Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja drugostepenog postupka od preko tri godine. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 300 evra. Deo žalbe kojim se osporava meritorna odluka odbačen je kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupk u po ustavnoj žalbi R. I. iz Lipnice , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održan oj 30. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. I. i utvrđuje da je u drugostepenom postupku koji je vođen pred Apelacionim sudom u Beogradu po žalbi protiv presude Osnovnog suda u Loznici P. 652/10 od 24. februara 2010. godine, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. I. iz Lipnice podneo je Ustavnom sudu, 3. januara 2014. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Loznici P. 652/10. U podnesku od 10. februara 2014. godine podnosilac je dopunio ustavnu žalbu tako što je osporio presudu Osnovnog suda u Loznici P. 652/10 od 24. februara 2010. godine u odbijajućem delu stava drugog izreke i rešenje Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5206/12 od 22. maja 2013. godine, zbog povrede načela iz čl. 18, 20. i 21. Ustava, kao i prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da je drugostepeni postupak po žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude predugo trajao, skoro četiri godine, da drugostepeni sud nije mogao rešenjem da preinači prvostepenu presudu, te da je odluka drugostepenog suda nepravilna i nezakonita, jer je doneta uz pogrešnu primenu procesnog prava, odnosno na osnovu pogrešnog pravnog stava da utvrđenje zastarelosti potraživanja ne može biti predmet deklaratorne tužbe, a kao dokaz nejednakog postupanja dostavio je prvostepenu presudu Osnovnog suda u Loznici P. 47/10 od 11. februara 2011. godine. Predložio je da Ustavni sud usvoji žalbu, utvrdi povredu navedenih načela i prava, pravo na naknadu nematerijalne štete i materijalne štete u visini parničnih troškova, kao i da mu nadoknadi troškove za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Loznici P. 652/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Loznici P. 1084/08) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac R. I. iz Lipnice, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 14. jula 2008. godine Opštinskom sudu u Loznici tužbu protiv tuženog - Privrednog društva "E." d.o.o. Kraljevo, ogranak E. Šabac, E. Loznica iz Loznice, radi utvrđenja i činidbe. Podnetom tužbom je traženo da sud utvrdi da je zastarelo potraživanje tuženog prema tužiocu za električnu energiju iz računa broj 93 za period od 1. do 30. juna 2008. godine, kao i da se obaveže tuženi da domaćinstvo tužioca priključi na elektro mrežu.

Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 1084/08. Do donošenja presude zakazano je osam ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva ročišta nisu održana zato što veštačenje nije obavljeno u ostavljenom roku. U sprovedenom dokaznom postupku izvršen je uvid u dostavljenu pismenu dokumentaciju i sprovedeno je finansijsko veštačenje.

Presudom Opštinskog suda u Loznici P. 1084/08 od 9. aprila 2009. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Rešenjem Okružnog suda u Šapcu Gž. 958/09 od 3. novembra 2009. godine, ukinuta je presuda Opštinskog suda u Loznici P. 1084/08 od 9. aprila 2009. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Ponovni postupak je, nakon 1. januara 2010. godine i reforme u pravosuđu, nastavljen pred Osnovnim sudom u Loznici, a predmet je dobio broj P. 652/10. Sud je održao jedno ročište, na kojem je saslušao predloženog svedoka i posle zaključene rasprave doneo presudu.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Loznici P. 652/10 od 24. februara 2010. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu naknadi parnične troškove.

Tuženi je izjavio žalbu protiv prvostepene presude, a tužilac u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 12049/10 od 3. maja 2012. godine vratio nerazmotren predmet Osnovnom sudu u Loznici P. 652/10, radi dopune postupka.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5206/12 od 22. maja 2013. godine preinačena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Loznici P.652/10 od 24. februara 2010. godine, u de lu stava prvog njene izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da domaćinstvo tužioca priključi na elektro mrežu i nastavi sa snabdevanjem električnom energijom, dok je u preostalom delu stava prvog izreke presuda Osnovnog suda u Loznici P. 652/10 od 24. februara 2010. godine ukinuta i tužba tužioca odbačena kao nedozvoljena, preinačeno je rešenje Osnovnog suda u Loznici P. 652/10 od 24. februara 2010. godine, sadržano u del u stava drugog izreke, tako što je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca da se obaveže tuženi da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 75.730,00 dinara, a isto rešenje potvrđeno u preostalom delu kojim je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca za isplatu troškova parničnog postupka preko iznosa od 75.730,00 dinara pa do traženog iznosa od 208.850,00 dinara.

U obrazloženju drugostepenog rešenja, između ostalog, navedeno je: da je presudom Osnovnog suda u Loznici P. 652/10 od 24. februara 2010. godine, stavom prvim njene izreke, utvrđeno da je zastarelo potraživanje tuženog prema tužiocu iz računa broj 93 za period od 1. juna 2008. godine do 30. juna 2008. godine koje se odnosi na brojilo broj 3 116210, evidencioni broj 97, 80-08-023943, čitački krug 120/0026 Lipnica - Centar 14 u iznosu od 1.820.267,00 dinara, što je tuženi dužan priznati, pa je obavezan tuženi da za napred navedeni iznos svoje potraživanje po napred navedenom računu stornira u svojim poslovnim knjigama i prestane da za te iznose u svojim obračunima zadužuje domaćinstvo tužioca i obavezan tuženi da domaćinstvo tužioca priključi na elektro mrežu i nastavi da snabdeva električnom energijom, uz zaduživanje samo za nezastareli i znos duga i novu potrošnju nastalu posle 30. juna 2008. godine odnosno priključenja kuće tužioca na električnu mrežu. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 75.730,00 dinara, dok je u preostalom delu preko dosuđenog, a do traženog iznosa od 208.850,00 dinara, zahtev tužioca odbijen kao neosnovan.

Prema obrazloženju pobijane prvostepene odluke, među parničnim strankama nije sporno da ukupno zaduženje tužioca za u trošenu električnu energiju (na brojilu broj 3 1162120, evidencioni br.97, 80-08-023943, čitački krug 120/0026) po računu tuženog br. 93 iznosi 1 ,865.854,00_ dinara. Kako je tužba podneta 14. jula 2008. godine, a potraživanje naknade za isporučenu električnu energiju za potrebe domaćinstva zas tareva za jednu godinu u smislu člana 378. stav 1. tačka 1. Zakona o obligacionim odnosima to je po nalaženju prvostepenog suda potraživanje tuženog za period od 1. juna 2008. do 30. juna 2008. godine zastarelo, zbog čega je obavezao tuženog da za napred navedeni iznos svoje potraživanje po tom računu stornira u svojim poslovnim knjigama uz zaduživanje tužioca samo za iznos duga odnosno potrošnju struje posle 30. juna 2008 godine i uz obavezu tuženog da domaćinstvo tužioca priključi na elektro mrežu i nastavi da snabdeva električnom energijom.

Drugostepeni sud je pošao od navedenog, kao i od odredaba člana 188. Zakona o parničnom postupku, kojima je, u stavu 1. propisano da tužilac može u tužbi tražiti da sud samo utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog prava ili pravnog odnosa, ili istinitost, odnosno neistinitost neke isprave, a u stavu 2. da se ovakva tužba može podići kada je to posebnim propisima predviđeno, kada tužilac ima pravni interes da sud utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog spornog prava ili pravnog odnosa, pre dospelosti zahteva za činidbu iz istog odnosa ili istinitost odnosno neistinitost neke isprave, ili kada tužilac ima neki drugi pravni interes. Po nalaženju drugostepenog suda, z astarelost kao institut koji vodi prestanku obligacije zasniva se na proteku vremena, koji predstavlja činjenicu, a ne pravni odnos, pa se tužbom za utvrđenje ne može tražiti da se utvrdi da je nastupila takva pravna činjenica u pravnom odnosu između stranaka (u konkretnom slučaju ugovor o isporučivanju električne energije) jer su pravne činjenice element pravnog odnosa ili određenog prava, a tužilac (koji je u konkretnom slučaju dužnik) se od neosnovanog zahteva može braniti isticanjem samo materijalnopravnih prigovora, a ne može podneti tužbu za utvrđenje nep ostojanja duga (potpuno ili delimično) usled zastarelosti potraživanja. Obračun isporučioca za utrošenu električnu energiju ne može uticati na nastanak promene ili prestanak prava potrošača i korisnika usluga, te spor o tačnosti obračuna ne može predstavljati imovinski spor iz člana 1. Zakon o parničnom postupku da bi tužba bila dozvoljena. Stoga, kako je u konkretnom slučaju tužilac podneo tuž bu za utvrđenje da je potraživanje tuženog za tačno određeni period po ispostavljenom računu zastarelo, odnosno za utvrđenje nepostojanja duga usled zastarelosti potraživanja, to je, prema nal aženju Alelacionog suda, u smislu odredbe člana 188. Zakona o parničnom postup ku, tužba u navedenom delu nedozvoljena. Iz navedenih razloga Apelacioni sud u Beogradu je primenom odredbe člana 373. stav 1. tačka 4) Zakona o parničnom postupku u tom delu prvostepenu presudu ukinuo i tužbu tužioca odbacio kao nedozvoljenu.

Takođe, po oceni Apel acionog suda, prvostepeni sud je izveo pogrešan zaključak da je tuženi u obavezi da domaćinstvo tužioca priključi na električnu mrežu i nastavi sa snadbevanjem električnom energijom. Naime, prema odredbi člana 147. Z akona o energetici, snabdevač je ovlašćen da kupcu obustavi isporuku električne energije zbog neizvršenih obaveza iz ugovora o prodaji, s tim što obustavom isporuke ne prestaje ugovor o prodaji. Kupac kao strana u ugovoru ima pravo da pred nadležnim sudom tužbom pokrene parnicu sa zahtevom sa izvršenje ugovora - nastavak isporuke električne energije, kao imovinskim zahtevom iz određenog građansko-pravnog odnosa, s tim da se o opravdanosti obustave isporuke električne energije, odnosno ponovnom priključenju, odlučuje primenom pravila o istovremenom ispunjenju obaveza ugovornih strana propisanom odredbom člana 122. Zakona o obligacionim odnosima. U konkretnom slučaju, među strankama je nesporno da tužilac na ime neplaćene električne energije tuženom duguje iznos od 1.865.854,00 dinara , koji čini dug od 1.820.267,00 dinara koji je prema nalazu veštaka zastareo i preostali dug od 45.587,00 dinara. Pošto je u konkretnom slučaju do obustave isporuke električne energije došlo na osnovu ovlašćenja snabdevača iz Zakona o energetici i ugovora o isporuci elekrične energije, jer tužilac nije platio ni nezastareli dug za utrošenu električnu energiju u iznosu od 45.587,00 dinara, što je među parničnim strankama nesporno, to je uspostavljanje ranijeg stanja, odnosno priključenje tužioca na električnu mrežu moguće samo pod uslovom da, saglasno odre dbi člana 122. Zakona o obligacio nim odnosima, tužilac, kao potrošač, istovremeno izvrši svoju obavezu plaćanja dugovanog iznosa. Iz navedenih razloga, Apelacioni sud je primenom odredbe člana 380. stav 4. Zakona o parničnom postupku u tom delu prvostepenu presudu preinačio. Troškovi postupka nisu dosuđeni tuženom iako je uspeo u parnici jer nije podneo zahtev za njihovu naknadu.

Pismeni otpravak drugostepenog rešenja je 14. januara 2014. godine dostavljen punomoćniku tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe, sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava je zajemčena jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.), kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, 125/04 i 111/09) je bilo propisano: da tužilac može u tužbi tražiti da sud samo utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog prava ili pravnog odnosa ili istinitost, odnosno neistinost neke isprave i da se ovakva tužba može podići kada je to posebnim propisima predviđeno, kad tužilac ima pravni interes da sud utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog spornog prava ili pravnog odnosa, pre dospelosti zahteva za činidbu iz istog odnosa ili istinitost, odnosno neistinitost neke isprave, ili kad tužilac ima neki dr ugi pravni interes (član 188.); da sud može u sednici veća ili na osnovu održane rasprave ukinuti prvostepenu presudu i odbaciti tužbu (član 373. stav 1. tačka 4)); da će sud presudom preinačiti prvostepenu presudu ako smatra da je činjenično stanje u prvostepenom postupku pravilno utvrđeno, ali da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo (član 380. stav 1. tačka 4)).

Važećim Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 49/13 - Odluka US) je propisano da tužilac može u tužbi da traži da sud samo utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog prava ili pravnog odnosa, povredu prava ličnosti ili istinitost, odnosno neistinitost neke isprave, da tužba za utvrđenje može da se podnese ako tužilac ima pravni interes da sud utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog spornog prava ili pravnog odnosa, pre dospelosti zahteva za činidbu iz istog odnosa ili istinitost odnosno neistinitost neke isprave, ili ako tužilac ima neki drugi pravni interes, kao i da tužba za utvrđenje može da se podnese radi utvrđivanja postojanja, odnosno nepostojanja činjenice, ako je to predviđeno zakonom ili drugim propisom (član 194. st. 1, 2. i 3.).

Zakonom o uređenju sudova (Službeni glasnik RS", br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11 i 101/11) je propisano da Vrhovni kasacioni sud, pored ostalog, utvrđuje načelne pravne stavove radi jedinstvene sudske primene prava.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da podnosilac ustavne žalbe prvenstveno ukazuje na povredu navedenog ustavnog prava u postupku odlučivanja o žalbi izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Loznicu P. 652/10 od 24. februara 2010. godine. Polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 14. jula 2008. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Loznici, i da je okončan donošenjem rešenja Apelacionog suda u Beograd u Gž. 5206/12 od 2 2. maja 2013. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao preko četiri i po godin e. Navedeno trajanje parničnog postupka , samo po sebi, moglo bi da ukazuje da je postupak okončan u okviru razumnog roka.

Međutim, Ustavni sud je utvrdio da je postupak odlučivanja o žalbi protiv presude Osnovnog suda u Loznici P. 652/10 od 24. februara 2010. godine trajao tri godine i tri meseca. Odovornost za ovako dugo trajanje drugostepenog postupka prvenstveno snosi Apelacioni sud u Beogradu, koji duže od dve godine nije odlučio o žalbi, već je, po rešenju Gž. 10717/05 od 29. decembra 2012. godine, nerazmotrene spise predmeta vratio prvostepenom sudu radi dopune postupka, da bi o žalbi odlučio osporenim rešenjem Gž. 5206/12 od 22. maja 2013. godine.

Ustavni sud nalazi da se ovako dug period neaktivnosti suda u postupku po žalbi ne može opravdati, s obzirom na to da se radi o predmetu u kome nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja, te da podnosilac nije mogao da utiče na njegovo trajanje. Pri tome je podnosilac 14. januara 2013. godine podneo urgenciju drugostepenom sudu radi ubrzanja postupka po žalbi. Ustavni sud je prilikom odlučivanja imao u vidu pravno stanovište Evropskog suda za ljudska prava zauzeto u sličnim situacijama (videti presudu u predmetu Jelavić-Mitrović protiv Hrvatske, od 13. januara 2005. godine, stav 28, i presudu u predmetu Markoski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, od 2. novembra 2006. godine, stav 38.).

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, dovodi do zaključka da u konkretnom slučaju parnica nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica neefikasnog i nedelotvornog postupanja drugostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Apelacionim sudom u Beogradu po žalbi protiv presude Osnovnog suda u Loznici P. 652/10 od 24. februara 2010. godine.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US, 40/15 i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostav ljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno dužinu trajanja osporenog drugostepenog postupka i postupanje nadležnog suda. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju podnosiocu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedel otvornim postupanjem drugostepenog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a koji je opredeljen u visini troškova postupka koje je podnosilac imao tokom sprovedenog postupka, Ustavni sud, ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede navedenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete, ukoliko je takav zahtev postavljen, a koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kome se podnosilac nalazio u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete u visini troškova parničnog postupka, nije spojiv za svrhom naknade štete koja se priznaje oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Razmatrajući navode ustavne žalbe u odnosu na osporeno rešenje Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5206/12 od 22. maja 2013. godine, Ustavni sud ocenjuje da se podnosilac, nezadovoljan ishodom vođenog parničnog postupka, u suštini žali na povredu prava na pravično suđenje zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili merodavno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu Pronina protiv Rusije, broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioce ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Razmatrajući u tom pravcu navode ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Beogradu, u osporenom rešenju Gž. 5206/13 od 22. maja 2013. godine, dao detaljne, jasne i logične zaključke zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, na osnovu kojih je presudu Osnovnog suda u Loznici P. 652/10 od 24. februara 2010. godine ukinuo i tužbu odbacio kao nedozvoljenu u delu kojim je utvrđeno da je zastarelo predmetno potraživanje tuženog prema tužiocu za utrošenu električnu energiju, dok je u preostalom delu prvostepenu presudu preinačio, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da domaćinstvo tužioca priključi na elektro mrežu i nastavi sa snabdevanjem električnom energijom. Naime, drugostepeni sud je u obrazloženju svoje odluke dao pravno argumentovane razloge na osnovu kojih je tužba odbačena u jednom delu kao nedozvoljena, a u jednom delu prvostepena presuda preinačena, pa je tužbeni zahtev u tom delu odbijen kao neosnovan.

Ustavni sud je prilikom ovakve ocene imao u vidu i pravni stav Vrhovnog suda Srbije objavljen u „Biltenu sudske prakse Vrhovnog suda Srbije“ broj 3/07, da se u sporovima radi izvršenja obaveze iz ugovora o isporuci električne energije, pored odredbi Zakona o energetici, supsidij erno primenjuju i odredbe Zakona o obligacionim odnosima, pa je izuzetno dozvoljena tužba za utvrđenje postojanja ili nepostojanja određenog prava iz ugovora o isporuci električne energije, pod uslovom da za to postoji pravni interes tužioca i da se zaštita prava na isporuku električne energije ne može ostvariti drugom vrstom tužbe, kao i pravni stav Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda utvrđen na sednici 21. maja 2012. godine, iz kojeg proizlazi da nije dozvoljena tužba za utvrđenje kojom potrošač (kupac), u sporu protiv isporučioca (prodavca) električne energije, zahteva da se utvrdi da isporučilac nema pravo da od potrošača naplati određeni novčani iznos po ispostavljenom računu za tačno određeni period zbog zastarelosti potraživanja i da nema pravo da tužiocu kao registrovanom potrošaču obustavi isporuku električne energije. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je isto pravno stanovište zauzeo i u rešenjima donetim po ustavnim žalbama Už-1428/2013 i Už-6772/2013.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već da se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud oceni zakonitost osporenog akta.

U pogledu navoda ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje nadležnih sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud je utvrdio da jedna dostavljena presuda ne može biti dokaz o različitom postupanju nadležnih sudova u istoj pravnoj situaciji, budući da podnosilac nije pružio dokaz e da je dostavljena prvostepena presuda bila predmet razmatranja i ocene pred sudom više sudske instance, kao što je to slučaj sa osporenim drugostepenim rešenjem, a što je osnovni preduslov za isticanje povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

U odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim pravom jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod drugostepenog postupka za lice koje je izjavilo pravno sredstvo, ako za to nije bilo osnova. U konkretnom slučaju, nesporno je da je podnosilac ustavne žalbe imao i iskoristio pravo na preispitivanje zakonitosti prvostepene presude .

Kako je podnosilac povredu osnovnih načela neposredne primene zajemčenih prava, ograničenja ljudskih i manjinskih prava i zabrane diskriminacije, zajemčenih odredbama čl. 18, 20. i 21. Ustava, obrazložio na isti način na koji je to učinio i za povredu prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštutu prava i na pravno sredstvo, Ustavni sud nije posebno razmatrao ove navode podnosioca.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporeno drugostepeno rešenje, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U pogledu zahtev a podnosi oca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u, smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu , nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi , Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo , pored drugih, u Odluci Už–633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na : www.ustavni.sud.rs).

9. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti