Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete. Postupak, koji je trajao preko 15 godina, obeležen je višestrukim ukidanjem prvostepenih presuda i dugim periodima neaktivnosti suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jovice Milenkovića iz Lozovika, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. septembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jovice Milenkovića i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Smederevu u predmetu P. 373/08 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jovica Milenković iz Lozovika je 5. marta 2010. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodi pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 373/08.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da ima svojstvo tuženog u predmetnom parničnom postupku koji traje više od devet godina i da se ova parnica radi naknade štete sada nalazi u žalbenom postupku, te da “zbog dužine trajanja parnice oseća jednu veliku šikanu i maltretiranje“, pa smatra da je povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi propuste Opštinskog suda u Velikoj Plani i konstatuje da je povređeno navedeno ustavno pravo podnosioca.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno ili uskraćeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Smederevu P. 373/08, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilja G.Č. je 31. januara 1997. godine podnela Opštinskom sudu u Velikoj Plani tužbu protiv tuženog Jovice Milenkovića, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi naknade materijalne i nematerijalne štete koju je tužilja pretrpela u saobraćajnoj nesreći koju je prouzrokovao tuženi. Predmet je zaveden pod brojem P. 128/97.

Prvostepeni sud je 20. marta 1997. godine doneo rešenje P. 128/97, kojim je prekinuo parnični postupak i odredio da će se postupak nastaviti na predlog parničnih stranaka nakon što Opštinsko javno tužilaštvo u Velikoj Plani bude donelo odluku po krivičnim prijavama koje su obe stranke podnele jedna protiv druge, odnosno nakon okončanog krivičnog postupka koji po tim krivičnim prijavama eventualno bude pokrenut.

Opštinski sud u Velikoj Plani je 19. juna 2001. godine doneo rešenje P. 338/2001, kojim je nastavio postupak u ovoj pravnoj stvari, uzimajući u obzir da je pravnosnažno okončan krivični postupak koji se vodio pred istim sudom u predmetu K. 222/97, a u kome je ovde tuženi oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 201. stav 3. u vezi člana 195 stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika.

Opštinski sud u Velikoj Plani je 20. marta 2003. godine doneo presudu P. 338/2001, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženog da na ime naknade materijalne i nematerijalne štete isplati tužilji odgovarajuće novčane iznose. Prvostepena presuda je 2. oktobra 2003. godine otpravljena parničnim strankama.

Odlučujući o izjavljenoj žalbi tuženog, Okružni sud u Smederevu je rešenjem Gž. 1030/03 od 29. decembra 2003. godine ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Opštinskom sudu u Velikoj Plani na ponovni postupak i odlučivanje, ističući da prvostepeni sud nije ocenio sve izvedene dokaze radi utvrđivanja bitnih činjenica za donošenje odluke o prigovoru podeljene odgovornosti koji je podneo tuženi.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 60/04. Prvostepeni sud je na ročištu za glavnu raspravu od 1. marta 2004. godine doneo rešenje da se izvede dokaz usklađivanjem mišljenja sudskih veštaka N.M. i S.Đ, a naredno ročište je održao 25. maja 2006. godine.

Opštinski sud u Velikoj Plani je 2. novembra 2006. godine doneo presudu P. 60/04, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženog da na ime naknade materijalne i nematerijalne štete isplati tužilji odgovarajuće novčane iznose.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Smederevu je rešenjem Gž. 1671/06 od 4. juna 2008. godine ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Opštinskom sudu u Velikoj Plani na ponovni postupak i odlučivanje, zasnivajući to rešenje na istim razlozima zbog kojih je ukinuta prva prvostepena presuda doneta u ovoj pravnoj stvari.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 373/08. Prvostepeni sud je 28. novembra 2008. godine doneo presudu P. 373/08, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženog da na ime naknade materijalne i nematerijalne štete isplati tužilji odgovarajuće novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do konačne isplate; u stavu drugom izreke obavezao tuženog da naknadi tužilji nužne troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Viši sud u Smederevu je 9. jula 2010. godine doneo presudu Gž. 169/10, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu u njenom stavu prvom izreke; u stavu drugom izreke ukinuo prvostepenu presudu u njenom stavu drugom izreke koji se odnosi na troškove parničnog postupka i u tom delu vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku pred Osnovnim sudom u Smederevu, predmet je zadržao broj P. 373/08. Prvostepeni sud je 23. januara 2012. godine doneo rešenje P. 373/08 kojim je obavezao tuženog da naknadi tužilji troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tuženog, Viši sud u Smederevu je doneo rešenje Gž. 180/12 od 11. aprila 2012. godine, kojim je odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepeno rešenje.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja (član 337. stav 1.).

Odredbe člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog datuma primenjivao na ovu parnicu, su po svojoj sadržini slične odredbama prethodnog zakona koje se odnose na efikasno postupanje suda.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica pokrenuta 31. januara 1997. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Velikoj Plani i da je pravnosnažno okončana donošenjem rešenja Višeg suda u Smederevu Gž. 180/12 od 11. aprila 2012. godine, kojim je odlučeno o troškovima parničnog postupka.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja parničnog postupka .

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj obligacioni spor trajao više od 15 godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, petnaestogodišnje trajanje ove parnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilac a. Naime, Ustavni sud nalazi da, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, a kojih je u konkretnom slučaju nesporno bilo (parnični postupak je bio u prekidu do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka koji se vodio protiv podnosioca ustavne žalbe zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja, a u kome je trebalo utvrditi da li se podnosilac ponašao u skladu sa zakonskim propisima koji regulišu ponašanje učesnika u saobraćaju; podnosilac je u ovom sporu podneo prigovor podeljene odgovornosti, što je prouzrokovalo nešto složeniji dokazni postupak, jer nekoliko veštaka nije moglo na pouzdan način da utvrdi da li je postojao doprinos tužilje za nastanak štete), imajući pri tome u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo prekomernoj dužini trajanja parnice , ne može se prihvatiti da je razumno da se postupak u dve sudske instance okonča nakon više od 15 godina , te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti nadležnih prvostepenih sudova, pre svega Opštinskog suda u Velikoj Plani pred kojim se postupak vodio od podnošenja tužbe januara 1997. godine do decembra 2008. godine, kada su spisi predmeta dostavljeni drugostepenom sudu, radi postupanja po žalbi podnosioca izjavljenoj protiv prvostepene presude. U tom kontekstu, Ustavni sud ističe da se odgovornost Opštinskog suda u Velikoj Plani za nerazumno dugo trajanje postupka prvenstveno ogleda u činjenici da su tri prvostepene presude u ovoj pravnoj stvari bile ukinute, što je imalo za posledicu vraćanje predmeta prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Zauzimanje pogrešnog pravnog stanovišta u ovom predmetu i nepostupanje Opštinskog suda u Velikoj Plani po nalozima drugostepenog suda, po oceni Ustavnog suda, predstavljaju odlučne razloge za prekomernu dužinu trajanja parničnog postupka koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu i stav Evropskog suda za ljudska prava po kome činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljni nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu u slučaju Pavlyulynets protiv Ukrajine od 6. septembra 2005. godine). Takođe, činjenice da je presuda Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 338/2001 od 20. marta 2003. godine otpravljena parničnim strankama tek nakon šest meseci od dana donošenja presude, te da je Opštinski sud u Velikoj Plani imao period neaktivnosti od dve godine i tri meseca u kome nije održao nijedno ročište za glavnu raspravu i da je Osnovnom sudu u Smederevu trebalo jedna godina i pet meseci da odluči o troškovima parničnog postupka, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da navedeni prvostepeni sudovi u ovom obligacionom sporu nisu postupali u skladu sa načelom efikasnosti, u smislu odredaba člana 10. i člana 337. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine i člana 10. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Budući da podnosilac ustavne žalbe nije podne o zahtev za naknadu štete, Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, zaključio da je objavljivanje ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“ dovoljno da se postigne pravično zadovoljenje podnos ioca zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Sledom rečenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti