Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja o izvršenju

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je žalbu naslednika dužnika, navodeći da rešenje o nasleđivanju predstavlja dovoljan osnov za izvršenje. Sud je istakao da se ograničenje odgovornosti naslednika do visine nasleđene imovine primenjuje u fazi sprovođenja izvršenja, a ne prilikom njegovog određivanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Dragana Kolarić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás ), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. Z, N . Z, A . Z, N . G . i mal. F . Z, čiji je zakonski zastupnik majka N. G , svih iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. maja 2023. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba I . Z, N . Z, A . Z , N. G. i mal. F . Z . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gži. 172/18 od 12. aprila 2018. godine, koje je ispravljeno rešenjem tog suda Gži. 172/18 od 12. decembra 2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. Z, N . Z, A . Z, N . G . i mal. F . Z, čiji je zakonski zastupnik majka N. G, svi iz Beograda, podneli su Ustavnom sudu, 12. februara 2019. godine, preko punomoćnika M . Č , advokata iz Beograda , ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gži. 172/18 od 12. aprila 2018. godine, koje je ispravljeno rešenjem tog suda Gži. 172/18 od 12. decembra 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije. Podnosioci ustavne žalbe su se istovremeno pozvali i na povredu prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, čije postojanje povrede ili uskraćivanja Ustavni sud ceni u o dnosu na odgovarajuće odredbe čl. 32. i 58. Ustava.

Ustavnom žalbom osporava se rešenje Višeg suda u Beogradu Gži. 172/18 od 12. aprila 2018. godine, koje je ispravljeno rešenjem tog suda Gži. 172/18 od 12. decembra 2018. godine, kojim je usvojena žalba izvršnog poverioca, te je preinačeno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu Ipv.(Iv). 585/17/1 od 15. novembra 2017. godine, tako što je odbijen kao neosnovan prigovor izvršnih dužnika, ovde podnosilaca ustavne žalbe, koji je izjavljen protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu Iiv. 1011/17 od 27. juna 2017. godine, kojim je, na osnovu verodostojne isprave – menice , određeno izvršenje protiv podnosilaca ustavne žalbe kao izvršnih dužnika.

U ustavnoj žalbi je navedeno da obaveza iz verodostojne is prave-menice glasi na dužnika M. Z, da je izvršni poverilac uz predlog za izvršenje podneo pravnosnažno rešenje o nasleđivanju kojim su podnosioci oglašeni za naslednike iza ostavioca M. Z. i da je u predmetnom izvršnom postupku zaključeno da je , po osnovu pr avnosnažnog rešenja o nasleđivanju, obaveza iz menice koja glasi na navedenog meničnog dužnika prešla na podnosioce us tavne žalbe, kao naslednike M. Z; da je ovakvo pravno stanovište u suprotnosti sa odredbama člana 48. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, jer u skladu sa navedenim članom izvršnog zakona izvršni postupak može da se vodi prema licu koje u verodostojnoj ispravi nije označen kao dužnik, ukoliko izvršni poverilac dokaže da je obaveza izvršnog dužnika prešla na drugo lice, i to pravnosnažnom ili konačnom odlukom donetom u parničnom, prekršajnom ili upravnom postupku, a pravnosnažno rešenje o nasleđivanju kao odluka vanparničnog suda ne spada ni u jednu zakonsku kategoriju isprava kojim se dokazuje prelaz obaveze; da su podnosioci ustavne žalbe , kao izvršni dužnici, ukazivali na član 22 2. Zakona o nasleđivanju kojim je propisano da naslednik odgovora za ostaviočeve dugove do visine vrednosti nasleđene imovine, a obaveza iz menice iznosi 67.273.137,38 dinara; da izvršni poverilac nije podneo bilo kakav dokaz da je visina vrednost i nasleđene imovine jednaka ili da prelazi novčani iznos od 67.273.137,38 dinara; da su podnosioci ukazivali da je vrednost nasleđene imovine znatno niža od novčanog iznosa od 67.273.137,38 dinara; da je izvršni sud u osporenom rešenju zauzeo pravni stav da u fazi određivanja izvršenja nije od značaja kolika je visina vrednost i nasleđene imovine.

Podnosioci ustavne žalbe su predložili Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporeno drugostepeno rešenje.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu Iiv. 1011/17 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučiva nje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Na osnovu menice AA 7825188 od 3. aprila 2009. godine utvrđeno je da M . Z . duguje „A .“ a.d. Beograd novčani iznos od 67. 273.137,38 dinara.

Menični dužnik M. Z . preminuo je 25. marta 2012. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu doneo je pravnosnažno rešenje o nasleđivanju O. 5993/13 od 18. jula 2013. godine iza ostavioca M. Z, kojim je utvrđeno da zaostavštinu ostavioca čini: 1) putničko vozilo „L.“ 2) vanknjižnjno suvlasništvo sa 1/3 dela četvorosobnog stana površine 114,09 m2 u Beogradu; 3) vlasništvo 25.579 akcija „K.“ a.d. Beograd; 4) osnivačka prava u preduzeću za inženjering, izgradnju i investicije „M.“ d.o.o. Beograd (matični broj 20294337); 5) osnivačka prava u preduzeću za inženjering, izgradnju i investicije „M.“ d.o.o. Beograd (matični broj 20294329). Navedenim pravnosnažnim rešenjem o nasleđivanju je utvrđeno da se za naslednike iza ostavioca oglašavaju: 1) I . Z , i to na 1/5 dela utvrđene zaostavštine; 2) N . Z , i to na 1/5 dela utvrđen e zaostavštine 3) A. Z, i to na 1/5 dela utvrđene zaostavštine 4) N. G , i to na 1/5 dela utvrđene zaostavštine i 5) mal. F. Z , i to na 1/5 dela utvrđene zaostavštine.

Izvršni poverilac „A.“ a.d. Beograd podneo je predlog za izvršenje, na osnovu verodostojne isprave – navedene menice AA 7825188 od 3. aprila 2009. godine, Prvom osnovnom sudu u Beogradu protiv izvršnih dužnika, naslednika pok. M. Z . – I . Z, N . Z, A . Z, N . G . i mal. F . Z, ovde podnosilaca ustavne žalbe, radi namirenja novčanog potraživanja u iznosu od 67. 273.137,38 dinara, i to na pokretnim stvarima podnosilaca ustavne žalbe. Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem Iiv. 1011/17 od 7. juna 2017. godine odredio predloženo izvršenje. Svim podnosiocima ustavne žalbe rešenje o izvršenju je dostavljeno 20. jula 2017. godine.

Podnosioci ustavne žalbe I. Z, N . Z . i A . Z . podnele su 27 . jula 2017. godine prigovor Prvom osnovnom sudu u Beogradu protiv rešenja o izvršenju. N. G . i mal. F . Z . nisu podneli prigovor.

Podnosioci ustavne žalbe I. Z, N . Z, A . Z, N . G . i mal. F . Z . su 2. oktobra 2017. godine podneli podnesak pod nazivom „dopuna prigovora“.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem Ipv.(Iv). 585/17/1 od 15. novembra 2017. godine usvojio prigovor podnosilaca ustavne žalbe, pa je stavio van snage rešenje o izvršenju tog suda, ukinuo sve sprovedene izvršne radnje i odredio da će se postupak nastaviti kao povodom prigovora protiv platnog naloga.

Izvršni poverilac je podneo žalbu protiv navedenog rešenja u kojoj je, pored ostalog, ukazao da su podnosioci ustavne žalbe po osnovu nasleđenih akcija Kompanije „K.“ a.d. Beograd u unapred pripremljenom planu reorganizacije navedene kompanije stekli potraživanje svaki podnosilac ponaosob po 15.689.453,00 dinara, odnosno svi podnosioci ustavne žalbe zajedno ukupno 78.447.265,00 dinara, te da je vrednost nasleđene imovine veća od duga. Takav dokaz je priložen uz žalbu.

Viši sud u Beogradu je osporenim rešenjem Gži. 172/18 od 12. aprila 2018. godine, koje je ispravljeno rešenjem tog suda Gži. 172/18 od 12. decembra 2018. godine usvojio žalbu izvršnog poverioca, te je preinačio rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu Ipv.(Iv). 585/17/1 od 15. novembra 2017. godine, tako što je odbio kao neosnovan prigovor podnosilaca ustavne žalbe izjavljen protiv rešenja o izvršenju i ukinuo navedeno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu. U obrazloženju osporenog rešenja je navedeno da su u konkretnom slučaju ispunjeni sv i zakonski razlozi za određivanja izvršenja na osnovu verodostojne isprave – menice i da u fazi određivanja izvršenja nije od značaja koliko iznosi vrednost nasleđene imovine podnosilaca ustavne žalbe kao pravnih sledbenika na koje je prešla obaveza, da stoga nije potrebno voditi parnični postupak za utvrđivanje vrednosti visine zaostavštine u cilju preciziranja odgovornosti izvršnih dužnika kao naslednika za dugove ostavioca; da je odredbom člana 58. Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisano da ako namirenje nije moguće iz sredstava i predmeta izvršenja koji su određeni, javni izvršitelj može na predlog izvršnog poverioca zaključkom promeniti sredstva i predmet izvršenja ili odrediti da se izvršenje nastavi i drugim sredstvima i predmetima pored već određenog.

Pravnosnažnom presudom na osnovu priznanja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 34052/13 od 10. oktobra 2013. godine obavezani su tuženi Z. I, Z . N, Z . A, G . N . i mal. Z . F, svi iz Beograda , da tužiocu N.M. solidarno svako do visine svog naslednog dela isplate iznos od 39.000 evra. Radi naplate ovog novčanog potraživanja vođen je postupak izvršenja pred izvršiteljem M.D. u predmetu Ii. 389/14 u kome je, pored ostalog, zaključkom o ispražnjenju i predaji nepokretnosti od 22. oktobra 2014. godine, naloženo izvršnim dužnicima, ovde podnosiocima ustavne žalbe, da izvr šnom poveriocu N.M. odmah, a najkasnije do 10. novembra 2014. godine, predaju nepokretnost – jednosoban stan broj …, na 12. spratu, površine 38,22m2, Ulica P. br. … u Beogradu, koji je u njihovom vlasništvu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni list RS“, broj 106/15, 106/16-autentično tumačenje i 113/17 -autentično tumačenje) propisano je: da se izvršni postupak vodi i na predlog i u korist lica koje kao izvršni poverilac nije označeno u izvršnoj ili verodostojnoj ispravi, ako javnom ili po zakonu overenom ispravom dokaže da je potraživanje iz izvršne ili verodostojne isprave prešlo ili preneto na njega, a ako takav dokaz nije moguć - ako prelaz ili prenos potraživanja dokaže pravnosnažnom ili konačnom odlukom donetom u parničnom, prekršajnom ili upravnom postupku (član 48. stav 1.); da se odredba stava 1. ovog člana shodno primenjuju i kad se izvršni postupak vodi prema licu koje u izvršnoj ili verodostojnoj ispravi nije označeno kao dužnik (član 48. stav 3.); da javni izvršitelj može, na predlog izvršnog dužnika, zaključkom da promeni već određeno sredstvo i predmet izvršenja, ako su sredstvo i predmet izvršenja koje je izvršni dužnik predložio dovoljni da se izvršni poverilac namiri (član 58. stav 2.); da se u rešenju o izvršenju na osnovu verodostojne isprave obavezuje izvršni dužnik da u roku od osam dana od dana dostavljanja rešenja, a u meničnim i čekovnim sporovima u roku od pet dana, namiri novčano potraživanje izvršnog poverioca sa odmerenim troškovima postupka i da se istim rešenjem određuju i sredstvo i predmet izvršenja radi namirenja novčanog potraživanja izvršnog poverioca i troškova postupka (član 67.); da veće i drugostepeni sud ispituju rešenje u granicama razloga navedenih u prigovoru ili žalbi, a paze po službenoj dužnosti na primenu materijalnog prava, da li je sud nadležan za donošenje rešenja, na stvarnu i mesnu nadležnost prvostepenog suda, da li isprava na osnovu koje je doneto rešenje ima svojstvo verodostojne isprave i da li je izvršenje određeno na stvari koja je izvan pravnog prometa (član 87. stav 2.); da ako se rešenje pobija u celini, najpre se ispituje zakonitost i pravilnost dela rešenja u kome je izvršni dužnik obavezan da namiri novčano potraživanje (član 88. stav 2); da deo rešenja u kome je izvršni dužnik obavezan da namiri novčano potraživanje može da se pobija samo ako potraživanje iz verodostojne isprave nije nastalo ili nije dospelo, ako je u verodostojnu ispravu unet neistinit sadržaj, ako je obaveza iz verodostojne isprave ispunjena ili na drugi način prestala da postoji ili ako je potraživanje zastarelo (član 89. stav 1 ); da je izvršni dužnik dužan da u prigovoru navede razloge zbog kojih rešenje pobija i činjenice i priloži dokaze na kojima zasniva prigovor, inače se prigovor odbacuje kao nepotpun, bez prethodnog vraćanja na dopunu (član 89 . stav 2.) i da izvršni dužnik može da priloži isključivo pismene dokaze (član 89. stav 3.); da ako u celini usvoji prigovor, veće stavlja van snage deo rešenja kojim su određeni sredstvo i predmet izvršenja i ukida sprovedene radnje. Posle pravnosnažnosti rešenja o usvajanju prigovora u celini postupak se dalje nastavlja kao po prigovoru protiv platnog naloga, a ako sud za to nije stvarno ili mesno nadležan, spisi predmeta odmah se dostavljaju nadležnom sudu (član 105. stav 2).

Odredbama Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, br. 46/95, 101/03 i 6/15 ) propisano je: da zaostavština prelazi po sili zakona na ostaviočeve naslednike u trenutku njegove smrti (član 212. stav 1.); da naslednik odgovara za ostaviočeve dugove do visine vrednosti nasleđene imovine (član 222.) .

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instancioni ( viši) sud , u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog odnosno procesnog prava.

Tvrdnja podnosilaca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje zasniva se na tome da je članom 48. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine propisano da se izvršni postupak može voditi prema licu koje u verodostojnoj ispravi nije označen o kao dužnik, ukoliko izvršni poverilac dokaže da je obaveza izvršnog dužnika prešla na drugo lice , i to pravnosnažnom ili konačnom odlukom donetom u parničnom, prekršajnom ili upravnom postupku, a u konkretnom slučaju izvršni poverilac je uz predlog za izvršenje podneo pravnosnažno rešenje o nasleđivanju kao dokaz da je obaveza iz menice koja glasi na meničnog dužnika M. Z. prešla na podnosioce ustavne žalbe, kao naslednike, a da navedeno pravnosnažno rešenje o nasleđivanju kao odluka vanparničnog suda, ne spada u zakonom propisanu ispravu kojim se dokazuje prelaz/prenos obaveze na podnosioce ustavne žalbe.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud ocenjuje da član 48. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine propisuje prenos i prelaz konkretne obaveze iz izvršne ili verodostojne isprave sa prvobitnog dužnika na druga lica. Znači, u toj procesnoj situaciji radi se o singularnoj sukcesiji i zato su zakonom precizno propisane isprave kojima se dokazuje prenos i prelaz konkretne obaveze. Međutim, podnosioci ustavne žalbe su u konkretnom slučaju označeni kao izvršni dužnici zato što su zakonski naslednici prvobitnog dužnika obaveze M.Z. iz verodostojne isprave i oni su u trenutku smrti prvobitnog dužnika M.Z. nasledili sva njegova prava i obaveze podobne za nasleđivanje, uključujući i obavezu iz verodostojne isprave, pa su na taj način postali njegovi univerzalni sukcesori. Ustavni sud je ocenio da je to pravni osnov da oni budu označeni kao izvršni dužnici i da u slučaju nasleđivanja nije potrebna posebna isprava iz člana 48. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine kojom se dokazuje prelaz ili prenos obaveze, te, stoga, ne stoji tvrdnja o ustavnopravno neprihvatljivo m postupanju izvršnog suda u označavanju podno silaca ustavne žalbe kao izvršnih dužnika.

Zatim, tvrdnja podnosilaca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje zasniva se i na tome da su oni ukazivali na član 222. Zakona o nasleđivanju kojim je propisano da naslednik odgovora za ostaviočeve dugove do visine vrednosti nasleđene imovine, a obaveza iz menice iznosi 67.273.137,38 dinara, da izvršni poverilac nije podneo bilo kakav dokaz da je visina vrednosti nasleđene imovine jednaka ili da prelazi nasleđeni dug, da su podnosioci ukazivali da je vrednost nasleđene imovine znatno niža od novčanog iznosa od 67.273.137,38 dinara, ali da je izvršni sud u osporenom rešenju zauzeo pravni stav da u fazi određivanja izvršenja nije od značaja kolika je vrednost nasleđene imovine.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje da su podnosioci ustavne žalbe kao izvršni dužnici izjavili prigovor i protiv obavezujućeg dela rešenja o izvršenju, donetog na osnovu verodostojne isprave , pozivajući se na član 222. Zakona o nasleđivanju kojim je propisano da naslednik odgovora za ostaviočeve dugove do visine vrednosti nasleđene imovine. Odre dbom člana 89. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine je propisano da deo rešenja u kome je izvršni dužnik obavezan da namiri novčano potraživanje može da se pobija samo ako potraživanje iz verodostojne isprave nije nastalo ili nije dospelo, ako je u verodostojnu ispravu unet neistinit sadržaj, ako je obaveza iz verodostojne isprave ispunjena ili na drugi način prestala da postoji ili ako je potraživanje zastarelo . Znači, zakonski razlozi za izjavljivanje prigovora se odnose na novčano potraživanje radi čije naplate je postupak pokrenut . Odredba sadrži i odrednicu „samo“, što pokazuje da je izvršni sud vezan za napred navedene zakonske razloge za izjavljivanje prigovora. Ustavni sud, stoga, ocenjuje da pozivanje podnosilaca ustavne žalbe u prigovoru na član 222. Zakona o nasleđivanju nije u vezi sa novčanim potraživanjem iz verodostojne isprave, odnosno tom tvrdnjom podnosilaca nije se učinilo verovatnim da potraživanje iz verodostojne isprave nije nastalo ili da nije dospelo, da je u verodostojnu ispravu unet neistinit sadržaj, da je obaveza iz verodostojne isprave ispunjena ili na drugi način prestala da postoji ili da je potraživanje zastarelo. To dalje znači, da nije postojao zakonom propisani razlog da se postupak dalje nastavi kao po prigovoru protiv platnog naloga u parničnom postupku. Ustavni sud je stoga ocenio da je ustavnopravno prihvatljivo pravno stanovište izvršnog suda da se podnosioci ustavne žalbe obavežu na izmirenje novčane obaveze u onoj visini koja je o dređena u verodostojnoj ispravi, što predstavlja dug koji su oni nasledili iza ostavioca.

Pored navedenog, Ustavni sud ocenjuje da je odredbom člana 89. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine propisano da je izvršni dužnik dužan da u prigovoru navede razloge zbog kojih rešenje pobija i činjenice i priloži dokaze na kojima zasniva prigovor, ali podnosioci ustavne žalbe kao izvršni dužnici nisu priložili dokaze da je vrednost nasleđene imovine niža od nasleđenog duga (niti su takav dokaz dostavili uz ustavnu žalbu). S druge strane, suprotno činjeničnim tvrdnjama podnosilaca u ustavnoj žalbi, izvršni poverilac je u toku izvršnog postupka ukazao da su podnosioci ustavne žalbe po osnovu nasleđenih akcija Kompanije „K.“ a.d. Beograd u unapred pripremljenom planu reorganizacije navedene kompanije stekli potraživanje u ukupnom nov čanom iznosu od 78.447.265,00 dinara, te da je vrednost ove nasleđene imovine veća od duga (koji iznosi 67.273.137,38 dinara), i takav dokaz je priložen u postupku.

Ustavni sud dalje ukazuje da su podnosioci ustavne žalbe bili izvršni dužnici u predmetnom izvršnom postupku, ali su oni istovremeno i naslednici meničnog dužnika M. Z. iz verodostojne isprave, što znači da se u odnosu na njih i u izvršnom postupku primenjuje pravilo iz člana 222. Zakona o nasleđivanju (da naslednik odgovora za ostaviočeve dugove do visine vrednosti nasleđene imovine). Međutim, primena navedenog pravila iz Zakona o nasleđivanju u izvršnom postupku podrazumeva da se ovo pravilo mora prilagoditi osobenostima izvršnog postupka. Ustavni sud ocenjuje da primena pravila iz člana 222. Zakona o nasleđivanju, kao što je navedeno, ne utiče na određivanje obima obaveze iz verodostojne isprave u rešenju o izvršenju (što predstavlja dug ostavioca koji je nasleđen ), ali utiče na obim odgovornosti podnosilaca za izmirenje navedene novčane obaveze u izvršnom postupku . U konkretnom slučaju postoji pravnosnažno rešenje o nasleđivanju iza pok. M . Z , kojim je utvrđen sastav zaostavštine i nasledni udeli podnosilaca u zaostavštini, u kom slučaju se izvršni postupak vodi na imovini koju su podnosioci nasledili po osnovu pravnosnažnog rešenja o nasleđivanju. Ustavni sud, takođe, ukazuje da je Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine ovlastio javnog izvršitelja, koji je isključivo nadležan u fazi sprovođenja izvršenja, da na predlog izvršnog dužnika (ovde podnosilaca ustavne žalbe) , promeni sredstvo i predmet izvršenja (član 58.) i time omogućio javnom izvršitelju da se prilagodi okolnostima konkretnog slučaja, što znači da su podnosioci ustavne žalbe kao izvršni dužnici – naslednici zakonom ovlašćeni da traže da se izvršenje sprovodi samo na pravima i stvarima iz pravnosnažnog rešenja o nasleđivanju i javni izvršitelj je dužan da sp rovodi izvršenje upravo na toj (nasleđenoj) imovini .

U vezi sa navodima podnosilaca ustavne žalbe kojima se ukazuje na visinu vrednosti nasleđene imovine, Ustavni sud dodatno ukazuje da to ne spada u zakonom propisane razloge koji sprečava ju vođenje izvršnog postupka protiv izvršnih dužnika – naslednika. Onog trenutka kada se iscrpi nasleđena im ovina u izvršnom postupku, prestaje odgovornost izvršnih dužnika, a nenamireni deo potraživanja izvršnog poverioca pretvara se u naturalnu obligaciju. S druge strane , Ustavni sud ocenjuje da je na samim podnosiocima ustavne žalbe kao izvršnim d užnicima, teret dokazivanja visine vrednosti nasleđene imovine i u tu svrhu mogu da traže veštačenje visine vrednosti nasleđene imovine u samom izvršnom postupku , a takav dokaz je trebalo da dostave još u postupku po prigovoru protiv rešenja o izvršenju, u smislu člana 89. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine.

Na kraju, Ustavni sud ukazuje da je u konkretnom slučaju, sud u fazi određivanja izvršenja dozvolio izvršenje na pokretnim stvarima podnosilaca ustavne žalbe kao izvršnih dužnika, ali izvršni sud u navedenoj fazi , po pravilu, ne može znati da li se određivanjem izvršenja na pokretnim stvarima povređuje pravilo iz člana 222. Zakona o nasleđivanju . Tek u fazi sprovođenja izvršenja pred javnim izvršiteljem prilikom preduzimanja rad nji izvršenja popisa i procene konkretnih pokretnih stvari može da se zna vrednost pokretnih stvari i da se tada utvrdi da li se sprovođenjem izvršenja na pokretnim stvarima izvršnih dužnika povređuje pravilo iz člana 222. Zakona o nasleđivanju.

6. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocima ustavne žalbe osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gži. 172/18 od 12. aprila 2018. godine nije povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ).

7. Kako podnosioci navode o povredi prava iz člana 58. Ustava zasnivaju na identičnim razlozima koje su isticali u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, a koji su razmatrani u prethodnoj tački obrazloženja ove odluke, Ustavni sud nalazi da nije potrebno da ih ponovo ceni i sa aspekta povrede prava iz člana 58. Ustava .

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja o izvršenju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti