Usvajanje ustavne žalbe zbog neobrazložene sudske odluke o zateznoj kamati

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Apelacioni sud je poništio deo prvostepene presude kojim je dosuđena kamata na revalorizovani iznos glavnog duga, a da za takvu odluku nije dao nikakve pravne razloge.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1465/2011
22.01.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubomira Manojlovića iz Miloševca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. januara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljubomira Manojlovića i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7020/10 od 28. septembra 2010. godine povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu iz tačke 1. izreke i određuje da isti sud donese novu odluku o žalb ama stranaka izjavljenim protiv presude Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 348/08 od 11. marta 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubomir Manojlović iz Miloševca je podneo 1. aprila 2011. godine, preko punomoćnika Penče Milića, advokata iz Velike Plane, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7020/10 od 28. septembra 2010. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, naveo: da je drugostepeni sud u osporenoj presudi „svesno ili nesvesno prekršio pozitivne zakonske propise“ na štetu podnosioca, kome bez ikakvog osnova i obrazloženja uskraćuje zakonsku zateznu kamatu u iznosu od 672.529,00 dinara, za period od 8. aprila 1994. do 30. juna 2008. godine; da se za označeni period valorizacija vrši bez uračunavanja kamate i da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo „i to odredbe čl . 210, 214. i člana 278. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima“; da podnosilac ima pravo na potpunu naknadu štete u slučaju docnje dužnika, ukoliko mu štetu ne pokriva zakonska zatezna kamata u slučaju valorizacije novčane obaveze, jer tužena vraćajući oduzeti iznos novčanih stre dstava, kao nesavesna, mora platiti i pripadajuću zakonsku zateznu kamatu na vraćeni iznos od dana kada je utvrđena glavnica do isplate; da u periodu od 24. januara 1994. do 30. juna 2008. godine, valorizacija obuhvata rast cena na malo bez uračunavanja kamate, a podnosilac u svakom slučaju ima pravo na zakonsku zateznu kamatu, jer je tužena bila nesavesna od dana sticanja, shodno članu 214. Zakona o obligacionim odnosima. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 348/08 od 11. marta 2009. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan glavni tužbeni zahtev tužioca , ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se tužena Republika Srbija, zbog nezakonito oduzetih novčanih sredstava na dan 28. jul a 1993. godine, obaveže da tužiocu isplati iznos od 836.593,36 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na ovaj iznos od 30. juna 2008. godine do isplate. Stavom drugim izreke presude je usvojen prvopostavljeni eventualni tužbeni zahtev i obavezana je tužena da, zbog nezakonito oduzetih novčanih sredstava na dan 28. jul a 1993. godine u iznosu od sedam milijardi tadašnjih dinara, tužiocu isplati revalorizovani iznos od 164.064,34 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30. juna 2008. godine do konačne isplate i iznos od 672.529,02 dinara na ime obračunate kamate za period od 30. aprila 1994. do 30. juna 2008. godine , sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na ovaj iznos od 11. marta 2009. godine , kao dana presuđenja , pa do konačne isplate. Stavom trećim izreke presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu kamate na iznos od 672.529,02 dinara za period od 26. novembra 2008. do 11. marta 2009. godine, a stavom četvrtim izreke presude je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 211.680,00 dinara. U obrazloženju ove prvostepene presude navodi se da je, ceneći odredbu člana 278. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, sud zaključio da tužilac ne bi bio u potpunosti obeštećen isplatom revalorizovanog iznosa glavnice od 164.064,34 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos počev od 30. juna 2008. godine, jer u periodu od 24. januara 1994. do 30. juna 2008. godine valorizacija obuhvata rast cena na malo bez uračunavanja kamate, a da tužilac, u svakom slučaju, ima pravo na kamatu s obzirom na nesavesnost tužene od dana sticanja shodno odredbi člana 214. navedenog zakona. Kako je kamata uračunata u revalorizaciju za period od 28. jula 1993. do 24. januara 1994. godine, a do 8. aprila 1994. godine veštačenjem obuhvaćena kamata od 15%, dok je nakon tog datuma valorizacija vršena bez obračuna kamate, sud je tužiocu dosudio obračunatu dospelu kamatu u iznosu od 672.529,02 dinara za period od 8. aprila 1994. do 30. juna 2008. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7020/10 od 21. septembra 2010. godine, donetom po žalbi, u stavu prvom izreke, ukinuta je u celini prvostepena presuda Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 348/08 od 11. marta 2009. godine. Stavom drugim izreke osporene presude delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana je tužena da mu zbog nezakonito oduzetih novčanih sredstava isplati iznos od 164.064,34 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30. juna 2008. godine do isplate. Stavom trećim izreke osporene presude je odbijen , kao neosnovan , tužbeni zahtev tužioca za isplatu iznosa od 672.529,02 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od 30. juna 2008. godine do isplate, a stavom četvrtim izreke presude je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Iz obr azloženja osporene presude proizlazi: da je na osnovu dokaza u prvostepenom i drugostepenom postupku utvrđeno da su radnici O pštinske uprave prihoda Velika Plana , 28. jula 1993. godine , oduze li tužiocu devizna i dinarska sredstva u iznosu od sedam milijardi tadašnjih dinara; da je protiv tužioca pokrenut prekršajni postupak , koji je rešenjem Ministarstva finansija i ekonomije od 22. juna 2003. godine , zbog nastupanja zastarelosti , obustavljen; da su tužiocu vraćena oduzeta devizna sredstva; da je predmet tužbenog zahteva povraćaj oduzetih dinarskih sredstava koje tuženi drži bez pravnog osnova; da je veštačenjem utvrđeno da oduzeti iznos dinarskih sredstava na dan 24. januara 1994. godine iznosi 2.906,40 dinara; da revalorizovani iznos oduzetih dinarskih sredstava od dana oduzimanja do dana veštačenja 30. juna 2008. godine iznosi 164.064,34 dinara i da obračunata kamata za period od 8. aprila 1994. godine do dana veštačenja iznosi 672.529,02 dinara; da je po obavljenom veštačenju tužilac podneskom od 26. novembra 2008. godine precizirao tužbeni zahtev, tako što je postavio glavni i dva eventualna tužbena zahteva; da je glavnim tužbenim zahtevom tražena isplata iznosa od 836.593,36 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30. juna 2008. godine , kao dana veštačenja, pri čemu navedeni iznos predstavlja zbir revalorizovan ih dinarskih sredstava u iznosu od 164.064,34 dinara i iznosa od 672.529,02 dinara koji predstavlja obračunatu zakonsku zateznu kamatu na revalorizovani iznos oduzetih dinarskih sredstava; da je prvim eventualnim tužbenim zahtevom tražena isplata iznosa od 164.064,34 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30. juna 2008. go dine do isplate i iznosa od 672.529,02 dinara na ime obračunate kamate za period od 30. aprila 1994. do 30. juna 2008. godine, sa procesnom kamatom počev od 26. novembra 2008. godine, kao dana preciziranja tužbenog zahteva; da je drugim eventualnim tužbenim zahtevom tražena isplata iznosa od 164.064,34 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od 30. juna 2008. godine i iznosa od 672.529,02 dinara na ime obračunate kamate za period od 30. aprila 1994. do 30. juna 2008. godine; da je u osnov nom tužbenom zahtevu sadržan i eventualni tužben i zahtev; da je izreka prvostepene presude nerazumljiva, jer je odbijen osnovni, a usvojen eventualni tužbeni zahtev koji je u suštini istovetan osnovnom, jer se po oba zahteva traži ista isplata, odnosno valorizovani iznos oduzetih dinarskih sredstava i obračunata kamata na valorizovani iznos duga, zbog čega se ne radi o tužben im zahtev ima postavljenim u smislu člana 191. stav 2. Zakona o parničnom postupku; da je tužena po osnovu neosnovanog obogaćenja dužna da vrati tužiocu revalorizovani iznos oduzetih dinarskih sredstava , sa zakonskom zateznom kamatom od dana kada je obračun valorizovanih sredstava izvršen; da prema nalazu veštaka valorizovani iznos oduzetih sedam milijardi tadašnjih dinara , za period od 28. jula 1993. godine do dana veštačenja 30. juna 2008. godine, iznosi 164.064,34 dinara, a obračunata zakonska zatezna kamata na taj iznos iznosi 672.529,02 dinara, zbog čega je Apelacioni sud delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1. ).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) bilo je propisano da tužilac može dva ili više tužbenih zahteva u međusobnoj vezi istaći u jednoj tužbi, i to tako da sud usvoji sledeći od tih zahteva ako nađe da onaj koji je ispred njega istaknut nije osnovan (član 191. stav 2.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi, kao i da o baveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao (član 210.); da kad se vraća ono što je stečeno bez osnova, moraju se vratiti plodovi i platiti zatezna kamata, i to, ako je sticalac nesavestan, od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva (član 214.); da ako je šteta koju je poverilac pretrpeo zbog dužnikovog zadocnjenja veća od iznosa koji bi dobio na ime zatezne kamate, on ima pravo zahtevati razliku do potpune naknade štete (član 278. stav 2.).

Zakonom o visini stope zatezne kamate („Službeni list SRJ", br. 32/93, 24/94 i 28/96 ) bilo je propisano: da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze plaća zateznu kamatu na iznos duga do dana isplate po stopi utvrđenoj ovim zakonom, a da se stopa zatezne kamate sastoji od stope rasta cena na malo i fiksne stope od 1,2% mesečno, da se obračun zatezne kamate vrši tako da se fiksna stopa od 1,2% množi sa iznosom glavnog duga uvećanog za kamatu po stopi iz tačke 1. stav 2. ovog člana, primenom konformne metode, da se za mesec za koji nije poznata stopa rasta cena na malo primenjuje poslednja objavljena stopa rasta cena na malo, da za mesec za koji nema rasta cena na malo (nula) i kada postoji pad cena, tada se primenjuje fiksna stopa od 1,2% mesečno, kao najniža stopa zatezne kamate (član 1.); da se izuzetno od odredaba člana 1. st. 2. do 4. ovog zakona, za period od 24. januara 1994. godine do dana kad savezna organizacija nadležna za poslove statistike objavi mesečni koeficijent rasta cena na malo za mart 1994. godine, zatezna kamata obračunava po stopi od 15% godišnje (član 3a).

5. Odlučujući o povredi prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je prethodno ocenio da podnosilac, u suštini, osporava primenu materijalnog prava u presudi Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7020/10 od 28. septembra 2010. godine.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ovog prava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Međutim, Ustavni sud se prilikom razmatranja garancija prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava ne zaustavlja na formalnom ispitivanju da li su te garancije poštovane, već ide i korak dalje, tj. sagledava osporenu odluku i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene, već su nastale kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava, a polazeći od člana 18. stav 3. Ustava. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (s tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu “ Ruiz Torija protiv Španije”, 9. decembar 1994. godine, § 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: “ Georgiadis protiv Grčke”, 29. maj 1997. godine, § 43; “ Higgins i ostali protiv Francuske”, 19. februar 1998. godine, § 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu “ Van de Hurk protiv Holandije”, odluka od 19. aprila 1994. godine, § 61.). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižestepenih sudova. Do povrede prava na pravično suđenje može doći ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude. Takođe, povreda prava na pravično suđenje postoji i ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu “Hadjianastassiou protiv Grčke “ od 16. decembra 1992. godine, § 33.).

Ustavni sud ukazuje da je navedeno stanovište zauzeto u ovom predmetu, već iskazano kroz ranije donete odluke Ustavnog suda (videti, pored ostalih, Odluku Už-1113/2008 od 10. februara 2010. godine i Odluku Už-705/2012 od 28. novembra 2012. godine).

U ovom konkretnom slučaju predmet tužbenog zahteva je povraćaj dinarskih novčanih sredstava koja su podnosiocu oduzeta 28. jula 1993. godine , a koja mu nisu vraćena nakon obustave prekršajnog postupka.

Prema navodima podnosioca ustavne žalbe, osporena presuda je zasnovana na proizvoljnoj primeni materijalnog prava, i to odredaba čl. 210. i 214. i člana 278. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Polazeći od samog pojma revalorizacije, Ustavni sud nalazi da se dosuđenjem revalorizovanog iznosa glavnog duga uspostavlja ekvivalentnost davanja, što ne isključuje i pravo na potpunu naknadu stvarne štete koju je jedna strana pretrpela zbog neizvršenja obaveze druge strane. Naime, u inflatornim uslovima dolazi, između ostalog, do nepodudaranja između nominalne vrednosti i stvarne – realne vrednosti novca. Postupak revalorizacije, u suštini, predstavlja konvertovanje odgovarajućih veličina iz ranijeg perioda na tekuće tržišne vrednosti dobara. Drugim rečima, revalorizacija vrednosti određene imovine predstavlja usklađivanje postojeće vrednosti sa rastom cena životnih potreba da bi se zadržala realna vrednost imovine. Ustavni sud naglašava da se upravo na taj način – revalorizacijom, otklanja štetno dejstvo inflacije i ustanovljava ravnoteža jednakih vrednosti uzajamnih davanja. Donošenjem Zakona o visini stope zatezne kamate otklonjeno je štetno dejstvo inflacije i ustanovljena ravnoteža jednakih vrednosti uzajamnih davanja, jer je članom 1. ovog zakona propisano da se stopa zatezne kamate sastoji od stope rasta cena na malo i fiksne stope od 1,2% mesečno koja se primenjuje na stopu rasta cena na malo. Međutim, oštećeni može i nakon 24. januara 1994. godine da zahteva naknadu štete na temelju odredbe člana 278. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima ako dokaže da iznos kamate koja bi mu bila priznata po zakonu ne pokriva u potpunosti štetu koju je pretrpeo zbog dužnikove docnje.

Primenjujući navedene pravne stavove, prihvaćene kako u praksi redovnih sudova, tako i u praksi Ustavnog suda, ovaj sud je konstatovao da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu podnosiocu ustavne žalbe, kao tužiocu, dosuđen revalorizovani iznos oduzetih dinarskih sredstava koji je na dan veštačenja 30. juna 2008. godine iznosio 164.064,34 dinara, a kojim nije obuhvaćena kamata za period od 8. aprila 1994. godine do dana veštačenja. Apelacioni sud je odbio zahtev tužioca da mu se za navedeni period isplati kamata u iznosu od 672.529,02 dinara, i pri tome se nije pozvao na bilo koju odredbu materijalnog prava, niti je obrazložio zbog čega nije prihvatio stanovište prvostepenog suda da se potpuno obeštećenje propisano članom 278. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima u ovom slučaju može postići samo ukoliko se usvoji i tužbeni zahtev za isplatu tražene kamate. Apelacioni sud se u obrazloženju osporene presude isključivo bavio pitanjima procesnog karaktera koja se odnose na to da li je tužbeni zahtev postavljen u smislu člana 191. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Prema oceni Ustavnog suda, osporena presuda nije obrazložena na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava. Naime, pravni stav Apelacionog suda u Beogradu u osporenoj presudi Gž. 7020/10 od 28. septembra 2010. godine, prema kome podnosiocu ustavne žalbe ne treba dosuditi obračunatu kamatu na revalorizovani iznos glavnog duga, nije obrazložen, te predstavlja paušalnu, a time i proizvoljnu primenu materijalnog prava. Stoga je osporenom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje garantovano odredbom člana članom 32. stav 1. Ustava, pa je na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, mogu otkloniti jedino poništajem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7020/10 od 28. septembra 2010. godine i određivanjem da u ponovnom postupku nadležni sud done se novu odluku o žalb ama parničnih stranaka izjavljen im protiv presude Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 348/08 od 11. marta 2009. godine, te je , saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud se nije upuštao u ocenu navoda o povredi prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava, imajući u vidu donetu odluku i da će Apelacioni sud u Beogradu ponovo odluči vati o žalbama protiv presude Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 348/08 od 11. marta 2009. godine .

Razmatrajući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje da je osporenom presudom podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan, a u ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosiocu ustavne žalbe zbog nekog njegovog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda ustavnog načela zabrane diskriminacije.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

8. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“ broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Usvajanje ustavne žalbe zbog neobrazložene sudske odluke o zateznoj kamati

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti