Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Poništena je presuda Vrhovnog kasacionog suda zbog nedostatka obrazloženja o doprinosu stranaka nastaloj šteti, čime je primena materijalnog prava ocenjena kao proizvoljna i vraćena na ponovno odlučivanje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik V eća i sudije Bratislav Đokić, Milan Škulić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi AD „I.“, Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 4. aprila 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba AD „I.“ i utvrđuje da je presud om Vrhovnog kasacionog suda Prev. 406 /2015 od 6. oktobra 201 6. godine podnosiocu ustavne žalbe povre đeno prav o na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog Prev. 406/2015 od 6. oktobra 2016. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 3212 /15 od 3. septembra 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. AD „I.“, Beograd , izjavilo je Ustavnom sudu, 22. februara 2017. godine, preko punomoćnika A. K, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 4038/13 od 4. marta 2015. godine, presude Privrednog apelacionog suda Pž. 3212/15 od 3. septembra 2015. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 406/2015 od 6. oktobra 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo iz člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije , odnosno člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Kako se odredbe člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava sadržinski ne razlikuje od navedenih odredaba Evropske konvencije, Ustavni sud je postojanje povrede označenih prava cenio u odnosu na odredbe Ustava.

U ustavnoj žalbi, pored detaljno opisanih činjenica koje su prethodile predmetnoj parnici, je navedeno: da je podnosiocu osporenom revizijskom presudom povređeno pravo na obrazloženu odluku, kao i da je primena relevantnog prava bila arbitrerna; da smatra da na njegovoj strani nije bilo doprinosa nastanku štete za treće lice, već je u celini krivica na tužiocu; da tužilac nije pozvao podnosioca da vrati akcije, niti je hteo da sa F. „B .“ a. d. zaključi ugovor o kupoprodaji istih, a imao je ne samo takvu mogućnost već i obavezu ustanovljenu pravnosnažnom presudom; da iz tog razloga sudovi nisu mogli obavezati podnosioca na isplatu regresa u vidu polovine iznosa koju su obavezani da solidarno plate F. „B .“ a. d; da zbog navedenog nije bilo mesta primeni odredbe člana 208. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, jer se ne radi o „nemogućnosti da se utvrde udeli dužnika“; da kako podnosilac nije skrivio sudske penale koji su naplaćeni od tužioca, to ne postoji njegova odgovornost za obavezu plaćanja istih.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i spise predmeta Privredni sud u Beogradu P. 4038/13, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Privredni sud u Beogradu je osporenom presudom P. 4038/13 od 4. marta 2015. godine, u stavu prvom izreke, delimično usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, da tužiocu F . „Z .“ a.d. Leskovac, na ime naknade štete isplati iznos od 308.596.464,03 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom , i to na iznos od 75.082.894,91 dinar počev od 27. jula 2010. godine do isplate, na iznos od 233.513.569,11 dinara počev od 2 1. maja 2013. godine do isplate; drugim stavom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos jednak dosuđenom iznosu sa zateznim kamatama. Takođe je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Privredni apelacioni sud je, u postupku po žalbi stranaka, osporenom presudom Pž. 3212/15 od 3. septembra 2015. godine, odbio žalbe kao neosnovane i potvrdio prvostepenu presudu.

Postupajući po reviziji tuženog, Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Prev. 406/2015 od 6. oktobra 2016. godine odbio kao neosnovanu reviziju izjavljenu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 3212/15 od 3. septembra 2015. godine. U obrazloženju revizijske presude, pored ostalog, navedeno je : da je predmet tužbenog zahteva regresni zahtev tužioca za obavezivanje tuženog na plaćanje iznosa koji je na ime naknade štete i penala po osnovu prinudnog izvršenja pravnosnažne sudske odluke, kojom su tužilac i tuženi obavezani kao solidarni dužnici, tužilac sam isplatio, odnosno od koga je u postupku prinudne naplate naplaćen ukupni iznos i isplaćen F. „B .“ iz N. C; da su pravnosnažnom i izvršnom presudom P. 3385/2012 od 28. juna 2012. godine, tužilac i tuženi solidarno obavezani na naknadu štete F . ulja „B .“ a.d. u iznosu od 268.464.000,00 dinara , sa zateznom kamatom od 22. septembra 2008. godine do isplate i troškovima postupka u iznosu od 1.335.750,00 dinara; da je F . ulja „B .“ u postupku prinudnog izvršenja po rešenju Privrednog suda u Leskovcu I. 177/2013 od 13. maja 2013. godine naplatila 21. maja 2013. godine i to samo od tužioca iznos od 467.027.138,23 dinar a; da je na taj način dug po pravnosnažnoj presudi kojom su solidarno obavezani tužilac i tuženi da F . „B .“ isplate navedenu štetu izmirio sam tužilac koji je tužbenim zahtevom tražio da se tuženi obaveže da mu nadoknadi naplaćeni iznos; da je predmet tužbenog zahteva pored označene naknade štete i iznos od 150.165.789,83 dinara na ime penala naplaćenih u postupku prinudnog izvršenja i troškova izvršnog postupka naplaćenih dana 27. jula 2010. godine po rešenju Privrednog suda u Beogradu I. 13/10 od 13. maja 2010. godine, a koji su takođe naplaćeni od tužioca, a uračunati u štetu dosuđenu F. „B .“ a.d. umanjenu za navedeni iznos po presudi P. 3385/2012 od 28. juna 2012. godine; da je po navedenoj presudi odbijen zahtev F. „B .“ a.d. prema ovde tužiocu i tuženom u delu za isplatu ukupno 162.000.000,00 dinara na ime naknade štete, jer se isti odnosio na sudske penale za period 13. marta 2007. do 3. septembra 2008. godine, a koji je naplaćen u postupku prinudnog izvršenja po rešenju Privrednog suda u Beogradu I. 13/10 u korist F. „B .“, kada je sprovedeno izvršenje naplate sudskih penala prema tužiocu, zbog nepostupanja po pravnosnažnoj presudi; da navedeni iznos naplaćenih penala tužilac ovde potražuje od tuženog, odnosno iznos od 150.165.789,93 dinara, što predstavlja ukupni iznos plaćenih penala umanjen za zastareli deo regresnog potraživanja u iznosu od 12.371.585,06 dinara; da je tužilac prodajom akcija tuženom povredio pravo preče kupovine F. „B .“, što je dovelo do parničnog postupka u kome je tužilac obavezan da akcije proda F. „B .“, kao nosiocu prava preče kupovine po tačno određenoj ceni; da tužilac nije od tuženog tražio vraćanje navedenih akcija, niti je nudio vraćanje primljene cene od tuženog, a tuženi je umesto da vrati akcije, iste prodao trećem licu za iznos od 430.464.000,00 dinara, što je dovelo do nemogućnosti izvršenja obaveze tužioca da navedene akcije proda F. „B .“, a što je bio i osnov za naknadu štete prouzrokovane takvim postupanjem; da je presudom P. 3385/2012 utvrđena i odgovornost tužioca za štetu F. „B .“, koja proizlazi iz činjenice da je odbio da zaključi ugovor o kupoprodaji spornih akcija sa navedenom F. „B .“, kao i da primi kupoprodajnu cenu od navedene fabrike u iznosu od 13.189.663,58 dinara, u vreme kada je mogao da ostvari ili da zahteva restituciju akcija od tuženog, već je prihvatio zaključenje ugovora sa navedenom F. „B.“ tek 5. septembra 2008. godine, pošto je tuženi već protivno pravnosnažnoj presudi prodao p redmetne akcije trećem licu za značajno veću cenu, a ispunjenje obaveze tužioca time postalo nemoguće, zbog principa zaštite savesnog trećeg lica; da tužilac nije pokušao da vrati primljenu cenu tuženom kao kupcu akcija, niti da zatraži da mu se akcije vrate kako bi postupajući po svojoj obavezi iz navedene pravnosnažne presude povodom istih zaključio ugovor o prodaji sa F. „B.“, niti je preko svog brokera zahtevao restituciju akcija sa ovde tuženim na svoje ime, a što je saglasno odredbama člana 47. Pravila poslovanja Centralnog registra mogao da učini po prijemu navedene presude; da je istom presudom utvrđeno postojanje krivice, odnosno odgovornosti, tj. doprinosa za štetu prouzrokovanu F. „B .“ i na strani tuženog, koji je znao da je izgubio status zakonitog imaoca navedenih akcija, ali je ipak iste otuđio trećem licu za značajno veći iznos od oštećenog, umesto da akcije vrati tužiocu i zahteva povraćaj plaćene cene; da je takvim nedozvoljenim raspolaganjem akcija, prodajom istih kupcu „D.“ a.d. I, kada je već bio poništen ugovor zaključen između tužioca i tuženog o kupoprodaji navedenih akcija po osnovu pravnosnažne presude P. 1601/05, tuženi z bog principa zaštite trećih savesnih lica onemogućio vraćanje navedenih akcija tužiocu, a time i ispunjenje obaveze tužioca da zaključi ugovor sa F. „B .“ i proda mu akcije po odlukom navedenoj ceni, koja je bila znatno niža od cene koju je ostvario tuženi prodajući akcije trećem licu.

Dalje je navedeno: da su nižestepeni sudovi zaključili da postoji podjednak doprinos tužioca i tuženog u nastanku štete na koju su solidarno obavezani da isplate F. „B .“, a koja je u postupku prinudnog izvršenja naplaćena samo od tužioca; da ovako stanovište nižestepenih sudova prihvata i Vrhovni kasacioni sud kao pravilno, s obzirom na to da su nastanku navedene štete doprinele radnje i tužioca i tuženog, koji su se ponašali na opisani način, a čime su zapravo onemogućili izvršenje sudske odluke i prouzrokovali štetu za poverioca (F. „B .“) po navedenoj presudi, na čiju su naknadu potom i solidarno obavezani pravnosnažnom sudskom odlukom; da Vrhovni kasacioni sud prihvata ocenu nižestepenih sudova da se radi o podjednakom udelu tužioca i tuženog u isplaćenoj šteti, odnosno o podjednakom doprinosu u nastanku iste; da je stoga pravilno dosuđeno tužiocu 50% od ukupno plaćenog iznosa na ime naknade štete u postupku prinudnog izvršenja i tuženi je obavezan da polovinu od navedenog iznosa isplati tužiocu, dok je za preostali iznos po ovom osnovu odbijen zahtev; da i u pogledu sudskih penala, kao i troškova izvršnog postupka koji su naplaćeni od tužioca u postupku prinudnog izvršenja, imajući u vidu da je po prigovoru tužioca u postupku P. 3385/12 , da se od utvrđenog iznosa štete odbije iznos već plaćen na ime sudskih penala saglasno član u 276. Zakona o obligacionim odnosima , a korisnik tog umanjenja je i tuženi, pravilno prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi utvrđuju da je u situaciji u kojoj su kao solidarni dužnici bili obavezani i tužilac i tuženi, te nisu ispunili dobrovoljno obavezu, već je došlo do prinudnog izvršenja u kome su naplaćeni i sudski penali, podjednak doprinos i tužioca i tuženog nastanku štete u visini naplaćenih penala ( za koje je umanjen iznos ukupne naknade štete), imajući u vidu da je jednak doprinos stranaka iz ovog postupka (a koje su kao solidarni dužnici obavezani da naknade štetu), odnosno da su podjednako odgovorni za prouzrokovanu štetu na ime penala i troškova izvršnog postupka; da činjenica da parnične stranke nisu izvršile restituciju primljenog po osnovu prometa akcija koji je poništen pravnosnažnom odlukom, te da je tuženi znajući da više nije zakoniti imalac akcije iste dalje prometovao trećem savesnom licu dovele su do nemogućnosti izvršenja prenosa akcija F . „B .“; da stoga obe stranke imaju doprinosa u nastanku štete u visini naplaćenih penala i podjednaka je njihova odgovornost i doprinos u njenom nastanku, jer su penali dosuđeni za period od 13. marta 2007. godine do 3. septembra 2008. godine, dakle do dana prenosa spornih akcija od strane tuženog na treće lice „D.“ a.d. I, pa stoga navedeni prenos nije dodatno uticao na visinu štete po označenom osnovu; da imajući u vidu sve navedeno, revizijski sud smatra da su pravilno nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje primenili odredbu člana 208. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, utvrđujući da je podjednak doprinos obe stranke u postupku visini štete koja je nastupila neizvršenjem, odnosno nastupanjem nemogućnosti izvršenja pravnosnažne sudske odluke, pa su ocenjujući da je jednak doprinos obe ugovorne strane u smislu člana 208. Zakona o obligacionim odnosima obavezali tuženog da plati polovinu iznosa koji je naplaćen tužiocu na ime naknade štete i penala, a na ime svog doprinosa; da je za preostali iznos tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan, jer navedeni deo predstavlja tužiočev doprinos nastanku naplaćene štete i penala; da nisu osnovani revizijski navodi da je tužilac isključivo odgovoran za nastalu štetu i da nema doprinosa tuženog, jer je radnjama tuženog, odnosn o otuđenjem akcija trećem licu po saznanju da su nezakonito stečene, odnosno po saznanju da više nije zakoniti imalac istih, tuženi doprineo nastanku navedene štete; da je zbog toga pravilna ocena nižestepenih sudova, da se radi o doprinosu koji je jednak samom doprinosu tužioca u nastanku iste štete , a što je direktno i uslovilo usvajanje tužbenog zahteva za polovinu regresno traženog iznosa; da su nižestepeni sudovi pravilno cenili postupanje obe parnične stranke i njihov doprinos nastanku štete na čiju naknadu su solidarno obavezni pravnosnažnom sudskom odlukom, dajući jasne i prihvatljive razloge za ocenu postojanja i stepena doprinosa svake od stranaka, pa je stoga neosnovan navod tuženog da je tužilac isključivi krivac za nastalu štetu, s obzi rom na to da je on povredio pravo preče kupovine prodajom akcija tuženom; da nisu osnovani ni revizijski navodi da je sud pogrešno primenio odredbe člana 208. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, jer je shodno iznetom pravilna ocena nižestepenih sudova o udelu solidarnih dužnika po pravnosnažnoj presudi, s obzirom na težinu njihove krivice i težinu posledice koja je proizašla iz njihovog delovanja.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 8. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US i 55/14) (u daljem tekstu: ZPP) je propisano da sud odlučuje po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, koje će činjenice da uzme kao dokazane.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da za štetu koju je više lica prouzrokovalo zajedno, svi učesnici odgovaraju solidarno (član 206. stav 1.); da solidarni dužnik koji isplati više nego što iznosi njegov udeo u šteti, može tražiti od svakog od ostalih dužnika da mu naknadi ono što je platio za njega (stav 1.) , da koliko iznosi udeo svakog pojedinog dužnika sud određuje s obzirom na težinu njegove krivice i težinu posledica koje su proistekle iz njegovog delovanja (stav 2.), da u slučaju nemogućnosti da se utvrde udeli dužnika, na svakog pada jednak deo, osim ako pravičnost zahteva da se u konkretnom slučaju drukčije odluči (stav 3.) (član 208) .

Odredbom člana 47. Pravila poslovanja Centralnog registra, depoa i kliringa hartija od vrednosti („Službeni glasnik RS“, br. 113/06, 24/08, 38/08 i 70/08 ) je propisano da Centralni registar vrši prenos hartija od vrednosti sa računa prethodnog na račun novog vlasnika po nalogu člana Centralnog registra, i to na osnovu pravosnažne i izvršne sudske odluke koju klijent podnosi članu Centralnog registra (nasleđe i druge sudske odluke).

5. Analizirajući osporenu revizijsku presudu sa stanovišta navoda ustavne žalbe i utvrđene sadržine prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava, ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se osporeni akt mora sagledati i kroz garancije koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. Naime, stranka ima pravo da bude upoznata sa stavovima na kojima je sud zasnovao svoju odluku, koje je praćeno dužnošću suda da iznese jasne i dovoljne razloge za svoju odluk u, što ima za cilj sprečava nje zloupotrebe. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali sudovi moraju obrazložiti svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. Dakle, za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da se ustavnom žalbom, pored ostalog, ukazuje i na nedostatno obrazloženje osporenog akta, zbog čega se dovodi u pitanje i da li je primena materijalnog prava u konačnom ishodu bila proizvoljna. Ustavni sud najpre ukazuje da što se tiče obaveze obrazlaganja sudske odluke, mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke. Svakako da se u odluci ne moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, odluka od 19. aprila 1994. godine, stav 61.). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižestepenih sudova. Međutim, to ne znači da stavovi na kojima je sud poslednje instance zasnovao svoju odluku, ne moraju biti obrazloženi na način koji će jemčiti objektivnost suđenja.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud najpre podseća da iz obrazloženja osporene revizijske presude proizlazi da utvrđene činjenice govore u prilog tome da postoji podjednak doprinos tužioca i podnosioca ustavne žalbe nastanku štete koju su solidarno obavezani da isplate F . „B .“, a koja je u postupku prinudnog izvršenja naplaćena samo od tužioca. Analizirajući ovakav zaključak suda poslednje instance, Ustavni sud ukazuje da iz utvrđenih činjenica proizlazi krivica tužioca za nastalu štetu koja se, po mišljenju revizijskog suda, sastoji u sledećem - 1) tužilac je prodajom akcija podnosiocu ustavne žalbe povredio pravo preče kupovine, 2) tužilac nije od podnosioca tražio vraćanje navedenih akcija, niti je nudio vraćanje primljene cene od tuženog, 3) odgovornost tužioca za štetu F. „B .“ utvrđena je presudom P. 3385/2012, zbog toga što je odbio da zaključi ugovor o kupoprodaji spornih akcija sa navedenom fabrikom, kao i da primi kupoprodajnu cenu od navedene u iznosu od 13.189.663,58 dinara u vreme kada je mogao da ostvari ili da zahteva restituciju akcija od podnosioca, 4) tužilac je prihvatio zaključenje ugovora sa F. „B .“ tek 5. septembra 2008. godine, kada je ispunjenje obaveze postalo nemoguće, 5) tužilac nije zatraži o od podnosioca da mu vrati akcije, kako bi postupajući po svojoj obavezi iz navedene pravnosnažne presude povodom istih zaključio ugovor o prodaji sa F . „B .“ i 6) tužilac nije preko svog brokera zahtevao restituciju akcija sa podnosioca na svoje ime, a što je saglasno Pravilima poslovanja Centralnog registra, depoa i kliringa hartija od vrednosti mogao da učini po prijemu predmetne presude. Sa druge strane, takođe, iz utvrđenih činjenica, prema mišljenju revizijskog suda, krivica podnosioca ustavne žalbe za nastalu štetu jedino se sastoji u tome što je protivno pravnosnažnoj presudi, akcije prodao trećem licu. Na ovako utvrđeno činjenično stanje, revizijski sud primenjuje odredbu člana 208. stav 3. ZOO, utvrđujući podjednak doprinos obeju stranaka nastanku štete. Međutim, Ustavni sud ukazuje da primena navedene odredbe može biti opravdana tek u slučaju nemogućnosti da se utvrde udeli dužnika. Tek tada na svakog dužnika pada jednak deo, osim ako pravičnost zahteva da se u konkretnom slučaju drukčije odluči. Iz sadržine obrazloženja osporene presude ne proizlazi da se revizijski sud, na način na koji to zahteva sadržina odredbe člana 208. stav 2. ZOO, bavio utvrđivanjem težine krivice i težin e posledica svake parnične stranke. Ovo posebno dobija na značaju u situaciji kada celokupna odgovornost proizlazi iz presude Višeg trgovinskog suda Pž. 4317/2006 od 8. februara 2007. godine, kojom je pored ostalog, obavezan tuženi F. „Z .“ a.d. Leskovac da sa tužiocem F. „B .“ zaključi ugovor o prodaji predmetnih akcija za cenu od 13.189.663,58 dinara. Po mišljenju Ustavnog suda, F. „Z .“ a.d. Leskovac je takvu obavezu u svakom trenutku (do prodaje akcija trećem licu) moglo da ispuni , jer navedenom presudom nije uspostavljena obaveza predaje akcija, te stoga njeno ispunjenje nije zavisil o od volje podnosioca ustavne žalbe. Međutim, tužilac je punih godinu i po dana odbijao da ispuni obavezu utvrđenu pravnosnažnom presudom. Takođe, tužilac je po prijemu predmetne presude, a u periodu dok podnosilac ustavne žalbe nije otuđio predmetne akcije, mogao zahtevati restituciju akcija sa podnosioca na svoje ime, saglasno odredbi člana 47. Pravila poslovanja Centralnog registra, depoa i kliringa hartija od vrednosti. Ni ova radnja koju je tužilac propustio da preduzme, a kojom bi, da ju je preduzeo, iskazao volju da faktičko stanj e upodobi sa pravnim stanjem, nije zavisila od volje podnosioca ustavne žalbe.

Dakle, revizijski sud je na teret tužioca stavio čitav niz radnji i propuštanja radnji, dok se krivica podnosioca ustavne žalbe jedino u radnji, koja je preduzeta godinu i sedam meseci nakon utvrđivanja ništavosti spornog ugovora o kupoprodaji predmetnih akcija , a u kom periodu je tužilac, po mišljenju Ustavnog suda, mogao otkloniti sve štetne posledice i postupiti po pravnosnažnoj presudi. Po mišljenju Ustavnog suda, upravo nedostatak obrazloženja vezanih za konkretne činjenice i okolnosti na kojima je zasnovan zaključak o podjednakoj krivici (odnosno nemogućnosti da se utvrde udeli dužnika) i koji je od suštinske važnosti za obavezu podnosioca ustavne žalbe prema tužiocu, dovodi u sumnju da je revizijski sud razmotrio i na valjan način obrazložio sve specifične i bitne okolnosti konkretnog slučaja koje je bio dužan da ispita.

Konačno, a vezano za navode koji se odnose na to da podnosilac ustavne žalbe nije trebalo biti obavez an da naknadi iznos koji se odnosi na naplaćene sudske penale , Ustavni sud konstatuje da su sudovi, u parnici koja je prethodila ovoj u kojoj su donete osporene presude , na ustavnopravno prihvaljtiv način obrazložili da to nije od uticaja, jer je iznos naplaćenih penala uračunat u ukupan iznos naknade štete, tj. da se ne može kumulirati sa iznos om naknad e ma terijalne štete koju je tužilac obavezan da plati. S tim u vezi, Ustavni sud podseća da se o tome da se, u konkretnom slučaju, ne mogu dosuđivati i šteta i sudski penali kumulativno, već izjasnio u Rešenju Už-9623/2013 od 22. februara 2018. godine. Međutim, Ustvani sud napominje da revizijski sud i za naplaćene sudske penale utvrđuje podjednak doprinos stranaka, ali ne daje nikakvo obrazloženje za svoje stanovište, iako je presudom Višeg trgovinskog suda Pž. 4317/2006 od 8. februara 2007. godine samo tužilac obavezan da zaključi ugovor o prodaji predmetnih akcija, a ne i predaji.

Ustavni sud je, ne prejudicirajući kakav bi konačan ishod parnice trebao da bude (videti presudu u predmetu Motion Pictures Guarantors Ltd protiv Srbije, kao i mutatis mutandis, Garcia Ruiz protiv Španije, broj predstavke 30544/96, stav 28.), ocenio da osporena revizijska presuda nije obrazložena na način koji zadovoljava uslove iz člana 32. stav 1. Ustava, odnosno da ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 406/2015 od 6. oktobra 2016. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke poništio označenu presudu i odredio da isti sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 3212/15 od 3. septembra 2015. godine.

7. Ustavni sud nije posebno razmatrao navode o povredi prava iz člana 36. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravi čno suđenje i odredio otklanjanje štetnih posledica utvrđene povrede prava .

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti