Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji traje preko deset godina. Posebno je istaknuta neažurnost drugostepenog suda koji je o žalbi odlučivao tri i po godine.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija D raškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Stošića iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 31. januara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Gorana Stošića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 4438/02 (a sada se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu P. 736/11) povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se Privrednom sudu u Leskovcu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Goran Stošić iz Leskovca podne o je 5. marta 201 0. godine, preko punomoćnika Violete Tasić, advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodi o pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P . 4438/02.

U ustavnoj žalb i je , između ostalog, navedeno : da je podnosilac ustavne žalbe podneo 27. septembra 2002. godine Opštinskom sudu u Leskovcu tužbu radi poništaja rešenja DP „Rul“ iz Leskova kojim mu je otkazan ugovor o radu; da je prvostepeni postupak okončan presudom P. 4438/02 od 13. jula 2006. godine; da je protiv prvostepene presude podnosilac izjavio žalbu Okružnom sudu u Leskovcu, te da postupak po žalbi još nije okončan.

Podnosilac ustavne žalbe je istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3 . Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Privrednog suda u Leskovcu P. 736/11, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosilac ustavne žalbe podneo je 27. septembra 2002. godine Opštinskom sudu u Leskovcu tužbu protiv tuženog DP „Rul“ iz Leskovca, kojom je tražio poništaj rešenja tuženog broj 2823 od 20. septembra 2002. godine kojim mu je otkazan ugovor o radu i vraćanje na rad, kao i da mu se na ime naknade štete zbog izgubljene zarade za period od 24. septembra 2002. godine do dana vraćanja na rad , sa zakonsko m zateznom kamatom , isplati određeni novčani iznos.

Prvo ročište za glavnu raspravu održano je 17. juna 2003. godine.

Ročište za glavnu raspravu zakazano za 19. februar 2004. godine nije održano, jer punomoćnik tuženog nije imala uredno punomoćje.

Tužilac je na prvom sledećem ročištu održanom 1. marta 2005. godine precizirao tužbeni zahtev i kao tuženog označio A.D. „Rul“ iz Leskovca.

Opštinskom sudu je 4. decembra 2005. godine dostavljen nalaz i mišljenje veštaka finansijske struke na okolnost visine zarade koju bi tužilac ostvario da je nastavio sa radom kod tuženog.

Tužilac je 10. marta 2006. godine preinačio tužbeni zahtev i zahtevao na ime naknade doprinosa za socijalno osiguranje za period od 23. septembra 2002. do 30. novembra 2005. godine određene novčane iznose.

Presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 4438/02 od 13. jula 2006. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan.

Tužilac je 11. septembra 2006. godine protiv navedene prvostepene presude podneo žalbu Okružnom sudu u Leskovcu.

Apelacioni sud u Nišu je rešenjem Gž1. 504/10 od 17. marta 2010. godine ukinuo ožalbenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje.

Rešenjem P1.1840/10 od 21. maja 2010. godine prekinut je parnični postupak, jer je nad tuženim pokrenut stečajni postupak rešenjem Trgovinskog suda u Leskovcu St. 40/09 od 13. oktobra 2009. godine.

Tužilac je 1. marta 2011. godine podneo Osnovnom sudu u Leskovcu predlog za nastavak postupka.

Osnovni sud u Leskovcu je rešenjem P1.1840/10 od 27. maja 2011. godine odredio nastavak parničnog postupka i oglasio se stvarno i mesno nenadležnim, te predmet ustupio Privrednom sudu u Leskovcu.

Predmet je zaveden u Privrednom sudu u Leskovcu pod brojem P. 736/11.

4. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama njega.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova. Odredbom člana 434. ovog zakona bilo je propisano da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova.

Zakonom o parničnom postupku („ Službeni glasnik R S", br. 125/04 , 111/09 i 36/11), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Odredbom člana 122. stav 3. Zakona o radu (" Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01) bilo je propisano da se spor o povredi prava zaposlenog pravnosnažno okončava pred nadležnim sudom u roku od šest meseci od dana pokretanja spora. Istovetna odredba sadržana je i u članu 195. stav 3. Zakona o radu (" Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 27. septembra 2002. godine, podnošenjem tužbe Op štinskom sudu u Leskovcu, te da još uvek nije pravosnažno okončan.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da ovaj radni spor traje preko deset godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a ti činioci su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe k ao stranke u postupku, postupanje nadležnih sud ova koji vode postupak i priroda za hteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca .

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da su postojale objektivne okolnosti koje su doprinele dužem trajanju parničnog postupka. Naime, predmetni postupak je bio u prekidu godinu dana, zbog pokrenutog stečajnog postupka nad tuženim.

Po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja na koja je parnični sud trebalo da odgovori u predmetnom sporu, zahtevala su sprovođenje adekvatnog i nešto dužeg dokaznog postupka, imajući u vidu odredbe Zakona o radu kojima je uređen otkaz ugovora o radu i način isplate otpremnine. Međutim, to ne može da predstavlja opravdan razlog da osporeni sudski postupak traje preko deset godina.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od značaja za podnosioca, kao bivšeg zaposlenog, jer se radilo o tužbenom zahtevu kojim je tražen poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i radnopravna restitucija tužioca, te isplata određenih novčanih iznosa po raznim osnovima. Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da on nije doprineo dužini trajanja postupka.

Ispitujući postupanje sudova u predmetnoj parnici, Ustavni sud je ocenio da je neažurno postupanje nadležnih sudova prevashodno doprinelo dužini trajanja ovog radnog spora, imajući u vidu navedene odredbe procesnog zakona i Zakona o radu. Naime, Opštinski sud u Leskovcu u periodu dužem od godinu dana nije zakazao nijedno ročište za glavnu raspravu (od 19. februara 2004. do 1. marta 2005. godine). Pored toga, drugostepeni sud je značajno doprineo nerazumno dugom trajanju postupka, jer je odluku o žalbi doneo tek nakon tri godine i šest meseci od kada je žalba izjavljena.

Polazeći od navedenog, a krećući se u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 4438/02 (a sada se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu P. 736/11) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, primenom odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke us vojio ustavnu žalbu, a u tački 3. izreke odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem roku.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrp eo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo isključivo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci .

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti