Odluka Ustavnog suda kojom se odbija žalba zbog suđenja u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu M. M. zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku eksproprijacije. Sud je utvrdio da petogodišnje trajanje postupka, u specifičnim okolnostima bespravne gradnje i inspekcijskog nadzora, nije dovelo do povrede Ustavom zajemčenih prava podnosioca.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-14823/2022
18.06.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije i dr Mihajlo Rabrenović, dr Zoran Lončar, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, dr Dobrosav Milovanović i dr Nikola Banjac, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M. iz Vreoca, grad Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. juna 2026. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. M. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji je vođen pred Odeljenjem za imovinsko-pravne poslove Uprave gradske opštine Lazarevac u predmetu III-05 broj 465-139/2009, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M. iz Vreoca, grad Beograd, preko punomoćnika A. Đ, advokata iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu, 1. decembra 2022. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji je vođen pred Odeljenjem za imovinsko-pravne poslove Uprave gradske opštine Lazarevac u predmetu III-05 broj 465-139/2009, kao i protiv presude Upravnog suda U. 20087/18 od 30. septembra 2022. godine, zbog povrede prava iz čl. 32, 36. i 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da se ne može smatrati da su Upravni sud, prvostepeni i drugostepeni organ postupali u razumnom roku; da je delimično rešenje o eksproprijaciji doneto 29. decembra 2009. godine i da je tim rešenjem određeno da će se o eksproprijaciji zidanog objekta i „nadstrešnice sa trotoarom oko objekta“, dimenzija označenih u rešenju, odlučiti naknadno, nakon rešenja pitanja bespravne gradnje; da je, postupajući po zahtevu podnosioca za donošenje rešenja o eksproprijaciji navedenih objekata, prvostepeni organ rešenjem od 12. decembra 2017. godine „konačno odlučio o celokupnom predmetu eksproprijacije“.

U ustavnoj žalbi je, takođe, navedeno: da je nesporno da objekti podnosioca nisu uneti u javne evidencije o nepokretnostima; da su na predmetnom području „svi objekti bili bespravni“; da je građevinski inspektor postupao u inspekcijskom nadzoru samo po prijavama korisnika eksproprijacije, od koga je „direktno zavisila“ odluka o izvršenju rešenja o rušenju; da je podnosiocu „deo imovine srušen i prisvojen od korisnika eksproprijacije“ bez bilo kakve naknade.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u osporenu presudu Upravnog suda i dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Upravnog suda U. 20087/18 od 30. septembra 2022. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca ustavne žalbe, podneta 6. novembra 2018. godine, radi poništaja rešenja Ministarstva finansija broj 465-02-00895/2017-07 od 2. oktobra 2018. godine. Navedenim konačnim upravnim aktom odbijena je žalba podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv rešenja Odeljenja za imovinsko-pravne poslove Uprave gradske opštine Lazarevac III-05 broj 465-139/2009 od 12. decembra 2017. godine, kojim je odbijen kao neosnovan zahtev podnosioca za donošenje rešenja o eksproprijaciji za prizemni stambeni objekat dimenzija 6 x 7 m na eksproprisanoj k.p. broj A KO Vreoci. U obrazloženju osporene presude je konstatovano da iz spisa predmeta proizlazi: da je podnosilac ustavne žalbe 29. avgusta 2017. godine podneo zahtev za donošenje „konačnog rešenja o eksproprijaciji“ zidanog objekta dimenzija 11,13 x 8,10 m i „nadstrešnice 5,30 x 2,05 m sa trotoarom oko objekta“ na k.p. broj A KO Vreoci; da su pravnosnažnim delimičnim rešenjem Odeljenja za imovinsko-pravne poslove Uprave gradske opštine Lazarevac III-05 broj 465-139/2009 od 9. decembra 2014. godine eksproprisane k.p. br. B i A, obe u KO Vreoci, vlasništvo podnosioca ustavne žalbe, zajedno sa građevinskim objektima i pripatcima (tačka 1. dispozitiva) i određeno da će o eksproprijaciji objekata čiji je investitor i vlasnik podnosilac ustavne žalbe, biti odlučeno naknadno, nakon završetka postupka inspekcijskog nadzora u predmetu broj 356-86/2009, koji je pokrenut (tačka 2. dispozitiva); da je pravnosnažnim rešenjem Grupe za građevinsku inspekciju Uprave gradske opštine Lazarevac broj 356-86/2009 od 9. decembra 2010. godine podnosiocu naloženo uklanjanje objekta dimenzija 6 x 7 m izgrađenog na k.p. broj A KO Vreoci izgrađenog bez odobrenja za izvođenje radova; da je zaključkom Odeljenja za inspekcijske poslove Uprave gradske opštine Lazarevac od 29. oktobra 2014. godine utvrđeno da je navedeno rešenje od 9. decembra 2010. godine postalo izvršno 14. januara 2011. godine i dozvoljeno sprovođenje tog rešenja; da je izvršenje sprovedeno 18. avgusta 2017. godine, što je vidljivo iz zapisnika administrativnog izvršitelja. Upravni sud je ocenio da je tuženi organ pravilno odlučio o žalbi podnosioca ustavne žalbe, budući da je rešenjem inspekcijskog organa naloženo uklanjanje bespravno izgrađenog objekta, koji je porušen u postupku inspekcijskog nadzora, te isti ne može biti predmet eksproprijacije.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se, pored ostalog, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedene odredbe Ustava, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Odredbama Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, br. 53/95, 23/01 i 20/09) propisano je: da ako se prilikom eksproprijacije jednog dela nepokretnosti utvrdi da sopstvenik nema ekonomskog interesa da koristi preostali deo nepokretnosti, odnosno ako je zbog toga na preostalom delu nepokretnosti onemogućena ili bitno otežana njegova egzistencija, eksproprisaće se, na njegov zahtev, i taj deo nepokretnosti (član 10.); da predlog za eksproprijaciju može podneti korisnik eksproprijacije tek pošto je u skladu sa ovim zakonom utvrđen javni interes za eksproprijaciju nepokretnosti (član 25. stav 1.); da u predlogu za eksproprijaciju nepokretnosti mora biti naznačena nepokretnost za koju se predlaže eksproprijacija i mesto gde se ta nepokretnost nalazi (član 26. stav 1. tačka 1)); da se uz predlog za eksproprijaciju podnosi izvod iz katastra nepokretnosti ili drugih javnih knjiga u kojima se upisuju prava na nepokretnostima, koji sadrži podatke o nepokretnosti za koju se predlaže eksproprijacija (član 27. stav 1. tačka 1)).

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se u jednoj upravnoj stvari rešava o više pitanja, a samo su neka od njih sazrela za rešavanje i kad se pokaže kao celishodno da se o tim pitanjima odluči posebnim rešenjem, organ može doneti rešenje samo o tim pitanjima - delimično rešenje (član 205).

Zakon o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 18/16) u članu 9. stav 2. sadrži suštinski istu odredbu o potrebi efikasnog odlučivanja.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, garantovanog članom 32. stav 1. Ustava, Sud je konstatovao:

- da je pravnosnažnim delimičnim rešenjem Odeljenja za imovinsko-pravne poslove uprave gradske opštine Lazarevac III-05 broj 465-139/2009 od 9. decembra 2014. godine odlučeno o predlogu za eksproprijaciju k.p. br. B i A, obe u KO Vreoci u vlasništvu podnosioca ustavne žalbe, sa građevinskim objektima i pripatcima na tom zemljištu;

- da je pravnosnažnim rešenjem Grupe za građevinsku inspekciju Uprave gradske opštine Lazarevac broj 356-86/2009 od 9. decembra 2010. godine podnosiocu naloženo uklanjanje bespravno izgrađenog objekta dimenzija 6x7 m izgrađenog na k.p. broj A KO Vreoci (dalje u tekstu: sporni objekat) bez odobrenja za izvođenje radova;

- da je zaključkom Odeljenja za inspekcijske poslove Uprave gradske opštine Lazarevac od 29. oktobra 2014. godine dozvoljeno izvršenje rešenja od 9. decembra 2010. godine i da je sporni objekat srušen 18. avgusta 2017. godine.

Ustavni sud je, takođe, konstatovao da iz navedenih odredaba Zakona o eksproprijaciji proizlazi: da predlog za eksproprijaciju podnosi korisnik eksproprijacije, nakon utvrđivanja javnog interesa za eksproprijaciju; da nepokretnost koja se ekspropriše mora biti izgrađena u skladu sa propisima o izgradnji objekata i upisana u javnu knjigu u koju se upisuju prava na nepokretnostima; da sopstvenik nepokretnosti koja je u jednom delu predložena za eksproprijaciju, može podneti zahtev za eksproprijaciju preostalog dela nepokretnosti, u skladu sa zakonom.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je delimičnim rešenjem Odeljenja za imovinsko-pravne poslove uprave gradske opštine Lazarevac III-05 broj 465-139/2009 od 9. decembra 2014. godine pravnosnažno okončan postupak po predlogu za eksproprijaciju privrednog društva R. „K.“ d.o.o. Lazarevac po svim zahtevima koji su u tom postupku mogli biti istaknuti u skladu sa Zakonom. Sud, s tim u vezi, ukazuje da sopstvenik nepokretnosti koja je predmet predloga za eksproprijaciju nije ovlašćen da predlaže eksproprijaciju nepokretnosti, osim u obimu i iz razloga navedenih u članu 10. Zakona. Ustavni sud, takođe, ukazuje da nisu bili ispunjeni uslovi za odlučivanje o eksproprijaciji spornog objekta, sve do pravnosnažnog okončanja postupka inspekcijskog nadzora, što je i konstatovano u navedenom delimičnom rešenju. Ustavni sud je stoga zaključio da je period merodavan za ocenu osnovanosti ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku započeo 29. avgusta 2017. godine, podnošenjem zahteva podnosioca ustavne žalbe za donošenje „konačnog rešenja o eksproprijaciji“ i da je pravnosnažno okončan osporenom presudom Upravnog suda U. 20087/18 od 30. septembra 2022. godine, dakle, da je trajao pet godina.

Ustavni sud konstatuje da navedeno trajanje postupka može ukazivati na to da je izašao izvan granica odlučivanja u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome je odlučivano za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je konstatovao da je drugostepeni organ o izjavljenoj žalbi odlučio nakon deset meseci, a da je odlučivanje u upravnom sporu trajalo tri godine i deset meseci, čime je Upravni sud prekoračio granice odlučivanja u razumnom roku.

Ustavni sud je konstatovao da u predmetnom postupku nije trebalo raspraviti složena činjenična ili pravna pitanja.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da je on propustio da u periodu od osam meseci podnese tužbu Upravnom sudu zbog nedonošenja odluke o njegovoj žalbi izjavljenoj protiv rešenja prvostepenog organa.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da je sporni objekat mogao biti eksproprisan samo u slučaju da je u postupku za njegovo uklanjanje bilo utvrđeno da je izgrađen u skladu sa zakonom. S obzirom na to da je nakon okončanja postupka inspekcijskog nadzora, na osnovu pravnosnažnog rešenja o izvršenju sprovedeno rušenje spornog objekta, i to pre podnošenja predmetnog zahteva podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da odluka u osporenom postupku za njega nije imala pravni značaj. Takođe, podnosilac ustavne žalbe nije mogao biti u neizvesnosti u vezi sa ishodom predmetnog postupka, budući da je pre njegovog pokretanja obavešten o tome pod kojim uslovom bi mogao biti eksproprisan sporni objekat.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23, 92/23 i 47/26), odbio ustavnu žalbu u ovom delu kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući dopuštenost ustavne žalbe u delu u kome je izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 20087/18 od 30. septembra 2022. godine, Ustavni sud je konstatovao da iz navedene odredbe člana 170. Ustava proizlazi da se navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se potkrepljuju tvrdnje o povredi ili uskraćivanju označenog ustavnog prava.

Imajući u vidu činjenice utvrđene u predmetnom upravnom postupku, Ustavni sud nalazi da su u osporenoj presudi izneti jasni i detaljni razlozi za odbijanje tužbe podnosioca, zasnovani na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava.

U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na pokretanje postupka inspekcijskog nadzora i postupanje korisnika eksproprijacije u tom postupku, Ustavni sud je našao da se ti navodi ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom osporenog akta, kojim je ocenjena zakonitost odlučivanja o ispunjenosti uslova za eksproprijaciju spornog objekta.

U vezi sa navodima ustavne žalbe da su „svi objekti na predmetnom području bespravno izgrađeni“ i da podnosiocu nije pružena jednaka pravna zaštita u odnosu na korisnika eksproprijacije, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac nije dostavio dokaze da je drugom licu eksproprisan objekat čije je uklanjanje naloženo pravnosnažnim rešenjem nadležnog organa, što bi se moglo smatrati različitim postupanjem u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnosilac tvrdnju o povredi prava na pravno sredstvo zasniva na pogrešnom uverenju da se postupak eksproprijacije spornog objekta mogao sprovesti pre okončanja postupka inspekcijskog nadzora.

Po oceni Ustavnog suda, navodi ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje ne predstavljaju ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na postojanje povrede tog prava zajemčenog članom 32. Ustava.

U vezi sa navodima ustavne žalbe koji su izneti u prilog tvrdnji o povredi prava na imovinu, Ustavni sud ukazuje da se garancije označenog prava odnose na zaštitu postojeće imovine, odnosno potraživanja u vezi sa kojima podnosilac ima barem legitimna očekivanja da će steći delotvorno uživanje imovinskog prava. Međutim, nada da će se priznati imovinsko pravo koje do tada nije bilo moguće primeniti u praksi ne može se smatrati imovinom (videti, npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava Prince Hans-Adam II of Liechtenstein protiv Nemačke od 12. jula 2001. godine, predstavka broj 42527/98, st. 82 i 83, 2001-VIII i odluku Gratzinger and Gratzingerova protiv Češke od 10. jula 2002. godine, predstavka broj 39794/98, st. 69, 2002-VII, kao i Odluku Ustavnog suda Už-4596/2011 od 20. novembra 2013. godine).

Budući da iz navedenih odredaba Zakona o eksproprijaciji proizlazi da se ne može eksproprisati objekat koji nije upisan u katastar nepokretnosti, za koji je u postupku inspekcijskog nadzora utvrđeno da je bespravno izgrađen i koji je srušen na osnovu pravnosnažnog rešenja nadležnog organa, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe nije imao legitimno očekivanje da će biti udovoljeno njegovom zahtevu za donošenje „konačnog rešenja o eksproprijaciji“. Sud je u sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo Odluku Už-3064/2019 od 29. septembra 2022. godine, videti na internet stranici: www.ustavni.sud.rs.

Ustavni sud je, polazeći od navedenog, odbacio ustavnu žalbu u preostalom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Odluka Ustavnog suda kojom se odbija žalba zbog suđenja u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti