Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku za naknadu štete koji je trajao jedanaest godina. Nedelotvorno postupanje prvostepenog suda, koji nije preduzeo mere za efikasno okončanje spora, predstavlja glavni razlog povrede.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1469/2009
05.07.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slobodana Pavie iz Francuske, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. jula 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Slobodana Pavie i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1277/07-98 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slobodan Pavie iz Francuske je 3. avgusta 2009. godine, preko punomoćnika Slobodana Kremenjaka, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1277/07-98 od 6. februara 2008. godine i presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 3841/08 od 6. maja 2009. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, navodeći da je tužba radi naknade štete podneta 10. juna 1998. godine a postupak je okončan 6. maja 2009. godine, dakle posle 11 godina.

Podnosilac je detaljno naveo činjenično stanje i tok osporenog parničnog postupka ističući „da su i prvostepeni i drugostepeni sud neosnovano pravdali zadržavanje oduzetog vozila" čime mu je povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi prvostepenu i drugostepenu presudu. Naknadu štete nije tražio.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku uvidom u spise predmeta ranijeg Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1277/07-98 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 10. juna 1998. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene države SRJ – Savezne uprave carina, radi naknade štete, a 21. maja 2003. godine uredio je tužbu tako što je kao tuženu označko Republiku Srbiju - Upravu carina. Pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu je bilo ukupno održano 11 ročiša za glavnu raspravu, dok deset ročišta nije održano (jedno nije održano zato što je punomoćnik tužioca po njegovoj izjavi izgubio kontakt sa strankom a za tuženog niko nije došao iako su uredno pozvani, pet ročišta nisu održana jer na strani tužene niko nije došao iako su bili uredno pozvani, jedno ročište nije održano jer niko nije došao ni za tužioca ni za tuženog, dva ročišta nisu održana zbog nedostatka procesnih pretpostavki, a jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije). Na održanim ročištima su izvođeni dokazi saslušanjem svedoka kao i nalaza i mišljenja veštaka. Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3914/98 od 17. novembra 2005. godine tužbeni zahtev je odbijen kao neosnovan a presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 2948/06 od 31. januara 2007. godine potvrđena je prvostepena presuda u delu tužbenog zahteva za izmaklu dobit, za period privremenog oduzimanja vozila a stavom dva presude ukinuta je prvostepena odluka u delu u kome je odbijen tužbeni zahtev za isplatu iznosa za umanjenje vrednosti kamiona kao i zahtev za naknadu parničnih troškova i predmet je u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Zatim je u ponovnom postupku pred prvostepenim sudom održano tri ročišta za glavnu raspravu i osporenom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1277/07-98 od 6. februara 2008. godine odbijen je tužbeni zahtev kao neosnovan a drugostepenom osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 3841/08 od 6. maja 2009. godine odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena je prvostepena presuda.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, a članom 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Takođe i prema Zakonu o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je važio u vreme vođenja i okončanja ovog parničnog postupka, stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, i sud je dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Period ocene razumnosti dužine trajanja predmetnog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione tmporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen osam godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 10. juna 1998. godine.

Analizirajući dužinu trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je navedeni parnični postupak trajao jedanaest godina, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj predmetnog prava za podnosioca ustavne žalbe su kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ocenjujući postupanje suda u ovom predmetu, Ustavni sud je našao da nadležni sudovi u konkretnom slučaju, nisu preduzeli sve mere i radnje i na koje su po zakonu bili obavezni kako bi se postupak završio u razumnom roku. Dakle, osnovni razlog jedanaestogodišnjem trajanju parničnog postupka je nedelotvorno postupanje Prvog opštinskog suda u Beogradu koji nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere da se predmetni postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi odluči bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, od podnošenja tužbe 10. juna 1998. godine, do okončanja postupka je prošlo 11 godina, što po svim merilima i kriterijumima kako Ustavnog suda tako i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava predstavlja nerazumno dug period.

Ustavni sud nalazi da iako se navedeni parnični postupak može okarakterisati kao predmet određene složenosti zbog velikog broja činjenica koje su bile sporne kao i zbog potrebe njihovog utvrđivanja ocenom iskaza svedoka kao i nalazom i mišljenjem veštaka, po oceni Suda te okolnosti ne mogu biti opravdanje za jedanaestogodišnje trajanje parničnog postupka.

Po oceni Ustavnog suda, iako je podnosilac ustavne žalbe donekle doprineo dužini trajanja postupka jer nije pristupio na dva ročišta za glavnu raspravu, to ne može uticati na drugačije odlučivanje Ustavnog suda, imajući u vidu dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka. Takođe, predmet spora je bio značajan za podnosioca jer se radilo i isplati za njega značajnog novčanog iznosa.

Iz svega iznetog Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbama člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu vodio u predmetu P. 1277/07-98, te je krećući se u granicama ustavne žalbe, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu usvojio ustavnu žalbu zbog utvrđene povrede navedenog ustavnog prava.

6. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na imovinu, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali da je osporenim presudama podnosiocu povređeno ovo ustavno pravo. Naime, Ustavni sud nalazi da se navod o povredi prava na imovinu zasniva na razlozima zbog kojih podnosilac smatra osporene presude nezakonitim, te da podnosilac ponavlja činjenične i pravne razloge već iznete u žalbi protiv prvostepene presude, koje nadležni drugostepeni sud nije prihvatio. Na taj način se ustavnom žalbom od Ustavnog suda zahteva da kao instancioni sud ispita zakonitost osporenih presuda.

Stoga, imajući u vidu da se u tom delu ustavne žalbe ne navode razlozi koji se mogu navesti u vezi sa povredom ili uskraćivanjem Ustavom zajemčenog prava na imovinu, već se od Ustavnog suda traži da ocenjujući zakonitost osporenih presuda postupa kao viši sud, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nedostatka pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b. stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B.Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti