Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku za isplatu dodataka na platu, koji traje preko devet godina. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnosti upravnih organa.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Tijana Šurlan , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . K , N . M, S . K, V . B , P. Č, M . N, T . V, P . S, Lj . M, D . B, V. K, M . M .(1), M. M .(3), M. M .(3), I. I, V . V, Ž . J, B . M, M . J, Z. S, R . S, Đ . N .. i M . K, svih iz Vrbasa, R. M . iz Zmajeva, opština Vrbas, i J. N . iz Kucure, opština Vrbas, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. maja 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. K , N . M, S . K, V . B , P. Č, M . N, T . V, P . S, Lj . M, D . B, V. K, M . M .(1), M. M .(2), M. M .(3), I. I, V . V, Ž . J, B . M, M . J, Z . S, R . S, Đ . N, M . K, R . M . i J . N . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Sektor za ljudske resurse – Odeljenje za plate i beneficije u predmetu broj 120-2693/18-1 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe M. K , N . M, S . K, V . B, P . Č, M . N, T . V, P . S, Lj . M, D . B, V . K, M . M .(1), M. M .(2), M. M .(3), I. I, V . V, Ž . J, B . M, M . J, R . M . i J . N . na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 95 0 evra, a podnosilaca ustavne žalbe Z . S, R. S, Đ . N . i M . K . svakom u iznosu od po 300 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. K . iz Vrbasa i ostala lica navedena u uvodu i u tački 1. izreke podneli su Ustavnom sudu, 20. decembra 2018. godine, preko punomoćnika J. M, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu , dopunjenu podnescima od 23. decembra 2019, 4. juna 2020, 17. juna 2021. i 22. marta 2022. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u „postupku koji je vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Sektor za ljudske resurse u predmetima br. 120-1-465/09 i 58/14 , Žalbenom komisijom Vlade u predmetima br. 120-01-70/2009-01 i 120-01-303/2013-01, Upravnim sudom u predmetima U. 8624/10 (2009), U. 16849/12 i U. 4193/14, Ustavnim sudom u predmetu Už-4594/2010 i u vreme izjavljivanja ove ustavne žalbe pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Sektor za ljudske resurse “. Ustavni sud je konstatovao da se ustavnom žalbom osporava trajanje postupka koji je vođen do donošenja presude Upravnog suda U. 8624/10 (2009) od 30 . septembra 2010. godine, kojom je isti bio pravnosnažno okončan, postupka po ustavnoj žalbi u predmetu Už-4594/2010 i postupka koji se vodi u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-4594/2010 od 15 . novembra 2012. godine.

U ustavnoj žalbi i njenim dopunama je detaljno opisan tok osporenog postupka, uz navođenje razloga koji se odnose na složenost predmeta postupka, postupanje nadležnih upravnih organa i suda, kao i na ponašanje podnosilaca.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i utvrdi pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku svakom u iznosu od po 2 .000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Ministarstva unutrašnjih poslova – Sektor za ljudske resurse – Odeljenje za plate i beneficije broj 120-2693/18-1 i celokupne dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu i njene dopune, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Podnosioci ustavne žalbe su 8 . decembra 2008. godine podneli zahtev za isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog rada , rada na dane državnih i verskih praznika i rada noću. Pri tome se navedeni zahtev podnosilaca M. K , N . M, S . K, V . B, J . N, P . Č, T. V, P . S, Lj . M, M . M .(1), M. M .(2), M. M .(3), I. I, V . V . i M. J . odnosi na period od 1. januara 2006. do 1. januara 2009. godine, podnosioca M. N . na period od 30. marta 2007. do 1. januara 2009. godine, podnosioca R . M . na period od 16. aprila 2007. do 1. januara 2009. godine, podnosioca V . K . na period od 16. jula 2007. do 1. januara 2009. godine, podnosilaca M . K, Đ . N, Z . S . i R . S . na period od 1. do 31. januara 2006. godine, podnosioca B . M . na period od 1. januara do 30. juna 2006. godine, podnosioca D . B . na period od 10. jula 2006. do 1. januara 2009. godine i podnosioca Ž . J . na period od 1. septembra 2007. do 1. januara 2009. godine. Podnosioci su istim zahtevom tražili isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, za period od 1. januara 2006. godine.

Postupak koji je pokrenut i vođen povodom navedenog zahteva bio je pravnosnažno okončan presudom Upravnog suda U. 8624/10 (2009) od 30. septembra 2010. godine.

M. K , ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je Ustavnom sudu 22. oktobra 2010. godine ustavnu žalbu protiv označene presude Upravnog suda. Odlukom Ustavnog suda Už-4594/2010 od 15. novembra 2012. godine, u prvom delu tačke 1. izreke, usvojena je ustavna žalba i utvrđeno da je tom presudom povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je u tački 2. izreke, naloženo Upravnom sudu da , u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda, ponovi postupak po tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Žalbene komisije Vlade (u daljem tekstu: drugostepeni organ) broj 120-01-70/2009-01 od 27 . marta 2009. godine, a u tački 3. izreke je određeno da Odluka ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu. Navedena odluka Ustavnog suda dostavljena je 14. decembra 2012. godine Upravnom sudu.

3.2. Postupajući u izvršenju Odluke Ustavnog suda, Upravni sud je, na sednici održanoj 28. marta 2013. godine, doneo presudu U. 16849 /12, kojom je ponovio postupak završen pravnosnažnom presudom tog suda od 30. septembra 2010. godine , ukinuo navedenu presudu, uvažio tužbu podnosilaca, poništio drugostepeno rešenje od 27. marta 2009. godine i vratio predmet nadležnom organu na ponovno odlučivanje.

Drugostepeni organ je, u izvršenju navedene presude Upravnog suda, doneo rešenje broj 120-01-303/2013-01 od 21. juna 2013. godine, kojim je usvojena žalba podnosilaca, poništeno rešenje Ministarstva unutrašnjih poslova – Sektor finansija, ljudskih resursa i zajedničkih poslova – Uprava za ljudske resurse (u daljem tekstu: prvostepeni organ) broj 120-1-465/09 od 23 . februara 2009. godine u delu kojim je odbijen zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu za prekovremeni rad, rad noću i na dane državnih i verskih praznika i predmet u tom delu vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak.

Prvostepenim rešenjem broj 58/14 od 23. decembra 2013. godine odbijen je ka o neosnovan zahtev podnosilaca, a drugostepenim rešenjem broj 120-01-76/2014-01-1 od 28. februara 2014. godine je odbijena žalba podnosilaca.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 4193/14 od 14. septembra 2016. godine uvažena je tužba podnosilaca, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovno odlučivanje iz razloga što u okviru perioda za koji su podnosioci tražili isplatu dodataka na platu nije razdvojeno vreme u kome se primenjivao pravni režim Zakona o unutrašnjim poslovima i vreme u kome se primenjivao pravni režim Zakona o policiji, kao i zbog toga što se u spisima predmeta ne nalaze rešenja o određivanju koeficijenata za sve podnosioce.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude Upravnog suda doneo rešenje broj 120-01-1293/2016-01 od 2 8. oktobra 2016. godine, kojim je usvojena žalba podnosilaca, poništeno rešenje prvostepenog organa od 23. decembra 2013. godine i predmet vraćen na ponovni postupak .

Kako prvostepeni organ u ponovnom postupku nije odlučio o zahtevu u zakonom propisanom roku, podnosioci su 4. aprila 2017. godine podneli žalbu zbog „ćutanja administracije“, koju je drugostepeni organ rešenjem broj 120-01-296/2017-01 od 21. aprila 2017. godine usvojio i naložio prvostepenom organu da najkasnije u roku od pet dana donese odgovarajuće rešenje. S obzirom na to da prvostepeni organ nije postupio po navedenom rešenju drugostepenog organa, podnosioci su 6. decembra 2017. godine izjavili drugu žalbu zbog „ćutanja administracije“.

Prvostepenim rešenje m broj 117-2693/16- 1 od 19. decembra 2017. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnosilaca .

Nakon što je navedeno prvostepeno rešenje poništeno drugostepenim rešenjem broj 120-01-19/2018-01 od 23. januara 2018. godine, prvostepeni organ nije u ponovnom postupku done o rešenje u zakonom propisanom roku. P odnosioci su 13. aprila 2018. godine izjavili žalbu zbog „ćutanja administracije“ povodom koje je drugostepeni organ rešenjem broj 120-01-00935/2018-01 od 10. maja 2018. godine naložio donošenje rešenja najkasnije u roku od 15 dana, što prvostepeni organ nije učinio, te su podnosioci 22. juna 2018. godine ponovo izjavili žalbu zbog „ćutanja administracije“ povodom koje drugostepeni organ nije postupao.

Prvostepeni organ je 14. septembra 2018. godine doneo rešenje broj 120-2693/18-1 kojim je o zahtevu podnosilaca odlučio na isti način kao i u prethodno poništenom rešenju.

Drugostepenim rešenjem broj 120-01-1249/2018-01 od 12. oktobra 2018. godine poništeno je navedeno prvostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovni postupak.

Podnosioci su 12. februara 2019. godine izjavili žalbu zbog „ćutanja administracije“, te je drugostepeni organ rešenjem broj 120-01-806/2019-01 od 27. februara 2019. godine naložio donošenje prvostepenog rešenja najkasnije u roku od 15 dana. S obzirom na to da prvostepeni organ nije postupio po navedenom rešenju drugostepenog organa, podnosioci su 17. aprila 2019. godine izjavili drugu žalbu zbog „ćutanja administracije“ i naknadne zahteve od 23. avgusta i 26. novembra 2019. godine. Potom su 9. januara 2020. godine podneli tužbu zbog „dvostrukog ćutanja uprave“.

Prvostepeni organ još uvek nije doneo novo rešenje o zahtevu podnosilaca, te se predmet upravnog postupka nalazi u fazi rešavanja pred prvostepenim organom.

4. Odredbom član 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16 i 95/18 – autentično tumačenje), koje se primenjuju od 1. juna 2017. godine, propisano je: da se postupak vodi bez odugovlačenja i uz što manje troškova po stranku i drugog učesnika u postupku, ali tako da se izvedu svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja (član 9. stav 2.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od prijema predmeta, donese novo rešenje, da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (član 171. stav 3.); da kad prvostepeni organ nije izdao rešenje u zakonom određenom roku, drugostepeni organ zahteva da mu prvostepeni organ saopšti zašto blagovremeno nije izdao rešenje, da ako drugostepeni organ nađe da prvostepeni organ nije izdao rešenje u zakonom određenom roku iz opravdanog razloga, produžava rok za izdavanje rešenja za onoliko koliko je trajao opravdani razlog, a najduže za 30 dana (član 173. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da ne postoji opravdani razlog zbog koga rešenje nije izdato u zakonom određenom roku, on sam odlučuje o upravnoj stvari ili nalaže prvostepenom organu da izda rešenje u roku ne dužem od 15 dana (stav 2.); da ako prvostepeni organ ponovo ne izda rešenje u roku koji je odredio drugostepeni organ, on sam odlučuje o upravnoj stvari (stav 3.); da ako posle početka primene ovog zakona rešenje prvostepenog organa bude poništeno ili ukinuto, dalji postupak sprovodi se prema odredbama ovog zakona (član 213. stav 2.). U osnovi istovetne odredbe bile su sadržane i u čl. 232. i 236. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10).

Odredbama Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je: da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi (član 2.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.).

5. Ispitujući istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to da upravni postupak koji je bio pravnosnažno okončan pre izjavljivanja ustavne žalbe od 22. oktobra 2010. godine, povodom koje je doneta Odluka Ustavnog suda Už-4594/2010 od 15. novembra 2012 . godine, nije deo postupka koji je pred Upravnim sudom i upravnim organima usledio nakon što je Upravnom sudu dostavljena navedena odluka Ustavnog suda, već se radi o posebnom postupku u kome se ta odluka Suda izvršava. Stoga je Ustavni sud istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku cenio u periodu od dostavljanja Odluke Ustavnog suda Už-4594/2010 od 15. novembra 2012 . godine Upravnom sudu, odnosno od 14. decembra 2012. godine. Saglasno svojoj ustaljenoj praksi, Ustavni sud je u okviru navedenog perioda, koji traje devet godina i četiri meseci, upravni postupak i upravni spor, posmatrao kao jedinstvenu celinu. Predmet upravnog postupka se trenutno nalazi u fazi rešavanja pred prvostepenim organom.

Ustavni sud je ocenio da navedeno trajanje postupka, samo po sebi, ukazuje da on nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje postupka.

U pogledu značaja predmeta postupka, Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe imaju legitiman interes da nadležni organi o njihovom zahtevu odluče u okviru standarda razumnog roka, pogotovo zbog toga što se radi o potraživanjima iz radnog odnosa i što se postupak vodi u izvršenju Odluke Ustavnog suda. Pri tome, predmet postupka ima objektivno manji značaj za podnosioce ustavne žalbe Z . S, R . S, Đ . N . i M . K . jer se njihov zahtev odnosi na isplatu dodataka na platu za period od 1. do 31. januara 2006. godine.

Ustavni sud je ocenio da ovaj predmet nije činjenično i pravno složen, posebno ako se ima u vidu da su pravna pitanja koja se postavljaju u toku postupka već u dovoljnoj meri razjašnjena u Odluci Ustavnog suda Už-4594/2010 od 15. novembra 2012 . godine, zasnovanoj na pravnom shvatanju ovog suda izraženom u Odluci Už-2822/2010 od 22. decembra 2010. godine. Iz navedenih odluka Ustavnog suda proizlazi da podnosiocima za obavljeni rad na izvršenju zadataka preko punog radnog vremena, rad noću i tokom državnog ili verskog praznika, u periodu do 30. juna 2006. godine ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koja im je u tom slučaju pripadala u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, broj 34/01), dok bi podnosiocima za period od 1. jula 2006. godine pripadalo pravo na uvećanje plate ukoliko bi se utvrdilo da im koeficijent za obračun plate nije uvećan za 30 do 50% u odnosu na druge državne službenike.

Ispitujući postupanje nadležnog suda i upravnih organa, Ustavni sud je najpre našao da je Upravni sud ponovio postupak po tužbi i doneo presudu od 28. marta 2013. godine, u izvršenju odluke Ustavnog suda, u roku koji se može smatrati razumnim . Ustavni sud je konstatovao da su u nastavku postupka doneta tri rešenja prvostepenog organa, četiri rešenje drugostepenog organa kojima je odlučeno o žalbama protiv prvostepenih rešenja i još jedna presuda Upravnog suda kojom je odlučeno o tužbi protiv drugostepenog rešenja . Ustavni sud je utvrdio da posmatrani postupak obeležava izuzetno dug period neaktivnosti prvostepenog organa i nepostupanje tog organa po obavezujućim primedbama iz drugostepenih rešenja. Naime, prvostepeni organ nije poštovao rok za donošenje novog rešenja u izvršenju drugostepenog rešenja propisan odredbom člana 232. stav 2. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, niti poštuje isti rok propisan odredbom člana 171. stav 3. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. Prvostepeni organ je rešenje od 19. decembra 2017. godine doneo nakon jedne godine, a rešenje od 14 . septembra 2018. godine nakon sedam meseci po proteku navedenog roka, dok prema stanju u spisima predmeta već tri i po godine nije doneo rešenje u izvršenju drugostepenog rešenja od 12. oktobra 2018. godine. Ustavni sud je utvrdio da i drugostepeni organ značajno doprinosi dugom trajanju postupka time što je propustio da dopuni postupak i otkloni njegove nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, te da ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, svojim rešenjem poništi prvostepeno rešenje i sam reši upravnu stvar, u smislu odredbe člana 232. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku i člana 171. stav 2. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava, da ponavljanje istih naloga nižestepenom organu u okviru jednog postupka ukazuje na nedostatke u procesnom sistemu (ESLjP, presuda Wierciszewska protiv Poljske, broj predstavke 41431/98, od 25. novembra 2003. godine, stav 46.). Doprinos drugostepenog organa ogleda se, takođe, u tome što o žalbama podnosilaca zbog nedonošenja prethodno navedenih prvostepenih rešenja u roku, nije odlučio u skladu sa zakonom. Naime, drugostepeni organ je donosio rešenja kojima je samo nalagao prvostepenom organu donošenje novih rešenja u određenom roku, propuštajući da, po isteku tog roka u kome prvostepeni organ iz neopravdanih razloga nije doneo rešenja, sam odluči o upravnoj stvari, u skladu sa odredbama člana 236. stav 2. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku i člana 173. stav 3. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. Pri tome o žalbi zbog „ćutanja administracije“ od 17. aprila 2019. godine nije odlučio, zbog čega su podnosioci pokrenuli upravni spor zbog „dvostrukog ćutanja uprave“. Konačno, Upravni sud je presudu od 14. septembra 2016. godine doneo dv e i po godine od podnošenja tužbe, što se, s obzirom na trajanje postupka koji je prethodio tom upravnom sporu, ne može smatrati odlučivanjem u razumnom roku.

Kada je reč o ponašanju podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da su oni koristili pravna sredstva za ubrzanje postupka uglavnom kada su se za to stekli uslovi.

Ustavnopravna ocena postupka čije trajanje je uzeto u obzir u ovom predmetu, zasnovana na praksi i kriterijumima Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tom delu usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku podnosilaca ustavne žalbe M. K , N . M, S . K, V . B, P . Č, M . N, T . V, P . S, Lj . M, D . B, V . K, M . M .(1), M. M .(2), M. M .(3), I. I, V . V, Ž. J, B . M, M . J, R . M . i J . N . ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 950 evra, a podnosilaca ustavne žalbe Z. S, R . S, Đ . N . i M . K . svakom u iznosu od po 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, sporo i neefikasno postupanje upravnih organa, kao i objektivno manji značaj predmeta postupka za podnosioce ustavne žalbe Z. S, R . S, Đ . N . i M . K . Ustavni sud je takođe cenio životni standard u državi i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u odlukama Sinđelić i drugi protiv Srbije, od 19. septembra 2019. godine (predstavka broj 7129/15) i Stojanović i drugi protiv Srbije, od 14. januara 2021. godine (predstavka broj 19322/18), koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnim postupcima koji se, kao i osporeni postupak, vode povodom zahteva policijskih službenika za isplatu dodataka na platu. Evropski sud je odbacio navedene predstavke, uz ocenu da podnosioci predstavki više nemaju prava da tvrde da su žrtve u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer je Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i dodelio podnosiocima bliže označene novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete, koji su niži od iznosa koje je dodeljivao Evropski sud, ali su ipak razumni usled velikog broja podnosilaca predstavki i prilično ograničenog značaja predmeta postupka.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku .

8. U pogledu dela ustavne žalbe kojim je osporeno trajanje postupka pokrenutog povodom zahteva podnosilaca od 8. decembra 2008. godine, koji je pravnosnažno okončan donošenjem presude Upravnog suda U. 8624/10 (2009) od 30. septembra 2010. godine , Ustavni sud je konstatovao da je odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Ustavni sud je konstatovao da je presuda Upravnog suda U. 8624/10 (2009) od 30. septembra 2010. godine svakako dostavljena punomoćniku podnosilaca ustavne žalbe pre 22. oktobra 2010. godine, kada je protiv navedene presude podneta ustavna žalba u predmetu Už-4594/2010.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je ova ustavna žalba izjavljena 20. decembra 2018. godine, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao neblagovremenu, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. U pogledu dela ustavne žalbe kojim je osporeno trajanje postupka po ustavnoj žalbi u predmetu Už-4594/2010, Ustavni sud ukazuje na to da iz odredbe člana 170. Ustava proizlazi da je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda do kojih je došlo aktima i radnjama državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, što, po prirodi stvari, isključuje mogućnost da se ustavnom žalbom osporavaju akti ili radnje Ustavnog suda. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu nedopuštena, zbog čega ju je odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

10. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.