Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu javnog preduzeća i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku i upravnom sporu koji je trajao skoro devet godina. Odgovornost za odugovlačenje pripisana je organima uprave i sudovima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća, dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Javnog preduzeća "V ." iz Petrovaradina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Javnog preduzeća "V." i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom finansija – Poreska uprava – Filijala Pančevo u predmetu broj 03-47-7/2005-13, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Javno preduzeće "V." iz Petrovaradina je, 21. februara 2013. godine, preko punomoćnika V . K . i M . K, advokata iz Novog Sada, podnelo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 18103/10 od 14. decembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava. Ustavna žalba je izjavljena i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Ministarstvom finansija – Poreska uprava – Filijala Pančevo u predmetu broj 03-47-7/2005-13. Podnosilac je postavio zahtev za naknadu nematerijalne štete .

Ustavnom žalbom je osporena presuda suda kojom je odbijena tužba podnosioca izjavljena protiv konačnog upravnog akta kojim je podnosiocu, radi otklanjanja nezakonitosti i nepravilnosti utvrđenih u postupku terenske kontrole obračunavanja i plaćanja poreza po odbitku u periodu od 1. januara 2000. do 31. decembra 2000. godine, između ostalog, naloženo da izvrši uplatu poreza i doprinosa u iznosu bliže određenom u prvostepenom poreskom rešenju.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta Ministarstva finansija – Poreska uprava – Filijala Pančevo broj 03-47-7/2005-13, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Ministarstva finansija i ekonomije – Poreska uprava – Regionalni centar Novi Sad – Filijala Pančevo broj 03-47-7/2003-23 od 6. januara 2004. godine naloženo je podnosiocu ustavne žalbe da radi otklanjanja nezakonitosti i nepravilnosti utvrđenih u postupku terenske kontrole obračunavanja i plaćanja poreza po odbitku u periodu od 1. januara 2000. godine do 31. decembra 2000. godine, između ostalog, izvrši uplatu poreza i doprinosa u iznosu bliže određenom u tom rešenju.

Podnosilac ustavne žalbe je 6. februara 2004. godine izjavio žalbu protiv prvostepenog rešenja, pa je Ministarstvo finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Novi Sad, kao drugostepeni organ uprave, donelo rešenje broj 47-83/2004 od 20. decembra 2004. godine kojim je poništeno prvostepeno rešenje i predmet vraćen tom organu na ponovni postupak i odlučivanje.

Rešenjem Ministarstva finansija– Poreska uprava – Regionalni centar Novi Sad – Filijala Pančevo broj 03-47-7/2005-13 od 6. juna 2005. godine naloženo je podnosiocu ustavne žalbe da radi otklanjanja nezakonitosti i nepravilnosti utvrđenih u ponovnom postupku terenske kontrole obračunavanja i plaćanja poreza po odbitku u periodu od 1. januara 2000. godine do 31. decembra 2000. godine, između ostalog, izvrši uplatu poreza i doprinosa u iznosu bliže određenom u tom rešenju.

Podnosilac ustavne žalbe je 1. jula 2005. godine izjavio žalbu protiv prvostepenog rešenja, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem drugostepenog organa uprave broj 47-1881/2005 od 7. septembra 2005. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je protiv navedenog konačnog upravnog akta podneo tužbu, koja je uvažena presudom Vrhovnog suda Srbije U. 6656/05 od 1. novembra 2006. godine, te je poništeno navedeno drugostepeno rešenje, sa obrazloženjem da u spisima predmeta nema osporenog rešenja koje sadrži potpis službenog lica koje je donelo rešenje, sa pečatom tuženog organa.

Rešenjem drugostepenog organa uprave broj 47-1881/2005 od 24. januara 2007. godine žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja ponovo je odbijena kao neosnovana.

Podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu protiv navedenog drugostepenog rešenja, te je Vrhovni sud Srbije presudom U. 1999/07 od 20. maja 2009. godine uvažio ovu tužbu podnosioca i poništio navedeni konačni upravni akt.

U ponovnom postupku drugostepeni organ uprave je doneo rešenje broj 47-01951/2009-07 od 27. decembra 2009. godine kojim je ponovo odbijena kao neosnovana žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja od 6. juna 2005. godine.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac je 10. februara 2010. godine podneo tužbu, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 18103/10 od 14. decembra 2012. godine. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je tuženi organ u svemu postupio po primedbama iz presude Vrhovnog suda Srbije od 20. maja 2009. godine; da je Javno preduzeće "V." ŠG "B." iz Pančeva pravni sledbenik Javnog preduzeća "S." ŠG "B." iz Pančeva, na osnovu Odluke o osnivanju Javnog preduzeća"V."; da je Upravni sud cenio navode da tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, ne može biti poreski obveznik, kao pravni sledbenik Javnog preduzeća "S.", jer je poreska obaveza nastala 2000. godine, a da je do podele preduzeća došlo tek 2003. godine, ali je ocenio da su ovi navodi neosnovani iz razloga što je poreska obaveza nastala donošenjem poreskog rešenja, nakon podele javnog preduzeća; da je odredbom člana 17. Odluke o osnivanju Javnog preduzeća "V." propisano da Javno preduzeće "V.", između ostalog, preuzima prava i obaveze Javnog preduzeća "S." na području AP Vojvodina, iz kog razloga nisu osnovani navodi da podnosilac ne može biti poreski obveznik, upravo iz razloga što se ŠG "B." nalazi na teritoriji Vojvodine; da je u prvostepenom postupku nesporno utvrđeno da novčana sredstva u iznosu od 24.712.591,17 dinara nisu isplaćena članovima zadruge, već drugim licima koje zadruga nije angažovala, a koja su kod podnosioca obavljala privremeno-povremene poslove.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Zakonom o upravnim sporovima ("Službeni list SRJ", broj 46/96) bilo je propisano: da ako drugostepeni organ nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju, stranka može pokrenuti upravni spor kao da joj je žalba odbijena (član 24. stav 1.); da kad sud poništi akt protiv koga je bio pokrenut upravni spor, predmet se vraća u stanje u kome se nalazio pre nego što je poništeni akt donesen, da ako prema prirodi stvari koja je bila predmet spora treba umesto poništenog upravnog akta doneti drugi, nadležni organ je dužan da ga donese bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude, da je nadležni organ pri tom vezan pravnim shvatanjem suda, kao i primedbama suda u pogledu postupka (član 61.); da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta donese upravni akt protivno pravnom shvatanju suda ili protivno primedbama suda u pogledu postupka, pa tužilac podnese novu tužbu, sud će poništiti osporeni akt i, po pravilu, sam rešiti stvar presudom, da takva presuda u svemu zamenjuje akt nadležnog organa, da o slučaju iz stava 1. ovog člana sud izveštava organ koji vrši nadzor (član 62.); da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta ne donese odmah, a najdocnije u roku od 30 dana, novi upravni akt ili akt u izvršenju presude donesene na osnovu člana 41. stav 5. ovog zakona, stranka može posebnim podneskom tražiti donošenje takvog akta, da ako nadležni organ ne donese akt ni za sedam dana od ovog traženja, stranka može tražiti donošenje takvog akta od suda koji je doneo presudu u prvom stepenu, da će po zahtevu iz stava 1. ovog člana sud zatražiti od nadležnog organa obaveštenje o razlozima zbog kojih upravni akt nije doneo, da je nadležni organ dužan da ovo obaveštenje da odmah, a najdocnije u roku od sedam dana, da ako on to ne učini, ili ako dato obaveštenje, po nahođenju suda, ne opravdava neizvršenje sudske presude, sud će doneti rešenje koje u svemu zamenjuje akt nadležnog organa, da će sud to rešenje dostaviti organu nadležnom za izvršenje i o tome istovremeno obavestiti organ koji vrši nadzor, da je organ nadležan za izvršenje dužan bez odlaganja da izvrši ovakvo rešenje (član 63.).

Odredbe važećeg Zakona o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/09), kojima je uređeno pitanje pravnih posledica poništenja akta u upravnom sporu, kao i rok i uslovi za podnošenje tužbe zbog ćutanja uprave, su gotovo identične navedenim odredbama ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Osporeni postupak je pokrenut 6. februara 2004. godine, podnošenjem žalbe podnosioca protiv prvostepenog rešenja, a pravnosnažno je okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 18103/10 od 14. decembra 2012. godine.

Ustavni sud konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što upravni postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. Iz izloženog proizlazi da je predmetni postupak pravnosnažno okončan za osam godina i deset meseci.

Navedeno trajanje konkretnog upravnosudskog postupka je očigledno prekoračilo standard postupanja u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom upravnosudskom postupku, činjenično stanje je bilo u određenoj meri složeno, te su se postavila i neka složena pravna pitanja.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da nadležni organi u ovoj pravnoj stvari odluče u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud ukazuje da je, prema dosadašnjoj praksi Suda, kao i saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, podnosilac bio dužan da iskoristi mogućnosti koje su mu pružene domaćim pravom za skraćivanje postupka. Od podnosioca koji traži zaštitu svog prava na suđenje u razumnom roku se traži da je blagovremeno koristio sva zakonom propisana pravna sredstva koja imaju za cilj ubrzanje postupka. Polazeći od navedenog, te od dokumentacije koja je priložena uz ustavnu žalbu, kao i dostavljenih spisa predmeta prvostepenog organa uprave, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije koristio sva procesnopravna sredstva protiv ćutanja administracije. Konkretno, o žalbi podnosioca izjavljenoj 6. februara 2004. godine je odlučeno 20. decembra 2004. godine, odnosno nakon deset meseci. Podnosilac je već nakon 60 dana imao pravo da podnese najpre urgenciju drugostepenom organu da odluči o žalbi, a nakon toga, ukoliko drugostepeni organ ne odluči o žalbi u roku od sedam dana od urgencije, i da pokrene upravni spor pred nadležnim sudom. Dalje, presudom Vrhovnog suda Srbije od 20. maja 2009. godine poništen je konačni upravni akt, pa je novo drugostepeno rešenje doneto tek 27. decembra 2009. godine, odnosno nakon više od sedam meseci. Podnosilac je, saglasno članu 63. tada važećeg Zakona o upravnim sporovima, već nakon 30 dana od dana poništenja konačnog upravnog akta imao pravo da zatraži od drugostepenog organa da donese novi upravni akt u izvršenju presude suda, a što podnosilac nije učinio.

Međutim, ispitujući postupanje upravnih organa i suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je njihovo postupanje prevashodno dovelo do dugog trajanja osporenog postupka. Ustavni sud je iz priložene dokumentacije i spisa predmeta utvrdio da su za osam godina i deset meseci u predmetnom postupku doneta dva prvostepena rešenja, četiri rešenja drugostepenog organa i da su vođena tri upravna spora. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmet Pavlyulynets v. Ukraina, predstavka br. 70767/01 od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije, predstavka br. 17271/04 od 10. juna 2008. godine). Takođe, Ustavni sud konstatuje da je i Vrhovnom sudu Srbije i Upravnom sudu trebalo više od dve godine da odluče o tužbama podnosioca koje je u ovoj pravnoj stvari izjavio protiv konačnih upravnih akata.

Ustavnopravna ocena postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za odlučivanje o ovoj naknadi, a posebno dužinu trajanja osporenog postupka i ponašanje samog podnosioca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog navedenog postupanja nadležnih organa uprave i postupajućih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu tvrdnje podnosioca da mu je osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 18103/10 od 14. decembra 2012. godine povređeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava obrazlaže time da su najpre organi uprave, a potom i Upravni sud, propustili da brižljivo i potpuno sagledaju sve činjenice od značaja za odlučivanje. Podnosilac, u suštini, izražava nezadovoljstvo ishodom upravnosudskog postupka, ponavljajući pri tome navode koje je već isticao u pravnim sredstvima koje je koristio u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe.

Po oceni Ustavnog suda, u osporenoj presudi je obrazloženo zašto se odbija tužba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kao neosnovana, te šta čini suštinske razloge na osnovu kojih je na taj način odlučeno. Upravni sud je, u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima, odbio tužbu podnosioca kao neosnovanu, dajući za svoju odluku ustavnopravno prihvatljive razloge. Upravni sud je odlučio o tužbi podnosioca na osnovu činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku, za koje je u sprovedenom postupku ocenio da su u bitnim tačkama potpuno utvrđene, da je iz utvrđenih činjenica izveden pravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja i da je drugostepeni organ uprave ocenio žalbene navode dajući za svoju odluku potpune i detaljno obrazložene razloge.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se izneti navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima iz kojih bi proizlazila povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešivši kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud, takođe, konstatuje da je podnosilac u ustavnoj žalbi ukazao i na povredu prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava. Međutim, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac samo formalno poziva na povredu označenog ustavnog prava, a da pri tome ne navodi nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje.

8. Polazeći od iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti