Odbijena ustavna žalba protiv rešenja o produženju pritvora zbog neosnovanosti
Kratak pregled
Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv rešenja o produženju pritvora. Ocenjeno je da su razlozi za pritvor, posebno opasnost od uticaja na saizvršioca u bekstvu, bili relevantni, dovoljni i ustavnopravno prihvatljivi, te da pritvor nije bio proizvoljan.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov , Miroslav Nikolić i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . S . iz Srpskog Krstura, opština Novi Kneževac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. juna 2024. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. S . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Zrenjaninu Kpp. 4/20 od 9. januara 2020. godine i rešenja istog suda Kv. 25/20 od 17. januara 2020. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. M. S . iz Srpskog Krstura, opština Novi Kneževac, podneo je Ustavnom sudu, 28. januara 2020. godine, ustavnu žalbu, preko punomoćnika V . J . Đ, advokata iz Subotice, protiv rešenja Višeg suda u Zrenjaninu Kpp. 4/20 od 9. januara 2020. godine i rešenja istog suda Kv. 25/20 od 17. januara 2020. godine, zbog povrede prava iz člana 27. stav 1, člana 33. stav 6. i člana 34. stav 3. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava iz člana 5. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Kako se pravo garantovano označenom odredbom navedene Evropske konvencije sadržinski ne razlikuje od prava zajemčenog Ustavom, to Ustavni sud postojanje njegove povrede ceni u odnosu na odgovarajuću odredbu iz člana 31. stav 1. Ustava.
U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je pritvor prema podnosiocu neosnovano određen i produžen; da je „u prvostepenom rešenju samo navedeno da „osnovanost sumnje proizlazi iz spisa predmeta“. Ovo je samo uopštena, nekonkretizovana i zato neproverljiva tvrdnja, nije navedeno koji dokaz tj. koji deo njegovog sadržaja i na koji način izaziva osnovanu sumnju da je upravo okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, počinio ovo krivično delo. To znači da nije valjano obrazloženo postojanje osnovane sumnje prema podnosiocu. Bez toga pritvor je neosnovan, jer sumnja je conditio sine qua non“; da je neosnovano zaključeno da je M.M. u bekstvu, a to navodno bekstvo je poslužilo kao osnov za zaključak da pritvaranjem podnosioca treba sprečiti mogući dogovor sa M.M; da to što se neko branio ćutanjem, pa na osnovu toga sud gradi zaključak da „sasvim opravdano postoji bojazan da bi isti, ukoliko bi se našao na slobodi, mogao uticati na saizvršioca“, nije dovoljan za produženje pritvora. Sama bojazan i sama mogućnost nisu dovoljne, u situaciji u kojoj ZKP propisuje „osobite okolnosti“. Činjenica da se neko koristio svojim zakonskim pravom da ne iznese odbranu ne sme biti interpretirana kao osnova za ovakve zaključke, tako da su oni svakako neosnovani; da se pritvor koristi kao sredstvo pritiska na okrivljenog M. S . da izmeni način odbrane; da postupajući sud u konkretnom slučaju nije valjano obrazložio zašto se ista svrha ne bi mo gla postići primenom blaže mere.
Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporena rešenja, te da dosudi podnosiocu naknadu štete zbog neosnovanog pritvaranja, zatim troškove odbrane pred redovnim sudovima, kao i troškove zastupanja pred Ustavnim sudom. Takođe, podnosilac je zamolio da se hitno odluči o ustavnoj žalbi, jer je lišen slobode ili da se makar privremenom merom naloži da bude pušten na slobodu.
2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, iz dostavljene dokumentacije uz ustavnu žalbu, između ostalog, utvrdio da je rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu Kpp. 272/19 od 13. decembra 2019. godine prema okrivljenima M. S, ovde podnosiocu ustavne žalbe, M.P. i M.M. određen pritvor.
Pritvor se prema podnosiocu računa od 11. decembra 2019. godina, kada je lišen slobode.
Rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu Kv. 771/19 od 25. decembra 2019. godine odbijene su žalbe Višeg javnog tužilaštva u Zrenjaninu i branilaca okrivljenih M. S . (podnosioca ustavne žalbe) , M.P. i M.M. izjavljena protiv rešenja Kpp. 272/19 od 13. decembra 2019. godine.
Pritvor prema podnosiocu je produžen osporenim rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu Kpp. 4/20 od 9. januara 2020. godine, na osnovu člana 211. stav 1. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku.
U obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalog, navedeno da „sudija za prethodni postupak nalazi da su M. S . i M.P. osnovano sumnjivi da su izvršili krivično delo koje im se stavlja na teret, te da osnovanost sumnje proizlazi iz sadržine spisa predmeta,…, Pri tom, sudija za prethodni postupak je imala u vidu činjenicu da se osumnjičenima M . S . i M.P. stavlja na teret da su predmetno krivično delo izvršili zajedno sa osumnjičenim M.M. u odnosu na kojeg je naredbom Višeg suda u Zrenjaninu Kpp. 272/19 od 13. decembra 2019. godine naređeno izdavanje poternice po kojoj osumnjičeni još uvek nije pronađen, pa samim tim nije ni sproveden u pritvor Okružnog zatvora u Zrenjaninu. Nadalje, sudija za prethodni postupak je imala u vidu i činjenicu da osumnjičeni M. S . i M.P, kao i osumnjičeni M.M. žive u istom naseljenom mestu odnosno Srpskom Krsturu, gde se sva lica međusobno poznaju, a gde bi i M.M, ukoliko bi se osumnjičeni S. i P. bili na slobodi. lako mogao doći do istih odnosno stupiti u kontakt sa njima, te bi na taj način osumnjičeni ukoliko bi bili na slobodi mogli međusobno komunicirati i na taj način vršiti uticaj jedan na drugog u pravcu kakav će iskaz dati pred tužiocem, a potom i pred sudom. Pored toga, sudija za prethodni postupak je imala u vidu i činjenicu da je osumnjičeni M . S , prilikom saslušanja pred VJT Zrenjanin koristio svoje zakonsko pravo da ne iznosi odbranu, te u takvoj situaciji sasvim opravdano postoji bojazan da bi isti, ukoliko bi bio na slobodi mogao uticati na saizvršioca u pravcu kakav će iskaz dati tokom postupka. Sve napred navedene okolnosti, kako pojedinačno, tako i u svojoj međusobnoj povezanosti, po oceni sudije za prethodni postupak predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da bi osumnjičeni ukoliko bi bili na slobodi mogli ometati postupak uticajem na saizvršioca M.M.“.
Osporenim rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu Kv. 25/20 od 17. januara 2020. godine odbijene su kao neosnovane žalbe branilaca osumnjičenih M. S . i M.P. izjavljene protiv rešenja Kpp. 4/20 od 9. januara 2020. godine.
U obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalog, navedeno da „po mišljenju veća ovog suda, neosnovani su žalbeni navodi branilaca osumnjičenih kojima se osporava odluka sudije za prethodni postupak kojom je produžen pritvor prema osumnjičenima M. S . i M.P. iz razloga predviđenih odredbom člana 211. stav 1. tačka 2. Zakonika o krivičnom postupku, s obzirom da iz sadržine spisa predmeta proizlazi osnovana sumnja da su osumnjičeni M . S . i M.P. izvršili krivično delo nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi iz člana 350. stav 3. u vezi stava 2. Krivičnog zakonika, te imajući u vidu da se osumnjičenima M . S . i M.P. stavlja na teret da su predmetno krivično delo izvršili zajedno sa osumnjičenim M.M. u odnosu na kojeg je naredbom Višeg suda u Zrenjaninu Kpp. 272/19 od 13. decembra 2019. godine naređeno izdavanje poternice, po kojoj osumnjičeni nije još uvek pronađen, pa samim tim nije ni sproveden u pritvor Okružnog zatvora u Zrenjaninu, da osumnjičeni M. S, M.M. i M.P. žive u istom naseljenom mestu, odnosno Srpskom Krsturu, gde se sva lica međusobno poznaju, a gde bi i M.M, ukoliko bi osumnjičeni M. S . i M.P. bili na slobodi, lako mogao doći do istih odnosno stupiti u kontakt sa njima, te bi na taj način osumnjičeni, ukoliko bi bili na slobodi mogli međusobno komunicirati i na taj način vršiti uticaj jedan na drugog u pravcu kakav će iskaz dati pred tužiocem, a potom i pred sudom. Imajući u vidu navedeno, pravilno je sudija za prethodni postupak zaključio da postoje osobite okolnosti koje ukazuju da bi osumnjičeni boravkom na slobodi mogli ometati postupak uticajem na saizvršioca, pa je određivanje pritvora protiv osumnjičenih saglasno odredbi člana 211. stav 1. tačka 2. Zakonika o krivičnom postupku neophodna mera za nesmetano vođenje krivičnog postupka, čija svrha se u konkretnom slučaju ne može postići drugom blažom merom“.
4. Odredbama Ustava, na čije povrede se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost. Lišenje slobode dopušteno je samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.), kao i da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca i da ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu (član 31. stav 1.); da lice koje je okrivljeno ili kome se sudi za krivično delo nije dužno da daje iskaze protiv sebe ili protiv lica bliskih sebi, niti da prizna krivicu (član 33. stav 7.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. stav 3.).
Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11,121/12, 32/13 i 45/13) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. st. 1. do 3.); da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako postoje okolnosti koje ukazuju da će uništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove krivičnog dela ili ako osobite okolnosti ukazuju da će ometati postupak uticanjem na svedoke, saučesnike ili prikrivače (član 211. stav 1. tačka 2)); da se rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca, da je veće dužno da i bez predloga stranaka i branioca ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih 30 dana do potvrđivanja optužnice, a po isteku svakih 60 dana nakon potvrđivanja optužnice pa do donošenja prvostepene presude (član 216. st. 2. i 3.).
5. Pre svega, Ustavni sud napominje da je podnosilac očiglednom tehničkom omaškom pogrešno naveo da mu je povređeno i pr avo iz člana 33. stav 6. Ustava. Naime, podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da mu je rešenjima Višeg suda u Zrenjaninu Kpp. 4/20 od 9. januara 2020. godine i Kv. 25/20 od 17. januara 2020. godine povređeno i pravo da lice koje je okrivljeno ili kome se sudi za krivično delo nije dužno da daje iskaze protiv sebe ili protiv lica bliskih sebi, niti da prizna krivicu. Navedeno pravo se jemči odredbom člana 33. stav 7. Ustava.
Podnosilac smatra da su mu osporenim rešenjima povređena prava iz člana 27. stav 1, člana 31. stav 1, člana 33. stav 7. i člana 34. stav 3. Ustava. Ustavni sud je povredu prava na slobodu i bezbednost, posebnih prava okrivljenog i prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu cenio kroz istaknutu povredu prava iz člana 31. stav 1. Ustava.
Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe da mu je pritvor neosnovano produžen jer nije valjano obrazloženo postojanje osnovane sumnje, te nije adekvatno obrazloženo zašto se svrha pritvora ne može ostvariti primenom blaže mere. Takođe, u konkretnom slučaju je neosnovano zaključeno da je M.M. u bekstvu. Zatim, podnosilac navodi i da to što se neko branio ćutanjem, pa na osnovu toga sud gradi zaključak da „sasvim opravdano postoji bojazan da bi isti, ukoliko bi se našao na slobodi, mogao uticati na saizvršioca“, nije dovolj an za produženje pritvora. Sama bojazan i sama mogućnost nisu dovoljne, u situaciji u kojoj ZKP propisuje „osobite okolnosti“. Činjenica da se neko koristio svojim zakonskim pravom da ne iznese odbranu ne sme biti interpretirana kao osnova za ovakve zaključke, tako da su oni svakako neosnovani.
Ocenjujući navode ustavne žalbe, Ustavni sud, pre svega, ističe da postojanje osnovane sumnje na kojoj se zasniva lišenje slobode, utemeljene na relevantnim dokazima, predstavlja suštinski deo garancija protiv proizvoljnog hapšenja i predstavlja conditio sine qua non kako za određivanje, tako i za produženje mere pritvora. Istovremeno, Ustavni sud naglašava da se ne može upuštati u instanciono odlučivanje/rezonovanje, kao i da nije u njegovoj nadležnosti da ceni da li na osnovu dokaza na kojima se zasniva rešenje o određivanju ili produženju mere pritvora, proizlazi osnovana sumnja da je neko lice izvršilo krivično delo.
Ustavni sud naglašava da je sa aspekta zaštite ljudskih prava, pravo na slobodu jedno od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom i da pritvor predstavlja posebno osetljivu meru njegovog ograničenja (videti, pored ostalih, odluke Ustavnog suda Už-8018/2013 od 28. novembra 2013. godine, tačka 5. obrazloženja i Už-4256/2012 od 9. oktobra 2015. godine, tačka 5. obrazloženja). Pored toga, u više svojih odluka, Ustavni sud je zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31. stav 1. podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i iskazuju posebnu hitnost u vođenju postupka (videti, pored ostalih, Odluku Už-4940/2010 od 31. marta 2011. godine, tačka 5. obrazloženja).
U odnosu na aspekt proteka vremena, Ustavni sud ističe da je u nadležnosti redovnih sudova da osiguraju da pritvor okrivljenog lica ne prelazi razumni vremenski rok. U tom smislu redovni sudovi su dužni da pažljivo ispitaju opravdanost produženja pritvora s obzirom na okolnosti svakog konkretnog slučaja, odnosno da u svakom konkretnom slučaju utvrde i navedu dalje postojanje zakonske osnove za pritvor, te podrobno argumentuju razloge zbog kojih smatraju da legalni i legitimni ciljevi pritvora i dalje postoje. Ukoliko postupajući sud oceni da okrivljenog treba zadržati u pritvoru, u rešenju mora navesti detaljne i individualizovane razloge za takvu odluku.
Pritvorski osnov na kome se zasnivaju osporene sudske odluke o produženju pritvora definisan je Zakonikom o krivičnom postupku u članu 211. stav 1. tačka 2). Ustavni sud naglašava da je suština osnova za određivanje/produženje pritvora prema napred navedenom članu Zakonika opasnost po dokaze. Naime, kod ovih slučajeva, okolnosti ukazuju na to da će okrivljeni, između ostalog, ometati postupak uticanjem na svedoke, saučesnike ili prikrivače ( koluziona opasnost). Reč je o relativno čestom osnovu za određivanje pritvora, koji najčešće prestaje završetkom istrage, imajući u vidu da je u tom momentu najveći broj dokaza prikupljen.
Imajući u vidu napred navedene kriterijume za procenu ustavnosti rešenja o produženju pritvora na koja se žali podnosilac ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da su osporena rešenja Višeg suda u Zrenjaninu doneta u skladu sa relevantnim odredbama Ustava i Zakonika o krivičnom postupku. Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu Kpp. 4/20 od 9. januara 2020. godine, a koje rešenje je potvrđeno os porenim rešenje istog suda Kv. 25/20 od 17. januara 2020. godine, produžen za jedan mesec, po zakonskom osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 2) ZKP-a. Podnosilac je bio u pritvoru jedan i po mesec računajući od trenutka lišenja slobode 11 . decembra 2019. godine, pa do 28. januara 2020. godine, kada je izjavio ustavnu žalbu.
Razmatrajući navod ustavne žalbe da to što se neko branio ćutanjem, pa na osnovu toga sud gradi zaključak da „sasvim opravdano postoji bojazan da bi isti, ukoliko bi se našao na slobodi, mogao uticati na saizvršioca“, nije dovoljan za produženje pritvora. Sama bojazan i sama mogućnost nisu dovoljne, u situaciji u kojoj ZKP propisuje „osobite okolnosti“. Činjenica da se neko koristio svojim zakonskim pravom da ne iznese odbranu ne sme biti interpretirana kao osnova za ovakve zaključke, tako da su oni svakako neosnovani, Sud je ocenio da je ovaj navod ustavne žalbe neosnovan.
Naime, iz obrazloženja osporenog prvostepenog rešenja nesporno proizlazi da je „sudija za prethodni po stupak Višeg suda u Zrenjaninu imala u vidu činjenicu da se osumnjičenima M . S . i M .P. stavlja na teret da su predmetno krivično delo izvršili zajedno sa osumnjičenim M .M. u odnosu na kojeg je naredbom Višeg suda u Zrenjaninu Kpp. 272/19 od 13. decembra 2019. godine naređeno izdavanje poternice po kojoj osumnjičeni još uvek nije pronađen, pa samim tim nije ni sproveden u pritvor Okružnog zatvora u Zrenjaninu. Nadalje, sudija za prethodni postupak je imala u vidu i činjenicu da osumnjičeni M. S. i M .P, kao i osumnjičeni M.M. žive u istom naseljenom mestu odnosno Srpskom Krsturu, gde se sva lica međusobno poznaju, a gde bi i M.M, ukoliko bi se osumnjičeni S. i P. bili na slobodi. lako mogao doći do istih odnosno stupiti u kontakt sa njima, te bi na taj način osumnjičeni ukoliko bi bili na slobodi mogli međusobno komunicirati i na taj način vršiti uticaj jedan na drugog u pravcu kakav će iskaz dati pred tužiocem, a potom i pred sudom. Pored toga, sudija za prethodni postupak je imala u vidu i činjenicu da je osumnjičeni M.S, prilikom saslušanja pred VJT Zrenjanin koristio svoje zakonsko pravo da ne iznosi odbranu, te u takvoj situaciji sasvim opravdano postoji bojazan da bi isti, ukoliko bi bio na slobodi mogao uticati na saizvršioca u pravcu kakav će iskaz dati tokom postupka. Sve napred navedene okolnosti, kako pojedinačno, tako i u svojoj međusobnoj povezanosti, po oceni sudije za prethodni postupak predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da bi osumnjičeni ukoliko bi bili na slobodi mogli ometati postupak uticajem na saizvršioca M.M.“. Dakle, okolnost da se podnosilac branio ćutanjem je okolnost koja je uzeta u obzir prilikom produženja pritvora, ali koja je dovedena u vezu sa ostalim okolnostima. Ta okolnost nije bila jedina niti odlučujuća okolnost, već jedna od okolnosti, koja je dovedena u vezu sa ostalim okolnostima, i koja je dovela Viši sud u Zrenjaninu do zaključka da se prema podnosiocu produži pritvor.
Samim tim, po oceni Ustavnog suda, Viši sud u Zrenjaninu je osporena rešenja zasnovao na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnog prava i postupio je u skladu sa ZKP-om kada je utvrdio da postoje uslovi za produženje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe po označenom zakonskom osnovu. Nadležni sud je u osporenim odlukama argumentovano obrazložio postojanje osobitih okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni, ukoliko bi se našli na slobodi, mogli ometati postupak uticanjem na saučesnika M.M, a koji je u bekstvu. Takođe, razmatrajući navode ustavne žalbe da je neosnovano zaključeno da je M.M. u bekstvu, jer nema naredbe javnog tužioca za njegovo dovođenje iz člana 195. Zakonik a o krivičnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu Kpp. 272/19 od 13. decembra 2019. godine, između ostalog, i prema okrivljenom M.M. određen pritvor, a koji nije realizovan, te da je prema njemu izdata i poternica, a po kojoj nije pronađen, a što nesporno proizlazi iz osporenih rešenja.
Ustavni sud je utvrdio da je Viši sud u Zrenjaninu, po službenoj dužnosti, blagovr emeno, osporenim rešenjem Kpp. 4/20 od 9. januara 2020. godine ispitao opravdanost produženja pritvora, odnosno utvrdio i naveo dalje postojanje zakonskog osnova za pritvor, obrazlažući razlog zbog kojeg je smatrao da je produženje pritvora opravdano. Nadležni sud je na ustavnopravno prihvatljiv način utvrdio da su ispunjeni zakonski uslovi i razlozi za dalje zadržavanje okrivljenog u pritvoru. Ustavni sud konstatuje da je Viši sud u Zrenjaninu, na ustavnopravno prihvatljiv i dovoljan način ocenio da je pritvor neophodna mera za nesmetano vođenje krivičnog postupka, te da se svrha ne može postići nekom drugom blažom merom.
Polazeći od svega do sada iznetog, Ustavni sud je ocenio da je nadležni sud u osporenim rešenjima naveo iscrpne i jasne razloge zbog kojih je smatrao da je zadržavanje okrivljenog u pritvoru bilo neophodno radi vođenja krivičnog postupka. Iako nije izričito istaknuto u ustavnoj žalbi, sud se osvrnuo i na trajanje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe. Ustavni sud napominje da je najkraće neophodno vreme trajanja pritvora relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Podnosilac se do trenutka izjavljivanja ustavne žalbe u pritvoru nalazio jedan i po mesec (računajući od trenutka kada je lišen slobode, pa do trenutka izjavljivanja ustavne žalbe). Stoga je Ustavni sud ocenio da se ova dužina trajanja pritvora objektivno ne može smatrati nerazumno dugom.
Polazeći od svega napred navedenog i odredaba člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23 ), Ustavni sud je ustavnu žalbu u celini odbio kao neosnovanu .
6. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).
7. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Snežana Marković, s.r.