Odluka Ustavnog suda o suđenju u razumnom roku i raspoređivanju nakon vraćanja na rad

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, uprkos dvogodišnjem kašnjenju u dostavljanju presude. Sud je ocenio da ukupan postupak nije prekoračio razuman rok, dok je raspoređivanje na niže radno mesto bilo zakonito jer drugo nije bilo slobodno.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miodraga Sofronića iz Uba , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Miodraga Sofronića zbog povrede prav a podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu U. 7983/07, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miodrag Sofronić iz Uba podneo je 4. aprila 2011. godine, preko punomoćnika Vesne Jovanović , advokata iz Lajkovca , ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog sud a Srbije U. 7983/07 od 19. februara 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, kao i prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1 , člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnosilac ustavne žalbe ističe i povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21 . st. 2. i 3. Ustava i načela sudstva iz člana 145. st. 1, 2. i 3. Ustava. Podnosilac se poziva i na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, načela zabrane diskriminacije iz člana 14. Evropske konvencije i prava na imovinu iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažnom i izvršnom presudom Opštinskog suda u Ubu P1. 34/05 od 24. februara 2006. godine vraćen "na radno mesto na kome se nalazio" pre neopravdanog prestanka radnog odnosa; da Republički geodetski zavod nije postupio po navedenoj presudi, već je podnosioca rasporedio na radno mesto čiji se poslovi obavljaju u nižem zvanju od radnog mesta na kome je radio godinama pre prestanka radnog odnosa; da je Pravilnikom o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Službi za katastar nepokretnosti Ub sistematizovano radno mesto čiji se poslovi vrše u zvanju saradnik , a za koje podnosilac ustavne žalbe ispunjava uslove u pogledu stručne spreme i radnog iskustva; da se Vrhovni sud Srbije uopšte nije bavio pitanjima kako se sistematizacija mogla vršiti u trenutku kada je krivični postupak pravnosnažno okončan oslobađajućom presudom, da sistematizacijom nijedno radno mesto nije ugašeno, da nijedan zaposleni nije proglašen viškom, a nije odgovorio ni na pitanje kako je moguće da je podnosilac rešenjem 07 broj 112-165/2011-9 od 1. januara 2011. godine postavljen na adekvatno radno mesto, iako "nikakva nova sistematizacija nije vršena".

U prilog tvrdnje o povredi prava na suđenje u razumnom roku u ustavnoj žalbi je navedeno da je od podnošenja tužbe u upravnom sporu do dobijanja presude prošlo tri godine, pri čemu je presuda "putovala" od suda do podnosioca ustavne žalbe pune dve godine. Ističe se da je neverovatno da izrada pisanog otpravka presude od "cele dve strane" traje 730 dana.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz priložene dokumentacije , spisa predmeta Žalbene komisije Vlade broj 795-112-01-00175/2007-01 i Vrhovnog suda Srbije U. 7983/07, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

Rešenjem Republičkog geodetskog zavoda broj 112-37/1-2007 od 19. juna 2007. godine podnosilac ustavne žalbe je vraćen na rad u Republički geodetsk i zavod i raspoređen počev od 1. jula 2007. godine na radno mesto za održavanje geodetske osnove u Sektoru za katastar nepokretnosti - Centar za katastar nepokretnosti Šabac - Služba za katastar nepokretnosti Ub, razvrstano u zvanje mlađi saradnik, koje je utvrđeno pod rednim brojem 1635. u Pravilniku o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Republičkom geodetskom zavodu broj 110-01/06 od 23. avgusta 2006. godine. U obrazloženju prvostepenog rešenja je navedeno: da je odlukom direktora Republičkog geodetskog zavoda 06 broj 116-18/98-4 od 4. decembra 1998. godine prestao radni odnos podnosiocu ustavne žalbe izricanjem disciplinske kazne - prestanak radnog odnosa; da je podnosilac pokrenuo radni spor protiv navedene odluke; da je postupajući po pravnosnažnoj i izvršnoj presudi Opštinskog suda u Ubu P1. 34/05 od 24. februara 2006. godine, izvršeno raspoređivanje podnosioca na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi.

Rešavajući o žalbi podnosioca izjavljenoj 11. jula 2007. godine protiv prvostepenog rešenja od 19. juna 2007. godine, Žalbena komisija Vlade je rešenjem broj 795-112-01-00175/2007-01 od 13. avgusta 2007. godine odbila žalbu kao neosnovanu.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije U. 7983/07 od 19. februara 2009. godine odbijena je tužba podnosioca ustavne žalbe podneta 24. septembra 2007. godine protiv drugostepenog rešenja od 13. avgusta 2007. godine. U obrazloženju osporene presude je navedeno da je pravilno tuženi organ odbio kao neosnovanu žalbu protiv prvostepenog rešenja, imajući u vidu da nije postojala mogućnost raspoređivanja podnosioca na radno mesto na kome se poslovi obavljaju u zvanju saradnika, jer je ono popunjeno, te je raspoređivanje izvršeno na jedino slobodno radno mesto u skladu sa odredbama člana 191. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05), člana 140. stav 1. Zakona o državnim službenicima ("Službeni glasnik RS", br. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07, 116/08 i 104/ 09), člana 13. stav 3. Zakona o platama državni h službenika i nameštenika ("Službeni glasnik RS", br. 62/06, 63/06, 115/06, 101/07 i 99/ 10), kao i odredbama Pravilnika o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Republičkom geodetskom zavodu . Vrhovni sud Srbije je ocenio da je neosnovan navod tužbe da je podnosilac trebalo da bude vraćen na radno mesto saradnika na koje je pre prestanka radnog odnosa bio raspoređen, a ne na radno mesto mlađeg saradnika, jer se ne može tražiti vraćanje na baš isto radno mesto, već na radno mesto za koje su ispunjeni uslovi.

Upravni sud je dopisom Su VIII od 231/12 od 21. februara 2012. godine obavestio Ustavni sud da je podnosilac ustavne žalbe osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije U. 7983/07 od 19. februara 2009. godine primio 8. marta 2011. godine, što se potvrđuje i povratnicom koja se nalazi u spisima predmeta.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosi lac ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, te da je zabranjena svaka diskriminacija neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 2. i 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1. ); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Ustavni sud konstatuje da se odredbe člana 6. stav 1. i člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudski h prava i osnovnih sloboda, kao i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, čije se povrede takođe ističu u ustavno j žalbi, sadržinski ne razlikuju od odred aba člana 32. stav 1. Ustava , kojom se jemči pravo na pravično suđenje, člana 21. Ustava , kojim se utvrđuje načelo zabrane diskriminacije i člana 58. Ustava, kojim se jemči pravo na imovinu, te je navode ustavne žalbe o povredi navedenih prava i načela cenio u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Za odlučivanje Ustavnog suda po predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Odredbom člana 237. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 3/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10), propisano je da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok.

Odredbom člana 59. Zakona o upravnim sporovima ( "Službeni list SRJ", broj 46/96 ), koji je važio do 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano da će se na pitanja postupka u upravnim sporovima koja nisu uređena ovim zakonom shodno primenjivati odredbe saveznog zakona kojim se uređuje parnični postupak

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09 i 36/11 ), čije odredbe su se shodno primenjivale na pitanja postupka u konkretnom upravno m sporu, bilo je propisano: da ako se lice kome se pismeno ima dostaviti ne zatekne u svom stanu, dostavljanje se vrši predajom pismena nekome od njegovih odraslih članova domaćinstva koji je dužan da primi pismeno , te da ako se oni ne zateknu u stanu, pismeno će se predati susedu ako on na to pristane (član 135. stav 1.); da a ko se dostavljanje vrši na radnom mestu lica kome se pismeno ima dostaviti, a to lice se tu ne zatekne, dostavljanje se može izvršiti licu koje na istom mestu radi, ako ono pristane da primi pismeno (stav 2.); da predaja pismena drugom licu nije dozvoljena ako ono učestvuje u parnici kao protivnik lica kome se dostavljanje ima izvršiti (stav 3.); da će se tužba, platni nalog, vanredni pravni lek, presuda i rešenje protiv kog je dozvoljena posebna žalba dostaviti lično stranci, zakonskom zastupniku, odnosno punomoćniku, a da će se ostala pismena dostaviti lično kad je to ovim ili drugim zakonom izričito određeno, ili kad sud smatra da je zbog priloženih isprava potrebna veća opreznost (član 136. stav 1.); da ako se lice kome se pismeno mora lično dostaviti ne zatekne tamo gde se dostavljanje ima izvršiti, dostavljač će se obavestiti kad i na kom mestu bi mogao to lice da zatekne i ostaviće mu kod jednog od lica navedenih u članu 135. st. 1. i 2. ovog zakona pismeno obaveštenje da radi primanja pismena bude u određeni dan i sat u svom sta nu odnosno na svom radnom mestu (stav 2.); da ako i posle toga dostavljač ne zatekne lice kome se pismeno ima dostaviti, postupiće se po odredbama člana 135. ovog zakona, i time se smatra da je dostavljanje izvršeno (stav 3.); da presuda ima dejstvo prema strankama od dana kad im je dostavljen ( član 348. stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe tvrdnju o povredi prava na suđenje u razumnom roku u ustavnoj žalbi izričito dovodi u vezu sa trajanjem postupka odlučivanja u upravnom sporu koji je vođen pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu U. 7983/07 i trajanjem dostavljanja osporene presude . Ustavni sud je konstatovao da iz obaveštenja Upravnog suda Su VIII 231/12 od 21. februara 2012. godine, koje odgovara stanju u spisima predmeta Vrhovnog suda Srbije U. 7983/07, proizlazi da je osporena presuda od 19. februara 2009. godine dostavljena podnosiocu ustavne žalbe 8. marta 2011. godine. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, koji se može pr imeniti u konkretnom slučaju, parnični postupak započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojim se postupak okončava „ili ako je to kasnije, danom uručenja pismenog otpravka podnosiocu predstavke“ (videti presudu „Soares Fernandes protiv Portugalije“, od 8. aprila 2004. godine, broj predstavke 59017/00, stav 17.). Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni upravni spor u odnosu na podnosioca ustavne žalbe trajao tri godine i pet meseci, što ne mora, samo po sebi, ukazivati da prevazilazi okvire razumnog trajanja.

Pored same dužine trajanja postupka, pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravima i obavezama stranaka razuman, Ustavni sud smatra da se u svakom konkretnom slučaju mora ceniti i složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak, kao i značaj prava o kome se raspravljalo u spornom parničnom postupku.

Ustavni sud je konstatovao da u ovom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja je trebalo razjasniti i da je podnosilac ustavne žalbe imao materijalni interes da sud utvrdi nezakonitost konačnog rešenja drugostepenog organa.

Ispitujući postupanje nadležnog suda u upravnom sporu, Ustavni sud nalazi da značajanu neažurnost u postupanju Vrhovnog suda Srbije, kao i Upravnog suda, nakon formiranja nove mreže sudova u Republici Srbiji 1. januara 2010. godine , predstavlja okolnost da je pismeni otpravak osporene presude od 19. februara 2009. godine dostavljen podnosiocu ustavne žalbe tek 8. marta 2011. godine. Naime, u spisima predmeta se nalaze dve povratnice, iz kojih se vidi da je sud dostavljanje osporene presude vršio preko pošte. Na prvoj povratnici se nalaze dve beleške kojima se konstatuje da je 22. i 23. aprila 2009. godine pokušano dostavljanje osporene presude podnosiocu ustavne žalbe na adresu ulica Milana Mihailovića broj 17 u Ubu, ali da dostavljač poštanske službe oba puta nije zatekao podnosioca u stanu, te mu je ostavio obaveštenje da je pismeno položeno kod pošte i da može doći da ga preuzme. Kako podnosilac ustavne žalbe nije do 30. aprila 2009. godine podigao pošiljku u pošti, pismeno je vraćeno Vrhovnom sudu Srbije 4. maja 2009. godine. Međutim, Vrhovni sud Srbije nije ponovio pokušaj dostavljanja osporene presude do 31. decembra 2009. godine, već je nakon formiranja nove mreže sudova u Republici Srbiji, to učinio Upravni sud 8. marta 2011. godine, kada je pismeno lično dostavljeno podnosiocu na adresu ulica Kolubarska broj 4 u Ubu.

Ustavni sud smatra da je Vrhovni sud Srbije nakon što mu je vraćena pošiljka, maja meseca 2009. godine, mogao utvrditi iz podataka u spisima predmeta da je podnosilac ustavne žalbe lice u radnom odnosu, te je dostavljanje osporene presude mogao ponoviti i na njegovom radnom mestu. Umesto toga, dostavljanje osporene presude je ponovljeno tek marta meseca 2011. godine, i to na na drugoj adresi, a ne na onoj koja je označena u tužbi i u uvodu presude, pri čemu u spisima predmeta nema podataka o tome iz kog razloga je to učinjeno, niti na koji način i kada je sud saznao za adresu na kojoj je dostavljanje izvršeno.

Ustavni sud ukazuje na to da je sud dužan da se po službenoj dužnosti stara o tome da njegova odluka bude dostavljena stranci, te je u situaciji kada je utvrđeno da dostavljanje nije izvršeno, postojala obaveza suda da izvrši dostavljanje i da sa sigurnošću utvrdi da je ono učinjeno na zakonom propisan način.

Ceneći doprinos podnosioca trajanju dostavljanja osporene presude, Ustavni sud je imao u vidu da je podnosilac ustavne žalbe bio obavešten o tome da je osporena presuda ostavljena u pošti, ali da je on nije preuzeo, niti se nakon toga interesovao za ishod upravnog spora, što bi svakako skratilo vreme dostavljanja osporene presude.

Prilikom ocene o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je smatrao da je neophodno uzeti u obzir okolnost da je sud o tužbi u upravnom sporu odluč io u primerenom vremenskom okviru , nakon jedne godine i pet meseci . Takođe, iako se ustavnom žalbom osporava isključivo trajanje upravnog spora, imajući u vidu da upravni spor i upravni postupak po svojoj prirodi čine jedinstvenu celinu, Ustavni sud je ocenio da se ostvarivanje prava na suđenje u razumnom roku nužno mora sagledati i sa aspekta ukupnog trajanja postupka u kome je rešavano o vraćanju na rad i raspoređivanju podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, Ustavni sud je imao u vidu i trajanje upravnog postupka računajući od momenta kada se podnosilac ustavne žalbe uključio u taj postupak podnošenjem žalbe od 11. jula 2007. godine. O žalbi protiv prvostepenog rešenja, drugostepeni organ je doneo i dostavio rešenje podnosiocu ustavne žalbe nakon mesec i po dana, što je bilo u okviru roka propisanog odredbom člana 237. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku.

Kada se uzmu u obzir sve izložene okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je na stanovištu da je sam postupak odlučivanja o vraćanju na rad i raspoređivanju podnosioca ustavne žalbe okončan u razumnom roku, te da dugo trajanje dostavljanja osporene presude, kome podnosilac opravdano prigovara, ipak, ne ukazuje da je postupak u celini posmatrano premašio standarde odlučivanja u razumnom roku.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da u postupku koji je vođen pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu U. 7983/07, podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno od redbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 - Odluka US ), ustavnu žalbu, u ovom delu, odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava povređeno time što ga je upravni organ u izvršenju pravnosnažne presude parničnog suda o vraćanju na rad, rasporedio na radno mesto na kome se poslovi obavljaju u zvanju mlađeg saradnika, iako je pre prestanka radnog odnosa bio raspoređen na radno mesto razvrstano u zvanje saradnika.

Ustavni sud je utvrdio da su drugostepeni organ i sud u upravnom sporu, odgovarajući na navode podnosioca ustavne žalbe , u obrazloženjima svojih odluka naveli dovoljne i jasne razloge zbog kojih smatraju da je prvostepeni organ pravilno primenio materijalno pravo kada je podnosioca vratio na rad i rasporedio na jedino slobodno radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i radnom iskustvu, budući da su bila popunjena sva ostala radna mesta u Službi za katastar nepokretnosti Ub, razvrastana u zvanje saradnik, a za koja je podnosilac ustavne žalbe ispunjavao uslove propisane Pravilnikom o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Republičkom geodetskom zavodu.

Prilikom ocene istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je vodio računa o navodu ustavne žalbe da je rešenjem 07 broj 112-165/2011-9 od 1. januara 2011. godine podnosilac raspoređen na radno mesto razvrstano u zvanje saradnik koje je imao pre prestanka radnog odnosa, iako "nije izvršena izmena sistematizacije", a što je, po njegovom mišljenju, "najjači dokaz" za tvrdnju da je raspoređivanje na "adekvatno" radno mesto izvršeno onda kada je to upravni organ hteo, a ne na osnovu pravnosnažne i izvršne presude parničnog suda. Ustavni sud ocenjuje da ovaj navod ustavne žalbe ne odgovara činjenicama koje proizlaze iz pomenutog rešenja od 1. januara 2011. godine , jer se u tom rešenju upravo konstatuje da je direktor Republičkog geodetskog zavoda 27. decembra 2010. godine doneo Pravilnik o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Republičkom geodetskom zavodu broj 110-3/2010, na koji je Vlada dala saglasnost zaključkom 05 broj 110-9890/2010 od 29. decembra 2010. godine i koji je stupio na snagu 1. januara 2011. godine. Drugim rečima, nasuprot navodu ustavne žalbe, nakon donošenja novog akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta, stvoreni su uslovi da se izvrši raspoređivanje podnosioca ustavne žalbe na radno mesto razvrstano u zvanje saradnik, te je istog dana kada je stupio na snagu novi pravilnik podnosilac i raspoređen na radno mesto čiji se poslovi vrše u zvanju koje je imao pre prestanka radnog odnosa 1998. godine.

Ustavni sud ocenjuje da se podnosilac samo formalno poziva na povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, ne ističući posebne navode kojima bi obrazložio njihovu povredu.

U pogledu istaknute povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. st. 2. i 3. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to da se u skladu sa tim načelom ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, čija povreda može biti samo akcesorne prirode, što znači da može biti vezana samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog konkretnog ust avnog prava ili slobode. Takođe, odredbe člana 145. st. 1, 2. i 3. Ustava ne utvrđuju konkretna ljudska ili manjinska prava i slobode, već se odredbama pomenutog člana utvrđuju određena ustavna načela sudstva, čija povreda takođe može nastupiti samo u vezi sa povredom određenog Ustavom garantovanog prava ili slobode.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Pravilnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević