Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je, u ponovljenom suđenju, trajao preko pet godina. Ukupna dužina postupka od preko 13 godina ocenjena je kao neopravdana.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) i Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi L . K . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. marta 202 4. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba L. K . i utvrđuje se da je u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Kragujevcu u predmetu K. 35/13 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. L. K. iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 24. decembra 2018 . godine, ustavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 9. januara i 30. aprila 2019. godine, 23. novembra 2020. godine i 7. marta 2022. godine, protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1. 919/18 od 26. oktobra 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom član a 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Kragujevcu u predmetu K. 35/13 (ranije pred istim sudom u predmetu K. 8/10) .

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je Apelacioni sud u Kragujevcu, prihvatajući navode prvostepenog suda da se ne može dovesti u sumnju utvrđeno činjenično stanje, da izreka presude sadrži jasan i činjenični opis, a da su u presudi dati jasni i neprotivrečni razlozi, podnosiocu povredio pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom ustanovljen sudski postupak; da je očigledno to razlog da ovaj sudski postupak traje od 2005. godine, tačnije više od 13 godina, čime je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da o propustima do kojih je došlo u dokaznom postupku prvostepenog postupka mogu da potvrde i činjenice na koje je ukazano žalbama drugostepenom sudu, koji je iz neobjašnjivih razloga propustio da se o istima izjasni; da su ranije presude Višeg i Apelacionog suda u Kragujevcu bile predmet zahteva za zaštitu zakonitosti pred Vrhovnim kasacionim sudom, koji je doneo presudu Kzz. 113/12 od 17. januara 2013. godine i da tu tom prilikom ukinute presude prvostepenog i Apelacionog suda u Kragujevcu; da prvostepeni kao ni drugostepeni sud nije postupio po jasnim nalozima koje je dao Vrhovni kasacioni sud u svojoj odluci već je ponovio iste greške na koje je ukazala najveća sudska instanca; da se iz navedenog lako može zaključiti da je prvostepeni sud pažljivo birao samo one činjenice koje podnosioca kao optuženog terete, a činjenice koje su nesporne i koje su od odlučnog značaja za pravedno presuđenje u ovoj krivično-pravnoj stvari je izbegao i da navede u presudi i da se o njima izjasni; da je na sve navedeno ukazano žalbama Apelacionom sudu u Kragujevcu koji nije odgovorio na više tih navoda.

U ustavnoj žalbi je predloženo da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavn ih prava , u celosti poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1. 919/18 od 26. oktobra 2018. godine i odredi da Apelacioni sud u Kragujevcu otvori glavni pretres . Podnosilac ustavne žalbe nije predložio da mu se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu, odgovora Višeg suda u Kragujevcu K. 35/13 od 26. januara 2022. godine i uvida u Portal pravosuđa – Tok predmeta osnovnih, viših i apelacionih sudova, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Okružni javni tužilac u Kragujevcu je protiv okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, 1. decembra 2005. godine podigao optužnicu zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 201. stav 2. u vezi sa članom 195. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije. Navedena optužnica je precizirana na glavnom pretresu od 9. marta 2006. godine, kao i podnescima Višeg javnog tužilaštva Kt. 199/05 od 24. maja 2011. godine i 9. maja 2013. godine, tako što je okrivljenom stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 2. u vezi sa članom 289. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) .

Prvom prvostepenom presudom Višeg suda u Kragujevcu K. 8/10 od 27. maja 2011. godine okrivljeni je oglašen krivim zbog krivičnog dela koje mu je preciziranom optužnicom stavljeno na teret i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od dve godine i šest meseci uz uračunavanje vremena provedenog u pritvoru od 15. do 18. jula 2005. godine i prema okrivljenom je izrečena mera bezbednosti zabrane upravljanja motornim vozilom „B“ kategorije u trajanju od tri godine od dana pravnosnažnosti presude.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1. 3343/11 od 22. decembra 2011. godine, povodom žalbi Višeg javnog tužioca u Kragujevcu i branioca okrivljenog, a po službenoj dužnosti, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu samo u pogledu odluke o izrečenoj meri bezbednosti, tako što je okrivljenom za krivično delo za koje je prvostepenom presudom oglašen krivim izrekao meru bezbednosti zabrane upravljanja motornim vozilom „B“ kategorije iz člana 86. Krivičnog zakonika u trajanju od tri godine, računajući od dana pravnosnažnosti presude i odredio da se vreme provedeno u zatvoru ne uračunava u vreme trajanja ove mere, dok je žalbe Višeg javnog tužioca u Kragujevcu i branioca okrivljenog odbio kao neosnovane i prvostepenu presudu je u nepreinačenom delu potvrdio.

Nakon pravnosnažnog okončanja predmetnog krivičnog postupka u tom trenutku, podnosilac ove ustavne žalbe je 14. marta 2012. godine, preko punomoćnika Gorana Petronijevića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, dopunjenu i ispravljenu podnescima od 5. juna i 31. jula 2012. godine, protiv navedenih presuda Višeg suda u Kragujevcu K. 8/10 od 27. maja 2011. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1. 3343/11 od 22. decembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava. Ta ranije podneta ustavna žalba istog podnosioca u istom predmetnom krivičnom postupku je bila zavedena u predmetu pod brojem Už-1813/2012 i u njoj podnosilac nije isticao povredu prava na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je Rešenjem Už-1813/2012 od 23. oktobra 2012. godine odbacio podnetu ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), jer nisu bile ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda Višeg suda u Kragujevcu K. 8/10 od 27. maja 2011. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1. 3343/11 od 22. decembra 2011. godine, Republički javni tužilac podigao je zahtev za zaštitu zakonitosti Ktz. 881/12 od 10. decembra 2012. godine, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 368. stav 1. tačka 11) i člana 18. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud uvaži zahtev za zaštitu zakonitosti i ukine pravnosnažne presude, jer su povrede zakona učinjene na štetu okrivljenog.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 113/12 od 17. januara 2013. godine uvažen je zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca Ktz. 881/12 od 10. decembra 2012. godine, kao osnovan, pa su ukinute pravnosnažne presude Višeg suda u Kragujevcu K. 8/10 od 27. maja 2011. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1. 3343/11 od 22. decembra 2011. godine i predmet je vraćen Višem sudu u Kragujevcu na ponovno odlučivanje.

Nakon ukidanja prvostepene i drugostepene presude, u Višem sudu u Kragujevcu je 1. marta 2013. godine primljen predmet i postupak se dalje vodio pod brojem K. 35/13. U ovom postupku ukupno je bio zakazan 51 glavni pretres, od čega nije održano 35 glavnih pretresa, a 16 je održano . U prvoj godini ponovnog postupka, tokom 2013. godine bilo je zakazano pet, a održan je jedan glavni pretres. Potom, u 2014. godini bilo je zakazano deset, a održan je takođe jedan glavni pretres. Takođe je i u 2015. godini bilo je zakazano deset, a održano pet glavnih pret resa. Tokom 2016. godine bilo zakazano devet glavnih pretresa, održana su tri, a jedan glavni pretres je bio odložen na molbu branioca okrivljenog (glavni pretres od 21. marta 2016. godine). U 2017. godini bilo je zakazano deset glavnih pretresa, održano takođe tri, a jedan glavni pretres je bio odložen na molbu veštaka (glavni pretres od 10. marta 2017. godine). Konačno, u 2018. godini bilo je zakazano sedam glavnih pretresa, održano takođe tri, a tri glavn a pretresa su bila odložen a na molbu branioca i okrivljenog (glavni pretres i od 23. februara i 28. i 29. marta 201 8. godine).

Na poslednjem održanom glavnom pretresu u ponovnom postupku, 4. maja 2018. godine , doneta je druga prvostepen a presud a Višeg suda u Kragujevcu K. 35/13, kojom je okrivljeni ponovo oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 2. u vezi člana 289. stav 1. Krivičnog zakonika i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od dve godine u koju kaznu mu se ima uračunati vreme provedeno u pritvoru od 15. do 18. jula 2005. godine i prema okrivljenom je izrečena mera bezbednosti zabrane upravljanja motornim vozilom „B“ kategorije u trajanju od dve godine od dana pravnosnažnosti presude, s tim da se vreme provedeno u zatvoru ne uračunava u vreme trajanja ove mere.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1. 919/18 od 26. oktobra 2018. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Kragujevcu i okrivljenog i njegovog branioca, a presuda Višeg suda u Kragujevcu K. 35/13 od 4. maja 2018. godine je potvrđena. Osporena drugostepena presuda je dostavljena okrivljenom i njegovom braniocu 28. novembra 2018. godine.

Protiv ovih pravnosnažnih presuda Višeg suda u Kragujevcu K. 35/13 od 4. maja 2018. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1. 919/18 od 26. oktobra 2018. godine branilac okrivljenog je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti koji je odbačen kao nedozvoljen rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 93/19 od 13. februara 2019. godine.

Rešenjem Višeg suda u Kragujevcu Kv. 63/20 od 6. marta 2020. godine, koje je potvrđeno rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Kž.2. 194/20 od 7. aprila 2020. godine, odbijen je kao neosnovan zahtev branioca okrivljenog da se utvrdi da je nastupila apsolutna zastarelost izvršenja kazne zatvora. Protiv navedenih rešenja Republički javni tužilac podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti KTZ. 356/20 od 3. avgusta 2020. godine, zbog povrede zakona iz člana 107. stav 6. u vezi stava 2. u vezi člana 105. stav 1. tačka 5) K rivičnog zakonika, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti, pobijana rešenja ukine ili ista preinači i utvrdi da je nastupila apsolutna zastarelost izvršenja kazne zatvora, te da se ista ne može izvršiti.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 738/20 od 15. septembra 2020. godine odbijen je kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca KTZ. 356/20 od 3. avgusta 2020. godine podnet protiv pravnosnažnih rešenja Višeg suda u Kragujevcu Kv. 63/20 od 6. marta 2020. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Kž.2. 194/20 od 7. aprila 2020. godine.

U obrazloženju navedene presude je, između ostalog, navedeno: da odlukom Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 113/12 od 17. januara 2013. godine, odnosno odlukom suda po vanrednom pravnom leku, izrečena kazna po ranije izrečenoj presudi nije smanjena (član 107. stav 2. Krivičnog zakonika), već su nižestepene presude ukinute i predmet je vraćen na ponovno odlučivanje , u novom krivičnom postupku, koji je počeo iznova; da je u ponovnom postupku Viši sud u Kragujevcu doneo odluku K . 35/13 od 4. maja 2018. godine, kojom je okrivljeni oglašen krivim i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od dve godine, koja je postala pravnosnažna dana 26. oktobra 2018. godine (presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1. 919/18 od 26. oktobra 2018. godine); da, shodno iznetom, kazna zatvora, čije se utvrđivanje nastupanja apsolutne zastarelosti traži u konkretnom slučaju, nema kontinuitet sa ranijom pravnosnažnom presudom, niti je kazna okrivljenom izrečena preinačenjem presude po vanrednom pravnom leku, već u novom postupku od strane nižestepenih sudova; da u tom slučaju rok zastarelosti izvršenja nove kazne zatvora, koja po bilo kom osnovu nema kontinuitet sa ranije izrečenom kaznom zatvora, koja je ukidanjem ranije presude stavljena van pravnog saobraćaja, počinje da teče od dana pravnosnažnosti nove presude, kojom je izrečena nova kazna zatvora, odnosno od dana pravnosnažnosti presude Višeg suda u Kragujevcu K. 35/13 od 4. maja 2018. godine (pravnosnažna dana 26. oktobra 2018. godine); da se Republički javni tužilac u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti poziva na odredbu člana 107. stav 2. Krivičnog zakonika i ukazuje da se pravilnim tumačenjem ove odredbe zakona, ista treba primeniti na sve vanredne pravne lekove, a ne samo na ponavljanje krivičnog postupka, kako to nižestepeni sudovi pogrešno navode; da, po stavu Vrhovnog kasacionog suda, stoje napred navedeni navodi Republičkog javnog tužioca, da se odredba člana 107. stav 2. Krivičnog zakonika treba primeniti na sve vanredne pravne lekove, a ne samo na ponavljanje krivičnog postupka, ali da se međutim, ovakvim tumačenjem ne sme izgubiti iz vida nastavak navedene zakonske formulacije, koja postavlja poseban uslov u pogledu odluke po vanrednom pravnom leku, da je tom odlukom „izrečena kazna smanjena“, a ne ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje, što podrazumeva postojanje kontinuiteta sa ranijom kaznom; da u konkretnoj pravnoj situaciji ne postoji kontinuitet, jer ne postoji odluka suda po vanrednom pravnom leku kojom je izrečena kazna smanjena, obzirom da je Vrhovni kasacioni sud u predmetu Kzz. 113/12 od 17. januara 2013. godine usvojio zahtev za zaštitu zakonitosti, pobijane presude ukinuo i predmet vratio na ponovno suđenje; da a psolutna zastarelost izvršenja navedene kazne zatvora, nastupa protekom roka od šest godina od dana pravnosnažnosti presude kojom je kazna izrečena (26. oktobra 2018. godine), u skladu sa odredbama člana 107. stav 6. u vezi stava 1. u vezi člana 105. stav 1. tačka 5) Krivičnog zakonika, odnosno protekom dana 26. oktobra 2024. godine.

Ustavni sud je dopisom Už-14769/2018 od 4. oktobra 2022. godine od Višeg suda u Kragujevcu zatražio da, u roku od 15 dana od dana prijema tog dopisa, Sudu dostavi dodatna izjašnjenja na navode ustavne žalbe, kao i celokupne spise ovog krivičnog predmeta, ali Viši sud u Kragujevcu u ostavljenom roku, a ni naknadno nije dostavio traženi odgovor i spise predmeta Ustavnom sudu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustav noj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.), kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

5. Ustavni sud j e, najpre, meritorno ispitao osnovanost navoda podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku , kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava.

S tim u vezi, podnosilac smatra, kako to proizlazi iz navoda ustavne žalbe, da mu je u konkretnom slučaju trajanjem sudskog krivičnog postupka od 2005. godine, odnosno duže od 13 godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Međutim, polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud konstatuje da ne može meritorno ceniti trajanje inicijalnog krivičnog postupka koji je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1. 3343/11 od 22. decembra 2011. godine, a koja je naknadno ukinuta presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 113/12 od 17. januara 2013. godine. Naime, podnosilac je, nakon pravnosnažno g okončanj a tog postupka , podneo ustavnu žalbu, k oja je odbačena Rešenjem Ustavnog suda Už-1813/2012 od 23. oktobra 2012. godine, a u kojoj nije ni isticao povredu prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na taj postupak . S obzirom na to da povredu navedenog prava u odnosu na taj postupak ističe tek u ovoj ustavnoj žalbi, po oceni Ustavnog suda, u tom delu ova ustavna žalba je nesporno neblagovremeno podneta, s tim da Sud prilikom meritornog sveobuhvatnog odlučivanja, svakako ima u vidu i taj pravnosnažno okončani inicijalni krivični postupak, kao deo ukupnog postupka vođenog protiv podnosioca ustavne žalbe kao okrivljenog.

Dakle, Ustavni sud u konkretnom slučaju može meritorno ceniti samo tok i trajanje ponovnog krivičnog postupka nakon ukidanja prve prvostepene i drugostepene presude . Ovaj osporeni postupak je, u konkretnom slučaju , trajao od 1. marta 2013. godine, računajući od dana kada je u Višem sudu u Kragujevcu primljen predmet i od kada je osporeni postupak dalje vođen pod brojem K. 35/13, pa do 28. novembra 2018. godine, kada je osporena drugostepena presuda dostavljena okrivljenom i njegovom braniocu, dakle pet godina, osam meseci i 28 dana.

Navedeno trajanje ponovnog krivičnog postupka, samo po sebi, a posebno imajući u vidu i prethodno pravnosnažno okončan krivični postupak koji je vođen po optužnici Okružnog javnog tužioca u Kragujevcu Kt. 199/05 od 1. decembra 2005. godine, može ukazivati na to da predmetni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Pri tom e, pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Ustavni sud nalazi da je konkretni krivični postupak nesporno bio izuzetno složen, pre svega činjenično i da je iziskivao višestruka i kompleksna veštačenja, odnosno rekonstrukciju, što je sve neminovno doprinelo njegovom ukupnom trajanju. Ustavni sud je imao u vidu i to da je nadležno tužilaštvo menjalo i preciziralo optužni predlog, te da je prvostepeni sud dva puta meritorno presudio u konkretnom slučaju, ali nalazi da sve to, u konkretnom slučaju, nije bilo od presudnog značaja za ukupnu dužinu trajanja tog postupka. Dodatno, iz uvida u tok predmeta proizlazi da je postupajući sud održavao relativno visoku dinamiku zakazivanja glavnih pretresa, ali je broj neodržanih pretresa nerazumno visok. Dodatno, Ustavni sud je imao u vidu i određeni doprinos podnosioca ustavne žalbe i njegovog branioca dužini trajanja osporenog krivičnog postupka, s obzirom na to da su četiri pretresa u 2016. i 2018. godini odloženi na molbu okrivljenog i/ili njegovog branioca , ali taj doprinos nije odlučujuće uticao na dužinu trajanja osporenog ponovnog krivičnog postupka. Sa druge strane, značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca je bio izuzetno veliki, s obzirom na to da se odlučivalo o njegovoj krivičnoj odgovornosti za krivično delo čija je posledica bila smrt jedne osobe, kao i potencijalnoj kazni zatvora,

Ustavni sud smatra da i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od navedenih činilaca, trajanje predmetnog ponovnog krivičnog postupka od pet godina, osam meseci i 28 dana, i to nakon što je krivični postupak prethodno već trajao duže od sedam godina (od 2005. do 2013. godine), se ne može opravdati bilo kojim od prethodno navedenih činilaca.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu , u ovom delu, usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 , 10/23 i 92/23 ), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući navode ustavne žalbe kojima se ukazuje na povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi istaknutog ustavnog prava zasniva, pre svega, na sopstvenom nezadovoljstvu osporenim presudama i ishodom krivičnog postupka vođenog protiv njega, predlažući da Ustavni sud u celosti poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1. 919/18 od 26. oktobra 2018. godine i odredi da Apelacioni sud u Kragujevcu otvori glavni pretres.

S tim u vezi, Ustavni sud je, nasuprot navodima podnosioca ustavne žalbe, uvidom u sadržinu osporene presude, ali i sveobuhvatno sagledavajući celinu predmetnog krivičnog postupka i sve odluke donete u tom postupku, utvrdio da osporena presuda sadrži jasno obrazloženje zbog čega su nadležni sudovi, u ponovnom postupku, podnosioca ustavne žalbe oglasili krivim zbog izvršenja krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 2. u vezi člana 289. stav 1. Krivičnog zakonika i osudili na kaznu zatvora u trajanju od dve godine .

Prema oceni Ustavnog suda obrazloženj e osporen e presud e ne mo že se smatrati ni proizvoljnim niti arbitrarnim, jer su postupajući sudovi, kako prvostepeni , tako i drugostepeni, na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložili utvrđeno činjenično stanje i primenu relevantnih odredaba materijalnog propisa na takvo činjenično stanje. Ustavni sud navode podnosioca ustavne žalbe, kojima se primarno iskazuje nezadovoljstvo osuđujućom presudom i posledično izrečenim sankcijama od nadležnog suda, ne može prihvatiti kao ustavnopravne razloge za tvrdnje o povredi označenog ustavnog prava, već podnosi lac, u suštini, traži da ovaj Sud, kao instancioni sud, oceni zakonitost ospore ne presud e, odnosno da istu poništi i oslobodi ga krivice.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi ceni zakonitost osporenih pojedinačnih akata, te se stoga ni navodi ustavne žalbe ne mogu svesti na ponovno iznošenje žalbenih razloga već korišćenih u postupku pred nadležnim sudovima. Navodi ustavne žalbe se moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se sa stanovišta sadržine označenog ustavnog prava ukazuje na njegovu povredu. Zadatak Ustavnog suda u postupku po ustavnoj žalbi nije da odlučuje o krivičnoj odgovornosti podnosioca ustavne žalbe ili o tome da li su postupajući sudovi pravilno ocenili činjenice i primenili materijalno pravo, već da ispita da li postoje okolnosti koje prima facie ukazuju da su u postupku eventualno povređena Ustavom zajemčena prava, što u konkretnom predmetu nije bio slučaj .

Dodatno, u odnosu na tvrdnje podnosioca da osporena presude nije obrazložena, Ustavni sud je, nasuprot tim navodima ustavne žalbe, a uvidom u sadržinu osporene presude, utvrdio da ista sadrž i jas no obrazloženje, zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, zbog čega je nadležni drugostepeni sud odbio kao neosnovane žalbe, između ostalih, i okrivljenog i njegovog branioca i potvrdio prvostepenu osuđujuću presudu Višeg suda u Kragujevcu K. 35/13 od 4. maja 2018. godine.

S obzirom na to da prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud u ovom slučaju ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava po kome je jedan od bitnih elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku (videti presudu u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine). Međutim, obaveza obrazloženja sudske odluke ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (videti presudu u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine).

S tim u vezi, a u odnosu na tvrdnje podnosioca da „Apelacioni sud u osporenom rešenju, kojim odbija žalbu branioca, uopšte ne daje odgovor na žalbene navode“, Ustavni sud i u ovom predmetu ponovno ukazuje na to da obrazložena sudska odluka, kao jedan od elemenata prava na pravično suđenje, podrazumeva obavezu suda da, sa dovoljnom preciznošću, navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku, kao i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Stoga, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci daje detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente, a to naročito važi za obrazloženje odluka sudova po pravnom leku u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižestepenog suda.

Prema oceni Ustavnog suda, obrazloženje predmetnih presuda se ne mo že smatrati ni proizvoljnim niti arbitrarnim, jer su postupajući sudovi, kako prvostepeni, tako i drugostepeni, kako je već zaključeno, na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložili svoje odluke. Ustavni sud navode podnosioca ustavne žalbe, kojima se primarno iskazuje nezadovoljstvo takvim odlukama i posledično osuđujućim ishodom krivičnog postupka vođenog protiv njega, ne može prihvatiti kao ustavnopravne razloge za tvrdnje o povredi označenog ustavnog prava.

Ustavni sud je imao u vidu i ostale navode podnosioca ustavne žalbe, ali je ocenio da podnosilac, formalno ističući povredu prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenog odredbama člana 36. Ustava, u suštini i te navode zasniva primarno na istaknutoj tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje. Ustavni sud ukazuje da samo pozivanje na određeno pravo zajemčeno Ustavom, a bez navođenja ustavnopravnih razloga kojima se potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, u ovom delu, ustavnu žalbu odbacio, saglasno o dredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da je usvajanje ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku odgovarajući vid pravičnog zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe, imajući u vidu da podnosilac u ustavnoj žalbi, kao ni u dopunama, nije postavio zahtev za naknadu štete .

8. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti