Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku utvrđivanja očinstva

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu maloletnog podnosioca i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za utvrđivanje očinstva. Sud je utvrdio da je dugo trajanje postupka, prvenstveno zbog postupanja prvostepenog suda, neprihvatljivo u sporu ovakve prirode.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi maloletnog Lazara Veselinovića iz Beograda, čiji je zakonski zastupnik majka Gordana Veselinović iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2009. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba maloletnog Lazara Veselinovića i utvrđuje se da je u postupku koji se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4974/2008 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.
3. Nalaže se nadležnim sudovima da u predmetu iz tačke 1. preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak po tužbi podnosioca ustavne žalbe okončao u najkraćem mogućem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Maloletni Lazar Veselinović iz Beograda je 29. januara 2009. godine, preko zakonskog zastupnika - majke Gordane Veselinović iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje, suđenje u razumnom roku, jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl. 21, 32. i 36. Ustava, u parničnom postupku koji se vodi pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4974/2008, kao i protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 9202/08 od 10. septembra 2008. godine, takođe zbog povrede navedenih prava.
U ustavnoj žalbi se navodi da je sud čestim odlaganjem ročišta, donošenjem procesnih odluka i preduzimanjem procesnih radnji koje su suprotne Zakonu o parničnom postupku i Porodičnom zakonu, povredio prava podnosioca na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, kao i da je nepotrebno produžio trajanje ovog postupka. Tako se navodi da je sud 21. juna 2005. godine doneo rešenje kojim se dozvoljava vraćanje u pređašnje stanje, a na osnovu zahteva koji je, prema oceni podnosioca ustavne žalbe, bio nedozvoljen i neblagovremen, da mu to rešenje nije nikada dostavljeno, te da zbog toga nije mogao da izjavi žalbu. Zatim se navodi da je sud doneo presudu zbog propuštanja, a da to, po mišljenju podnosioca, nije mogao, saglasno odredbama Porodičnog zakona. Dalje se navodi da je sud odugovlačio sa donošenjem rešenja o određivanju veštačenja, da je određivao veštačenja metodama koja su zastarela, iako je zahtevano veštačenje analizom DNK. Takođe se ističe da je sud na zahtev tuženog često odlagao ročišta „potpuno nekritički i bez ikakvog opravdanja". S obzirom da sud dozvoljava tuženom, koji je advokat, da ne dolazi na ročišta u sporu koji se vodi po hitnom postupku, kako bi u to vreme obavljao svoj posao, a da je zakonska zastupnica tužioca redovno pristupala ročištima, sud je time, po navodima podnosioca, pokazao „svojevrsnu profesionalnu diskriminaciju".
U vezi sa osporenim rešenjem Okružnog suda u Beogradu, navodi se: da je sud pogrešio kad je, suprotno Zakonu o parničnom postupku, prihvatio da je žalba tuženog blagovremena; da je sud svoju odluku „zasnovao na proizvoljnoj i netačnoj interpretaciji" prvostepene presude; da „zahtev Okružnog suda da se odredi mogući termin začeća i okolnosti viđanja samo doprinosi nepotrebnom otezanju spora", jer su stranke bile dužne da sve dokaze iznesu u prvostepenom postupku, koje je već ocenio prvostepeni sud.
Od Ustavnog suda se traži da poništi osporeno rešenje Okružnog suda u Beogradu, objavi odluku da je S. C. otac maloletnog tužioca Lazara Veselinovića i dodeli nadoknadu štete zakonskoj zastupnici i maloletnom podnosiocu ustavne žalbe.
2. U odgovoru na ustavnu žalbu, predsednik Trećeg opštinskog suda u Beogradu je opisao tok postupka i naveo da su osnovani navodi žalbe koji se odnose na dužinu trajanja postupka, ali da je na dužinu trajanja postupka uticalo ponašanje tuženog S. C, koji se uporno nije odazivao na zakazana veštačenja. Ističe se da su od strane suda preduzimane mere radi okončanja ovog suđenja, a što se vidi po dinamici zakazivanja ročišta.
3. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredbama člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu (stav 1.), kao i da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (stav 2.).
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 4974/08 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:
Maloletni podnosilac ustavne žalbe, preko zakonske zastupnice - majke Gordane Veselinović, podneo je 23. novembra 2004. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv S.C. iz Beograda, radi utvrđenja očinstva i obaveze dečjeg izdržavanja. Predmet je u navedenom sudu prvobitno formiran pod brojem P. 3308/04. U tužbi je navedeno da je majka maloletnog tužioca bila u intimnoj vezi sa tuženim, iz kog odnosa se rodio maloletni tužilac, a tužbenim zahtevom je traženo da se utvrdi da je tuženi biološki otac maloletnog tužioca, kao i da se obaveže da plaća na ime izdržavanja maloletnog tužioca iznos u visini od 50% ukupno ostvarenih prihoda po svim osnovama, počev od 27. septembra 2004. godine, pa ubuduće, svakog prvog u mesecu, uz naknadu troškova postupka. Istom tužbom traženo je određivanje privremene mere, kojom bi se obavezao tuženi da na ime izdržavanja plaća mesečno maloletnom tužiocu iznos od 30% od ostvarenih prihoda po svim osnovama, počev od 27. septembra 2004. godine, do pravnosnažnosti presude.
Tuženi je 4. decembra 2004. godine dostavio sudu odgovor na tužbu, kojim osporava činjenične navode u tužbi i tužbeni zahtev u celini, iznoseći da on nije bio u intimnim odnosima sa majkom maloletnog tužioca.
Treći opštinski sud u Beogradu je prvo ročište zakazao za 15. decembar 2004. godine, koje je odloženo na predlog tuženog, zbog sprečenosti da pristupi na ročište, a sledeće ročište zakazano je za 22. februar 2005. godine. Za ovo ročište tuženi je poslao telegram kojim je obavestio sud da je sprečen da pristupi na ročište, ali je na zahtev zakonske zastupnice maloletnog tužioca ročište ipak održano, zaključeno je pripremno ročište i zakazano ročište za glavnu raspravu za 30. mart 2005. godine, za koje je određeno saslušanje svedoka. Na ročište 30. marta 2005. godine ponovo nije pristupio tuženi koji je bio uredno pozvan, ali je i ovo ročište na zahtev zakonske zastupnice maloletnog tužioca održano. Na istom ročištu sud je doneo presudu zbog propuštanja, kojom je utvrđeno da je tuženi C. S. iz Beograda otac maloletnog tužioca Veselinović Lazara. Stavom drugim te presude tuženi je obavezan da na ime svog doprinosa za izdržavanje maloletnog tužioca plaća njegovoj majci Veselinović Gordani 50% od ukupno ostvarenog prihoda po svim osnovama, počev od 27. septembra 2004. godine pa ubuduće, svakog prvog u mesecu, sve dok se ova obaveza po zakonu ne ugasi ili odlukom suda ne izmeni, kao i da nadoknadi tužiocu parnične troškove, sve u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja.
Prva prvostepena presuda u ovom postupku doneta je nakon četiri meseca i sedam dana od podnošenja tužbe i dostavljena je tuženom 11. maja 2005. godine, a zakonskoj zastupnici maloletnog tužioca 18. maja, dakle jedan mesec i 19 dana nakon donošenja.
Protiv ove presude tuženi je podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje - žalbu dana 18. maja 2005. godine. Sud je smatrajući da su ispunjeni uslovi za to, 21. juna 2005. godine doneo rešenje kojim se dozvoljava povraćaj u pređašnje stanje i opoziva presuda na osnovu propuštanja P. 3308/04 od 30. marta 2005. godine.
Nakon ovog rešenja predmet je dobio novi broj P. 1616/05. U ovom delu postupka, opštinski sud je zakazao sedam ročišta (5. jula i 17. oktobra 2005. godine, 12. oktobra i 7. novembra 2006. godine, 20. februara i 8. marta 2007. godine i 22. januara 2008. godine), od kojih su dva odložena na zahtev tuženog, a jedno jer sud nije bio sastavljen u skladu sa zakonom. Tuženi je pristupio samo na jedno ročište (8. marta 2007. godine), na kome je saslušan i doneto je rešenje o izvođenju dokaza veštačenjem. Sud je pri tom prvo doneo rešenje kojim se zakazuje veštačenje za 20. mart 2007. godine, ali je, s obzirom da se ono iz tehničkih razloga nije moglo održati tog dana, novi termin zakazao za 26. april 2007, mada je obavestio veštaka da će se veštačenje obaviti 31. maja 2007. godine. Na ovo veštačenje, ali i na narednih pet zakazanih, nije pristupio tuženi. Sud je o svakom zakazanom veštačenju pokušao da obavesti tuženog dostavljanjem dopisa, ali ni jednom dostava nije uspela. Nakon ovih pokušaja sud je zakazao ročište za 22. januar 2008. godine, kojem nije prisustvovao tuženi, a kome je pokušana dostava poziva, i na tom ročištu zaključio glavnu raspravu. Istog dana sud je doneo presudu P. 1616/05 kojom se utvrđuje da je tuženi S. C. iz Beograda prirodni otac maloletnog tužioca Lazara Veselinovića iz Beograda, što je tuženi dužan da prizna i trpi, kao i da naknadi troškove postupka u iznosu od 2.600 dinara, a sve u roku od 15 dana od dana prijema presude. U ovom delu postupka doneta je presuda nakon dve godine i sedam meseci od dana kada je opozvana presuda zbog propuštanja od 30. marta 2005. godine, odnosno tri godine i dva meseca od podnošenja tužbe. Ova presuda dostavljena je zakonskoj zastupnici tužioca 7. aprila, a tuženom 17. aprila 2008. godine, skoro tri meseca od dana donošenja.
Protiv ove presude tuženi je 6. maja 2008. godine izjavio žalbu, predavši je Prvom opštinskom sudu u Beogradu, a koja je 27. maja 2008. godine dostavljena nadležnom Trećem opštinskom sudu u Beogradu. Treći opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 1616/05 od 16. juna 2008. godine odbacio ovu žalbu kao neblagovremenu i rešenje dostavio tuženom 23. juna, a zakonskoj zastupnici tužioca 2. jula 2008.godine. Tuženi je 4. jula 2008. godine protiv ovog rešenja izjavio žalbu. Odlučujući o žalbi, Okružni sud u Beogradu je 10. septembra 2008. godine doneo rešenje Gž. 9202/08 kojim je preinačeno rešenje Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1616/05 od 16. juna 2008. godine, tako da je utvrđeno da je žalba tuženog blagovremena, pa je ukinuta presuda istog suda P. 1616/05 od 22. januara 2008. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, jer je našao da nije na nesumnjiv način utvrđena činjenica da li je tuženi prirodni otac maloletnog tužioca, s obzirom da veštačenje nije moglo da se obavi.
U ponovnom postupku koji se vodio pod brojem P. 4974/08 održana su tri ročišta (29. januara, 25. februara i 3. aprila 2009. godine) i ni na jednom nije prisustvovao tuženi (prvi put nije bilo dokaza da je uredno pozvan). Na ročištu od 25. februara 2009. godine sud je doneo rešenje da se izvede dokaz veštačenjem na okolnost stepena verovatnoće očinstva tuženog DNK analizom, a veštačenje je zakazano za 26. mart 2009. godine. Međutim tuženi ni na ovo veštačenje nije pristupio. Sud je 3. aprila 2009. godine ponovo doneo presudu kojom se utvrđuje da je tuženi S. C. prirodni otac maloletnog tužioca Lazara Veselinovića, što je tuženi dužan da prizna i trpi, kao i da tužiocu isplati troškove postupka u iznosu od 2.600 dinara, a sve u roku od 15 dana od dana prijema presude, pod pretnjom izvršenja.
5. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava i sloboda, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće odredbe Ustava i Zakona:
Odredbama Ustava, pored ostalog, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki; da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta, kao i da se ne smatraju se diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav. 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da deca uživaju ljudska prava primereno svom uzrastu i duševnoj zrelosti, kao i da svako dete ima pravo na lično ime, upis u matičnu knjigu rođenih, pravo da sazna svoje poreklo i pravo da očuva svoj identitet (član 64. st. 1. i 2.).
Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", broj 125/04) propisano je: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, kao i da sud utvrđuje sve činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva (član 7. st. 1. i 2.); da koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje sud po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.); da su stranke dužne da savesno koriste prava koja su im priznata ovim zakonom i da je sud dužan da spreči svaku zloupotrebu prava koja imaju stranke u postupku (član 9. st. 1. i 3.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da ako stranka propusti ročište ili rok za preduzimanje neke radnje u postupku i usled toga izgubi pravo na preduzimanje te radnje, sud će toj stranci na njen predlog dozvoliti da naknadno izvrši tu radnju (vraćanje u pređašnje stanje) kad postoje opravdani razlozi za propuštanje, kao i da kad se dozvoli vraćanje u pređašnje stanje postupak se vraća u ono stanje u kome se nalazio pre propuštanja i ukidaju se sve odluke koje je sud zbog propuštanja doneo (član 111.); da se predlog za vraćanje u pređašnje stanje mora podneti u roku od osam dana, računajući od dana kad je prestao razlog koji je prouzrokovao propuštanje, a ako je stranka tek docnije saznala za propuštanje, od dana kad je za to saznala (član 112. stav 2.); da će neblagovremene i nedozvoljene predloge za vraćanje u pređašnje stanje odbaciti sud rešenjem i da se o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje odlučuje, po pravilu, bez rasprave (član 115. st. 1. i 3.); da protiv rešenja kojim se usvaja predlog za vraćanje u pređašnje stanje nije dozvoljena žalba, osim ako je usvojen neblagovremen ili nedozvoljen predlog (član 116.).
Porodičnim zakonom („Službeni glasnik RS, broj 18/05) propisano je: da je postupak u vezi sa porodičnim odnosima hitan ako se odnosi na dete ili roditelja koji vrši roditeljsko pravo, da se u postupku u vezi sa porodičnim odnosima tužba se ne dostavlja tuženom na odgovor, da će postupak iz stava 1. ovog člana sud, po pravilu, sprovesti na najviše dva ročišta, da se prvo ročište zakazuje tako da se održi u roku od 15 dana od dana kada su tužba ili predlog primljeni u sudu, da je drugostepeni sud dužan je da donese odluku u roku od 30 dana od dana kada mu je dostavljena žalba (član 204.); da u postupku u vezi sa porodičnim odnosima sud može utvrđivati činjenice i kada one nisu među strankama sporne, a može i samostalno istraživati činjenice koje nijedna stranka nije iznela (član 205.); da je revizija uvek dozvoljena u postupcima u vezi sa porodičnim odnosima, osim ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 208.); da se u sporu o materinstvu i očinstvu ne može izreći presuda zbog propuštanja niti presuda na osnovu priznanja ili odricanja, da u sporu o materinstvu i očinstvu stranke ne mogu da zaključe sudsko poravnanje (član 258.); da će se sudski, odnosno upravni postupak koji je pokrenut po odredbama Zakona o braku i porodičnim odnosima ("Službeni glasnik SRS", br. 22/80 i 11/88 i "Službeni glasnik RS", br. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 i 29/01) nastaviti prema odredbama ovog zakona, osim ako je do dana početka primene ovog zakona doneta prvostepena odluka (član 357. stav 2.).
Odredbama Zakona o braku i porodičnim odnosima ("Službeni glasnik SRS", br. 22/80, 11/88 i "Službeni glasnik RS", br. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95, 29/2001), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe i donošenja presude zbog propuštanja, bilo je propisano: da je sud dužan da hitno rešava sporove o izdržavanju (član 310b); da u sporovima iz porodičnih odnosa između roditelja i maloletne dece i u sporovima radi utvrđivanja ili osporavanja očinstva, i kad su deca punoletna, sud može da utvrđuje i činjenice koje među strankama nisu sporne; da se u tim sporovima ne može izreći presuda zbog izostanka ni presuda na osnovu priznanja, niti se može zaključiti sudsko poravnanje (člana 374. st. 1. i 2.).
6. Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 23. novembra 2004. godine podnošenjem tužbe podnosioca ustavne žalbe radi utvrđenja očinstva i da taj postupak još nije okončan.
Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja počinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se taj postupak trajno okončava, Ustavni sud je stanovišta da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka, počev od 23. novembra 2004. godine, kada je tužba podneta nadležnom sudu, do momenta podnošenja ustavne žalbe 29. januara 2009. godine.
Kada je reč o dužini trajanja postupka koji se osporava ustavnom žalbom, Ustavni sud je utvrdio da je on u navedenom periodu trajao četiri godine i dva meseca, kao i da još nije okončan. Navedeno trajanje postupka bi samo po sebi moglo da ukaže da postupak, ratione materiae, nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja i po stanovištu Evropskog suda za ljudska prava zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja stranaka u toku postupka, značaja prava o kome je odlučivano za podnosioca ustavne žalbe i ponašanja sudova koji su vodili postupak, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.
U tom smislu, Sud je ocenio da se u konkretnom slučaju radi o postupku koji ima izuzetan značaj za podnosioca ustavne žalbe, jer je u pitanju postupak radi utvrđivanja očinstva. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava u takvim slučajevima se od sudske vlasti zahteva posebna revnost (videti presude: Mikulić protiv Hrvatske od 7. februara 2002. godine i Jevremović protiv Srbije od 17. jula 2007. godine).
U pogledu ponašanja podnosioca ustavne žalbe, odnosno majke, kao njegovog zakonskog zastupnika, Ustavni sud je ocenio da oni nisu doprineli dužini trajanja sudskog postupka, pošto su se uredno odazivali na sve pozive suda i nisu preduzimali pravne radnje kojima bi se odugovlačio parnični postupak. Naprotiv, zakonska zastupnica maloletnog tužioca je preduzimala sve kako bi se postupak što brže okončao, pozivajući sud da zakaže što pre ročište, odustajala od podnetih pravnih sredstava kada bi to doprinosilo ubrzanju postupka, tražila od suda da pozive tuženom dostavlja na kancelariju, a ne na stan, s obzirom da je tuženi izbegavao prijem pismena.
Ispitujući složenost sudskog spora i ponašanje sudova koji vode postupak, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju u pitanju spor relativno složenog činjeničnog i pravnog osnova. Naime, sud je trebalo da sprovede dokaze saslušanjem stranaka i veštačenjem na okolnost da li je tuženi prirodni otac maloletnog tužioca. Ali, proces ove vrste se usložnjava samo u slučaju da stranka zloupotrebljava svoj položaj i ne odaziva se na pozive suda. Međutim, po oceni Ustavnog suda, s obzirom da je postupak u predmetnoj pravnoj stvari hitan, to su nadležni sudovi mogli, ukoliko primete da stranka u postupku zloupotrebljava svoj položaj, da sa raspoloživim dokazima donesu odluku u što kraćem roku, kako ih i zakon obavezuje, bilo da usvoje ili odbiju tužbeni zahtev, kako je na kraju i postupio prvostepeni sud, ali tek pošto je prethodno bezuspešno zakazao šest puta veštačenje na istu okolnost, na koje tuženi, očigledno, nije hteo da se odazove. Dalje, sud je doneo presudu zbog propuštanja iako to, shodno odredbama zakona nije mogao, što je produžilo trajanje postupka, s obzirom da je tuženi nakon takve odluke podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje - žalbu. Ustavni sud je ocenio da nije dopustivo i da nema opravdanja da se u sporovima za utvrđivanje očinstva ročišta zakazuju u razmacima od godinu dana. U tom vremenskom intervalu opštinski sud jeste preduzimao neke radnje, kao što su donošenje rešenja o izvođenju dokaza veštačenjem jednom metodom, pa zatim, na prigovor stranke, drugom metodom. Međutim ta postupanja suda nisu bila delotvorna. Ustavni sud naglašava da je obaveza sudova da, shodno načelu efikasnosti, obezbede da se svi učesnici u postupku ponašaju tako kako bi se izbeglo nepotrebno odugovlačenje. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je navedenom trajanju postupka, pre svega, doprinelo postupanje Trećeg opštinskog suda u Beogradu.
Iz navedenih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.
7. Odlučujući o povredi načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl. 21, 32. i 36. Ustava, u navedenom postupku koji se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu, kao i u odnosu na rešenje Okružnog suda u Beogradu Gž. 9202/08 od 10. septembra 2008. godine, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 170. Ustava i člana 82. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je ustavna žalba u ovom delu nedopuštena, s obzirom na to da predmetni postupak još nije okončan, odnosno da se osporenim rešenjem ne okončava postupak, pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio.
8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku i odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu, dok je u preostalom delu ustavnu žalbu odbacio, jer u tom delu nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.
9. Na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku utvrđivanja očinstva

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti