Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko osam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. B . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. jula 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. B . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji j e vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 320/08 (prethodno P. 5508/07), a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 11649/12 (prethodno P. 3486/12), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret sredstava budžeta Republike Srbije – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. B . iz Beograda je , 24. februara 2016. godine , preko punomoćnika B. M , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji j e vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 320/08 (prethodno P. 5508/07), a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 11649/12 (prethodno P. 3486/12).

U ustavnoj žalbi se na vodi da je od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja ovog radnog spora proteklo osam godina, četiri meseca i 20 dana, čime je očigledno povređeno pravo podnosioca na donošenje sudske odluke u razumnom roku, a rok za pravnosnažno okončanje postupka u radnim sporovima iz Zakona o radu je prekoračen skoro 17 puta. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu prava podnosioca na suđenje u razumnom roku, dosudi podnosiocu naknadu nematerijalne štete u iznosu do 3.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu na dan isplate, kao i da mu dosudi troškove sastava ustavne žalbe u iznosu od 90.000 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pra vna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i spisa predmeta Osnovnog sud a u Beogradu P. 11649/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Podnosilac ustavne žalbe je 7. septembra 2007. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene S. g . iz Beograda , sa predlogom da sud obaveže tuženu da mu na ime neisplaćene zarade za period od 16. septembra 2004. do 10. januara 2005. godine isplati iznose , sa zakonskom zateznom kamatom opredeljene u tužbi i naknadi troškove parničnog postupka .

Tužena je dostavila odgovor na tužbu 1. oktobra 2007. godine, a tužilac se o njemu izjasnio 15. oktobra 2007. godine.

Na prvom ročištu 25. oktobar 2007. godine, Drugi opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje da se tužba smatra povučenom, jer ni jedna od stranaka, iako uredno pozvane, nije pristupila na ročište.

Punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je 26. oktobra 2007. godine podneo predlog za povraćaj u pređašnje stanje, dopunjen podneskom od 31. oktobra 2007. godine.

Drugi opštinski sud u Beogradu je, rešenjem P. 5588/07 od 28. decembra 2007. godine , usvojio predlog za povraćaj u pređašnje stanje i ukinuo svoje rešenje od 25. oktobra 2007. godine.

U nastavku postupka, do donošenja prve prvostepene presude u ovom sporu 2. aprila 2009. godine, zakazano je šest ročišta (25. marta, 30. maja, 3. jula i 14. novembra 2008. godine, te 15. januara i 25. marta 2009. godine), od kojih su održana četiri, a dva ročišta (14. novembra 2008. i 15. januara 2009. godine) nisu održana zbog nedolaska veštaka na ročište .

Prvostepeni sud se upoznao sa pismenim dokazima koje su stranke dostavljale u toku postupka i 3. jula 2008. godine odredio veštačenje putem sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke S. B, na okolnost da li je tužiocu isplaćena zarada u utuženom periodu i ukoliko nije , koliki je iznos neisplaćene zarade na osnovu rešenja o zaradi od 24. septembra 2003. godine. Veštak je dostavio nalaz i mišljenje 14. oktobra 2008. godine, a saslušan je na ročištu 25. marta 2009. godine. Tužilac je konačno preinačio tužbeni zahtev podneskom od 23. oktobra 2008. godine.

Drugi opštinski sud u Beogradu je presudom P. 320/08 od 2. ap rila 2009. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca.

Tužena je izjavila žalbu protiv navedene prvostepene presude 24. aprila 2009. godine, a tužilac je odgovorio na žalbu 12. maja 2009. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 2432/10 od 26. januara 2011. godine ukinuo presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 320/08 od 2. aprila 2009. godine i predmet uputio Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje, jer je našao da je prvostepeni sud u sprovedenom postupku nepotpuno utvrdio činjenično stanje zbog čega nije bilo moguće ispitati da li je pravilno primenio materijalno pravo. Rešenje je , sa spisima predmeta, dostavljen o prvostepenom sudu 9. februara 2011. godine.

Ponovni prvostepeni postupak je započet pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu i novim postupajućim sudijom na ročištu održanom 7. oktobra 2011. godine.

Na sledećem ročištu, 3. februara 2012. godine , prvostepeni sud je doneo rešenje P. 3486/11 da se tužba smatra povučenom.

Punomoćnik tužioca je 13. februara podneo zahtev za vraćanje u pređašnje stanje, a 20. februara 2012. godine i žalbu protiv rešenja od 3. februara 2012. godine, na koju je tužena odgovorila 13. marta 2012. godine.

Na ročištu održanom 31. marta 2012. godine dozvoljeno je vraćanje u pređašnje stanje i stavljeno van snage rešenje o tome da se tužba smatra povučenom od 3. februara 2012. godine.

Do donošenja prvostepene presude zakazano je još pet ročišta (31. maja, 15. oktobra i 21. decembra 2012. godine, te 19. marta i 29. maja 2013. godine), od kojih jedno (21. decembra 2012. godine) nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11649/12 od 29. maja 2013. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca.

Tuženi je izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude 1. avgusta 2013. godine, na koju je tužilac odgovorio 16. avgusta 2013. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1. 6435/13 od 11. decembra 2015. godine odbio žalbu tužene i potvrdio ožalbenu presudu P. 11649/12 od 29. maja 2013. godine, koja je dostavljena punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 29. januara 2016. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik R S“, br. 125/04 i 111/09 ), koji se primenjivao u ovom postupku , propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.) , a odredbom člana 435. da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova.

Odredbom članu 195. stav 3. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05), koja je bila na snazi do 29. jula 2014. godine, je propisano da se spor o povredi prava zaposlenog pravnosnažno okončava pred nadležnim sudom u roku od šest meseci od dana pokretanja spora.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe 27. septembra 2007. godine, a da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu 11. decembra 2015. godine.

Parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podnet a ustavn a žalb a, trajao je osam godina, dva meseca i 14 dana, što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je konstatovao da se ovde nije radilo o posebno složenom sporu, te da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da zauzme stav u konkretnom slučaju i sprovedeni dokazni postupak ne mogu predstavljati opravdanje za ovakvo trajanje parničnog postupka . Naime, nadležni sud je u toku postupka izveo dokaze čitanjem nešto obimnije dokumentacije i sprovođenjem veštačenja putem veštaka ekonomsko-finansijske struke .

Predmet spora je nesumnjivo bio od značaja za podnosioca ustavne žalbe, jer se radilo o njegovom potraživanju po osnovu neisplaćene zarade, te je imao opravdani interes za efikasno okončanje spora.

Ustavni sud je, takođe, utvrdio da je i podnosilac svojim ponašanjem u određenoj meri doprineo dugom vremenskom trajanju parničnog postupka. Naime, usled nedolaska parničnih stranaka na ročište, sud je dva puta donosio rešenje da se tužba smatra povučenom, te se produženje trajanja postupka do koga je došlo usled potrebe da su odluči o predlozima podnosioca za vraćanje u pređašnje stanje ne može staviti na teret suda (ukupno 13 meseci) .

Međutim, po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog dugom vremenskom trajanju osporenog parničnog postupka je nedelotvorno i neažurno postupanje nadležnih sudova. Naime, u ovom postupku su o tužbenom zahtevu dva puta odlučivale dve sudske instance, s obzirom na to da je prvostepeni sud prvo doneo presudu koja je ukinuta zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja . To je, uz pojave neažurnog postupanja nadležnih sudova dovelo do ukupnog trajanja postupka od preko osam godina koji se ne može smatrati ustavnopravno prihvatljivim rokom za rešavanje konkretnog spora (ponovni prvostepeni postupak je započet na ročištu održanom posle osam meseci od dostavljanja rešenja Apelacionog suda u Beogradu o ukidanju prvostepene presude od 26. januara 2011. godine, a Apelacioni su u Beogradu je doneo potvrđujuću drugostepenu presudu od 11. decembra 2015. godine dve godine i četiri meseca nakon izjavljivanja žalbe) . Ovo posebno ako se ima u vidu da je odredbom člana 435. Zakona o parničnom postupku utvrđena potreba hitnog postupanja suda u radnim sporovima, a hitni karakter sporova o povredi prava zaposlenog je bio utvrđen i odredbom člana 195. stav 3. Zakona o radu propisano koja je bila na snazi do 29. jula 2014. godine. Iako ove odredbe ne ustanovljava ju imperativni rok za okončanje postupka, po oceni Ustavnog suda, ukupno postupanje nadležnih sudova u ovom postupku u sporu iz radnog odnosa se ne može smatrati efikasnim postupanjem suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 320/08 (prethodno P. 5508/07), a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 11649/12 (prethodno P. 3486/12), podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na te ret sredstava budžeta Republike Srbije – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, ne samo dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka i doprinos podnosioca ustavne žalbe trajanju postupka , već i životni standard u državi, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava. Na ovaj način, Ustavni sud je odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, imao u vidu i aktuelnu praksu E vropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije , broj 22080/09 i dr, od 5. aprila 2016. godine i više kasnije donetih odluka (u presudama Blagojević protiv Srbije, broj 61604/10, od 24. maja 2016. godine, M.B. – Mak Čačak DOO i drugi protiv Srbije , broj 67856/14 i dr, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije , broj 39611/08 i dr, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, br. 19978/14 i 19781/14 , od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, broj 318/15 od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije , broj 58559/12 i dr, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije , broj 24923/15 od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije broj 19222/16 od 19. decembra 2017. godine). Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa stavovima Evropskog suda za ljudska prava izraženim u navedenim odlukama, Ustavni sud je ocenio da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova i odlučio kao u tački 2. izreke.

7. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneto Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti