Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u sporu o uplati doprinosa

Kratak pregled

Odbačena je ustavna žalba izjavljena protiv rešenja redovnih sudova. Deo žalbe koji osporava odluku Vrhovnog kasacionog suda je odbačen jer ne sadrži ustavnopravne razloge, dok je deo protiv nižestepenih odluka odbačen kao neblagovremen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. T. iz N, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. novembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Z. T. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 9116/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Nišu P. 1677/05), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. T. iz N. je 29. februara 2012. godine, preko punomoćnika D. S, advokata iz N, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 9116/10 od 5. septembra 2011. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž. 127/12 od 2. februara 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom Nišu u predmetu P. 9116/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Nišu P. 1677/05). Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudakih prava i osnovnih sloboda.

Podnositeljka ustavne žalbe je nave la da je osporeni parnični postupak, čiji je tok iznela detaljno u ustavnoj žalbi, započet podnošenjenjem tužbe 2005. godine pred Opštinskim sudom u Nišu, a da je do pravosnažnog okončanja spora radi utvrđenja prava svojine na osnovu sticanja u porodičnoj zajednici proteklo sedam godina, te joj je ovakvim postupanjem sudova povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Osporenim presudama odbijen je njen tužbeni zahtev za utvrđivanje prava svojine sa udelom 1/2 na nepokretnosti na spratu stambene zgrade u Nišu, stečene u braku i porodičnoj zajednici sa bivšom svekrvom, što je, po mišljenju podnositeljke, u koliziji sa dokazima i stvarnim činjenicama da je konstantno bila u radnom odnosu, "pa se može postaviti pitanje da li je ona, uopšte, nešto privredila u braku". Smatra da su sudovi pogrešno primenili materijalno pravo iz čl. 171. i 177. Porodičnog zakona, jer je izvedenim dokazima nesporno utvrđeno da je imovinu stekla u braku sa bivšim suprugom, te bi pravilnom primenom zakona imala pravo na utvrđivanje suvlasničkog udela i u zajedničkoj nepokretnoj imovini. Podnositeljka predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava , poništi osporenu presudu Apelacionog suda, da joj utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te traži troškove za sastav ustavne žalbe.

Podnositeljka ustavne žalbe se istovremeno pozvala i na povredu člana 6 . Evropske konvencije, ali s obzirom na to da se odredba člana 32. stav 1. Ustava suštinski ne razlikuje od navedene odredbe Konvencije, Ustavni sud je eventualnu povredu ovog prava cenio u odnosu na odredbu Ustava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Nišu P. 9116/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Nišu P. 1677/05), Ustavni sud je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 24. februara 200 5. godine podnela Opštinskom sudu u Nišu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu radi utvrđenja prava svojine na osnovu sticanja u porodičnoj zajednici, i to na nepokretnosti, kao i na pokretnim stvarima, a protiv bivšeg supruga i njegove majke, kao tuženih. Tužba je zavedena pod brojem P. 1677/05.

Do donošenja prve prvostepene presude P. 7888/07 od 25. februara 2008. godine, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, bilo je zakazano 12 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano 11. Na održanim ročištima su saslušani tužilja i tuženi u svojstvu parnične stranke i 12 svedoka, a jedno ročište nije održano zbog nestanka električne energije u sudu. U ovom delu postupka, jedno ročište je odloženo na predlog stranaka radi mirnog rešenja spora, ali je naredno zakazano već sledećeg meseca. Međutim, postupak je bio i u prekidu po predlogu tužilje, koja je boravila u inostranstvu, sa kojim se saglasila i suprotna strana, od 1. februara 2007. do 15. januara 2008. godine, kada je zakazano ročište u nastavku postupka po predlogu punomoćnika tužilje od 30. oktobra 2007. godine. Predmet je tada dobio novi broj P. 7888/07. Nakon još dva održana ročišta, doneta je prva prvostepena presuda, protiv koje su žalbe izjavile obe parnične strane.

Rešenjem Okružnog suda u Nišu Gž. 1997/08 od 30. juna 2008. godine potvrđena je prvostepena presuda u delu odluke kojim je usvojen tužbeni zahtev tužilje za utvrđivanje prava svojine sa udelom od 1/2 na imovini stečenoj u braku - pokretnim stvarima, dok je u preostalom delu presuda ukinuta i vraćena na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, nakon četiri održana ročišta, ponovo je na predlog punomoćnika tužilje od 5. februara 2009. godine određen prekid postupka, a njegov nastavak punomoćnik je tražio 20. aprila 2010. godine. Po izvršenoj reorganizaciji pravosuđa, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Nišu pod brojem P. 9116/10. Do donošenja druge prvostepene presude, dva ročišta su odložena da bi punomoćnik tužilje dostavio podatak kada će ona biti u zemlji, sa jednog ročišta su izostale obe stranke, a zatim je nakon još dva održana ročišta zaključena glavna rasprava 5. septembra 2011. godine. Na održanim ročištima saslušane su parnične stranke i još dva svedoka.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Nišu P. 9116/10 od 5. septembra 2011. godine odbijen je kao neosnovan preciziran tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se prema tuženima utvrdi njeno pravo svojine na idealnoj 1/2 sprata stambene zgrade, ozidanog potkrovlja i garaže sa pomoćnom prostorijom u ul. J. o. broj 6 u N, te da se obavežu tuženi da joj priznaju ovo pravo i izdaju potrebnu ispravu za uknjižbu, te obavezana tužilja da tuženima naknadi troškove postupka. Prema pravnoj pouci iz osporene presude tužilja je 10. oktobra 2011. godine izjavila žalbu Višem sudu u Nišu, koji se rešenjem Gž. 3446/11 od 2. decembra 2011. godine oglasio stvarno nenadležnim i odredio da se spisi predmeta dostave Apelacionom sudu u Nišu, kao stvarno nadležnom.

Osporenom presudom Apelacionog sud a u Nišu Gž. 127/12 od 2. februara 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalb a tuž ilje i potvrđena prvostepena presuda Osnovnog suda u Nišu P. 9116/10 od 5. septembra 20 11. godine u prvom stavu izreke, dok je u drugom stavu izreke osporene presude preinačena prvostepena odluka o troškovima i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je na osnovu potpuno i pravilno utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud pravilno zaključio da tužilja i prvotuženi - bivši suprug tužilje, nisu živeli u porodičnoj zajednici sa drugotuženom - majkom bivšeg supruga i njenim pok. suprugom u vreme gradnje predmetne nepokretnosti, niti je nepokretnost koja je predmet spora stečena zajedničkim radom i zajedničkim sredstvima, te se ne radi o zajedničkoj imovini stečenoj u smislu člana 195. Porodičnog zakona, odnosno člana 340. Zakona o braku i porodičnim odnosima. Nepokretnost je stečena isključivo u bračnoj zajednici tužene - majke bivšeg supruga i njenog supruga, pok. D, pa je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan. Tužilja ničim nije dokazala da je finansijski doprinela gradnji kuće i da su ona i njen bivši suprug činili porodično domaćinstvo sa njegovim roditeljima. Ova odluka dostavljena je punomoćniku tužilje 20. februara 2012. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", br. 125/04 i 111/09 ), koji je bio na snazi, kako u vreme pokretanja parničnog postupka, tako i njegovog okončanja, odredbama člana 10. je bilo propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.) i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.).

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredb e Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05 i 72/11), kojima je propisano da i movina koju su zajedno sa supružnicima, odnosno vanbračnim partnerima stekli radom članovi njihove porodice u toku trajanja zajednice života u porodičnoj zajednici predstavlja njihovu zajedničku imovinu (član 195. stav 1.); da će se sudski postupak koji je pokrenut po odredbama Zakona o braku i porodičnim odnosima ("Službeni glasnik SRS", br. 22/80 i 11/88 i "Službeni glasnik RS", br. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 i 29/01) nastaviti prema odredbama ovog zakona, osim ako je do dana početka primene ovog zakona doneta prvostepena odluka (član 357. stav 2.); da ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije", a primenjuje se od 1. jula 2005. godine, osim odredaba člana 203. st. 2. i 3. ovog zakona koje se primenjuju od 1. jula 2006. godine (član 363.). Odredbe člana 195. stav 1. Porodičnog zakona i člana 340. Zakona o braku i porodičnim odnosima na suštinski isti način regulišu pitanje sticanja imovine u porodičnoj zajednici.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje da se ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, jemče i njihova zaštita u postupku po ustavnoj žalbi obezbeđuje od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u ovom konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Saglasno navedenom, Ustavni sud je utvrdio da je postupak koji je predmet ove ustavne žalbe, od dana podnošenja tužbe do dana dostavljanja drugostepene odluke podnositeljki ustavne žalbe, čime je postupak okončan, trajao skoro sedam godina.

Navedeno trajanje postupka, samo po sebi, može upućivati na zaključak da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od niza drugih činilaca, a pre svega od: složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova u konkretnom slučaju, kao i značaja prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da je ovaj parnični postupak bio u određenoj meri činjenično i pravno složen, jer je trebalo raspraviti i utvrditi okolnosti koje se odnose na sticanje pokretne i nepokretne imovine između tužilje i njenog bivšeg supruga, odnosno njegovih roditelja.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je ona, kao tužilja, zajedno sa svojim punomoćnikom, prevashodno doprinela trajanju prvostepenog postupka van prihvaćenih standarda (preko pet godina). Naime, upravo na predlog tužilje bila su određena dva prekida postupka, koja su ukupno trajala preko dve godine, što sve govori u prilog izostanka proaktivnog odnosa tužilje u predmetnom sporu. Pored toga, punomoćnik tužilje je, istina, zajedno sa drugom stranom, izostao sa jednog ročišta, a dva ročišta su odložena jer punomoćnik tužilje nije pružio podatke o tome kada će tužilja biti u zemlji radi saslušanja u svojstvu parnične stranke, s tim da se u jednom navratu o ovome izjasnio, i pored naloga suda, tek nakon pet meseci. Takođe, jedno ročište je odloženo i radi pokušaja mirnog rešenja spora. Sud istovremeno konstatuje da je zbog vrste spora efikasno okončanje postupka bilo u interesu podnositeljke, mada njeno i ponašanje njenog punomoćnika ne govore u prilog tome.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u konkretnom slučaju, Ustavni sud, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, konstatuje da je prvostepeni sud ročišta za glavnu raspravu zakazivao redovno i u kratkim vremenskim razmacima, van perioda kada je postupak bio u prekidu po predlogu tužilje (iako to nije bio zakonski razlog za prekid postupka). Samo jedno ročište nije održano zbog nestanka električne energije u sudu, što se ne može pripisati u odgovornost suda, a razlozi za periode neaktivnosti suda bili su u boravku tužilje van zemlje, odnosno nedostavljanju podataka kada će tužilja biti u zemlji radi izvođenja dokaza njenim saslušanjem u svojstvu parnične stranke. Konačno, o jednom delu tužbenog zahteva podnositeljke je pravnosnažno rešeno nakon tri godine i četiri meseca od podnošenja tužbe, a kada je reč o trajanju postupaka po žalbi i postupanju drugostepenih sud ova, oni su okončani vrlo efikasno, čak i pored jednom date pogrešne pravne pouke.

Polazeći od prethodno detaljno izvršene analize svih činilaca koji su od značaja za ocenu razumne dužine trajanja postupka, Ustavni sud je našao da se, u konkretnom slučaju, ne mogu prihvatiti kao osnovani navodi podnosi teljke ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku . Stoga je Sud ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, kao u prvom delu izreke.

6. Odlučujući o delu ustavne žalbe koj i se odnosi na povredu prava na pravično suđenje, zajemčen og odredb om člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je, saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih prava, već nalazi da podnositeljka, u suštini nezadovoljna ishodom spora, ponavlja navode iz žalbe protiv prvostepene presude o pogrešnoj pravnoj oceni izvedenih dokaza. U vezi s tim, Ustavni sud smatra da je drugostepeni sud detaljno i jasno obrazložio argumente zašto nema mesta zahtevu tužilje za utvrđivanje prava svojine na nepokretnosti sticanjem u bračnoj, odnosno porodičnoj zajednici, s obzirom na to da je ova nepokretnost stečena isključivo u bračnoj zajednici svekra i svekrve podnositeljke, a podnositeljka sa bivšim suprugom nije činila porodično domaćinsto sa njegovim roditeljima. Po oceni Ustavnog suda, osporene presud e donet e su od strane zakonom ustanovljenih sud ova, u granicama njihove nadležnosti, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakons kim odredbama i zasnivaju se na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog procesnog i materijalnog prava, te se, bez obzira na značaj prava koje se eventualno gubi ili ostvaruje, ne može govoriti o nepravičnoj primeni propisa na štetu podnositeljke ustavne žalbe.

Imajući u vidu navedeno, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, kao u drugom delu izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema zakonskog osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranici Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs).

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u sporu o uplati doprinosa

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti