Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko osam godina. Sud je ocenio da je postupak nerazumno dugo trajao, prvenstveno zbog neefikasnosti prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. M . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. marta 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2795/11 (raniji broj P1. 12674/10) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. M . iz Beograda je , 27. decembra 2018. godine , Ustavnom sudu izjavila ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2795/11 (raniji broj P1. 12674/10).

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi istakla: da je osporeni postupak trajao duže od osam godina i četiri meseca; da je reč o radnom sporu koji je po zakonu hitan i koji je bio od egzistencijalnog značaja za podnositeljku, jer je reč o poništaju rešenja o otkazu ugovora o radu i ispunjenju potraživanja iz radnog odnosa; da podnositeljka i njen punomoćnik nisu doprineli dugom trajanju postupka; da od polovine 2012. godine do polovine 2013. godine nije održano nijedno ročište.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi po vredu označenog ustavnog prava, te da utvrdi pravo podnositeljke na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osno vnog suda u Beogradu P1. 2795/11 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 11. avgusta 2010. godine podnela tužbu Prvom osnovnom sudu u Beogradu protiv B. „A .“ d.o.o. Beograd, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, povratka podnositeljke na rad, kao i radi isplate izgubljene zarade i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje , s tim da je podnositeljka u toku postupka povukla tužbu u delu u kome je zahtevala povratak na rad, te je umesto toga zahtevala naknadu štete.

Zbog propusta tuženog da u ostavljenom roku dostavi odgovor na tužbu, Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo presudu zbog propuštanja P1. 12674/10 od 27. decembra 2010. godine. Međutim, rešenjem Gž1. 1484/11 od 18. maja 2011. godine navedena presuda zbog propuštanja je ukinuta, a predmet je upućen prvostepenom sudu, radi ponovnog suđenja.

Pred prvostepenim sudom je održano devet ročišta na kojima su saslušane parnične stranke i izvršen uvid u pisanu dokumentaciju, dok devet zakazanih ročišta nije održano, i to: šest zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dva zbog štrajka advokata i jedno bez konkretno navedenog razloga. Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2795/11 od 13. aprila 2016. godine usvojen je tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe, pa je poništeno rešenje o otkazu ugovora o radu kao nezakonito (prvi stav izreke); u stavu drugom izreke obavezana je tužena da podnositeljki ustavne žalbe, na ime naknade štete, umesto vraćanja na rad, isplati osam zarada u visini od 6 40.000 dinara, dok je u stavu trećem izreke obavezana tužena da podnositeljki isplati određene novčane iznose na ime naknade štete zbog izgubljene zarade , zajedno sa pripadajućom zateznom kamatom; takođe, tužena je obavezana da u korist podnositeljke uplati odgovarajuće doprinose na ime obaveznog socijalnog osiguranja (četvrti stav izreke) i da tužilji isplati određeni novčani iznos na ime troškova parničnog postupka (peti stav izreke) .

Postupajući po žalbi tužene, imajući u vidu da je utvrđeno da je pri donošenju presude prvostepeni sud bio nepropisno sastavljen, a da je prvostepena presuda već jednom ukidana, Apelacioni sud u Beogradu je otvorio i održao raspravu, te je doneo presudu Gž1. 2087/16 od 17. oktobra 2018. godine kojom je ukinuo presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2795/11 od 13. aprila 2016. godine ( prvi stav izreke) i poništio rešenje o otkazu ugovora o radu kao nezakonito (drugi stav izreke ); u stavu trećem izreke obavezana je tužena da podnositeljki ustavne žalbe, na ime naknade štete, umesto vraćanja na rad, isplati osam zarada u visini od 640.000 dinara, dok je u stavu četvrtom izreke obavezana tužena da podnositeljki isplati određene novčane iznose na ime naknade štete zbog izgubljene zarade, zajedno sa pripadajućom zateznom kamatom, a takođe je tužena obavezana da u korist podnositeljke uplati odgovarajuće doprinose na ime obaveznog socijalnog osiguranja (peti stav izreke) i da isplati podnositeljki određene novčane iznos e na ime troškova prvostepenog i drugostepenog parničnog postupka ( šesti i sedmi stav izreke ).

Navedena drugostepena presuda je dostavljena punomoćniku podnositeljkke ustavne žalbe 21. decembra 2018. godine.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) koji se primenjivao u osporenom parničnom postupku propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1 .); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2 .).

Odredbom člana 435. Zakona o parničnom postupku propisano je da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom odr eđivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova .

5. Polazeći od navedenog, Ustavni sud najpre ukazuje da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i koja se mora proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ocenio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali ka ko bi se osporeni parnični postupak okonča o u razumnom roku.

Naime, ukupno trajanje parničnog postupka od osam godina i dva meseca predstavlja njegovo nerazumno d ugo trajanje kako po praksi ovog s uda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Ustavni sud, zatim, konstatuje da je predmet spora, koji se odnosio na poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, naknadu štete u vezi sa navedenim otkazom i uplatu odgovarajućih doprinosa na ime obaveznog socijalnog osiguranja, nesumnjivo bio od velikog materijalnog značaja za podnositeljku, te da je ona imala legitiman interes da se p ostupak okonča u razumnom roku, pri čemu je Ustavni sud imao u vidu i da su, prema članu 435 . Zakona o parničnom postupku, radni sporovi hitni.

Nadalje, ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe , Sud nalazi da ona nije doprinela dugom trajanju postupka.

Ustavni sud je, zatim, ocenio da osporeni parnični postupak nije bio složen , jer tokom njegovog trajanja nije bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja, a što, između ostalog, proizlazi iz činjenice da su u toku dokaznog postupka saslušane samo parnične stranke i da je izvršen uvid u pisane dokaze , pri čemu nije sprovedeno nijedno veštačenje.

Na kraju, Ustavni sud ocenjuje da je pretežan doprinos nerazumno dugom trajanju postupka dao prvostepeni sud koji je meritorno odlučio nakon pet godina i osam meseci od podnete tužbe.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2795/11 (raniji broj P1. 12674/10) , te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3 . Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja osporenog parničnog postupka, životni standard u Republici Srbiji, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što bi to bio slučaj ako bi o predmetu odlučivao Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti