Odbijanje ustavne žalbe povodom zastarelosti potraživanja iz perioda SFRJ

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu Federacije BiH i preduzeća iz Sarajeva, potvrđujući da je njihovo potraživanje prema srpskom javnom preduzeću zastarelo. Sporazum o sukcesiji ne utiče na primenu domaćih propisa o zastarelosti, koji su pravilno primenjeni.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Federacije Bosna i Hercegovina i „UNIS PROMEX“ d.o.o. iz Sarajeva, Bosna i Hercegovina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. aprila 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Federacije Bosna i Hercegovina i „UNIS PROMEX“ d.o.o. izjavljena protiv presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 4481/07 od 19. februara 2008. godine, presude Višeg trgovinskog suda Pž. 2348/08 od 5. maja 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Prev. 363/08 od 22. aprila 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Federacija Bosna i Hercegovina i „UNIS PROMEX“ d.o.o. iz Sarajeva, Bosna i Hercegovina, su 3. avgusta 2009. godine, preko punomoćnika Žarka Borovčanina, advokata iz Beograda, podneli ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i povrede prava na imovinu zajemčenog odredbama člana 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da su sudovi odbili tužbeni zahtev podnosilaca uz obrazloženje da je njihovo potraživanje prema tuženom zastarelo; da prema shvatanju podnosilaca, Sporazum o pitanju sukcesije zaključen između država bivše SFRJ isključuje nastupanje zastarelosti u slučaju postojanja obaveza iz ugovora, čije je ispunjenje bilo sprečeno raspadom SFRJ; da je rasprava pred prvostepeni m sudom zaključena na pripremnom ročištu, čime je podnosiocima onemogućeno pravo na suđenje u suštinskom smislu; da su sudovi početak roka zastarelosti izveli iz dispozicije stranaka, iako je to protivno odredbama Zakona o obligacionim odnosima i veoma blisko procesno nedozvoljenim raspolaganjima. Podnosioci su predložili da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene akte.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 58. Ustava, na čiju povredu se takođe poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je : da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prva stečenih na osnovu zakona (stav 1.), da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.), da se zakonom ne može ograničiti korišćenje imovine (stav 3.), da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Trgovinskog suda u Beogradu P. 4481/07 od 19. februara 2008. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kojim su tražili da se obaveže tuženi Javno preduzeće Jugoimport – SDPR iz Beograda da im isplati iznos od 3.789.036,90 američkih dolara, sa kamatom na taj iznos , i to: sa domicilnom kamatom zemlje porekla valute počev od 16. septembra 1992. godine pa do 3. novembra 1995. godine; sa kamatom od 6% počev od 4. novembra 1995. godine pa do 2. marta 2001. godine i domicilnom kamatom zemlje porekla valute počev od 3. marta 2001. godine pa do isplate. Stavom drugim izreke ove presude obavezani su tužioci da tuženom naknade troškove parničnog postupka.

Osporenom presudom Višeg trgovinskog suda Pž. 2348/08 od 5. maja 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena ožalbena presuda Trgovinskog suda u Beogradu P. 4481/07 od 19. februara 2008. godine.

Postupajući po reviziji tužilaca, Vrhovni sud Srbije je doneo osporenu presudu Prev. 363/08 od 22. aprila 2009. godine, kojom je odbio kao neosnovanu reviziju izjavljenu protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. 2348/08 od 5. maja 2008. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da potraživanje tužilaca proističe iz ugovora o izvozu naoružanja i vojne opreme u DR Sudan koji je zaključen 11. juna 1987. godine; da su tužioci naveli datum 16. septembar 1992. godine, kao datum dospelosti obaveze tuženog, pa su nižestepeni sudovi pravilno ocenjujući istaknuti prigovor zastarelosti od strane tuženog, utvrdili da zastarelost počinje teći od 16. septembr a 1992. godine, jer je u smislu člana 361. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima , to bio dan kada je poverilac iz obligaciono-pravnog odnosa imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze; da su nižestepeni sudovi imali u vidu činjenicu da je u periodu od 6. aprila 1992. godine do 21. novembra 1995. godine na teritoriji Bosne i Hercegovine bilo proglašeno ratno stanje, te da u smislu člana 384. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima zastarevanje nije moglo početi od 16. septembra 1992. godine; da je kao početak roka zastarelosti uzet datum 21. novembar 1995. godine, kada je potpisan Dejtonski mirovni sporazum, kojim je prekinut rat na teritoriji Bosne i Hercegovine, čime su prestali razlozi za zastoj zastarevanja; da kako je do podnošenja tužbe, koja je podneta 1. juna 2007. godine , istekao rok predviđen članom 374. Zakona o obligacionim odnosima, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je potraživanje tužilaca prema tuženom zastarelo, zbog čega je tužbeni zahtev odbijen; da je neosnovano pozivanje tužilaca da je 16. septembar 1992. godine u tužbi naveden kao najraniji datum dospeća obaveze tuženog prema otplatnom planu, koji je sastavni deo ugovora zaključenog između parničnih stranaka, a da je početak roka zastarelosti trebalo utvrditi prema datumu kada je ino-kupac izvršio plaćanje, jer prema ugovoru plaćanje 85% vrednosti ugovora je trebalo izvršiti u deset jednakih polugodišnjih rata prema otplatnom planu, a obaveza tuženog bila je da prispeli devizni priliv rasporedi u korist računa tužioca drugog reda , u roku od dva dana od dana prispeća devizinog priliva na račun tuženog; da saglasno odredbi člana 361. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima zastarelost počinje teći od dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze od dužnika; da je prema otplatnom planu , 16. septembar 1992. godine bio da n dospelosti poslednje rate od deset rata na koje se pozivaju tužioci, te je s obzirom na visinu svake rate, uz pripisanu ugovorenu kamatu i iznos koji tužioci tužbom traže, očigledno da se radi o više neisplaćenih rata, iz čega sledi da je potraživanje tužilaca za pojedine rate dospelo i pre označenog datuma, te da je navedeni datum zapravo krajnji rok dospelosti potraživanja tužioca drugog reda prema tuženom; da su, osim toga, zbog zastoja zastarelosti potraživanja, nižestepeni sudovi kao početak toka zastarelosti potraživanja tužilaca uzeli datum zaključenja Dejtonskog sporazuma iz 1995. godine, kada su prestali razlozi koji su sprečavali tužioca da sudskim putem zahteva ispunjenje obaveze; da je neosnovan revizijski navod da je po Sporazumu o pitanjima sukcesije konstituisana neoboriva pretpostavka postojanja uzroka zastoja zastarevanja za vreme počev od 31. decembra 1990. godine pa do 3. juna 2004. godine , kada je stupio na snagu Sporazum; da izneto stanovište tužioca nema pravno utemeljenje u Sporazumu o pitanjima sukcesije, jer Sporazum nijednom svojom odredbom ne reguliše pitanje zastarevanja potraživanja, niti se njegove odredbe mogu tumačiti kao fikcija postojanja uzroka zastoja zastarevanja do stupanja na snagu Sporazuma; da je tužiocima bio omogućen pristup sudovima u Republici Srbiji sve vreme, osim u vreme trajanja ratnog stanja u Bosni i Hercegovini, te se stoga samo taj period može smatrati periodom u kome je tužiocima usled objektivnih okolnosti zbog nesavladivih prepreka bilo onemogućeno da svoje potraživanje ostvare pred sudom, pa je stoga pravilan zaključak nižestepenih sudova da stupanje na snagu navedenog Sporazuma nije od uticaja na zastoj zastarevanja u konkretnom slučaju; da je neosnovan navod revizije o povredi parničnog postupka iz odredbe člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, koju tužioci vide u činjenici da su nižestepeni sudovi kao datum dospeća obaveze tuženog uzeli datum naveden u tužbi, s obzirom da je početak, trajanje i istek roka zastarelosti van dispozicije stranaka u smislu člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku; da početak, trajanje i rok zastarelosti spadaju u domen primene materijalnog prava, te navodi revizije suštinski ne mogu dovesti u vezu sa povredama odredaba parničnog postupka.



4. Sporazum o pitanjima sukcesije (u daljem tekstu: Sporazum) potpisale su 29. juna 2001. godine, u Beču, Bosna i Hercegovina, Republika Hrvatska, Republika Makedonija, Republika Slovenija i Savezna Republika Jugoslavija, pet suverenih ravnopravnih država sukcesora bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (u daljem tekstu: SFRJ). Odredbom člana 8. Sporazuma je propisano da će svaka Država sukcesor na bazi reciprociteta, a u skladu sa svojim unutrašnjim zakonodavstvom, preduzimati neophodne mere da ob ezbedi sprovođenje odredbi ovog sporazuma kako bi bile prihvaćene i delotvorne u njenim sudovima, većima i telima, kao i da druge Države sukcesori i njihovi državljani imaju pristupa tim sudovima, većima i telima radi obezbeđenja primene ovog sporazuma. Odredbom člana 9. je propisano da će se Sporazum sprovoditi u dobroj meri prema Povelji Ujedinjenih nacija od strane Država sukcesora i u saglasnosti sa međunarodnim pravom. Prilogom G Sporazuma je propisano: da će svi ugovori zaključeni između građana ili drugih pravnih lica SFRJ počev od 31. decembra 1990. godine , uključujući i one zaključene od strane javnih preduzeća, bi ti poštovani bez ikakve diskriminacije, kao i da će svaka Država sukcesor obezbediti izvršavanje obaveza na osnovu takvih ugovora, u slučajevima gde je raspadom SFRJ bilo onemogućeno izvršavanje takvih ugovora (član 2. stav 2.); da će sva fizička i pravna lica iz svake Države sukcesora , na osnovu reciprociteta, imati ista prava pristupa sudovima, administrativnim većima i telima te Države i dr ugih država sukcesora s ciljem ostvarivanja zaštite njihovih prava (član 7.); da navedene odredbe ovog priloga nemaju uticaja na bilo kakve garancije u pogledu odsustva diskriminacije u vezi sa privatnom svojinom i stečenim pravima koji postoje u domaćem zakonodavstvu Država sukcesora (član 8.).

Ustavni sud konstatuje da je institut ugovornog prava - pacta sunt servanta, u međunarodnim ugovornim odnosima, uređen odredbom člana 26. Bečke konvencije o ugovornom pravu („Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori i sporazumi“, broj 30/72) kojom je propisano da svaki ugovor na snazi vezuje članice i one treba da ga dobronamerno izvršavaju (član 26.). Pored toga, odredbom člana 28. Bečke konvencije je propisano da osim ako drukčija namera ne proizilazi iz ugovora ili nije na drugi način utvrđena, odredbe ugovora ne vezuju jednu članicu u pogledu akta ili činjenice koji su prethodili datumu stupanja na snagu ovog ugovora u odnosu na tu članicu ili situaciju koja je prestala da postoji tog datuma.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga, kao i potraživanja naknade za izdatke učinjene u vezi s tim ugovorima, zastarevaju za tri godine (član 374. stav 1.); da zastarevanje ne teče za sve vreme za koje poveriocu nije bilo moguće zbog nesavladivih prepreka da sudskim putem zahteva ispunjenje obaveze (član 383.); da ako zastarevanje nije moglo početi da teče zbog nekog zakonskog uzroka, ono počinje teći kad taj uzrok prestane, kao i da ako je zastarevanje počelo teći pre nego što je nastao uzrok koji je zaustavio njegov dalji tok, ono nastavlja da teče kad prestane taj uzrok, a vreme koje je isteklo pre zaustavljanja računa se u zakonom određeni rok za zastarelost (član 384.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP) bilo je propisano: da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala (član 3. stav 3.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica (član 221. stav 2.); da se ne dokazuju činjenice koje je stranka priznala pred sudom u toku parnice, kao i da sud može odlučiti da se dokazuju i priznate činjenice ako smatra da stranka njihovim priznanjem ide za tim da raspolaže zahtevom kojim ne može raspolagati (član 3. stav 3) (član 222. stav 1.); da kad veće smatra da je predmet raspravljen tako da se može doneti odluka, sud će saopštiti da je glavna rasprava zaključena (član 305. stav 1.).



5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknutih povreda Ustavom zajemčenih prava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama nisu povređena prava podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje i na imovinu, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da su osporene presude doneli Ustavom i zakonom ustanovljeni sudovi, u granicama svojih nadležnosti, nakon izvedenih dokaza i utvrđenog činjeničnog stanja, u parničnom postupku koji je sproveden u skladu sa zakonskim odredbama, uz primenu merodavnog materijalnog prava za koju su dati ustavnopravno prihvatljivi razlozi. Naime, sudovi su osporene presude zasnovali na činjenici da je potraživanje podnosilaca ustavne žalbe prema tuženom zastarelo na osnovu odredb e člana 374. stav 1. ZOO . Sudovi su, pri tome, imali u vidu i sadržinu odredbe člana 383. ZOO , koj om je uređen institut zastoja zastarelosti, koji je , u konkretnom slučaju, postojao u periodu od 6. aprila 1992. godine do 21. novembra 1995. godine, za vreme ratnog stanja u Bosni i Hercegovini. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da iz člana 8. Sporazuma proizilazi obaveza svake Države sukcesora da na bazi reciprociteta, a u skladu sa svojim unutrašnjim zakonodavstvom, preduzme neophodne mere radi obezbeđenja sprovođenja odredaba tog sporazuma. Iz navedene odredbe Sporazuma jasno proizilazi volja Država sukcesora da se primena Sporazuma obezbedi uz poštovanje unutrašnjeg zakonodavstva, a što je, u konkretnom slučaju, podnosiocima ustavne žalbe i obezbeđeno u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom.

Takođe, sudovi su obrazložili i to da nijednom drugom odredbom Sporazuma nije regulisano pitanje zastarelosti potraživanja, niti se odredbe navedenog Sporazuma mogu tumačiti kao fikcija postojanja uzroka zastoja ili prekida toka zastarevanja do stupanja na snagu Sporazuma. Ustavni sud još jednom podseća da odredba člana 2. stav 2. Priloga G Sporazuma propisuje samo obavezu država sukcesora da ugovore zaključene između građana ili drugih pravnih lica SFRJ počev od 31. decembra 1990. godine uključujući i one zaključene od strane javnih preduzeća, poštuju bez ikakve diskriminacije, uz obavezu da se obezbedi izvršenje na osnovu takvih ugovora, u slučajevima gde je raspadom SFRJ bilo onemogućeno izvršavanje takvih ugovora. Međutim, ova odredba Sporazuma se ne može tumačiti kao fikcija postojanja uzroka zastoja ili prekida toka zastarevanja, niti kao fikcija priznanja duga, jer takvo tumačenje nema utemeljenje u sadržini navedene odredbe. Štaviše, odredba člana 8. Sporazuma upućuje na primenu unutrašnjeg zakonodavstva, u konkretnom slučaju, na odredbe ZOO kojima je na celovit način uređen institut zastarelosti. Pored toga, postupanje redovnih sudova je bilo u skladu sa navedenim odredbama Bečke konvencije o ugovornom pravu, kojima je utvrđena obaveza dobronamernog izvršavanja ugovora.

Ustavni sud posebno napominje da u ustavnoj žalbi nije pružen dokaz, niti je pak navedeno da je u Bosni i Hercegovini, ili u nekoj drugoj državi sukcesoru, Sporazum tumačen na način kako to čine podnosioci ustavne žalbe, tj. u smislu da Sporazum uspostavlja fikciju zastoja, prekida toka zastarevanja ili priznanja duga. Stoga, Ustavni sud ukazuje da Republika Srbija ni po osnovu reciprociteta nema obavezu da na opisani način tumači zaključeni Sporazum.

Takođe, sudovi su izneli jasne razloge zbog čega nema mesta primeni odredaba ZPP koje se odnose na nedozvoljena raspolaganja, kao i zbog čega smatraju da je konkretno potraživanje tuženog dospelo za naplatu 16. septembra 1992. godine, označavajući taj da n kao datum dospelosti poslednje rate iz ugovora o izvozu naoružanja i vojne opreme u DR Sudan. Ovakav pravni stav sudova je, sa stanovišta zaštite navedenih Ustavom zajemčenih prava, prihvatljiv i za Ustavni sud.

Razmatrajući navode ustavne žalbe da je rasprava pred prvostepenim sudom zaključena na pripremnom ročištu, čime je podnosiocima „faktički onemogućeno pravo na suđenje u suštinskom smislu“, Ustavni sud nalazi da ni ovi navodi nisu osnovani. Naime, odredbom člana 305. stav 1. ZPP je propisano da kad veće smatra da je predmet raspravljen tako da se može doneti odluka, sud će glavn u rasprav u zaključ iti. Dakle, sud može da zaključi glavnu raspravu kako na pripremnom ročištu, tako i na ročištu za glavnu raspravu. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da zaključenje glavne rasprave ne znači da prethodno moraju biti raspravljeni svi navodi i zahtevi stranaka. Ovo stoga što sud zaključuje glavnu raspravu i pristupa donošenju presude čim se sredstvo odbrane, koje je uzeo u razmatranje , pokaže osnovanim. U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je našao da je materijalnopravni prigovor zastarelosti potraživanja osnovan, te stoga nije bilo potrebe da se izvode drugi dokazi.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da su sudovi u osporenim presudama dali jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Budući da su osporene presude dovoljno jasno obrazložene i da su primenjene odgovarajuće odredbe materijalnog i procesnog prava, Ustavni sud smatra da ne postoje razlozi koji bi ukazivali na to da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosilaca ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud konstatuje da navode o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava podnosioci ustavne žalbe zasnivaju na istim navodima kojima su obrazložili i povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. S obzirom na sve navedeno u ovoj tački obrazloženja, kao i zbog činjenice da je osporena presuda doneta u zakonito sprovedenom sudskom postupku, u kome je podnosiocima ustavne žalbe bilo omogućeno pravično suđenje, Ustavni sud smatra da im nije povređeno ni pravo na imovinu iz člana 58. Ustava.

Sledom svega rečenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio u celini kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11).

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević