Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu zbog neujednačene sudske prakse
Kratak pregled
Usvojena je ustavna žalba zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava. Viši sud u Beogradu je u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama donosio različite odluke o zastarelosti potraživanja, čime je podnosilac doveden u nejednak položaj. Povreda prava na pravično suđenje nije utvrđena.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić , dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Lidija Đukić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalb i D. J . iz Prokuplja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. septembra 2021. godine , doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba D. J . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gži. 3829/18 od 24. oktobra 2018. godine i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Odbija se zahtev podnosica ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.
3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. J . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gži. 3829/18 od 24. oktobra 2018. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.
4. Odbacuje se ustavna žalba D. J . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gži. 3829/18 od 24. oktobra 2018. godine zbog povrede prava na pravno sredstvo, zajemčenog članom 36. stav 2. Ustava.
O b r a z l o ž e nj e
1. D. J . iz Prokuplja podneo je Ustavnom sudu, 25. decembra 2018. godine, preko punomoćnika M . K , advokata iz Niša , ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gži. 3829/18 od 24. oktobra 2018. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 36. Ustava i članom 58. stav 1. Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe kao izvršni poverilac podneo predlog za izvršenje Prvom osnovnom sudu u Beogradu protiv izvršnog dužnika Republike Srbije, radi namirenja novčanog potraživanja iz radnog odnosa, na osnovu izvršne isprave – pravnosnažne i izvršne presude na osnovu priznanja O pštinskog suda u Prokuplju P1. 1488/06 od 15. avgusta 2006. godine (u kojoj je kao tuženi označeno preduzeće „F.“ d.o.o. Prokuplje); da je Prvi osnovni sud u Beogradu usvojio predlog za izvršenje, dok je Viši sud u Beogradu osporenim rešenjem usvojio žalbu izvršnog dužnika, preinačio rešenje o izvršenje i odbio kao neosnovan podnosiočev predlog za izvršenje, sa obrazloženjem da je nastupila zastarelost potraživanja, istekom roka od 10 godina, u smislu člana 379. Zakona o obligacionim odnosima ; da u konkretnom slučaju nije nastupila zastarelost, jer je podnosilac prethodno prijavio potraživanje Agenciji za privatizac iju čime je prekinuo zastarevanje, u smislu člana 388. Zakona o obligacionim odnosima; da je Viši sud u Beogradu u drugim predmetima, u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, cenio pravni značaj prijave potraživanja Agenciji za privatizaciju i istovremeno utvrdio da je prijavom potraživanja navedenoj agenciji prekinuto zasterevanje ; da je u prilog navedenih tvrdnji podnosilac uz ustavnu žalbu priložio rešenja Višeg suda u Beogradu Gži. 2984/18 od 2. avgusta 2018. godine, Gži. 2518/18 od 13. septembra 2018. godine i Gži. 3830/18 od 1. novembra 2018. godine.
Podnosilac ustavne žalbe je predložio Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poniš ti osporeno drugostepeno rešenje. Tražio je naknadu štete.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u priloženu i drugu relevantnu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavno sudskom postupku:
Osnovni sud u Prokuplju je pravnosnažnom i izvršnom presudom na osnovu priznanja P1. 1488/06 od 15. avgusta 2006. godine obavezao tuženo preduzeće „F.“ d.o.o. Prokuplje (u daljem tekstu: preduzeće „F .“ d.o.o. Prokuplje) da tužiocu D . J , ovde podnosiocu ustavne žalbe, plati novčano potraživanje iz radnog odnosa.
Vlada Republike Srbije i preduzeće „F.“ d.o.o. Prokuplje zaključili su sporazum o udelu državne svojine u sredstvima koja koristi preduzeće „F.“ d.o.o. Prokuplje br. 46-164/08 od 5. jula 2010. godine (u daljem tekstu: sporazum br. 46-164/08 od 5. jula 2010. godine ). Članom 1. navedenog sporazuma je utvrđeno da udeo državne svojine u sredstvima koja koristi preduzeće „F.“ d.o.o. Prokuplje iznosi 100% odnosno da su sredstva koja koristi preduzeće „F.“ d.o.o. Prokuplje 100% u državnoj svojini.
Ustavni sud je, na sednici održanoj 12. novembra 2014. godine, doneo Odluku Už-369/2012, kojom je usvojena ustavna žalba podnosioca izjavljena protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV/I/690/2011/5 od 24. oktobra 2011. godine, kojim je pravnosnažno odbijen predlog za izvršenje protiv Republike Srbije, a koji je predlog je takođe podnet na osnovu izvršne isprave i navedenog sporazuma br. 46-164/08 od 5. jula 2010. godine . U Odluci Ustavnog suda je utvrđeno da je ustavnopravno neprihvatljivi zaključak izvršnog suda da navedeni sporazum br. 46-164/08 od 5. jula 2010. godine ne predstavlja overenu ispravu iz člana 23. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine o prelazu obaveze iz izvršne isprave sa preduzeća „F.“ d.o.o. Prokuplje na Republiku Srbiju.
Izvršni poverilac D. J , ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 2. marta 2018. godine predlog za izvršenje Prvom osnovnom sudu u Beogradu protiv izvršnog dužnika Republike Srbije, radi namirenja novčanog potraživanja iz radnog odnosa, na osnovu izvršne isprave – pravnosnažne i izvršne presude na osnovu priznanja Osnovnog suda u Prokuplju P1. 1488/06 od 15. avgusta 2006. godine. U predlogu je naveo da je prijavio potraživanje Agenciji za privatizaciju i u z predlog je priložena Odluka Ustavnog suda Už-369/2012 od 12. novembra 2014. godine.
Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem Ii. 7644/18 od 14. avgusta 2018. godine odredio predloženo izvršenje.
Protiv navedenog rešenja izvršni dužnik je izjavio žalbu, a u odgovoru na žalbu, podnosilac je istakao da je prijavom potraživanja Agenciji za privatizaciju prekinuo zastarevanje potraživanja.
Viši sud u Beogradu je osporenim rešenjem Gži. 3829/18 od 24. oktobra 2018. godine usvojio žalbu izvršnog dužnika , preinačio rešenje o izvršenje, odbio kao neosnovan podnosiočev predlog za izvršenje i obustavio izvršni postupak . U obrazloženju navedenog rešenja je navedeno da je članom 379. Zakona o obligacionim odnosima propisano da sva potraživanja utvrđena pravnosnažnom odlukom pred sudom zastarevaju za deset godina; da je u konkretnom slučaju izvršna isprava – presuda postala pravnosnažna 15. avgusta 2006. godine, a izvršna 11. septembra 2006. godine, a predlog za izvršenje je podnet 2. marta 2018. godine, te je u smislu navedene zakonske odredbe, nastupila zastarelost potraživanja.
U prilog svojih tvrdnji o povredi prava na jednaku zaštitu prava , podnosilac je uz ustavnu žalbu dostavio, između ostalog, rešenje Višeg suda u Beogradu Gži. 2518/18 od 13. septembra 2018. godine. U drugim ustavnosudskim pr edmetima, u kojima je pokrenuto isto ustavnopravno pitanje, u prilog povrede navedenog ustavnog prava priložena su i rešenja Višeg suda u Beogradu Gži. 3213/18 od 23. avgusta 2018. godine i Gži. 3346/18 od 5. septembra 2018. godine. Navedenim sudskim aktima je pravnosnažno usvojen predlog za izvršenje izvršnih poverilaca i u tim aktima je cenjen pravni značaj prijave potraživanja Agenciji za privatizaciju i utvrđeno je da je prijavom potraživanja prekinuto zasterevanje potraživanja, u smislu člana 388. Zakona o obligacionim odnosima.
4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonom zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).
Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je da: sva potraživanja koja su utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom ili odlukom drugog nadležnog organa, ili poravnanjem pred sudom ili drugim nadležnim organom, zastarevaju za deset godina, pa i ona za koja zakon inače predviđa kraći rok zastarelosti (član 379. stav 1.); da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388.).
Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. („Službeni glasnik RS", br. 106/15, 106/16 - autentično tumačenje i 113/17 - autentično tumačenje), propisano je: da „izvršni dužnik“ označava lice prema kome se potraživanje namiruje u izvršnom postupku ili obezbeđuje u postupku obezbeđenja (član 1. tačka 3));da se izvršni postupak vodi i na predlog i u korist lica koje kao izvršni poverilac nije označeno u izvršnoj ili verodostojnoj ispravi, ako javnom ili po zakonu overenom ispravom dokaže da je potraživanje iz izvršne ili verodostojne isprave prešlo na njega, a ako takav dokaz nije moguć - ako prelaz potraživanja dokaže pravnosnažnom ili konačnom odlukom donetom u parničnom, prekršajnom ili upravnom postupku ( član 48. stav 1); da se odredba stava 1. ovog člana shodno primenjuju i kad se izvršni postupak vodi prema licu koje u izvršnoj ili verodostojnoj ispravi nije označeno kao dužnik ( član 48. stav 3.).
5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o po vredi prava na jednaku zaštitu prava , Ustavni sud nalazi da podnosilac svoje tvrdnje o povredi navedenog prava zasniva na činjenici da je V iši sud u Beogradu, kao sud poslednje in stance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji , donosio različita rešenja u pogledu osnovanosti predloga za izvršenje protiv izvršnog dužnika - Republike Srbije.
U konkretnom slučaju, osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gži. 3829/18 od 24. oktobra 2018. godine usvojena je žalba izvršnog dužnika Republike Srbije, preinačeno je rešenje o izvršenju i odbijen je kao neosnovan predlog za izvršenje podnosioca ustavne žalbe , sa obrazloženjem da je u konkretnom slučaju izvršna isprava – presuda postala pravnosnažna 15. avgusta 2006. godine, a izvršna 11. septembra 2006. godine, a predlog za izvršenje je podnet 2. marta 2018. godine, te je, u smislu odredbe člana 379. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, nastupila zastarelost potraživanja, pri čemu izvršni sud nije cenio navod podnosioca ustavne žalbe (iz predloga za izvršenje i odgovora na žalbu) da je prethodno prijavio potraživanje A genciji za privatizaciju, čime je prekinuto zastarevanje. Sa druge strane, u prilog svojih tvrdnji o povredi prava na jednaku zaštitu prava , podnosilac je uz ustavnu žalbu dostavio rešenje Višeg suda u Beogradu Gži. 2518/18 od 13. septembra 2018. godine. U drugim ustavnosudskim prdmetima, u kojima je pokrenuto isto ustavnopravno pitanje, u prilog povrede navedenog ustavnog prava priložena su i rešenja Višeg suda u Beogradu Gži. 3213/18 od 23. avgusta 2018. godine i Gži. 3346/18 od 5. septembra 2018. godine. Ustavni sud je uvidom u navedene akte utvrdio da su pravnosnažno usvojeni predlozi za izvršenje tamo izvršnih poverilaca i u tim aktima je cenjen pravni značaj prijave potraživanja Agenciji za privatizaciju i utvrđeno je da je prijavom potraživanja prekinuto zasterevanje potraživanje, u smislu člana 388. Zakona o obligacionim odnosima. Kako je, prema oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe , kao izvršni poverilac , bio u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i izvršni poverioci u navedenim slučajevima, pa je odbijanjem njegovog predlog a za izvršenje doveden u bitno različit položaj od onoga u kojem su bili izvršni poverioci čiji su istovrsni predlozi za izvršenje usvojeni, Sud smatra da ova okolnost predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava , na štetu podnosioca ustavne žalbe.
Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.
S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode ustavne žalbe o povredi prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje.
Ustavni sud nije posebno razmatrao rešenje Višeg suda u Beogradu Gži. 2984/18 od 2. avgusta 2018. godine, jer u tom aktu nije posebno cenjeno pitanje zastarelosti postraživanja, niti rešenje istog suda Gži. 3830 od 1. novembra 2018. godine, jer je doneto nakon donošenja osporenog rešenja.
6. U vezi sa zahtevom podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud ocenjuje da je utvrđenje povrede prava na jednaku zaštitu prava, dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija, te je odbio ovaj zahtev podnosioca, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 2 . izreke.
7. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog odnosno procesnog prava.
Ustavni sud najpre ukazuje da je Viši sud u Beogradu osporenim rešenjem Gži. 3829/18 od 24. oktobra 2018. godine usvojena je žalba izvršnog dužnika Republike Srbije, preinačeno je rešenje o izvršenje i odbijen je kao neosnovan predlog za izvršenje podnosioca ustavne žalbe, sa obrazloženjem da je u konkretnom slučaju izvršna isprava – presuda postala pravnosnažna 15. avgusta 2006. godine, a izvršna 11. septembra 2006. godine, a predlog za izvršenje je podnet 2. marta 2018. godine, te je, u smislu odredbe člana 379. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, nastupila zastarelost potraživanja. Ustavni sud ocenjuje da ovakvom pravnom stanovištu Višeg suda u Beogradu prethodi drugo ustavnosudsko pitanje - da li sporazum br. 46-164/08 od 5. jula 2010. godine predstavlja overenu ispravu iz člana 48. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine koja dokazuje da je obaveza iz izvršne isprave sa preduzeća „F.“ d.o.o. Prokuplje (dužnika novčanog potraživanja iz izvršne isprave) prešla na Republiku Srbiju (izvršni dužnik označen u predlogu za izvršenje) .
Za razliku od pravnog stanovišta koje je Ustavni sud zauzeo u Odluci Už-369/2012 od 12. novembra 2014. godine povodom pravnog dejstva predmetnog sporazuma br. 46-164/08 od 5. jula 2010. godine, Sud je u daljem razvoju svoje prakse, u nizu kasnijih donetih odluka, zauzeo drugačije pravno stanovište povodom pravnog dejstva predmetnog sporazuma, ali i sporazuma iste sadržine zaključenih sa drugim društvenim/državnim preduzećima.
Ustavni sud ukazuje da zahtevi pravne sigurnosti i zaštite legitimnih očekivanja učesnika u postupku ne podrazumevaju pravo na ustaljenu sudsku praksu, ali je obaveza najvišeg suda da dà suštinske razloge za odstupanje od dotadašnje sudske prakse, kako ne bi povredio pravo stranke u postupku na dovoljno obrazloženu sudsku odluku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Atanasovski protiv bivše jugoslovenske Republike Makedonije, broj predstavke 36815/03, od 14. januara 2010. godine, stav 38.).
Ustavni sud je u Odluci Už-6446/2018, donetoj na sednici održanoj od 4. marta 2021. godine , zauzeo pravno stanovište da predmetni sporazum br. 46-164/08 od 5. jula 2010. godine ne predstavlja overenu ispravu iz člana 48. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine koja dokazuje da je obaveza iz izvršne isprave sa preduzeća „F.“ d.o.o. Prokuplje, dužnika novčanog potraživanja iz izvršne isprave, prešla na Republiku Srbiju, koja je označena izvršnim dužnikom u predlogu za izvršenje (detaljnije obrazloženje Odluke i razloge za odstupanje od prakse videti na internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).
Takođe, Ustavni sud je , na sednici svih sudija od 22. novembra 2018. godine, doneo Odluku Už-2514/2016, u kojoj je zauzeo pravno stanovište da sporazum o udelu državne svojine u sredstvima koja koristi društveno preduzeće „S.“ Niš, ne predstavlja overenu ispravu iz člana 23. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine o prelazu obaveze iz izvršne isprave sa preduzeća „S.“ Niš na Republiku Srbiju. Članom 1. navedenog sporazuma je utvrđeno da udeo državne svojine u sredstvima koja koristi preduzeće „S .“ Niš iznosi 100%, odnosno da su sredstva koja koristi preduzeće „S .“ Niš 100% u državnoj svojini. Dakle, radi se o sporazumu koji ima isti naziv, istu sadržinu, zaključen je takođe sa Vladom Republike Srbije, kao i predmetni sporazum br. 46-164/08 od 5. jula 2010. godine.
Ustavni sud ocenjuje da je za odlučivanje o predlogu za izvršenje u konkretnom slučaju (za usvajanje predloga), bilo potrebno da izvršni sud pre ocene prigovora zastarelosti potraživanja, oceni pravno dejstvo predmetnog sporazuma br. 46-164/08 od 5. jula 2010. godine, odnosno da li sporazum predstavlja overenu ispravu iz člana 48. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine koja dokazuje da je obaveza iz izvršne isprave sa preduzeća „F.“ d.o.o. Prokuplje prešla na Republiku Srbiju, te da li je Republika Srbija uopšte mogla biti označena izvršnim dužnikom u predlogu za izvršenje. Izvršni sud je dužan da utvrdi istovetnost dužnika navedenog u izvršnoj ispravi i izvršnog dužnika navedenog u predlogu za izvršenje. Ako te istovetnosti nema, dužan je da zatraži da izvršni poverilac dostavi javnu ili po zakonu overenu ispravu kojom dokazuje da je obaveza prešla s dužnika koji je naveden u izvršnoj ispravi na treće lice koje je navedeno u predlogu za izvršenje. Ako takvom ispravom ne raspolaže dužan je da prelaz obaveze dokaže pravnosnažnom ili konačnom odlukom donetom u parničnom, prekršajnom ili upravnom postupku.
Imajući u vidu sve iznete razloge, Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu u kojem je izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu 3829/18 od 24. oktobra 2018. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučio kao u tački 3. izreke.
Kako podnosilac navode o povredi prava na imovinu zasniva na identičnim razlozima koje je isticao u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje , a koji su već razmatrani, Ustavni sud nalazi da nije potrebno da ih ponovo ceni i sa aspekta povrede prava na imovinu.
8. U odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim pravom jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, što podrazumeva i da u postupku po pravnom sredstvu nižestepena odluka može biti preinačena, ako za to ima zakonskog osnova .
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalb u u tom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zaknom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajuću kao u tački 4. izreke.
9. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).
10. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Snežana Marković, s.r.