Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za ostvarivanje prava na invalidsku penziju. Postupak, koji je trajao preko jedanaest godina, neopravdano je produžen zbog neefikasnosti upravnih organa i sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Mihaila Dimitrijevića iz Gornje Dobrinje, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. februara 2010. godine doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Mihaila Dimitrijevića i utvrđuje da je u postupku u predmetu Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Filijala Užice D–18922, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem mogućem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mihailo Dimitrijević iz Gornje Dobrinje je 29. januara 2008. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog „nedonošenja sudske odluke u razumnom roku“.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da Okružni sud u Užicu odbija da, saglasno članu 63. Zakona o upravnim sporovima, svojom odlukom zameni rešenje Fonda PIO Užice, koji šest godina i devet meseci ne postupa po presudi Okružnog suda u Užicu U. 60/00 od 20. aprila 2001. godine, već Okružni sud u Užicu odbacuje njegov predlog za izvršenje presude, zbog čega trpi kako materijalnu, tako i nematerijalnu štetu. Podnosilac dalje navodi da je Vrhovni sud Srbije dva puta ukinuo takve odluke Okružnog suda, ukazujući da se radi o zahtevu koji treba rešavati po članu 63. Zakona o upravnim sporovima. Takođe navodi da je u maju 2007. godine podneo Vrhovnom sudu Srbije četvrti zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke o kome još nije odlučeno. Podnosilac je stoga predložio da Ustavni sud „skrati njegove sedmogodišnje muke sa sudovima i jedanaestogodišnje muke sa Fondom PIO Užice“.

Polazeći od navoda podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3.1. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Vrhovnog suda Srbije Uvp. II 69/07 i Uvp. II 262/08 i spise predmeta Okružnog suda u Užicu U. 60/00 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 27. novembra 1997. godine podneo Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Filijala Užice zahtev za ostvarivanje prava na invalidsku penziju.

Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Filijala Užice je 19. maja 2000. godine doneo privremeno rešenje D–18922, kojim je podnosiocu zahteva utvrdio gubitak radne sposobnosti od 27. novembra 1997. godine kao posledicu bolesti, i pravo na invalidsku penziju od 1. decembra 1997. godine u mesečnom iznosu od 1.164,04 dinara, na osnovu ukupnog penzijskog staža od 31 godine, 2 meseca i 20 dana, ali nije odredio datum od kada će se vršiti isplata penzije, već je naveo da će se isplata penzije vršiti prvog dana posle dana kada je prestala isplata zarade, odnosno naknade zarade.

Podnosilac ustavne žalbe je 20. juna 2000. godine izjavio žalbu protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Filijala Užice D–18922 od 19. maja 2000. godine. U žalbi je naveo da je pogrešno utvrđen datum nastanka invalidnosti, s obzirom na to da je zahtev za priznavanje prava na invalidsku penziju podneo Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Filijala Užice 19. januara 1997. godine, da je njegov zahtev izgubljen, te da je od službenika Fonda savetovan da ponovo podnese isti zahtev, što je i učinio 27. novembra 1997. godine.

Rešavajući o žalbi podnosioca, Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, Direkcija Beograd je 17. oktobra 2000. godine doneo rešenje broj 454221 kojim je odbio žalbu. U obrazloženju rešenja je navedeno da je u toku postupka po žalbi pribavljeno mišljenje drugostepenog organa veštačenja, kojim je potvrđeno da kod podnosioca od 27. novembra 1997. godine postoji gubitak radne sposobnosti nastao kao posledica bolesti.

Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Filijala Užice je 17. aprila 2001. godine doneo rešenje D–18922, kojim je utvrdio da je podnosilac zahteva - ovde podnosilac ustavne žalbe imao svojstvo osiguranika po osnovu radnog odnosa kod poslodavca A.D. „Voćar“ Požega do 8. novembra 2000. godine, kada je poslodavac primio konačno i pravnosnažno rešenje o utvrđenom gubitku radne sposobnosti podnosioca. Navedenim rešenjem poslodavac je obavezan da u roku od osam dana od dana prijema rešenja podnese odjavu osiguranja, kao i da za period proveden u osiguranju podnese prijavu o stažu i ličnom dohotku prema propisima o matičnoj evidenciji, ukoliko to već nije učinio.

Odlučujući u upravnom sporu o tužbi podnosioca izjavljenoj protiv drugostepenog rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Direkcija Beograd broj 454221 od 17. oktobra 2000. godine, Okružni sud u Užicu je 20. aprila 2001. godine doneo presudu U. 60/00, kojom je uvažio tužbu i poništio osporeno rešenje. U obrazloženju presude je navedeno da tuženi organ nije dostavio spise predmeta ove upravne stvari, te da sud nije mogao da oceni da li je u osporenom rešenju pravilno utvrđeno činjenično stanje i da li je pravilno primenjeno materijalno pravo. Stoga je Okružni sud naložio tuženom organu da u ponovnom postupku oceni sve žalbene navode, a posebno kada je podnet zahtev za invalidsku penziju, od kada postoji invalidnost tužioca i da li je s obzirom na datum podnošenja zahteva tuženi pravilno obračunao visinu penzije tužioca.

Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Filijala Užice je 3. maja 2001. godine doneo rešenje D–18922, kojim je odredio da se korisniku penzije - ovde podnosiocu ustavne žalbe isplata invalidske penzije određene rešenjem broj D–18922 od 19. maja 2000. godine, vrši počev od 9. novembra 2000. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je 24. maja 2001. godine izjavio žalbu protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Filijala Užice D–18922 od 17. aprila 2001. godine. U žalbi je navedeno da je odlukom poslodavca broj 415 od 17. maja 2000. godine na zahtev podnosioca konstatovano da je podnosiocu prestao radni odnos 1. decembra 1997. godine, a potvrdom poslodavca broj 864 od 16. novembra 2000. godine je utvrđeno da podnosiocu nije isplaćivan lični dohodak, niti garantovana zarada počev od aprila 1997. godine.

Rešavajući o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Filijala Užice D–18922 od 17. aprila 2001. godine, Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, Direkcija Beograd je 13. avgusta 2001. godine doneo rešenje broj 454221 kojim je odbio žalbu. U obrazloženju rešenja je navedeno da je prvostepeni organ pravilno postupio kada nije primio odjavu osiguranja od 17. maja 2000. godine iz razloga što je članom 133. stav 1. tačka 2. Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja propisano da se ista podnosi u roku od 8 dana od dana prestanka zaposlenja. S obzirom na to da je uvidom u zapisnik o izvršenoj proveri podataka unetih u odjavi osiguranja konstatovano da kod poslodavca ne postoji pismeni zahtev kojim je osiguranik tražio da mu se raskine radni odnos, niti dokaz da je primio rešenje o prestanku radnog odnosa, to je prestanak osiguranja utvrđen, saglasno članu 109. stav 1. Zakona o radnim odnosima, danom dostavljanja pravnosnažnog rešenja o utvrđivanju nesposobnosti za rad nezavisno od volje osiguranika i poslodavca.

Rešavajući o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Filijala Užice D–18922 od 3. maja 2001. godine, Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, Direkcija Beograd je 28. avgusta 2001. godine doneo rešenje broj 454221 kojim je odbio žalbu.

Podnosilac ustavne žalbe je 26. septembra 2001. godine podneo Okružnom sudu u Užicu tužbu protiv drugostepenih rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, Direkcija Beograd broj 454221 od 13. avgusta 2001. godine i broj 454221 od 28. avgusta 2001. godine.

Odlučujući o tužbi podnosioca izjavljenoj protiv drugostepenog rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, Direkcija Beograd broj 454221 od 13. avgusta 2001. godine, Okružni sud u Užicu je 30. januara 2002. godine doneo presudu U. 55/01 kojom je odbio tužbu, a odlučujući o tužbi podnosioca izjavljenoj protiv drugostepenog rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, Direkcija Beograd broj 454221 od 28. avgusta 2001. godine, Okružni sud u Užicu je 30. januara 2002. godine doneo presudu U. 8/02 kojom je takođe odbio tužbu.

Odlučujući o zahtevu za vanredno preispitivanje presude Okružnog suda u Užicu U. 55/01 od 30. januara 2002. godine, Vrhovni sud Srbije je 12. septembra 2002. godine doneo presudu Uvp. II 27/02 kojom je odbio zahtev.

Odlučujući o zahtevu za vanredno preispitivanje presude Okružnog suda u Užicu U. 8/02 od 30. januara 2002. godine, Vrhovni sud Srbije je 12. septembra 2002. godine doneo presudu Uvp. II 26/02 kojom je odbio zahtev. U obrazloženju presude je navedeno da je tuženi organ pravilno utvrdio da je tužiocu prestalo svojstvo osiguranika po osnovu radnog odnosa 8. novembra 2000. godine, kada je njegov poslodavac primio pravnosnažno rešenje o utvrđivanju gubitka radne sposobnosti, te je isplata invalidske penzije počev od 9. novembra 2000. godine pravilno određena, primenom člana 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, broj 46/98).

Dakle, 30. januara 2002. godine postalo je pravnosnažno rešenje Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Filijala Užice D–18922 od 17. aprila 2001. godine kojim je utvrđeno da je podnosiocu ustavne žalbe svojstvo osiguranika prestalo 8. novembra 2000. godine, kao i rešenje Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Filijala Užice D–18922 od 3. maja 2001. godine kojim mu je određena isplata penzije od 9. novembra 2000. godine, a zahtevi za vanredno preispitivanje pravnosnažnih presuda Okružnog suda u Užicu odbijeni su presudama Vrhovnog suda Srbije Uvp. II 26/02 i Uvp. II 27/02 od 12. septembra 2002. godine.

3.2. Podnosilac ustavne žalbe je 13. februara 2002. godine dostavio Okružnom sudu u Užicu podnesak naslovljen kao „tužba“ radi donošenja sudske odluke iz člana 63. Zakona o upravnim sporovima (u daljem tekstu: ZUS), koja će u svemu zameniti akt nadležnog organa, s obzirom na to da tuženi organ - Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, Direkcija Beograd nakon poništaja drugostepenog rešenja broj 454221 od 17. oktobra 2000. godine od strane Okružnog suda u Užicu presudom U. 60/00 od 20. aprila 2001. godine, nije doneo novi upravni akt u izvršenju navedene presude.

Odlučujući o tužbi podnetoj 13. februara 2002. godine, Okružni sud u Užicu je 26. februara 2002. godine doneo rešenje U. 12/02 kojim je odbacio tužbu. U obrazloženju rešenja je navedeno da je konačnim i pravnosnažnim rešenjem Fonda broj 18922 od 17. aprila 2001. godine utvrđeno da tužiocu prestaje svojstvo osiguranika po osnovu radnog odnosa 8. novembra 2000. godine, a konačnim i pravnosnažnim rešenjem Fonda broj 18922 od 3. maja 2001. godine je određeno da se tužiocu invalidska penzija utvrđena rešenjem broj 18922 od 19. maja 2000. godine isplaćuje počev od 9. novembra 2000. godine. Po oceni Okružnog suda, očigledno je da se upravnim aktom koji bi bio predmet donošenja po postavljenom zahtevu tužioca po tužbi ne bi diralo u pravo tužioca ili u njegov na zakonu zasnovani interes, s obzirom na to da je o tim pravima već odlučeno konačnim i pravnosnažnim rešenjem tuženog organa, te je, saglasno članu 28. ZUS, sud odbacio tužbu.

Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Filijala Užice je 19. aprila 2003. godine dostavio Opštinskom sudu u Požegi na uvid spise predmeta D–18922, s obzirom na to da je pred tim sudom bio u toku postupak po tužbi tužioca - ovde podnosioca ustavne žalbe u predmetu P. 795/03 protiv Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Filijala Užice, radi isplate duga.

Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Direkcija Beograd je dopisom od 11. septembra 2003. godine zahtevao od Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, Filijala Užice da mu se dostave spisi predmeta D–18922, radi postupanja po presudi Okružnog suda u Užicu U. 60/00 od 20. aprila 2001. godine.

Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, Filijala Užice je dopisom od 9. oktobra 2003. godine zatražio od Opštinskog suda u Požegi da mu vrati spise predmeta D–18922, kako bi ih prosledio drugostepenom organu na dalji postupak. Opštinski sud u Požegi je dopisom od 13. oktobra 2003. godine obavestio Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, Filijala Užice da se traženi spisi nalaze kod Okružnog javnog tužilaštva u Užicu.

Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, Filijala Užice je dopisom od 5. novembra 2003. godine zatražio od Okružnog javnog tužilaštva u Užicu da mu se vrate spisi predmeta D–18922. Navedeno Okružno javno tužilaštvo je dopisom od 19. novembra 2003. godine obavestilo Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, Filijala Užice da se spisi nalaze u Republičkom javnom tužilaštvu, radi donošenja odluke po predstavci Mihaila Dimitrijevića, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Opštinski sud u Požegi je dopisom od 15. marta 2004. godine vratio Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, Filijala Užice spise predmeta D–18922.

U izvršenju presude Okružnog suda u Užicu U. 60/00 od 20. aprila 2001. godine, Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Direkcija Beograd je 30. marta 2004. godine doneo rešenje broj 454221, kojim je u tački 1. dispozitiva odbio žalbu, a u tački 2. dispozitiva je naložio prvostepenom organu da donese rešenje i ponovo odredi iznos invalidske penzije u smislu odredaba čl. 14. i 42. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja, navodeći u obrazloženju rešenja da je žalilac rođen 13. marta 1937. godine, da mu je gubitak radne sposobnosti utvrđen 27. novembra 1997. godine, odnosno posle 60. godine života, a da je pravo na penziju ostvario u periodu od 1. januara 1997. godine do 31. decembra 2001. godine.

Postupajući po navedenom drugostepenom rešenju, Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Filijala Užice je 9. juna 2004. godine doneo rešenje D–18922 kojim je podnosiocu utvrdio novi iznos invalidske penzije od 27. novembra 1997. godine od 1.424,62 dinara, tako da ova penzija prethodno usklađena sa svim pripadajućim povećanjima iznosi 14.904,75 dinara mesečno; utvrdio mu je penzijski staž od 32 godine, 1 meseca i 17 dana; odredio je da se isplata penzije vrši od prestanka rada podnosioca, tj. od 9. novembra 2000. godine, uz obračun isplaćenih iznosa penzije po poništenom pravnosnažnom rešenju D-18922 od 19. maja 2000. godine, koje se ovim rešenjem zamenjuje.

Rešavajući o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Filijala Užice D-18922 od 9. juna 2004. godine, Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Direkcija Beograd je 16. avgusta 2004. godine doneo rešenje broj 454221 kojim je odbio žalbu. U obrazloženju rešenja je navedeno da je, shodno članu 74. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, prvostepeni organ pravilno utvrdio pravo na isplatu utvrđenog iznosa invalidske penzije počev od 9. novembra 2000. godine, odnosno po prestanku radnog odnosa žalioca.

Odlučujući o zahtevu za vanredno preispitivanje rešenja Okružnog suda u Užicu U. 12/02 od 26. februara 2002. godine, podnetom 13. marta 2002. godine, Vrhovni sud Srbije je 16. septembra 2004. godine doneo presudu Uvp. II 153/02, kojom je uvažio zahtev, ukinuo rešenje Okružnog suda u Užicu U. 12/02 od 26. februara 2002. godine i predmet vratio istom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju presude je navedeno da je Okružni sud u Užicu propustio da utvrdi da li je Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, Direkcija Beograd posle poništaja rešenja broj 454221 od 17. oktobra 2000. godine, presudom tog suda U. 60/00 od 20. aprila 2001. godine, uopšte doneo novi upravni akt u izvršenju te presude, s obzirom na to da je „tužbom“ traženo donošenje sudske odluke u smislu člana 63. ZUS. Vrhovni sud Srbije je naložio Okružnom sudu u Užicu da u ponovnom postupku utvrdi da li je tuženi Fond u izvršenju presude doneo novi upravni akt, a ukoliko nije - da od Fonda zatraži obaveštenje o razlozima nedonošenja.

Odlučujući o tužbi podnosioca izjavljenoj protiv drugostepenog rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Direkcija Beograd broj 454221 od 16. avgusta 2004. godine, Okružni sud u Užicu je 23. novembra 2004. godine doneo presudu U. 77/04 kojom je odbio tužbu. U obrazloženju presude je navedeno da s obzirom na činjenicu da je tužiocu prestalo svojstvo osiguranika na dan 8. novembra 2000. godine, to je pravilnom primenom materijalnog prava, u smislu člana 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, utvrđeno da se tužiocu vrši isplata invalidske penzije od 9. novembra 2000. godine.

Postupajući po presudi Vrhovnog suda Srbije Uvp. II 153/02 od 16. septembra 2004. godine, Okružni sud u Užicu je 14. decembra 2004. godine doneo presudu U. 80/04 kojom je odbio tužbu kao neosnovanu. U obrazloženju presude je navedeno da je tuženi organ - Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Direkcija Beograd u toku trajanja postupka, a u izvršenju presude Okružnog suda u Užicu U. 60/00 od 20. aprila 2001. godine, doneo rešenje broj 454221 kojim je odbio žalbu tužioca, a Okružni sud u Užicu presudom U. 77/04 od 23. novembra 2004. godine odbio tužbu tužioca. Po nalaženju Okružnog suda tužba je neosnovana, jer je zahtev tužioca već bio predmet razmatranja tog suda u predmetu U. 77/04.

Odlučujući o zahtevu za vanredno preispitivanje presude Okružnog suda u Užicu U. 77/04 od 23. novembra 2004. godine, podnetom 24. decembra 2004. godine, Vrhovni sud Srbije je 30. marta 2006. godine doneo presudu Uvp. II 207/04 kojom je odbio zahtev tužioca - ovde podnosioca ustavne žalbe. U obrazloženju presude je navedeno da je Okružni sud u Užicu pravilno našao da podnosiocu zahteva pripada pravo na isplatu invalidske penzije počev od 9. novembra 2000. godine, s obzirom na to da je u konkretnom slučaju nesumnjivo utvrđeno da je podnosiocu radni odnos prestao 8. novembra 2000. godine, sa kojim danom je i odjavljen od osiguranja po osnovu nezaposlenosti.

Odlučujući o zahtevu za vanredno preispitivanje presude Okružnog suda u Užicu U. 80/04 od 14. decembra 2004. godine, Vrhovni sud Srbije je 24. januara 2007. godine doneo presudu Uvp. II 44/05, kojom je uvažio zahtev, ukinuo presudu Okružnog suda u Užicu U. 77/04 od 23. novembra 2004. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno odlučivanje. U obrazloženju presude je navedeno da iz stanja u spisima i obrazloženja pobijane presude ne proizlazi u kojoj vrsti postupka je odlučivano pobijanom presudom, niti ta presuda sadrži razloge o odlučnim činjenicama u vezi sa tužbom u ovoj upravnoj stvari. Po oceni Vrhovnog suda Srbije, s obzirom na to da je tužilac tužbom tražio da se utvrdi da je kod njega nastupio gubitak radne sposobnosti sa 27. novembrom 1997. godine i da ima pravo na invalidsku penziju počev od tog datuma, Okružni sud u Užicu je bio dužan da naloži tužiocu da tužbu uredi, radi donošenja pravilne i zakonite odluke u ovoj upravnoj stvari.

Okružni sud u Užicu je u ponovnom postupku rešenjem U. 24/07 od 30. marta 2007. godine pozvao tužioca - ovde podnosioca ustavne žalbe da, u roku od 8 dana po prijemu akta, uredi i dopuni „tužbu“ koju je podneo tom sudu 13. februara 2002. godine, tako što će tačno navesti koji akt tužbom pobija, uz upozorenje da će sud rešenjem odbaciti tužbu kao neurednu, u slučaju nepostupanja po nalogu u ostavljenom roku.

Podneskom od 13. aprila 2007. godine tužilac je naveo da se tužba koja je 13. februara 2002. godine podneta Okružnom sudu u Užicu ima smatrati zahtevom iz člana 63. ZUS za donošenja sudske odluke koja će u svemu zameniti akt tuženog organa, koji nije u zakonskom roku postupio po presudi Okružnog suda u Užicu U. 60/00 od 20. aprila 2001. godine.

Okružni sud u Užicu je 24. aprila 2007. godine doneo rešenje U. 24/07 kojim je odbacio tužbu. U obrazloženju rešenja je navedeno da se iz podneska tužioca od 13. aprila 2007. godine ne može zaključiti koji akt tuženog organa pobija i šta predstavlja njegov tužbeni zahtev, te je po oceni suda tužba tužioca nepotpuna i nerazumljiva.

Podnosilac ustavne žalbe je 29. maja 2007. godine podneo Vrhovnom sudu Srbije zahtev za vanredno preispitivanje rešenja Okružnog suda u Užicu U. 24/07 od 24. aprila 2007. godine, tražeći da taj sud utvrdi da tužiocu pripada pravo na invalidsku penziju sa danom nastanka invalidnosti, te da se isplata invalidske penzije vrši sa nastankom invalidnosti od 27. novembra 1997. godine.

Odlučujući o zahtevu za vanredno preispitivanje rešenja Okružnog suda u Užicu U. 24/07 od 24. aprila 2007. godine, Vrhovni sud Srbije je 23. maja 2008. godine doneo presudu Uvp. II 69/07, kojom je uvažio zahtev, ukinuo rešenje Okružnog suda u Užicu U. 24/07 od 24. aprila 2007. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno odlučivanje. U obrazloženju presude je navedeno da je tužilac, postupajući po nalogu Okružnog suda, podneskom od 13. aprila 2007. godine ukazao na to da njegov podnesak označen kao tužba od 13. februara 2002. godine predstavlja zahtev iz člana 63. ZUS, te da stoga nisu postojali uslovi za odbačaj tužbe, već uslovi za odlučivanje o zahtevu tužioca primenom odredaba člana 63. ZUS.

U ponovnom postupku Okružni sud u Užicu je 1. oktobra 2008. godine doneo presudu U. 62/08 kojom je odbio tužbu. U obrazloženju presude je navedeno da je u izvršenju presude Okružnog suda u Užicu U. 60/00 od 20. aprila 2001. godine tuženi organ - Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Direkcija Beograd doneo rešenje broj 454221 kojim je odbio žalbu tužioca, a Okružni sud u Užicu presudom U.77/04 od 23. novembra 2004. godine odbio tužbu tužioca, zbog čega je tužba neosnovana i sud je istu odbio.

Podnosilac ustavne žalbe je 5. novembra 2008. godine podneo Vrhovnom sudu Srbije zahtev za vanredno preispitivanje presude Okružnog suda u Užicu U. 62/08 od 1. oktobra 2008. godine, o kome do 2. septembra 2009. godine, kada su spisi predmeta Vrhovnog suda Srbije Uvp. II 262/08 dostavljeni Ustavnom sudu, još nije odlučeno.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 52. stav 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 52/96, 46/98, 29/01 i 80/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja postupka za priznavanje prava na invalidsku penziju podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano da se prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja koja se ostvaruju u fondu obezbeđuju u postupku predviđenom zakonom kojim je uređen opšti upravni postupak, ako ovim zakonom nije drukčije određeno.

Članom 13. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01) propisano je da se rešenje protiv koga se ne može izjaviti žalba niti pokrenuti upravni spor (pravnosnažno rešenje), a kojim je stranka stekla određena prava, odnosno kojim su stranci određene neke obaveze može poništiti, ukinuti ili izmeniti samo u slučajevima koji su predviđeni zakonom.

Odredbama člana 207. navedenog Zakona propisano je: da ako je prema okolnostima slučaja neophodno pre završetka postupka doneti rešenje kojim se privremeno uređuju sporna pitanja ili odnosi, takvo se rešenje donosi na osnovu podataka koji postoje u času njegovog donošenja, a u takvom rešenju mora biti izričito naznačeno da je privremeno (stav 1.); da se rešenjem o glavnoj stvari koje se donosi po okončanju postupka ukida privremeno rešenje doneseno u toku postupka (stav 3.).

Zakonom o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96) (u ranijem tekstu Odluke već označen kao: ZUS) bilo je propisano: da su presude donesene u upravnim sporovima obavezne (član 4.); da protiv pravnosnažne odluke suda čija nadležnost u upravnom sporu nije određena za celu teritoriju republike članice stranka može podneti vrhovnom sudu u republici članici zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke, a taj zahtev se može podneti zbog povrede materijalnog prava ili zbog povrede pravila postupka koja je mogla biti od uticaja na rešenje stvari (član 18. stav 2.); da nadležni sud rešava o zahtevu iz čl. 18, 29. i 20. ovog zakona, po pravilu, u nejavnoj sednici, a pobijanu odluku ispituje samo u granicama zahteva (član 48.).

Odredbama člana 49. ZUS bilo je propisano: da nadležni sud presudom odbija ili uvažava zahtev iz čl. 18, 19. i 20. ovog zakona (stav 1.); da presudom kojom zahtev iz stava 1. ovog člana uvažava, nadležni sud može ukinuti ili preinačiti sudsku odluku protiv koje je podnesen zahtev (stav 2.); da ako nadležni sud ukine sudsku odluku, predmet vraća sudu čija je odluka ukinuta, a taj sud je dužan da izvede sve procesne radnje i da raspravi pitanja na koja mu je ukazao sud koji je rešavao o zahtevu (stav 3.).

Članom 61. ZUS bilo je propisano da kad sud poništi akt protiv koga je bio pokrenut upravni spor, predmet se vraća u stanje u kome se nalazio pre nego što je poništeni akt donesen, a da ako prema prirodi stvari koja je bila predmet spora treba umesto poništenog upravnog akta doneti drugi, nadležni organ je dužan da ga donese bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude, kao i da je nadležni organ pri tom vezan pravnim shvatanjem suda, kao i primedbama suda u pogledu postupka.

Odredbama člana 63. ZUS bilo je propisano: da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta ne donese odmah, a najdocnije u roku od 30 dana, novi upravni akt ili akt u izvršenju presude donesene na osnovu člana 41. stav 5. ovog zakona, stranka može posebnim podneskom tražiti donošenje takvog akta, a ako nadležni organ ne donese akt ni za sedam dana od ovog traženja, stranka može tražiti donošenje takvog akta od suda koji je doneo presudu u prvom stepenu (stav 1.); da će po zahtevu iz stava 1. ovog člana sud zatražiti od nadležnog organa obaveštenje o razlozima zbog kojih upravni akt nije doneo, da je nadležni organ dužan da ovo obaveštenje da odmah, a najdocnije u roku od sedam dana, da ako on to ne učini, ili ako dato obaveštenje, po nahođenju suda, ne opravdava neizvršenje sudske presude, sud će doneti rešenje koje u svemu zamenjuje akt nadležnog organa, da će sud to rešenje dostaviti nadležnom organu za izvršenje i o tome istovremeno obavestiti organ koji vrši nadzor, kao i da je organ nadležan za izvršenje dužan da bez odlaganja izvrši ovakvo rešenje (stav 2.).

5. U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je konstatovao da je upravni postupak po zahtevu podnosioca ustavne žalbe otpočeo 27. novembra 1997. godine i da još nije okončan.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor koji je iz njega proistekao po svojoj prirodi predstavljaju jedinstvenu celinu, koja počinje pokretanjem upravnog postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava u upravnom sporu, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupni period u kome je rešavano u ovoj upravnoj stvari počev od 27. novembra 1997. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe podneo Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Filijala Užice zahtev za ostvarivanje prava na invalidsku penziju.

Kada je reč o dužini osporenog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je do 2. septembra 2009. godine, kada su spisi predmeta Vrhovnog suda Srbije Uvp. II 262/08 dostavljeni Ustavnom sudu, postupak trajao jedanaest godina i devet meseci i da još nije okončan.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja upravnog postupka i upravnog spora relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih i sudskih organa koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da su se u osporenom postupku postavila određena složena činjenična i pravna pitanja na koja je trebalo dati odgovor. Naime, nadležni organ je najpre bio dužan da putem veštačenja utvrdi da li je kod podnosioca ustavne žalbe došlo do gubitka radne sposobnosti, a potom i iznos invalidske penzije i datum od kada će se podnosiocu ustavne žalbe vršiti isplata invalidske penzije. Postupak je bio usložnjen postojanjem spora oko pitanja kada je podnosiocu ustavne žalbe prestao radni odnos, a u vezi s tim i da li se invalidska penzija podnosiocu isplaćuje od dana nastanka invalidnosti, ili od prvog dana posle dana od koga mu je prestala isplata zarade, odnosno naknade zarade, ili od dana kada je poslodavcu dostavljeno konačno rešenje o utvrđivanju gubitka radne sposobnosti podnosioca ustavne žalbe. Zbog navedenih spornih pravnih pitanja, povodom zahteva podnosioca ustavne žalbe za priznavanje prava na invalidsku penziju tekla su, kako je to u obrazloženju ove Odluke već navedeno, tri upravna postupka, i to: postupak za utvrđivanje prava na invalidsku penziju, postupak za utvrđivanje datuma prestanka svojstva osiguranika i postupak za utvrđivanje datuma početka isplate utvrđene invalidske penzije. Konačno, do dodatnog usložnjavanja osporenog postupka došlo je i usled činjenice da je u toku njegovog trajanja paralelno tekao kako parnični postupak pred Opštinskim sudom u Požegi po tužbi podnosioca ustavne žalbe protiv Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Filijala Užice radi isplate duga, tako i postupak pred Okružnim javnim tužilaštvom u Užicu i Republičkim javnim tužilaštvom. To je imalo za posledicu da su se kod Opštinskog suda u Požegi, Okružnog javnog tužilaštva u Užicu i Republičkog javnog tužilaštva spisi predmeta Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Filijala Užice D–18922 nalazili od 19. aprila 2003. godine do 15. marta 2004. godine, te su na taj način organi koji su vodili upravni postupak u navedenim vremenskim intervalima bili onemogućeni da postupaju.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ima značajan pravni i materijalni interes da se utvrdi da li je visina njegove invalidske penzije pravilno obračunata i od kog datuma će se ona isplaćivati.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da podnosilac nije u značajnijoj meri doprineo dugom trajanju postupka.

Ispitujući postupanje upravnih i sudskih organa u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je sporo i nedelotvorno postupanje upravnih organa, kao i pogrešno postupanje Okružnog suda u Užicu i Vrhovnog suda Srbije isključivo dovelo do neopravdano i nerazumno dugog trajanja osporenog postupka.

Naime, prvostepeni organ - Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Filijala Užice je doneo prvostepeno rešenje dve godine i pet meseci nakon podnošenja zahteva, iako je, saglasno članu 208. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, bio dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca. Takođe, nakon poništenja drugostepenog rešenja, drugostepeni organ - Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, Direkcija Beograd je u izvršenju presude Okružnog suda u Užicu U. 60/00 od 20. aprila 2001. godine doneo novi upravni akt tek nakon dve godine i jedanaest meseci, iako je, saglasno članu 61. ZUS, bio dužan da ga donese bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude.

Odgovornost Okružnog suda u Užicu za nerazumno dugo trajanje postupka ogleda se u tome što je podnesak podnosioca ustavne žalbe označen kao „tužba“ od 13. februara 2002. godine, kojim je traženo donošenje sudske odluke iz člana 63. ZUS, pogrešno odbacio rešenjem U. 12/02 od 26. februara 2002. godine, uz obrazloženje „da je očigledno da se upravnim aktom koji bi bio predmet donošenja po postavljenom zahtevu tužioca po tužbi ne bi diralo u pravo tužioca ili u njegov na zakonu zasnovani interes, obzirom da je o tim pravima već odlučeno konačnim i pravnosnažnim rešenjem tuženog organa“. Međutim, s obzirom na to da je konačnim i pravnosnažnim rešenjem Fonda D–18922 od 3. maja 2001. godine, na koje se Okružni sud u Užicu pozvao u obrazloženju svog rešenja, jedino bilo određeno da se podnosiocu ustavne žalbe vrši isplata invalidske penzije, određena rešenjem D–18922 od 19. maja 2000. godine, počev od 9. novembra 2000. godine, a da je u svemu ostalom rešenje Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Filijala Užice D–18922 od 19. maja 2000. godine ostalo na snazi, bio je ispunjen uslov iz člana 61. ZUS za donošenje novog upravnog akta umesto poništenog, budući da je priroda stvari to zahtevala. Stoga je, po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju bilo ne samo celishodno, već i nužno da drugostepeni organ donese novi upravni akt u ovoj upravnoj stvari, jer je nakon poništaja drugostepenog upravnog akta, predmet vraćen u stanje u kome se nalazio pre nego što je poništeni akt donesen. Uostalom, stranka u upravnom postupku ima ne samo procesno pravo da se odluči o njenoj žalbi, već i materijalno pravo da se njena upravna stvar drugačije uredi nego što je to učinio prvostepeni organ svojim aktom. I kada sud poništi upravni akt kao nezakonit, stranka ne može da ostvari svoje pravo na osnovu te presude, već samo na osnovu novog upravnog akta koji je organ dužan da donese u izvršenju presude. Stoga je sud, odbacujući zahtev za donošenjem sudske odluke iz člana 63. ZUS, s jedne strane, uskratio podnosiocu ustavne žalbe navedena procesna i materijalna prava, a s druge strane je presuda Okružnog suda u Užicu U. 60/00 od 20. aprila 2001. godine ostala neizvršena.

Ustavni sud stoga nalazi da je Okružni sud u Užicu povodom podneska podnosioca od 13. februara 2002. godine trebalo da postupi po odredbama člana 63. ZUS i da najpre proveri da li je drugostepeni organ u međuvremenu doneo novi upravni akt u izvršenju presude, te ako ustanovi da ga nije doneo, da utvrdi da li je stranka posebnim podneskom od tog organa tražila donošenje novog upravnog akta. Ako utvrdi da stranka od nadležnog organa nije tražila donošenje novog upravnog akta, sud bi je uputio da to učini, a ako utvrdi da se stranka prethodno bezuspešno obraćala prvostepenom organu, sud je bio dužan da od drugostepenog organa zatraži obaveštenje o razlozima zbog kojih upravni akt nije donet, pa ako on u roku od sedam dana ne dostavi obaveštenje, ili ako dato obaveštenje, po nahođenju suda, ne bi opravdavalo neizvršenje sudske presude, sud bi doneo rešenje koje u svemu zamenjuje akt nadležnog organa. Da je Okružni sud u Užicu postupio po odredbama člana 63. ZUS, ne bi u ovom stadijumu postupka došlo do intervencije Vrhovnog suda Srbije u postupku po zahtevu za vanredno preispitivanje rešenja Okružnog suda u Užicu U. 12/02 od 26. februara 2002. godine, te bi upravna stvar podnosioca ustavne žalbe bila brže i efikasnije rešena.

U daljem toku postupka, odlučujući o zahtevu za vanredno preispitivanje rešenja Okružnog suda u Užicu U. 12/02 od 26. februara 2002. godine, Vrhovni sud Srbije je presudom Uvp. II 153/02 od 16. septembra 2004. godine uvažio zahtev, ukinuo rešenje Okružnog suda u Užicu U. 12/02 od 26. februara 2002. godine, predmet vratio istom sudu na ponovni postupak i odlučivanje, te naložio Okružnom sudu u Užicu da u ponovnom postupku utvrdi da li je tuženi Fond u izvršenju presude Okružnog suda u Užicu U. 60/00 od 20. aprila 2001. godine doneo novi upravni akt, te ako nije donet, da zatraži od nadležnog organa obaveštenje o razlozima nedonošenja akta.

U ponovnom postupku, postupajući po presudi Vrhovnog suda Srbije, Okružni sud u Užicu je utvrdio da je Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, Direkcija Beograd, u izvršenju presude Okružnog suda u Užicu U. 60/00 od 20. aprila 2001. godine, doneo novo drugostepeno rešenje broj 454221 od 30. marta 2004. godine, te da je prvostepeni organ, u izvršenju navedenog drugostepenog rešenja, doneo rešenje D - 18922 od 9. juna 2004. godine, kojim je zamenio rešenje Fonda D – 18922 od 19. maja 2000. godine i utvrdio novi iznos invalidske penzije, kao i datum isplate penzije. Postupak u navedenom predmetu je okončan presudom Vrhovnog suda Srbije Uvp. II 207/04 od 30. marta 2006. godine, kojom je odbijen zahtev podnosioca ustavne žalbe za vanredno preispitivanje presude Okružnog suda u Užicu U. 77/04 od 23. novembra 2004. godine. S obzirom na navedeno, Okružni sud u Užicu je presudom U. 80/04 od 14. decembra 2004. godine odbio tužbu tužioca, uz obrazloženje da je o zahtevu tužioca - ovde podnosioca ustavne žalbe pravnosnažno odlučeno u predmetu Okružnog suda u Užicu U. 77/04.

Međutim, Vrhovni sud Srbije je presudom Uvp. II 44/05 od 24. januara 2007. godine ponovo uvažio zahtev za vanredno preispitivanje presude Okružnog suda u Užicu U. 80/04 od 14. decembra 2004. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno odlučivanje, sa obrazloženjem da je tužilac tužbom tražio da se utvrdi da je kod njega nastupio gubitak radne sposobnosti sa 27. novembrom 1997. godine i da ima pravo na invalidsku penziju počev od ovog vremena, te je po mišljenju Vrhovnog suda Srbije, Okružni sud u Užicu bio dužan da naloži tužiocu da tužbu uredi radi donošenja pravilne i zakonite odluke u ovoj upravnoj stvari.

Po oceni Ustavnog suda, osporeni postupak je trebalo da se okonča 24. januara 2007. godine, te za dalje produžavanje trajanja postupka odgovornost snosi Vrhovni sud Srbije. Naime, predmet zahteva podnosioca ustavne žalbe u osporenom postupku odnosio se na priznanje prava na invalidsku penziju. Privremenim rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Filijala Užice D–18922 od 19. maja 2000. godine utvrđen je gubitak radne sposobnosti podnosioca kao posledica bolesti, pravo na invalidsku penziju od 1. decembra 1997. godine, kao i mesečni iznos invalidske penzije, ali nije određen datum od kada će se vršiti isplata penzije, već je navedeno da će se isplata penzije vršiti prvog dana posle dana kada prestane isplata zarade, odnosno naknade zarade. Konačnim rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Direkcija Beograd broj 454221 od 16. avgusta 2004. godine, koje je potvrđeno pravnosnažnom presudom Okružnog suda u Užicu o odbijanju tužbe i presudom Vrhovnog suda Srbije o odbijanju zahteva za preispitivanje pravnosnažne sudske odluke, utvrđen je novi iznos invalidske penzije podnosioca ustavne žalbe, kao i da podnosiocu pripada pravo na isplatu invalidske penzije počev od 9. novembra 2000. godine. S obzirom na to da je pravnosnažnom presudom suda u upravnom sporu upravna stvar podnosioca meritorno presuđena, ona više ne može biti predmet preispitivanja pred sudom. To proizilazi iz člana 4. ZUS koji propisuje da su presude donesene u upravnim sporovima obavezne. Načela obaveznosti i pravnosnažnosti presuda u upravnom sporu znače da je svaki sud vezan utvrđenjem sadržanim u presudi kojom je upravna stvar meritorno presuđena. Načelo pravnosnažnosti sudskih presuda je ustanovljeno u interesu društvenog reda i mira, kako bi se postigla stabilnost i izvesnost u pravnim odnosima i kako bi se sprečilo donošenje protivrečnih presuda. Sporovi koji nastaju iz upravnopravnih odnosa moraju imati svoj kraj, koji je obeležen nastupanjem pravnosnažnosti meritorne odluke kojom je utvrđeno pravo ili obaveza nekog lica. Od tog trenutka postignuta je izvesnost u pogledu postojanja subjektivnog prava, odnosno obaveze i time je pravni poredak dobio svoju potvrdu.

U vezi sa postupanjem Vrhovnog suda Srbije u predmetnoj upravnoj stvari, Ustavni sud ističe da se načelo obaveznosti presuda utvrđeno članom 61. ZUS ne ogleda samo u obavezi nadležnog organa da pri donošenju novog akta umesto poništenog postupi prema pravnom shvatanju suda i primedbama suda u pogledu postupka, već i u vezanosti suda pravnim shvatanjem izraženim u presudi kojom je poništio upravni akt u novom upravnom sporu protiv akta donetog u izvršenju te presude, ako do njega dođe. Ustavni sud nalazi da je Vrhovni sud vezan i svojim pravnim shvatanjem i primedbama u pogledu postupka koje je izneo u presudi donetoj po zahtevu za vanredno preispitivanje pravnosnažne odluke okružnog suda.

U konkretnom slučaju, Vrhovni sud Srbije je u presudi Uvp. II 153/02 od 16. septembra 2004. godine, odlučujući o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za vanredno preispitivanje rešenja Okružnog suda u Užicu U. 12/02 od 26. februara 2002. godine, naveo da je Okružni sud propustio da utvrdi da li je Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Direkcija Beograd doneo novi upravni akt u izvršenju presude tog suda U. 60/00 od 20. aprila 2001. godine, s obzirom na to da je „tužbom“ traženo donošenje sudske odluke u smislu člana 63. ZUS, te je naložio Okružnom sudu da u ponovnom postupku tu činjenicu utvrdi. Dakle, Vrhovni sud Srbije je inicijalni akt podnosioca ustavne žalbe naslovljen kao „tužba“, koji je podnet 13. februara 2002. godine Okružnom sudu u Užicu, ocenio kao zahtev podnet u smislu člana 63. ZUS. Okružni sud u Užicu je u predmetu U. 80/04 postupio po primedbama Vrhovnog suda Srbije iznetim u presudi Uvp. II 153/02 od 16. septembra 2004. godine i sproveo postupak propisan odredbama člana 63. ZUS, u kome je utvrdio da je u izvršenju presude Okružnog suda u Užicu doneto rešenje, te da je o zahtevu za priznavanje prava na invalidsku penziju pravnosnažno odlučeno donošenjem presude istog suda U. 77/04 od 23. novembra 2004. godine. U takvoj pravnoj situaciji nisu postojali razlozi da Vrhovni sud Srbije u presudi Uvp. II 44/05 od 24. januara 2007. godine odstupi od pravnog shvatanja zauzetog u svojoj ranijoj odluci o karakteru inicijalnog akta podnosioca od 13. februara 2002. godine, prema kome taj podnesak predstavlja zahtev podnet u smislu člana 63. ZUS. Suprotno navedenom pravnom shvatanju, Vrhovni sud Srbije je u presudi Uvp. II 44/05 od 24. januara 2007. godine naveo da iz stanja u spisima ne proizlazi o kojoj vrsti postupka je reč, te je ukinuo presudu Okružnog suda u Užicu U. 77/04 od 23. novembra 2004. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno odlučivanje s nalogom da tužilac uredi podnetu tužbu, koju je Vrhovni sud ranije već pravilno okarakterisao kao zahtev iz člana 63. ZUS.

Po oceni Ustavnog suda, a imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, presuda Okružnog suda u Užicu U. 77/04 od 23. novembra 2004. godine je imala procesne nedostatke, ali bi oni saglasno odredbama člana 49. ZUS predstavljali razlog za uvažavanje zahteva za vanredno preispitivanje i preinačenje ove presude, a ne razlog za njeno ukidanje zbog promenjenog pravnog shvatanja Vrhovnog suda. Naime, pobijana odluka Okružnog suda je pravilnom primenom odredaba člana 63. ZUS trebalo da bude donesena u formi rešenja, a ne presude i njome je trebalo odbiti zahtev, a ne „tužbu“, ali su to povrede pravila postupka koje je Vrhovni sud mogao da otkloni preinačujućom presudom. U tom slučaju bi postupak bio okončan 24. januara 2007. godine i ne bi se nalazio u fazi rešavanja po novom zahtevu za vanredno preispitivanje rešenja Okružnog suda u Užicu U. 24/07 od 24. aprila 2007. godine, kojim je tužba (ranije ocenjivana kao zahtev iz člana 63. ZUS) odbačena kao neuredna s obrazloženjem da se ne može zaključiti koji akt podnosilac osporava i šta predstavlja njegov tužbeni zahtev.

Dakle, po oceni Ustavnog suda, odstupanje Vrhovnog suda Srbije od pravnog shvatanja i primedaba u pogledu postupka iznetih u presudi Uvp. II 153/02 od 16. septembra 2004. godine, u kasnije donetoj presudi Uvp. II 44/05 od 24. januara 2007. godine, dovelo je do nepotrebnog odugovlačenja i daljeg usložnjavanja postupka u kome se odlučuje o pravu podnosioca ustavne žalbe na invalidsku penziju. Promena pravnog stava suda je u pojedinim slučajevima nužna, ali do toga može doći samo pod zakonom određenim proceduralnim uslovima. Složenost i dinamičnost pravnih odnosa koji se rešavaju kroz upravni spor ima za posledicu češću modifikaciju pravnih stavova u sudskoj praksi, nego što je to slučaj u drugim oblastima prava. Međutim, odlučivanje Vrhovnog suda u konkretnoj pravnoj situaciji nije bilo posledica promene pravnog stava u sudskoj praksi.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i praksi i kriterijumima Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud je ocenio da određena činjenična i pravna složenost predmeta postupka ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za sporo i nedelotvorno postupanje upravnih organa, kao i pogrešno postupanje Okružnog suda u Užicu i Vrhovnog suda Srbije i za ovako dugo trajanje postupka od jedanaest godina i devet meseci.

Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

6. Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona, a u tački 3. izreke je naložio nadležnim organima da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem mogućem roku.

Takođe, Ustavni sud je odlučio da, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ovu odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, imajući u vidu njen značaj za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić