Sudska praksa

Povreda prava na pravično suđenje zbog protivrečne sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava drugostepenu presudu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i pravičnu naknadu za rad. Sudovi su doneli suprotne odluke u identičnim pravnim i činjeničnim situacijama, čime je narušen princip pravne sigurnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Gordane Milošević iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 26. novembra 2009. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Gordane Milošević izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 309/07 od 25. aprila 2007. godine i presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 499/07 od 3. jula 2007. godine i utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na pravičnu naknadu za rad zajemčenog odredbom člana 60. stav 4. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.
2. Poništava se presuda Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 499/07 od 3. jula 2007. godine i nalaže se Okružnom sudu u Novom Pazaru, odnosno drugom stvarno nadležnom sudu, da donese novu odluku po žalbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P.1. 309/07 od 25. aprila 2007. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Gordana Milošević iz Novog Pazara, preko punomoćnika Refije Garibović, advokata iz Novog Pazara, podnela je 17. avgusta 2007. godine Ustavnom sudu dopuštenu i blagovremenu ustavnu žalbu protiv pojedinačnih akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije, prava iz čl. 17, 23. i 40. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i prava iz člana 1. Protokola br.1. uz Evropsku konvenciju.
U ustavnoj žalbi se navodi da su osporenim presudama povređena navedena prava iz razloga što su sudovi pogrešno zaključili da je sporazumom o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada, zaključenim između podnositeljke ustavne žalbe i poslodavca, regulisano pitanje naknade zarade po osnovu plaćenog odsustva, te da poslodavac prema podnositeljki nema dugovanja i odbili njen tužbeni zahtev na naknadu zarade po osnovu plaćenog odsustva za period od 12. marta 2004. do 14. decembra 2006. godine. Podnositeljka smatra da se u konkretnom slučaju radi o isplati naknade zarade po osnovu plaćenog odsustva, a ne o isplati zarade, što je regulisano odredbom člana 2. navedenog sporazuma, te da su u pitanju dve ''različite kategorije prava''. Takođe navodi da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru po osnovu istog pravnog pitanja donosili različite presude, čime je stvorena pravna nesigurnost. Kao primer navodi presudu Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 109/07 od 22. marta 2007. godine, gde je taj sud po istom pravnom pitanju zauzeo drugačiji stav. Podnositeljka je predložila da Ustavni sud utvrdi da su joj osporenim presudama povređena navedena prava.
U odgovoru na ustavnu žalbu Opštinskog suda u Novom Pazaru od 2. jula 2008. godine se ističe da su navodi iz ustavne žalbe neosnovani jer je „Građansko odeljenje Opštinskog suda u Novom Pazaru, do donošenja Sporazuma o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada zaključenog između zaposlenih kao tužilaca i poslodavca DP Savremena konfekcija „Raška" iz Novog Pazara, kao tuženog, najpre zauzelo stav da se usvajaju tužbeni zahtevi tužilaca, obzirom da su punomoćnici tuženika priznavali tužbeni zahtev, a koje presude su potvrđivane od strane Okružnog suda u Novom Pazaru, da bi nakon donošenja tog Sporazuma, kojim je utvrđeno da tuženik nema nikakva dugovanja po osnovu neisplaćenih zarada, zauzelo stav da treba odbiti tužbene zahteve kao neosnovane, koje presude su ponovo od strane Okružnog suda u Novom Pazaru potvrđivane".
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je 24. juna 2009. godine, u skladu sa odredbama člana 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08 i 27/08), zahtevao od Opštinskog suda u Novom Pazaru da dostavi spise predmeta P1. 309/07.
U sprovedenom postupku Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 309/06 i dostavljenu i prikupljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:
Podnositeljki ustavne žalbe je 14. decembra 2006. godine prestao radni odnos u Društvenom preduzeću Savremena konfekcija ''Raška'', Novi Pazar po osnovu odluke poslodavca o proglašenju tehnološkim viškom.
Sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada zaključen je između Društvenog preduzeća Savremena konfekcija ''Raška'', Novi Pazar i podnositeljke ustavne žalbe 14. decembra 2006. godine. Predmet ovog sporazuma je utvrđivanje konačnog dugovanja tog preduzeća prema zaposlenoj, ovde podnositeljki ustavne žalbe, na dan prestanka radnog odnosa zaposlene u preduzeću i regulisanje međusobnih prava i obaveza povodom isplate predmetnog dugovanja, kao i dugovi zaposlene prema preduzeću (član 1.). U članu 2. sporazuma utvrđeno je da nema duga preduzeća prema podnositeljki ustavne žalbe po osnovu neisplaćenih zarada, a preduzeće se obavezuje da uplati Republičkom fondu penzijskog i invalidskog osiguranja doprinose prema propisima u celini. Prema članu 9. sporazuma, preduzeće i zaposleni se odriču prava na raskid ovog sporazuma po bilo kom osnovu, osim po osnovu neispunjenja međusobnih obaveza opisanih u čl. 4. i 5. Sporazum su potpisali podnositeljka ustavne žalbe, nadležno lice kod poslodavca i predstavnik sindikata.
Presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 309/07 od 25. aprila 2007. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe, kojim je traženo da sud obaveže tuženog da joj isplati naknadu zarade u visini minimalne zarade za period od 12. marta 2004. godine do 14. decembra 2006. godine, sa zakonskom zateznom kamatom, da na njeno ime uplati doprinose kod Fonda penzijskog i invalidskog osiguranja zaposlenih, Fonda zdravstvenog osiguranja i za osiguranje od nezaposlenosti za period od 1. januara 2004. godine do 14. decembra 2006. godine, kao dana prestanka radnog odnosa i da joj naknadi parnične troškove, pod pretnjom izvršenja, sve u roku od 8 dana po prijemu presude. U obrazloženju presude je navedeno da "sud zaključuje da je tužilja sa tuženikom postigla pismeni sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada, pa i u delu neisplaćenih zarada, što svakako znači da tu spada i minimalna zarada kao predmet tužbenog zahteva do dana prestanka radnog odnosa, i u delu uplate svih doprinosa, te kako zaključeni sporazum proizvodi pravno dejstvo među strankama i predstavlja zakon za stranke, to se tužbeni zahtev tužilje pokazao u celini kao neosnovan".
Presudom Okružnog suda Gž. 499/07 od 3. jula 2007. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnositeljke i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 309/07 od 25. aprila 2007. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno da su „neosnovani navodi žalbe da Sporazumom nije regulisano pitanje naknade zarade, jer je čl. 2. Sporazuma o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada od 14.12.2006. godine, utvrđeno da tuženik prema tužilji nema dugovanja, zbog čega je prvostepeni sdu izveo pravilan zaključak da je tužilja sa tuženikom postigla pismeni sporazum o regulisanju obaveza po osnovu rada, pa i u delu neisplaćenih zarada sve do prestanak radnog odnosa.
Presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 109/07 od 22. februara 2007. godine odbijena je kao neosnovana žalba punomoćnika tuženika i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 1079/06 od 20. decembra 2006. godine. U obrazloženju ove presude navedeno je da činjenica da je tužilja, Bahrija Mustafić,potpisala sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada ne znači da je poslodavac izmirio za tužilju sve svoje zakonske obaveze. Naime, ''okolnost da je potpisan sporazum ne isključuje pravo tužilje da prema tuženiku, kao poslodavcu i dalje traži isplatu minimalne zarade i uplatu spornih doprinosa, kao pravo iz radnog odnosa, bez obzira što joj je u međuvremenu prestao radni odnos i bez obzira na stavljanje potpisa na sporazum, jer u čl. 2. istog sporazuma nije naveden iznos koji je navodno plaćen po osnovu minimalne zarade, a u stavu 2. istog člana tuženi se kao poslodavac obavezao na uplatu doprinosa''.
4. Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 17. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, prava na imovinu iz člana 1. Protokola br. 1. uz Evropsku konvenciju i člana 23. Povelje, kao i prava na rad iz člana 40. Povelje. S obzirom na to da se odredbe člana 32. stav 1. i čl. 58. i 60. Ustava Republike Srbije sadržinski ne razlikuju od navedenih odredaba Konvencije i Povelje, Ustavni sud je postojanje eventualne povrede prava cenio u odnosu na navedene odredbe Ustava.
Odredbama Ustava na čiju povredu podnosilac ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje imovine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona; da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne; da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine; da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom; da svako ima pravo na slobodan izbor rada; da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta; da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći; da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60.).
Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su odredbe Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05 i 61/05), kojima je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 104. stav 1.); da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu; da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade; da se pod zaradom, u smislu stava 1. ovog člana smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim naknada troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tač. 1) do 4) i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1) ovog zakona (član 105.); da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, a ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj odlukom iz člana 113. ovog zakona za mesec u kojem se vrši isplata (član 111. st. 1. i 2.); da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, između ostalog, i za vreme plaćenog odsustva (član 114. stav 1.); da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa, isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja, koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (član 186. stav 1.).
5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravičnu naknadu za rad.
Naime, Ustavni sud je pošao od činjenice da je odredbama Zakona o radu napravljena razlika između zarade i naknade zarade, koja predstavlja pravo iz radnog odnosa koje se ostvaruje umesto zarade, između ostalog i za vreme prekida rada do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog, te činjenice da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru u konkretnom parničnom postupku izveli zaključak da time što podnositeljka ustavne žalbe nema pravo na zaradu (tačka 2. sporazuma), nema ni pravo na naknadu zarade u visini minimalne zarade, uz obrazloženje da se podnositeljka ustavne žalbe u suštini odrekla prava na isplatu zaostale naknade zarade time što je potpisala sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza. Sa stanovišta ustavnopravne zaštite prava na rad, međutim, razlikovanje između zarade i naknade zarade nije ni neophodno, budući da je odredbom člana 60. stav 4. Ustava, po oceni Ustavnog suda, utvrđeno, između ostalog, da se niko ne može odreći prava na pravičnu naknadu za rad. Imajući u vidu da pravičnu naknadu za rad predstavlja kako zarada, tako i naknada zarade, te da se tog prava niko ne može odreći - kao što se ne može odreći nijednog od prava za koje član 60. stav 4. Ustava sadrži eksplicitnu zabranu odricanja - podnositeljka ustavne žalbe se nije mogla odreći ni prava na naknadu zarade u konkretnom slučaju, za period dok se nalazila na plaćenom odsustvu. Naknada zarade zbog plaćenog odsustva sa rada predstavlja svakako pravičnu naknadu za rad, budući da je podnositeljka ustavne žalbe bila na plaćenom odsustvu ne svojom voljom, već odlukom poslodavca. U takvoj pravnoj situaciji naknada zarade zbog plaćenog odsustva sa rada se ima upodobiti sa pravičnom naknadom za rad, koje se zaposleni, saglasno odredbi člana 60. stav 4. Ustava, ne može odreći.
6. Ocenjujući navode podnositeljke ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova u Novom Pazaru, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude, sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da različita praksa redovnih sudova sama po sebi ne ukazuje nužno na povredu prava na pravično suđenje, tim pre što ujednačavanje sudske prakse sudova opšte nadležnosti ne spada u nadležnost Ustavnog suda, već Vrhovnog suda Srbije.
Ipak, polazeći od navedenih odredaba Ustava, kao i odredaba Zakona o radu, Ustavni sud je utvrdio da su navodi podnosioca ustavne žalbe osnovani u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova u Novom Pazaru, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude. Naime, i u postupku koji je predmet ove ustavne žalbe, kao i u postupku koji se vodio u predmetu P1. 1079/06, utvrđeno je da su tužilje bile u radnom odnosu kod tuženika do momenta kada im je prestao radni odnos po osnovu odluke tuženika o proglašenju tehnološkim viškom, te da su se do tog momenta duži niz godina nalazile na plaćenom odsustvu. Takođe, u oba postupka tužilje su tražile isplatu minimalne zarade i uplatu doprinosa, koje navode je tuženi osporio iz razloga što su tužilje potpisale identičan sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada. Kod ovako utvrđenog činjeničnog i pravnog stanja u oba predmeta, Opštinski sud u Novom Pazaru je u postupku koji je predmet ove ustavne žalbe tužbeni zahtev odbio, dok je u postupku koji se vodio u predmetu P1. 1079/06 isti zahtev usvojio, dok je u oba slučaja Okružni sud u Novom Pazaru tako različite prvostepene odluke potvrdio.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva i na taj način podnositeljku ustavne žalbe doveli u neravnopravan položaj u pružanju sudske zaštite njenog prava na naknadu zarade u odnosu na lice čiji je tužbeni zahtev usvojen. Kako je Okružni sud u Novom Pazaru, kao sud poslednje instance u konkretnom slučaju, u periodu od nešto više od četiri meseca doneo potpuno različite presude, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa suda u pogledu zaštite prava na naknadu zarade suprotna principu pravne sigurnosti (videti presude: Santos Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Beianprotiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ocenio da je različitom ocenom suda datom povodom istog pravnog pitanja povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje.
7. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te utvrdio da je osporenim presudama Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 309/07 od 25. aprila 2007. godine i Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 499/07 od 3. jula 2007. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32.stav 1. Ustava i pravo na pravičnu naknadu za rad zajemčeno odredbom člana 60. stav 4. Ustava.
Ustavni sud naglašava da je na isti način već odlučivao u predmetima Už. 143/07 i Už. 197/07.
Sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem drugostepene presude, kako bi Okružni sud u Novom Pazaru, odnosno drugi stvarno nadležni sud, u ponovnom postupku doneo novu odluku po žalbi. Stoga je, na osnovu odredaba člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu odlučeno kao u tački 2. izreke.
Imajući u vidu da će osporena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja po žalbi, Ustavni sud smatra da je zahtev podnositeljke ustavne žalbe za utvrđivanje povrede prava na imovinu, zajemčenog odredbom člana 58. Ustava, za sada preuranjen.
8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08 i 27/08), odlučio kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Slični dokumenti

Semantička pretraga sudske prakse

Pronađite relevantne pravne dokumente koristeći veštačku inteligenciju.

Započni pretragu