Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Poništena je presuda Okružnog suda jer je sud pogrešno tumačio da se podnositeljka odrekla prava na naknadu zarade, što je u suprotnosti sa Ustavom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragice Novičić iz sela Šaronja, grad Novi Pazar na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 25. novembra 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Dragice Novičić izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P.1. 597/07 od 7. aprila 2008. godine i presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 1475/08 od 4. decembra 2008. godine i utvrđuje povreda prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija.

2. Poništava se presuda Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 1475/08 od 4. decembra 2008. godine i nalaže Apelacionom sudu u Kragujevcu da donese novu odluku po žalbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P.1. 597/07 od 7. aprila 2008. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Dragica Novičić iz sela Šaronja, grad Novi Pazar, preko punomoćnika Mare H. Popović, advokata iz Novog Pazara, podnela je 11. decembra 2008. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu zajemčenih odredbama 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se osporava prvostepena presuda iz razloga što se Opštinski sud u Novom Pazaru nije trudio da obrazloži tvrdnje punomoćnika podnositeljeke ustavne žalbe koje se odnose na sadržinu sporazuma o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada. Takođe se osporava i što prihvatanjem socijalnog programa podnositeljka nije prihvatila da poslodavac prema njoj nema nikakva dugovanja, već samo da nema dugovanja po osnovu zarade. To znači da dugovanje koja su utvrđena pravosnažnim presudama na ime naknade zarada po osnovu plaćenog odsustva koje je tražila tužbom, ostaju na snazi. Dalje, navodi da je drugostepeni sud neosnovano utvrdio da je potpisujući sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada, podnositeljka prebila svoj dug sa socijalnim programom koji joj nudi poslodavac, jer je prebijanje sasvim nešto drugo u odnosu na socijalni program koji zaposleni ostvaruje nakon prestanka radnog odnosa. Stoga, podnositeljka predlaže da Ustavni sud utvrdi da su joj osporenim presudama povređena navedena Ustavom garantovana prava, te da se u stavu drugom izreke ponište navedene presude Opštinskog i Okružnog suda u Novom Pazaru i zahteva naknadu nematerijalne štete zbog povrede „ustavnih ljudskih prava" u iznosu od 100.000 dinara, kao i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku Ustavni sud je izvršio uvid u osporene pojedinačne akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnositeljki ustavne žalbe je rešenjem broj 524-162/630 od 7. novembra 2006. godine prestao radni odnos u Društvenom preduzeću Savremena konfekcija ''Raška'', Novi Pazar, po osnovu prihvatanja jedne od opcija iz Socijalnog programa poslodavca.

Sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada zaključen je između Društvenog preduzeća Savremena konfekcija ''Raška'', Novi Pazar i podnositeljke ustavne žalbe 18. novembra 2006. godine. Predmet ovog sporazuma je utvrđivanje konačnog dugovanja Preduzeća prema zaposlenom, ovde podnositeljki ustavne žalbe, na dan prestanka radnog odnosa zaposlenog u Preduzeću i regulisanje međusobnih prava i obaveza povodom isplate predmetnog dugovanja, kao i dugovi zaposlenog prema Preduzeću (član 1.). U članu 2. sporazuma utvrđeno je da dug Preduzeća prema zaposlenom, ovde podnositeljki ustavne žalbe, po osnovu neisplaćenih zarada iznosi 6.408,00 dinara, kao i da se Preduzeće obavezuje da uplati Fondu PIO doprinose prema propisima u celini. Prema članu 9. sporazuma, preduzeće i zaposleni se odriču prava na raskid ovog sporazuma po bilo kom osnovu, osim po osnovu neispunjenja međusobnih obaveza opisanih u čl. 4. i 5. sporazum su potpisali podnosilac ustavne žalbe, nadležno lice kod poslodavca i predstavnik sindikata.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 597/07 od 7. aprila 2008. godine u stavu prvom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim bi se tuženo - Društveno preduzeće Savremena konfekcija ''Raška'', Novi Pazar obavezalo da tužilji isplati naknadu zarade u vidu minimalne zarade počev od decembra 2003. godine, zaključno sa novembrom 2006. godine, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos, dok je u stavu drugom izreke usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezano tuženo Društveno preduzeće Savremena konfekcija ''Raška'', Novi Pazar da na ime tužilje kod nadležnog fonda uplati doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za celu 2004. i 2005. godinu i za prvih 11 meseci i 18 dana 2006. godine, u roku od 8 dana od dana prijema presude, pod pretnjom izvršenja, a stavom trećim izreke stranke su obavezane da svaka snosi svoje troškove. U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno da tužilja nema pravo na isplatu zarada, jer je sporazumom utvrđeno da su celokupna njena potraživanja po tom osnovu prema tuženom sublimirana u jednoj od opcija iz socijalnog programa - otpremnina u iznosu od 6. 408,00 dinara kako stoji u članu 1. stav 2. navedenog sporazuma. Takođe je istaknuto da navedeni iznos kao opcija iz socijalnog programa nije predmet ovog tužbenog zahteva, već da se traži isplata zarada kao da sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada sporazum nije ni zaključen, te da je sud odredbu člana 2. navedenog sporazuma cenio kao način regulisanja međusobnih potraživanja stranaka po osnovu neisplaćenih zarada.

Protiv prvostepene presude parnične stranke su preko svojih punomoćnika izjavile žalbu.

Osporenom presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 1475/08 od 4. decembra 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba punomoćnika tužilje i tuženog i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P.1. 597/07 od 7. aprila 2008. godine. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da je prvostepeni sud pravilno zaključio da je tužilja sa tuženim, kao svojim poslodavcem, zaključila sporazum koji je regulisao međusobna prava i obaveze po osnovu rada, te da tuženi nema dugovanja po osnovu neisplaćenih zarada, kao i da tuženi u smislu čl. 111. i 113. Zakona o radu nije dužan da tužilji isplati naknadu naime minimalne zarade za vreme plaćenog odsustva s obzirom da nije potpisan sporazum o regulisanju prava i obaveza po osnovu rada. Dalje je navedeno da su neosnovani navodi žalbe da sporazumom nije regulisano pitanje naknade zarade, jer je članom 2. sporazuma o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada, utvrđeno da tuženik prema tužilji nema dugovanja, zbog čega je prvostepeni sud izveo pravilan zaključak da je tužilja sa tuženim postigla pismeni sporazum o regulisanju obaveza po osnovu rada, pa i u delu neisplaćenih naknada zarada.

4. Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

Odredbama Ustava na čiju se povredu podnositeljka poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su odredbe Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05 i 61/05), kojima je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 104. stav 1.); da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra zarada koja sadrži poreze i doprinose koji se plaćaju iz zarade, da se pod zaradom, u smislu stava 1. ovog člana smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim naknada troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tač. 1) do 4) i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1) ovog zakona (član 105.); da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, a ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj odlukom iz člana 113. ovog zakona za mesec u kojem se vrši isplata (član 111. st. 1. i 2.); da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, između ostalog, i za vreme plaćenog odsustva (član 114. stav 1.); da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja, koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (član 186. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje.

Naime, Ustavni sud je pošao od činjenice da je odredbama Zakona o radu napravljena razlika između zarade i naknade zarade, koja predstavlja pravo iz radnog odnosa koje se ostvaruje umesto zarade, između ostalog i za vreme prekida rada do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog, te činjenice da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarada i druga primanja koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru u konkretnom parničnom postupku izveli zaključak da podnositeljka, osim potraživanja po osnovu neisplaćenih zarada u iznosu označenom u tački 2. sporazuma o regulisanju međusobnih prava, nema pravo na druga potraživanja, pa kako podnositeljka ustavne žalbe nema pravo na zaradu, nema ni pravo na naknadu zarade u visini minimalne zarade, uz obrazloženje da se podnositeljka ustavne žalbe u suštini odrekla prava na isplatu zaostale naknade zarade time što je potpisala sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza. Sa stanovišta ustavnopravne zaštite prava na rad, međutim, razlikovanje između zarade i naknade zarade nije ni neophodno, budući da je odredbom člana 60. stav 4. Ustava, po oceni Ustavnog suda, utvrđeno, između ostalog, da se niko ne može odreći prava na pravičnu naknadu za rad. Imajući u vidu da pravičnu naknadu za rad predstavlja kako zarada tako i naknada zarade, te da se tog prava niko ne može odreći - kao što se ne može odreći nijednog prava za koje član 60. stav 4. Ustava sadrži eksplicitnu zabranu odricanja - podnositeljka ustavne žalbe se nije mogla odreći ni prava na naknadu zarade u konkretnom slučaju, za period dok se nalazila na plaćenom odsustvu. Naknada zarade zbog plaćenog odsustva sa rada predstavlja svakako pravičnu naknadu za rad, budući da je podnositeljka ustavne žalbe bila na plaćenom odsustvu ne svojom voljom, već odlukom poslodavca. U takvoj pravnoj situaciji, naknada zarade zbog plaćenog odsustva sa rada se ima upodobiti sa pravičnom naknadom za rad, koje se zaposleni, saglasno odredbi člana 60. stav. 4. Ustava, ne može odreći.

Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te utvrdio da je osporenom presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P.1. 597/07 od 7. aprila 2008. godine u stavu drugom izreke i Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 1475/08 od 4. decembra 2008. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem drugostepene presude, kako bi nadležni sud u ponovnom postupku doneo novu odluku o žalbi podnositeljke. Stoga je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu odlučeno kao u tački 2. izreke.

6. Imajući u vidu da će osporena presuda Okružnog suda u Novom Pazaru biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja o žalbi, Ustavni sud smatra da je zahtev podnositeljke ustavne žalbe za utvrđivanje povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava preuranjen, te je u odnosu na isticanje povrede ovog prava ustavnu žalbu odbio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud je ocenio da je navedeni zahtev neosnovan. Ovo iz razloga što je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred ovim sudom snose svoje troškove.

Ustavni sud je u svojoj Odluci Už - 2386/2009 od 18. februara 2010. godine zauzeo isti pravni stav u pogledu povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić