Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao trinaest godina. Nedelotvorno postupanje sudova, posebno višestruko ukidanje prvostepenih presuda, ocenjeno je kao osnovni razlog za nerazumno dugo trajanje postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1467/2009
28.03.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević , predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Branka Milanovića iz Paraćina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. marta 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Branka Milanovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 805/05 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Branko Milanović iz Paraćina je 3. avgusta 2009. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, u postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 805/05. Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je još 1996. godine pokrenuo radnopravni spor i da je Vrhovni sud Srbije doneo revizijsku presudu 2009. godine, znači postupak je trajao 13 godina , što je nerazumno dug period , iako radnopravni sporovi moraju hitno da se rešavaju. Naveo je i „da mu je povređeno pravo na nezavisno, nepristrasno i javno suđenje jer je namera viših instanci da sačuvaju budžet MUP-a Srbije“. Naknadu štete nije tražio.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku uvidom u spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 805/05 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 8. avgusta 1996. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva unutrašnjih poslova, radi poništaja odluke i vraćanja na rad. Pred prvostepenim sudom su održana ročišta 6. decembra 1996. godine, 15. maja, 3. decembra 1997. godine, 10. aprila 1998. godine i 10. februara 1999. godine, kada je zaključena glavna rasprava i doneta presuda P1 812/96 kojom je usvojen tužbeni zahtev. Odlučujući o žalbi tuženog izjavljenoj protiv navedene presude, Okružni sud u Beogradu je 2. februara 2000. godine doneo rešenje kojim se ukida navedena presuda i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Zatim su u ponovnom postupku održana ročišta 12. septembra, 3. novembra 2000. godine, 4. maja, 13. juna 2001. godine, kada je zaključena rasprava i doneta presuda P1 627/2000 kojom je usvojen tuž beni zahtev. Odlučujući o izjavljenoj žalbi tuženog protiv navedene presude, Okružni sud u Beogradu je 5. juna 2002. godine doneo rešenje kojim se ukida presuda P1 627/2000, i spisi predmeta vraćaju prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Zatim su ročišt a održan a 30. decembra 2002. godine i 25. februara 2003. godine, kada je zaključena rasprava i doneta presuda P1 . 1744/02 kojom je usvojen tužbeni zahtev. Odlučujući o izjavljenoj žalbi tuženog protiv navedene presude, Okružni sud u Beogradu je 24. septembra 2003. godine doneo rešenje Gž1 . 1445/03 kojim se ukida navedena presuda i spisi predmeta vraćaju prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Zatim su u ponovnom postupku održana ročišta 30. decembra 2003. godine, 8. aprila, 12. maja 2004. godine, kada je zaključena glavna rasprava i doneta presuda P1 1314/03 kojom je usvojen tužbeni zahtev. Odlučujući o izjavljenoj žalbi tuženog protiv navedene presude, Okružni sud u Beogradu je 7. septembra 2005. godine doneo rešenje Gž1 . 71/05 kojim je ukinuo naveden u presud u i spis e predmeta vra tio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Zatim su održana ročišta 2. novembra 2005. godine, 14. februara, 21. marta, 30. maja, 15. juna, 6. oktobra, 16. novembra i 18. decembra 2006. godine, a u toku 2007. godine održana su ročišta 9. februara, 17. marta, 9. maja i 25. juna. Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1 805/05 od 10. septembra 2007. godine usvojen je tužbeni zahtev. Okružni sud u Beogradu je 3. septembra 2008. godine doneo presudu Gž1 . 1219/08 kojom je preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev. Na presudu Okružnog suda u Beogradu tužilac je izjavio reviziju i Vrhovni sud Srbije presudom Rev. II 115/09 od 13. maja 2009. godine odbio je tu reviziju kao neosnovanu.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Takođe i prema Zakonu o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u vreme trajanja postupka, stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, i sud je dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.). Odredba člana 435. Zakona ima istu sadržinu kao i odredba člana 434. ranijeg Zakona.

5. Period ocene razumnosti dužine trajanja predmetnog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen deset godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 8. avgusta 1996. godine.

Analizirajući dužnu trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je navedeni parnični postupak trajao trinaest godina, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj predmetnog prava za podnosioca ustavne žalbe su kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ocenjujući postupanje suda u ovom predmetu, Ustavni sud je našao da nadležni sudovi, u konkretnom slučaju, nisu preduzeli sve mere i radnje na koje su po zakonu bili obavezni kako bi se postupak završio u razumnom roku. Dakle, osnovni razlog trinaestogodišnjem trajanju parničnog postupka je nedelotvorno postupanje nadležnih sudova koji nisu preduzeli sve zakonom predviđene procesne mere da se predmetni postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi odluči bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, od podnošenja tužbe avgusta 1996. godine, drugostepeni sud je četiri puta ukidao prvostepenu presudu i predmet vraćao na ponovni postupak. Samo ukidanje prvostepenih odluka u više navrata od strane višeg suda doprinelo je pravnoj nesigurnosti podnosioca, a radni spor je okončan posle 13 godina od podnošenja tužbe, što je nerazumno dug period za parnični postupak a naročito za radni spor koji zahteva potrebu hitnog rešavanja. Po oceni Suda, iako je navedeni spor zahtevao izvođenje većeg broja dokaza, to ne može biti opravdanje za trinaestogodišnje trajanje ovog postupka.

Takođe, podnosilac ustavne žalbe, po oceni Suda nije doprineo dužini postupka imajući u vidu da se uredno odazvao pozivima na ročišta za glavnu raspravu, da je postupao po nalozima suda pri čemu nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja.

Dakle, navedeno trinaestogodišnje trajanje parničnog postupka čiji je predmet radni spor, po svim kriterijumima i praksi Ustavnog suda i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava predstavlja nerazumno dug period.

Iz svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , u postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 805/05, te je krećući se u granicama ustavne žalbe ustavnu žalbu usvojio , na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

6. U vezi osporavanja navedenog parničnog postupka zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge na kojima se zasniva tvrdnja podnosioca o povredi navedenog ustavnog prava, već podnosilac navodi "da je osporenim odlukama povređena nepristrasnost sudova" Dakle, kako u tom delu ustavne žalbe nisu navedeni razlozi koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda prava na pravično suđenje, Ustavni sud je u istom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b. stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti