odnosima, a ne iz Zakona o osiguranju imovine i lica koji se odnosi na ugovarače iz ugovora o osiguranju od autoodgovornosti (tuženi-štetnik nije bio osiguranik podnosioca u trenutku štetnog događaja).
Ustavni sud je ovakavo pravno stanovište izneo u Odluci Už-9868/2016 od 21. maja 2020. godine.
Ustavni sud je stoga, zaključio da je pravno stanovište koje je zauzeto u osporenom aktu da se u konkretnom slučaju imaju primeniti odredbe Zakona o osiguranju lica i imovine kao lex specialis imajući u vidu da je vozilo tuženog u vreme udesa bilo osigurano od autoodgovornosti, ustavnopravno neprihvatljivo.
Polazeći od izloženog, saglasno odredbi člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i i 92/23), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 344/21 od 28. jula 2021. godine, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.
6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede navedenog ustavnog prava, u konkretnom slučaju, mogu otkloniti poništajem presude Apelacionog suda u Nišu i određenjem da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu P. 8554/19 od 20. oktobra 2020. godine, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 2. izreke.
7. Kako je Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje i odredio otklanjanje štetnih posledica utvrđene povrede prava, to nije posebno razmtrao je navode o povredi prava na imovinu.
8. Sud je imao u vidu izjašnjenje treće strane, te da je ocenio da ono nije od uticaja na drugačiju odluku.
9. Na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Snežana Marković, s.r.