Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog dužine trajanja parničnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu podnetu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Iako je postupak trajao preko četiri godine, Sud je ocenio da, uzimajući u obzir složenost predmeta i doprinos podnosioca trajanju postupka, rok nije nerazuman.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1479/2008
26.11.2009.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Stojića iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 26. novembra 2009. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Zorana Stojića izjavljena protiv radnji nečinjenja Drugog opštinskog suda u Beogradu u predmetu P. 1307/06 i Okružnog suda u Beogradu u predmetu Gž. 516/07.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Stojić iz Čačka, preko punomoćnika Snežane Jovčić, advokata iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu 12. decembra 2008. godine ustavnu žalbu, zbog povrede principa zabrane diskriminacije i povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbama člana 21. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava iz člana 6. stav 1. i člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, i to u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1307/06 i postupka koji je vođen pred Okružnim sudom u Beogradu u predmetu Gž. 516/07.
Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je 25. oktobra 2006. godine Drugi opštinski sud u Beogradu doneo presudu P. 1307/06 kojom je usvojen njegov tužbeni zahtev i obavezana tužena da mu naknadi štetu, da je zatim 30. novembra 2006. godine tužena izjavila žalbu koja je nekoliko meseci kasnije prosleđena Okružnom sudu u Beogradu i zavedena pod brojem Gž. 516/07, da se on nekoliko puta obraćao urgencijama predsedniku Okružnog suda u Beogradu, ali da do dana podnošenja ustavne žalbe nije doneta odluka po žalbi, niti je odgovoreno na njegove urgencije. Smatra da je ovakvim radnjama nečinjenja Drugog opštinskog suda u Beogradu i Okružnog suda u Beogradu povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Takođe, ističe da su sudovi, s obzirom na to da je on veoma bolestan i invalid, trebali da imaju u vidu njegovo zdravstveno stanje. Diskriminatorski stav sudova se, po njegovom mišljenju, ogleda u tome što su se „sudovi u svojim postupanjima ponašali kao da je on osoba bez invaliditeta".
2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo, odnosno sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1307/06 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Podnosilac ustavne žalbe je 1. septembra 2004. godine podneo tužbu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora - Ministarstva odbrane, radi naknade nematerijalne štete na ime pretrpljenih fizičkih bolova, na ime pretrpljenog straha, na ime naruženosti i na ime umanjenja opšte životne aktivnosti.
Drugi opštinski sud u Beogradu je 9. septembra 2004. godine naložio punomoćniku tužioca da u roku od osam dana dostavi dokaze priložene uz tužbu u još jednom primerku, za suprotnu stranu, pa je nakon što je punomoćnik tužioca postupio po nalogu 1. oktobra 2004. godine i nakon što je 19. novembra 2004. godine tužena dostavila odgovar na tužbu, zakazao prvo ročište za glavnu raspravu za 23. novembar 2004. godine, koje je i održano i na kome je određeno izvođenje dokaza veštačenjem. Punomoćnik tužioca je 2. decembra 2004. godine dostavio dokaz o uplati troškova veštačenja, a veštak dr Zoran Đurić je 21. marta 2005. godine dostavio nalaz i mišljenje, dok je veštak dr Aleksandar Pavlović svoj nalaz i mišljenje dostavio 25. aprila 2005. godine, nakon čega je tužilac povukao deo tužbenog zahteva, a tužena osporila nalaz i mišljenje sudskog veštaka dr Zorana Đurića. U toku ovog postupka zakazano je još šest ročišta (27. septembra 2005. godine, 21. februara, 17. maja, 21. juna, 27. septembra i 25. oktobra 2006. godine). Na ročištu održanom 27. septembra 2005. godine doneto je rešenje da je za postupak u predmetnoj pravnoj stvari nadležan sudija pojedinac, s obzirom na to da je vrednost predmeta spora 950.000,00 dinara, pa je pismeni otpravak navedenog rešenja dostavljen zakonskom zastupniku tužene 30. septembra 2005. godine a koji je na ovo rešenje imao pravo žalbe u roku od 15 dana od dana njegovog dostavljanja. Sudski veštaci su podneskom od 29. novembra 2005. godine usaglasili svoje nalaze i mišljenja, a 30. decembra 2005. godine tužilac je podneskom precizirao tužbeni zahtev. Nakon urgencije punomoćnika tužioca, sud je zakazao ročište za glavnu raspravu za 21. februar 2006. godine na kome je doneto rešenje da se tužba smatra povučenom, s obzirom na to da stranke, iako uredno pozvane nisu pristupile ročištu. Punomoćnik tužioca iskoristio je pravo i podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje, a nakon što je ovaj predlog usvojen, zakazana su četiri ročišta od kojih samo jedno nije održano i to zbog nestanka električne energije, dok su na ostalim ročištima izvedeni dokazi saslušanjem veštaka, pribavljena je originalna medicinska dokumentacije i 25. oktobra 2006. godine zaključena je glavna rasprava.
Prvostepena presuda P. 1307/06, kojom je tužbeni zahtev usvojen u celini, doneta je 25. oktobra 2006. godine, nakon dve godine jednog meseca i 25 dana od podnošenja tužbe, a pismeni otpravak presude ekspedovan je punomoćniku tužioca i zakonskom zastupniku tužene 16. novembra 2006. godine, dakle 21 dan od dana donošenja.
Protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1307/06 zakonski zastupnik tužene je izjavio žalbu 29. novembra 2006. godine, dok se punomoćnik tužioca se 14. decembra 2006. godine odrekao prava na odgovor na žalbu. Okružni sud u Beogradu je presudom Gž. 516/07 od 19. juna 2008. godine odbio žalbu zakonskog zastupnika tužene i potvrdio prvostepenu presudu P. 1307/06. Drugostepena presuda je ekspedovana strankama 13. januara 2009. godine i dostavljena zakonskom zastupniku tužene 19. januara 2009. godine, a punomoćniku tužioca 20. januara 2009. godine.
Ukupno trajanje ovog parničnog postupka, od dana podnošenja tužbe, do dana dostavljanja podnosiocu ustavne žalbe presude kojom se postupak pravnosnažno okončava, iznosilo je četiri godine četiri meseca i 20 dana.
4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog identiteta (član 21. st. 1, 2. i 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).
Kako se ustavnom žalbom ukazuje i na povredu prava iz člana 6. stav 1. i člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud konstatuje da odredbe Ustava Republike Srbije na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe garantuju prava koja su po svojoj sadržini istovetna označenim pravima Evropske konvencije, te se ocenom da li su povređena prava iz člana 21. i člana 32. stav 1. Ustava istovremeno vrši i ocena povrede prava garantovanih ovom konvencijom.
Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", broj 125/04) propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da ako sa ročišta za glavnu raspravu neopravdano izostanu i tuženi i tužilac, tužba se smatra povučenom (član 296. stav 2.); da ako stranka propusti ročište ili rok za preduzimanje neke radnje u postupku i usled toga izgubi pravo na preduzimanje te radnje, sud će toj stranci na njen predlog dozvoliti da naknadno izvrši tu radnju (vraćanje u pređašnje stanje) kad postoje opravdani razlozi za propuštanje (član 111. stav 1.); da se o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje odlučuje, po pravilu, bez rasprave (član 115. stav 3.).
5. Period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda, među kojima je i pravo svakoga da sud o njegovim pravima i obavezama odluči u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak predstavlja jedinstvenu celinu, koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, Ustavni sud nalazi da se za utvrđivanje razumne dužine trajanja parničnog postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja postupka od dana podnošenja tužbe opštinskom sudu 1. septembra 2004. godine.
Pored toga, Ustavni sud ukazuje da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činjenica i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj povređenog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.
Ispitujući navedene kriterijume od značaja za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je mišljenja da je predmetni spor bio složen u pogledu činjenica koje je trebalo utvrditi, odnosno u pogledu utvrđivanja postojanja, a potom i određivanja procenta umanjenja opšte životne aktivnosti, pretrpljenih fizičkih bolova i pretrpljenog straha, kao i postojanja naruženosti kod podnosioca ustavne žalbe, a što su sve bile činjenice koje je bilo neophodno utvrditi da bi se moglo odlučiti o tužbenom zahtevu podnosioca ustavne žalbe. Utvrđivanje navedenih činjenica zahtevalo je izvođenje dokaza od strane dva sudska veštaka, usaglašavanje njihovih nalaza i mišljenja, zatim njihovo saslušavanje, kao i pribavljanje medicinske dokumentacije. Uzimajući u obzir navedeno, Ustavni sud je ocenio da se može smatrati da je predmetni spor bio složen.
Što se tiče ponašanja Drugog opštinskog suda u Beogradu pred kojim je vođen prvostepeni parnični postupak, Ustavni sud je uvidom u celokupan tok postupka utvrdio da je sud odmah po podnošenju tužbe počeo da preduzima radnje u postupku, nalaganjem punomoćniku podnosioca ustavne žalbe da priložene dokaze dostavi u potrebnom broju primeraka i dostavljanjem tužbe na odgovor tuženoj strani, da je prvo ročište za glavnu raspravu održano 23. novembra 2004. godine, nepuna tri meseca od podnošenja tužbe, odnosno nekoliko dana nakon dostavljanja odgovora na tužbu, da je na prvom ročištu sud odredio izvođenje ključnih dokaza veštačenjem i to od strane dva veštaka medicinske struke, jednog čiji je zadatak bio da dâ nalaz i mišljenje u pogledu vrste i težine zadobijenih povreda i pretrpljenog fizičkog bola podnosioca ustavne žalbe kao tužioca i drugog, čiji je zadatak bio da se izjasni u odnosu na pretrpljeni strah i nastupele „trajne posledice u psihičkoj sferi tužioca". Ustavni sud je dalje utvrdio da iz spisa predmeta sledi da postoje određeni periodi u toku trajanja prvostepenog postupka u kojima nisu zakazivana i održavana ročišta za glavnu raspravu, a koji su trajali po nekoliko meseci. Tako nijedno ročište nije zakazano u periodu od 23. novembra 2004. godine do 27. septembra 2005. godine. Međutim, Ustavni sud ocenjuje da se ovaj period ne može smatrati neaktivnošću i neopravdanom sporošću postupajućeg suda, pošto se i za ovo vreme sud aktivno bavio predmetom, jer je u ovom predmetu od podnosioca ustavne žalbe pribavljen dokaz o uplati troškova veštačenja, za ovo vreme su sačinjeni nalazi i mišljenja oba sudska veštaka, punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je dostavio podnesak kojim povlači deo tužbenog zahteva sa čijom sadržinom je trebalo da se upozna tužena strana, a zakonski zastupnik tužene je podneskom osporio nalaz i mišljenje sudskog veštak. I u periodu od 27. septembra 2005. godine do 21. februara 2006. godine, ročište nije održano, jer za to nisu postojali procesni uslovi, ali je i u tom periodu sud aktivno postupao, jer je po njegovom nalogu izvršeno usaglašavanje nalaza i mišljenja veštaka, a takođe punomoćnik tužioca je precizirao tužbeni zahtev, sa čime je trebalo da se upozna tužena strana. Konačno, Ustavni sud nalazi da za nezakazivanje ročišta od 21. februara do 21. juna 2006. godine odgovornost ne može da snosi sud, jer je do zastoja u toku postupka u ovom periodu došlo isključivo usled ponašanja tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da u označenim periodima nije bilo osnova da sud zakazuje ročišta, jer nije bilo uslova da se na njima preduzimaju odgovarajuće procesne radnje, a što je jedini cilj njihovog zakazivanja i održavanja. Kako je, osim u navedenim periodima, Drugi opštinski sud u Beogradu u ovom postupku ročišta zakazivao redovno i u kratkim vremenskim razmacima i na njima efikasno sproveo dokazni postupak, uz navedeno preduzimanje radnji i van ročišta, prvostepeni postupak u predmetu P 1307/06 okončan je u roku od nešto više od dve godine i to usvajanjem preinačenog tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe u celini.
Ustavni sud je razmatrao i trajanje postupka pred Okružnim sudom u Beogradu i utvrdio da je ovaj sud svoju odluku kojom je potvrdio prvostepenu presudu doneo u roku od jedne godine šest meseci i 20 dana od dana izjavljivanja žalbe tuženog. Propust koji se, po oceni Ustavnog suda, može staviti na teret Okružnog suda u Beogradu je to što je drugostepena presuda strankama ekspedovana tek u roku od šest meseci od dana donošenja. Drugostepena odluka uručena je podnosiocu ustavne žalbe 20. januara 2009. godine, odnosno nešto više od mesec dana nakon podnošenja ustavne žalbe.
Ustavni sud ocenjuje da je, sa druge strane, podnosilac ustavne žalbe za period od četiri meseca svojim ponašanjem delimično doprineo trajanju postupka pred prvostepenim sudom. Naime, saglasno pravilima i načelima koja regulišu položaj suda i ponašanje stranaka u parničnom postupku, napredovanje u sporu pre svega zavisi od inicijative i aktivnosti, odnosno efikasnosti samih stranaka. Podnosilac ustavne žalbe, po mišljenju Ustavnog suda, nije bio u potpunosti efikasan u predmetnom postupku, a njegova neefikasnost se ogleda kako u nepodnošenju tužbe i dokaza uz tužbu u dovoljnom broju primeraka, tako posebno u tome što podnosilac ustavne žalbe, odnosno njegov punomoćnik, iako uredno pozvan, nije pristupio na ročište zakazano za 21. februar 2006. godine, što je imalo za posledicu donošenje rešenja kojim se tužba smatra povučenom, nakon čega je usledio predlog podnosioca ustavne žalbe za vraćanje u pređašnje stanje, potom i odlaganje ročišta radi dostavljanja originalne medicinske dokumentacije, takođe, od strane podnosioca ustavne žalbe.
Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe u postupku koji se vodio u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1307/06 i u predmetu Okružnog suda u Beogradu Gž. 516/07, a koji je ukupno od dana podnošenja tužbe do dana dostavljanja drugostepene presude kojom je parnični postupak pravosnažno okončan u korist podnosioca ustavne žalbe, trajao nešto više od četiri godine i četiri meseca, nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.
6. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da su se sudovi u osporenom postupku prema njemu ponašali kao da je on osoba bez invaliditeta iako je on invalid, čime je učinjena povreda principa zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud konstatuje da izneti navodi nisu potkrepljeni nijednim argumentom, a sam Ustavni sud uvidom u spise predmeta nije utvrdio da je bilo kojom preduzetom radnjom ili donetom odlukom postupajućih sudova podnosilac ustavne žalbe diskriminisan po bilo kom osnovu, pa ni po osnovu svog fizičkog stanja. Stoga Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za prihvatanje navoda podnosioca ustavne žalbe o učinjenoj povredi zabrane diskriminacije.
7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba neosnovana, te da je treba odbiti na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu («Službeni glasnik RS», broj 109/07).
Saglasno odredbi člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog dužine trajanja parničnog postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti