Utvrđivanje povrede prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na jednaku zaštitu prava. Postojanje različitih odluka Apelacionog suda i Vrhovnog kasacionog suda u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji stvorilo je pravnu nesigurnost kod podnosioca.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1480/2011
03.07.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće , u sastavu: predsedni k Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M. iz K, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba M. M. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 6644/10 od 12. januara 2011. godine i utvrđuje se da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M. iz K. je 4. aprila 2011. godine, preko punomoćnika B. P, advokata iz V, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 6644/10 od 12. januara 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava i načela zabrane diskriminacije, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 21. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je u pravnoj stvari tužioca-protivtuženog Kompanije „A.“, a.d. iz P. protiv tuženog-protivtužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi duga i poništaja ugovora o zajedničkoj proizvodnji, osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 6644/10 od 12. januara 2011. godine usvojena žalba tužioca-protivtuženog i preinačena prvostepena presuda, te je obavezan podnosilac da tužiocu-protivtuženom na ime duga isporuči 19.517 kg pšenice, ili da isplati protivvrednost iste prema ceni 1 kg pšenice koja bude važila na dan plaćanja kod Novosadske berze, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka, dok je odbijen protivtužbeni zahtev da se poništi ugovor o zajedničkoj proizvodnji broj 1473 od 12. decembra 2006. godine zaključen sa tužiocem-protivtuženim, kao i da tužilac-protivtuženi podnosiocu naknadi troškove spora; da je navedena presuda nezakonita jer se radi o očiglednoj zloupotrebi izdavanja u zakup državnog zemljišta, te mu je iz tih razloga povređeno pravo na pravično suđenje; da mu je povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima i načelo zabrane diskriminacije, jer je Vrhovni kasacioni sud u identičnoj situaciji odlučio drugačije presudom Rev. 2453/10 od 15. decembra 2010. godine, koja je dostavljena uz ustavnu žalbu.

Predlaže da Ustavni sud preinači osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 6644/10 od 12. januara 2011. godine tako što će odbiti u celosti tužbeni zahtev, usvojiti protivtužbeni zahtev i obavezati tužioca na plaćanje svih troškova postupka ili poništi osporenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pr avna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Opštinskog suda u Vršcu P. 1066/07 od 26. januara 2009. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog Kompanije „A.“ a.d. iz P, da se obaveže tuženi, ovde podnosilac, da tužiocu na ime duga isporuči 19.517 kg pšenice ili da mu isplati protivvrednost iste, prema ceni 1 kg pšenice koja bude važila na dan plaćanja kod Novosadske berze, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka, a usvojen je protivtužbeni zahtev, te je poništen ugovor o zajedničkoj proizvodnji broj 1473 od 12. decembra 2006. godine zaključen sa tužiocem-protivtuženim, a tužilac-protivtuženi je obavezan da tuženom-protivtužiocu naknadi troškove spora u iznosu od 67.000,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 6644/10 od 12. januara 2011. godine usvojena je žalba tužioca-protivtuženog i preinačena je presuda Opštinskog suda u Vršcu P. 1066/07 od 26. januara 2009. godine, tako što je usvojen tužbeni zahtev, te je obavezan tuženi-protivtužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, da tužiocu-protivtuženom na ime duga isporuči 19.517 kg pšenice ili da isplati protivvrednost iste prema ceni 1 kg pšenice koja bude važila na dan plaćanja kod Novosadske berze, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 28.710,00 dinara, a odbijen je protivtužbeni zahtev da se poništi ugovor o zajedničkoj proizvodnji broj 1473 od 12. decembra 2006. godine zaključen sa tužiocem-protivtuženim, kao i da tužilac-protivtuženi tuženom-protivtužiocu naknadi troškove spora.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da su parnične stranke 12. decembra 2006. godine zaključile pismeni ugovor o zajedničkoj proizvodnji broj 1473, kojim je ugovoreno da tuženi-protivtužilac zaseje određene kulture na zemljištu za koje se smatralo da je vlasništvo tužioca-protivtuženog, a da tužilac-protivtuženi obezbedi sredstva, herbicide i pesticide; da je tuženi-protivtužilac trebalo da plati zakup, semensku robu i repromaterijal ugovorenom količinom merkantilne pšenice; da je tuženi-protivtužilac platio deo zakupa sa 22.340 kg merkantilne pšenice (ugovorena zakupina je bila 41.907 kg) i potpisao izjavu da će izmiriti svoje ugovorne obaveze „M.“ u P. predajom 41.907 kg pšenice, ali nije isporučio svu ugovorenu količinu, jer su predstavnici Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede tražili od njega da njima isplati preostali iznos u količini koja se potražuje tužbom, jer je pšenica zasađena na državnom zemljištu kojim tužilac-protivtuženi nije mogao da raspolaže; da je u listu nepokretnosti Plandište tužilac-protivtuženi upisan kao korisnik, a Republika Srbija kao vlasnik nepokretnosti; da je tuženi-protivtužilac sa Ministarstvom dana 24. novembra 2008. godine zaključio vansudsko poravnanje u pogledu visine naknade za korišćenje državnog poljoprivrednog zemljišta za 2006/07 godinu; da je iz navedenih činjenica prvostepeni sud izveo zaključak da tužilac-protivtuženi nije aktivno legitimisan u ovom sporu, jer je u vreme zaključenja ugovora o zakupu vlasnik predmetnog poljoprivrednog zemljišta bila Republika Srbija, a ne tužilac-protivtuženi, te da isti nije mogao raspolagati tuđom stvari, pa tako ni dati zemljište u zakup; da se ne može prihvatiti zaključak prvostepenog suda da je prilikom zaključenja ugovora o zajedničkoj proizvodnji od 12. decembra 2006. godine tužilac-protivtuženi doveo u zabludu tuženog-protivtužioca time što je istupao kao vlasnik predmetnog zemljišta; da je shodno načelu pouzdanosti i javnosti zameljišnih knjiga, tuženi-protivtužilac, kao uostalom i svako zainteresovao lice, imao mogućnost da izvrši uvid u zemljišne knjige i da utvrdi ko je nosilac prava svojine na nepokretnosti koje su bile predmet ugovora o zajedničkoj proizvodnji; da upis u zemljišne knjige predstavlja način sticanja prava svojine na nepokretnosti, pa bez obzira na činjenicu što je u vreme zaključenja ugovora bio donet Zakon o pretvaranju poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini u druge oblike svojine kojim se reguliše razgraničenje poljoprivrednog zemljišta, sve dok tu promenu vlasnika nije pratio i odgovarajući upis u zemljišne knjige, predmetne nepokretnosti nisu bile u državnoj svojini.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava jemči svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Članom 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, dok se odredbom člana 21. Ustava utvrđuje načelo zabrane diskriminacije.

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava zbog različitog postupanja sudova, Ustavni sud je utvrdio da je Vrhovni kasacioni sud, kao sud poslednje instance, istoj činjeničnoj situaciji i povodom istog pravnog pitanja drugačije odlučio presudom Rev. 2453/10 od 15. decembra 2010. godine u odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 6644/10 od 12. januara 2011. godine. Naime, Vrhovni kasacioni sud je u navedenoj revizijskoj presudi ocenio da da tužilac Kompanija „A.“ a.d. iz P. nema pravo na isporuku pšenice sa parcela koje su neposredno nakon zaključenja ugovora o zajedničkoj proizvodnji sa tuženim, razgraničenjem poljoprivrednog zemljišta na zemljište u državnoj i društvenoj svojini, postale državna svojina, s obzirom na to da je izvršenje ove obaveze postalo nemoguće, jer se radi o događaju za koji nije odgovorna ni jedna ni druga strana, pa se obaveza tuženog ugasila na osnovu odredbe člana 137. Zakona o obligacionim odnosima. Taj sud smatra da nisu osnovani revizijski navodi tužioca da u vreme zaključenja ugovora nije bilo izvršeno razgraničenje poljoprivrednog zemljišta u društvenoj i držanoj svojini i da je ugovor o zajedničkoj proizvodnji zaključen za proizvodnu agro-godinu.

Ustavni sud je stanovišta da je takva različita praksa sudova suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: „Santos Pinto protiv Portugalije“, od 20. maja 2008. godine i „Bejan protiv Rumunije“, od 6. decembra 2007. godine), te da je sama činjenica da su postupajući sudovi povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja donosili različite odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud je ocenio da ova okolnost sama po sebi predstavlja dovoljan razlog da se podnosiocu ustavne žalbe utvrdi postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u izreci.

6. Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe koji se odnose na osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 6644/10 od 12. januara 2011. godine, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda, zapravo, traži da postupa kao instacioni (revizijski) parnični sud i da još jednom, nakon redovnih sudova, oceni osnovanost tužbenog zahteva koji je prema njemu postavljen u predmetnoj parnici. Ovo iz razloga što iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da povredu označenog ustavnog prava, podnosilac ustavne žalbe obrazlaže, pre svega, pogrešnom primenom materijalnog prava navodeći da je osporena presuda nezakonita.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrerne primene materijalnog prava.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi ustavnog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporene presude za koju Sud ne nalazi da je zasnovana na očigledno nepravičnoj, proizvoljnoj ili arbitrernoj primeni merodavnog procesnog i materijalnog prava.

Ocenjujući navode ustavne žalbe o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud nalazi da nema osnova za tvrdnje da je podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan zbog nekog ličnog svojstva, niti su pruženi relevantni dokazi u tom smislu, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđivanje povrede prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti