Odbijena ustavna žalba u izvršnom postupku protiv pravnog sledbenika

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu protiv rešenja kojim je podnosilac određen kao izvršni dužnik, pravni sledbenik. Sud je prihvatio obrazloženje da statut, kao isprava upisana u javni registar, ima dokaznu snagu javne isprave za utvrđivanje pravnog sledbeništva.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković , predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi S. K . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. decembra 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. K . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 889/16 (inicijalno predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 20397/11) podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo S. K . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. K . iz Beograda je, 26 . decembra 201 8. godine, preko punomoćnika A. Đ , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 889/16 od 27. juna 201 6. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7267/16 od 24. oktobra 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prav a na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava. Podnositeljka je istak la i povredu prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 889/16 (inicijalno predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 20397/11).

U ustavnoj žalbi podnositeljka navodi da je predmetni postupak pokrenut još 22. septembra 2011. godine, podnošenjem tužbe protiv nje, kao tužene, radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanj u, te da je raspravljanje o tužbi i protivtužbi , kojom je ona tražila da joj se na ime datog izdržavanja isplati iznos od 3.500.000,00 dinara, pred sudovima traja lo van granica razumnog roka za odlučivanje. Za povredu prava na suđenje u razumnom roku ističe sledeće razloge: prva prvostepena presuda je doneta posle više od četiri godine, ali je delimično ukinuta, a u ponovnom postupku žalbeni postupak pred drugostepenim sudom je trajao dve i po godine. Podnositeljka, nezadovoljna ishodom spora, u kome je delimično usvojen njen protivtužbeni zahtev, ističe povredu prava na pravično suđenje, prevashodno povodom ocene dokaza i dokaznih predloga, te primene pravila o teretu dokazivanja na njenu štetu. Smatra da joj je povređeno pravo na imovinu time što joj nisu dosuđeni troškovi žalbenog postupka u osporenoj drugostepenoj presudi . Zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku traži naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) je sadržinski identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvida u spise predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 889/16, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja J.B. iz Beograda je 22. septembra 2011. godine podnela tužbu radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju Prvom osnovnom sudu u Beogradu, a protiv podnositeljke ustavne žalbe, kao tuž ene. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 20397/11. Tužen a je uz odgovor na tužbu podnela i protivtužbu protiv tužilje 29. oktobra 20 11. godine, radi povraćaja datog odnosno da joj se isplati novčani iznos od 3.500.000,00 dinara, sa kamatom počev od dana podnošenja protivtužbe do konačne isplate , sa predlogom za određivanje privremene mere, koja je zavedena pod brojem P. 25762/12. Parnice su spojene i u postupku pod brojem P. 20397/11 se raspravljalo po tužbi i protivtužbi.

Prvo ročište je bilo zakazano za 11. april 2012. godine, po prijemu odgovora na protivtužbu. Nakon dva održana i jednog neodržanog ročišta na predlog punomoćnika tužene -protivtužilje je r je ona spr ečena da se odazove pozivu radi saslušanja u svojstvu parnične stranke, Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem VII Su br. 40-106/12 od 14. novembra 2012. godine usvojio zahtev punomoćnika parničnih stranaka za isključenje postupajućeg sudije i predmet je dodeljen u rad drugoj sudiji. Nakon još jednog održanog ročišta na kojem je saslušana tužilja -protivtužena u svojstvu parnične stranke i izvršeno suočenje stranaka , naredno ročište održano je 27. februara 2013. godine na kojem je saslušana tužena -protivtužilja u svojstvu parnične stranke, ali i sam o dva svedoka od šest prisutnih. Ovo zato što je na saglasan predlog punomoćnika traženo odustajanje od saslušanja ostalih prisutnih svedoka i odlaganje ročišta, a radi mirnog rešenja spora. Punomoćnicima je ostavljen rok od 30 dana da se izjasne o mirnom rešenju spora, ali se posle dva i po meseca po proteku ovog roka, 7 . juna 2013. godine, izjasnio punomoćnik tužilje -protivtužene da nema izgleda za poravnanje i da se ročište što pre zakaže. Iako je sud sledeće ročište zakazao za 17. septemb ar 2013. godine uz pozivanja pet svedoka, punomoćnik tužene-protivtužilje je tražio odlaganj e jer je tog dana sprečen da pristupi u sud zbog drugih suđenja. Ovo ročište je otkazano i sledeće zakazano za 1. oktobar 2013. godine, ali ni ono nije održano, iako se odazvalo pozivu svih pet svedoka, jer je punomoćnik tužene -protivtužilje ponovo tražio odlaganje telegramom dan pre zakazanog ročišta, zbog bolesti – visoke temperature. Sledeće ročište, zakazano za 21. januar 2014. godine, pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu nije održano, a postupak je nastavljen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu (zbog uspostavljanja nove mreže sudova u 2014. godini) , određen je novi sudija i sledeće ročište je zakazano za 13. jun 2014. godine. Nakon još dva održana ročišta na kojima je saslušano još sedam svedoka, te tri neodržana ročišta (dva zbog štrajka advokata i jedno jer punomoćniku tužilje-protivtužene nije bio uručen podnesak punomoćnika tužene -protivtužilje od 17. juna 2015. godine koji je predat šest dana pre zakazanog ročišta za 23. jun 2015. godine), zaključna je glavna rasprava 15. oktobra 2015 . godine. Na ročištu održano m 15. oktobra 2015. godine doneto je rešenje kojim se odbija predlog punomoćnika tužene-protivtužilje za izvođenje dokaza ekonomsko finansijskim veštačenjem, kao suvišan.

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 20397/11 od 15. oktobra 2015. godine, u prvom stavu izreke, usvoje n je tužbeni zahtev tužilje-protivtužene i raskinut ugovor o doživotnom i zdržavanju, zaključen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu dana 26. juna 2002. godine pod brojem R-483/02 između tužilje-protivtužene, kao primaoca izdržavanja, i tužene-protivtužilje, kao davaoca izdržavanja, zbog neispunjenja obaveza davaoca izdržavanja i trajno poremećenih odnosa i zmeđu davaoca izdržavanja i primaoca izdržavanja; u drugom stavu izreke navedene presude je delimično usvojen protiv tužbeni zahtev tužene-protivtužilje, pa je obavezana tužilja-protivtužena da tuženoj -protivtužilji isplati iznos od 540.000,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29. oktobra 2011. godine do konačne isplate, dok je u trećem stavu izreke odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev tužene-protivtužilje za iznos od 2.960.000,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29. oktobra 2011. godine do konačne isplate ; u četvrtom stavu izreke je odbijen predlog za određivanje privremene mere tužene-protivtužilje kojom je tražila da se zabrani tužilji-protivtuženoj da raspolaže, otuđi ili optereti svoj stan bliže opisan u izreci, kao neosnovan; u petom stavu izreke je obavezana tužena-protivtužilja da tužilji -protivtuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 171.620,00 dinara, a u šestom stavu izreke navedene presude je obavezana tužilja -protivtužena da tuženoj -protivtužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 43.250,00 dinara. Pro tiv navedene presude žalbe su izjavile obe parnične stranke.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 421/16 od 24. februara 20 16. godine, u prvom stavu izreke, je potvrđena presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 20397/11 od 15. oktobra 2015. godine u stavu prvom i četvrtom izreke i u tom delu je žalba tužene odbijena kao neosnovana, dok je u drugom stavu izreke ukinuta presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 20397/11 od 15. oktobra 2015. godine u stavovima drugom, trećem, petom i šestom izreke i u tom delu je predmet vraćen na ponovno suđenje. Spisi predmeta su 21. marta 201 6. godine primljeni u prvostepenom sudu, pa je parnica nastavljena pod novim brojem P. 889/16. U obrazloženju presude koji se odnosi na ukidajući deo i protivtužbeni zahtev, navedeno je, između ostalog , da se ne može prihvatiti kao jasan i pravilan zaključak prvostepenog suda da naknada za period od devet godina iznosi po 5.000,00 dinara mesečno, a u situaciji kada ne postoje pisani dokazi o novčanim davanjima, niti kupovini lekova i neophodnih namirnica, te je prvostepenom sudu dat nalog da na nesumnjiv način utvrdi visinu davanja tužene -protivtužilje po osnovu ugovora, pri čemu će voditi računa o teretu dokazivanja, te o tome da je tužilja samo delimično osporila protivtužbeni zahtev.

Prvo ročište pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u ponovnom postupku je zakazano za 27. jun 2016. godine, i na tom ročištu je i zaključena glavna rasprava, pošto je prethodno doneto rešenje kojim su odbij eni svi dokazni predlozi punomoćnika tužene -protivtužilje, pa i predlog za izvođenje dokaza ekonomsko finansijskim veštačenjem od 16. juna 2015. godine ( pravilno 17. juna), kao suvišni.

Osporenom presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 889/16 od 27. juna 2016. godine, u prvom stavu izreke, delimično je usvojen protivtužbeni zahtev pa je obavezana protivtužena da protivtužilji isplati iznos od 251.072,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29. oktobra 2011. godine do konačne isplate, dok je u drugom stavu izreke odbijen protivtuž beni zahtev za iznos od 3.248.928,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29. oktobra 2011. godine do konačne isplate, a u trećem stavu izreke je protivtužilja obavezana da protivtuženoj isplati iznos od 141.010,00 dinara na ime troškova postupka . Sud je otpremio overeni prepis presude 5. septembra 2016. godine. Protiv navedene presude izjavila je žalbu tužena-protivtužilja 19. septembra 2016. godine, a žalba je dostavljena na odgovor suprotnoj parničnoj strani 29. septembra 2016. godine, te kako nije bilo odgovora, spisi predmeta su otpremljeni Apelacionom sudu u Beogradu 25. oktobra 2016. godine.

Odlučujući o žalbi tužene-protivtužilje, Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 7267/16 od 24. oktobra 201 8. godine odbio kao neosnovanu njenu žalbu i potvrdio presudu Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 889/16 od 27. juna 2016. godine u stavu drugom izreke, a preinači o rešenje o troškovima postupka iz stava trećeg izreke prvostepene presude, tako da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, te odbio zahtev tužene-protivtužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu ustavnom

žalbom ukazuje, je utvrđeno da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan

i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i

odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog

za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 22. septembra 2011. godine Prvom osnovnom sudu u Beogradu, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja 24. oktobra 2018. godine , donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7267/16, trajao sedam godina, jedan mesec i dva dana .

Navedeno trajanje sudskog postupka ukazuje da on nije okončan u okviru standarda razumnog roka za suđenje u dve instance , koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio relativno složen, s obzirom na to da se raspravljalo o tužbi i protivtužbi, te da je zbog raspravljanja spornih pitanja saslušano više svedoka.

Nadalje, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka, kao tužena- protivtužilja, ima la legitiman materijalni interes da se predmetni parnični postupak efikasno sprovede, ali da je ona svojim ponašanjem, odnosno ponašanjem njenog punomoćnika, ipak doprinela dužem trajanju postupka time što su tri ročišta bila odložena na predlog njenog punomoćnika, a četvrto zbog uručivanja podneska i ostavljanja roka za izjašnjenje suprotnoj strani, zato što je njen punomoćnik neblagovremeno – šest dana pre zakazanog ročišta podneo sudu podnesak sa novim dokaznim predlogom. Takođe, jedno ročište je odloženo na saglasan predlog punomoćnika stranaka , i to uz odustajanje od saslušanja više svedoka koji su bili prisutni , zbog izgleda za mirno rešenje spora. Međutim, iako je punomoćnicima bio ostavljen rok od 30 dana za izjašnjenje da li je došlo do mirnog rešenja, punomoćnik tužene -protivtužilje nije postupio po ovom nalogu u roku, niti kasnije, već je to učinila suprotna strana, istina sa zakašnjenjem, ali ipak predlažući hitno zakazivanje ročišta. Pored iznetog, na ponašanje suprotno procesnoj ulozi tužene-protivtužilje ukazuje i to što punomoćnik podnositeljke nije, najpre, uz protivtužbu, a ni kasnije u toku postupka, dostavio dokaze radi razrešenja spornog pitanja u pogledu pisanih dokaza o davanju, kupovini lekova i neophodnih namirnica od strane podnositeljke kao davaoca izdržavanja , nego je i pored nedostatka svih ovih dokaza, tek posle tri godine i devet meseci od podnošenja protivtužbe, pred zaključenje glavne rasprave, ipak predložio da se obavi ekonomsko-finansijsko veštačenje u pogledu visine davanja .

Međutim, Ustavni sud je ocenio da, prevashodno, nadležni prvostepeni sudovi nisu preduzeli sve neophodne radnje kako bi se predmetni postupak sproveo brzo i efikasno, te da odgovornost za trajanje postupka od sedam godina i jednog meseca , leži na sudovima koji su postupali u prvom stepenu u ovom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je, najpre, prva prvostepena presuda doneta nakon četiri godine i skoro jednog meseca , računajući od dana podnošenja tužbe, te da je i ona nakon godinu dana , bila delimično ukinuta i to u delu koji se odnosio na protivtužbeni zahtev, zbog čega je predmet vraćen na ponovni postupak. Iako je druga po redu prvostepena presuda doneta nakon samo jednog održanog ročišta, rokovi za izradu pisanog otpravka, njegovu otpremu strankama i otpremu žalbe sa spisima predmeta od strane prvostepenog suda drugost epenom sudu nisu poštovani, pa je drugostepeni sud spise po žalbi primio posle četiri meseca, te je za još dve godine od prijema spisa odlučeno o žalbi i potvr đena prvostepen a presud a uz preinačenje rešenja o troškovima postupka. Iako se podnositeljka pritužuje da je postupak pred drugostepenim sudom trajao dve i po godine, računajući od dana prijema spisa u drug ostepenom sudu, Ustavni sud konstatuje da dvogodišnje odlučivanje pred sudom druge instance nije , ni prema praksi Ustavnog suda, a ni prema prihvaćenim međunarodnim standardima , bilo van okvira razumnog roka za tu instancu. Ipak, ukupno trajanje ove parnice u obe instance prevazilazi okvir rešavanja u razumnom rok u, a bez obzira na sve okolnosti koje su uticale na trajanje postupka.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 889/16 (inicijalno predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 20397/11). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu , te između ostalog složenost postupka, kao i do prinos podnositeljke, koj i su uticali da on duže traje, što se ne može pripisati krivici suda . Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpe la. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15), i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, po oceni Ustavnog suda, navodi podnositeljke iz ustavne žalbe ne mogu se smatrati relevantnim ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenih sudskih odluka.

Ovo iz razloga što podnositeljka ustavnom žalbom prevashodno ukazuje na nepraviln ost utvrđenog činjeničnog stanja i ocenu dokaza, što ne može biti ustavnopravni razlog za pobijanje osporenih odluka. Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi, osim iskazanog nezadovoljstva ishodom konkretnog parničnog postupka, nisu navedeni ustavnopravno utemeljeni razlozi koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenog ustavnog prava. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da je postupajući drugostepeni sud, potvrđujući prvostepenu presudu u pogledu glavne stvari, primenom pravila o teretu dokazivanja, dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge, kako kada je prihvatio razloge prvostepenog suda o delimičnoj osnovan osti protivtužbenog zahtev a podnositeljke ustavne žalbe, tako i kada je odlučio o troškovima postupka . Stoga, po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba, u kojoj su ponovljeni navodi iz žalbe podnositeljke izjavljene protiv prvostepene presude, a o kojima se drugostepeni sud detaljno izjasnio, ne sadrži razloge takve prirode koji dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka i konačnog ishoda ove parnice.

U pogledu istaknute povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka povredu označen og prava zasniva na postojanju povrede prava na pravično suđenje u vezi sa odlučivanjem o troškovima žalbenog postupka u osporenoj drugostepenoj presudi. Kako je Ustavni sud ocenio da nisu ustavnopravno prihvatljivi razlozi za tvrdnje o povredi Ustavom zajemčenog prava iz člana 32. stav 1. Ustava, to je i ove njene navode o povredi označenog prava ocenio ustavnopravno neprihvatljivim.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv osporen ih presud a Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 889/16 od 27. juna 2016. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7267/16 od 24. oktobra 2018. godine, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odbijena ustavna žalba u izvršnom postupku protiv pravnog sledbenika

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti