Povreda prava na imovinu zbog nenamirenih potraživanja u dugotrajnom stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavne žalbe bivših zaposlenih, utvrdivši povredu prava na imovinu zbog nenamirenih potraživanja u dugotrajnom stečajnom postupku nad preduzećem sa većinskim državnim kapitalom. Dosuđena je naknada materijalne i nematerijalne štete na teret budžetskih sredstava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, Tatjana Đurkić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnim žalbama B. M. iz Bečeja, S. P. iz Bačkog Petrovog Sela kod Bečeja i J. K. iz Bečeja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. maja 2025. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba S. P. i utvrđuje da je podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčena odredbom člana 32. stav 1. Ustava u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu St. 32/20.

2. Utvrđuje se pravo S. P. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznose koji su eventualno već isplaćeni po osnovu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu St. 32/20. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Usvajaju se ustavne žalbe B. M, S. P. i J. K. i utvrđuje da je podnosiocima povređeno pravo na imovinu zajemčeno odredbom člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu St. 32/20.

4. Utvrđuje se pravo B. M, S. P. i J. K. na naknadu materijalne štete, svakom u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu St. 32/20, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

5. Odbacuju se zahtevi podnosilaca ustavnih žalbi za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

 

 

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. B. M. iz Bečeja preko punomoćnika M. G, advokata iz Bečeja, a S. P. iz Bačkog Petrovog Sela kod Bečeja i J. K. iz Bečeja, preko punomoćnika S. S, advokata iz Bečeja, su u periodu od 23. jula 2020. godine do 7. aprila 2022. godine, na osnovu 26. stav 1. i člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), Osnovnom sudu u Bečeju podneli tužbe protiv Republike Srbije radi naknade imovinske štete, izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu St. 32/20, nad stečajnim dužnikom „F.“ AD Bečej u stečaju.

Imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, te da je odredbama člana 16. st. 3. i 4. istog zakona propisano da se tužbe za novčano obeštećenje, odnosno za naknadu imovinske štete, koje su podnete u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona, po kojima nisu donete prvostepene odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatraju ustavnim žalbama, Osnovni sud u Bečeju je dostavio predmete Ustavnom sudu, kao nadležnom na dalji postupak i odlučivanje.

Podnosioci su u predmetnim tužbama, sada ustavnim žalbama (u daljem tekstu: ustavne žalbe), naveli da su zbog predugog trajanja stečajnog postupka izjavili prigovore radi ubrzavanja postupka koji su usvojeni rešenjima Privrednog suda u Novom Sadu i utvrđena im je povreda prava na suđenje u razumnom roku, dok je za podnositeljku S. P. prigovor podneo njen pravni prethodnik sada pok. D. P. kojem je i utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Podnosioci su naveli da su im u predmetnom stečajnom postupku utvrđena potraživanja iz radnog odnosa koja nisu u celosti isplaćena i zahtevali da im na ime naknade imovinske štete budu isplaćeni određeni novčani iznosi.

S. P. i J. K. su 13. i 14. decembra 2023. godine, preko advokata S. S. podneli dopune ustavnih žalbi u kojima su opredelili troškove postupka čiju isplatu traže i naveli da su im povređena načela i prava iz čl. 21, 32, 58. i 60. Ustava, a podnositeljka S. P. je istakla povredu prava na suđenje u razumnom roku i zahtev za naknadu neimovinske štete, u iznosu od 1.500 evra.

Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), ustavne žalbe spojio radi jedinstvenog postupanja.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavne žalbe i spise predmeta nadležnog suda, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Stečajni postupak nad stečajnim dužnikom „F.“ AD Bečej otvoren je rešenjem Trgovinskog suda u Novom Sadu St. 40/09 od 15. oktobra 2009. godine (sada predmet Privrednog suda u Novom Sadu St. 32/20). Stečajni dužnik je preduzeće sa većinskim državnim kapitalom.

Podnosioci ustavnih žalbi u predmetnom stečajnom postupku imaju prijavljena potraživanja po osnovu neisplaćenih zarada, koja su im priznata, a koja nisu namirena.

Pravnosnažnim rešenjima Privrednog suda u Novom Sadu R4 St. 178/2021 od 23. aprila 2021. godine i R4 St. 443/21 od 10. maja 2021. godine, pored ostalog, utvrđeno je da je predlagačima B. M. i J. K, ovde podnosiocima ustavnih žalbi, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu St. 32/20. U obrazloženjima je, pored ostalog, navedeno da podnosioci imaju potraživanja prema stečajnom dužniku koja su im priznata zaključkom o listi potraživanja pod rednim brojem 0197/1, 0249, 0132/1 i 0183/39 i 0628.

Pravnosnažnim rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu R4 St. 233/19 od 24. juna 2019. godine utvrđeno je da je, pored ostalih, predlagaču D. P. povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu St. 32/20. U obrazloženju je navedeno da ovaj predlagač ima potraživanja prema stečajnom dužniku na ime neisplaćenih zarada koja su mu priznata zaključkom o listi potraživanja pod rednim brojem 0685. Rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St. 32/20 od 16. jula 2021. godine ispravljena je lista priznatih i osporenih potraživanja utvrđena zaključkom St. 32/10 od 18. januara 2011. godine sa svim dotadašnjim dopunama i izmenama, tako što, između ostalog, na mesto poverioca sada pok. D. P. čije je potraživanje zavedeno pod rednim brojem 0685 sada stupa poverilac S. P, ovde podnositeljka, a na osnovu rešenja o nasleđivanju Osnovnog suda u Bečeju O. 865/19 od 2. decembra 2019. godine.

4. Odredbama člana 18. st. 2. i 3. Ustava je utvrđeno da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima i da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano je da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.

Odredbama člana 16. st. 3. i 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se tužbe za novčano obeštećenje i za naknadu imovinske štete, koje su podnete u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nisu donete prvostepene odluke do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatraju ustavnim žalbama.

Odredbom člana 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) je propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku i da su oni hitni i imaju prvenstvo u odlučivanju.

5. Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da je Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku stupio na snagu 1. januara 2016. godine i da je njime predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni sud, a ne Ustavni sud. Takođe, iz odredaba člana 26. stav 1. i člana 31. stav 1. ovog zakona proizlazi da se pravo na novčano obeštećenje (neimovinska šteta), odnosno naknadu imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvaruje pred nadležnim sudovima, i to podnošenjem tužbe protiv Republike Srbije. Međutim, citiranim odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku isključena je primena predmetnog zakona u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, što znači da u ovoj vrsti postupaka sudovi više nisu nadležni za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, već je to postala isključiva nadležnost Ustavnog suda, bez obzira na to da li je predmetni postupak u toku ili je okončan.

6. Ustavni sud je najpre, odlučujući o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu St. 32/20, a koju je podnositeljka S. P. istakla u dopuni ustavne žalbe od 14. decembra 2023. godine, pošao od prakse Evropskog suda za ljudska prava u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom.

U tom smislu, Ustavni sud posebno ukazuje da je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije Evropski sud konstatovao da je još ranije isticao da je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, te da je utvrđivao povredu kada god je taj period bio duži od godinu dana, bez obzira na to da li se pravnosnažna domaća odluka izvršava kroz izvršni ili stečajni postupak. U predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, Evropski sud je ukazao i na svoju praksu u predmetu Bugarić protiv Srbije (broj predstavke 39694/10, odluka od 6. decembra 2016. godine) u kome je odbačena predstavka podnositeljke u situaciji kada je izvršni postupak trajao kraće od sedam meseci. Evropski sud je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, takođe, istakao da je u predmetu Crnišanin i drugi protiv Srbije utvrdio povredu Evropske konvencije u situaciji kada je relevantan period neizvršenja trajao između jedne godine i pet meseci i četiri godine i osam meseci.

Polazeći od navedenih stavova Evropskog suda, koje prihvata i ovaj sud, Ustavni sud ukazuje da svaki postupak koji se vodi radi namirenja pravnosnažno utvrđenog potraživanja (stečajni, izvršni ili neki drugi) prema preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, a koji traje duže od perioda koji se u praksi Evropskog suda smatra prihvatljivim, predstavlja osnov za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Pri tome, Ustavni sud naglašava da u tom slučaju nisu od isključivog ili odlučujućeg značaja okolnosti od uticaja na trajanje izvršnog, odnosno stečajnog postupka, kao što su složenost postupka i postupanje organa postupka i stranaka u postupku, već je odlučujuća okolnost za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku upravo činjenica da potraživanje nije namireno u relevantnom vremenskom periodu, u skladu sa praksom Evropskog suda.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da osporeni stečajni postupak koji se vodi prema preduzeću sa većinskim državnim kapitalom, još uvek traje, da je podnositeljka stupila u stečajni postupak 16. jula 2021. godine, a da je dopunom ustavne žalbe od 14. decembra 2023. godine istakla i povredu prava na suđenje u razumnom roku, pri čemu u navedenom periodu priznata potraživanja iz radnog odnosa nisu namirena, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki S. P. povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu podnositeljke i utvrdio da joj je u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu St. 32/20 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Što se tiče zahteva iz dopune ustavne žalbe podnositeljke S. P. kojom je tražena isplata novčanog obeštećenja zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom stečajnom postupku, Ustavni sud je u ovom delu u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu odlučivao o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, odnosno o zahtevu za naknadu nematerijalne štete.

Prilikom odlučivanja o visini iznosa naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu stavove Evropskog suda koji su izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije, predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine, a koje je i Ustavni sud prihvatio u svojoj praksi (videti npr. Odluku Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine i Odluku Už-277/2017 od 4. juna 2020. godine).

Evropski sud se u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije izjašnjavao o tome da li je visina naknade neimovinske štete koja je, na osnovu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, dosuđena od strane nadležnih sudova, zbog neizvršenja/kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa isključivim ili većinskim državnim ili društvenim kapitalom, dovoljna i adekvatna. Razmatrajući prigovor gubitka statusa „žrtve“ Evropski sud je primetio da je iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra koji su domaći sudovi dosudili podnositeljki predstavke niži od iznosa koje Evropski sud dosuđuje u sličnim predmetima, ali je naglasio da se pitanje adekvatnosti dosuđenog iznosa naknade mora ceniti u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost naknade koja se ocenjuje u kontekstu životnog standarda u određenoj državi, kao i činjenicu da će u okviru nacionalnog sistema ova naknada u principu biti dosuđena i isplaćena brže i ranije nego da o tome odlučuje Evropski sud (stav 23.). Zaključujući da se dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra može smatrati dovoljnim i adekvatnim za pretrpljenu povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da je, posledično, podnositeljka predstavke izgubila status „žrtve“ u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Evropski sud je odbacio predstavku.

Primenjujući izloženo na konkretan slučaj, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznose koji su eventualno već isplaćeni po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu St. 32/20. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, te je odlučeno kao u tački 2. izreke.

7. Nadalje, Ustavni sud je odlučivao o tome da li je podnosiocima povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, zbog kašnjenja u namirenju i isplati pravnosnažno utvrđenih potraživanja iz radnog odnosa prema preduzeću sa većinskim državnim kapitalom, kao i o zahtevu za naknadu materijalne štete u visini utvrđenih a nenaplaćenih potraživanja.

S tim u vezi, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, a koju prihvata i Ustavni sud. U više presuda koje su u ovoj vrsti predmeta donete protiv Republike Srbije, Evropski sud je zauzeo stav da je tužena država odgovorna ratione persone za neizvršenje odluka donetih protiv preduzeća sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim sudskim odlukama (videti presude u predmetima: Kačapor i drugi protiv Srbije, predstavke br. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 i 3046/06, od 15. januara 2008. godine, st. 96-99. i Crnišanin i drugi protiv Srbije, predstavke br. 35835/05, 43548/05, 43569/05 i 36986/06, od 13. januara 2009. godine, st. 110-111.). Navedeno stanovište prihvatio je i Ustavni sud u svojoj praksi (videti, pored drugih, odluke Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine i Už-7134/2017 od 8. novembra 2018. godine, dostupno na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu sopstveni stav da je utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov isticanja povrede prava na imovinu i zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja, te da su pravnosnažnim rešenjima nadležnog privrednog suda usvojeni prigovori radi ubrzavanja postupka i utvrđeno da je predlagačima B. M. i J. K, kao i sada pok. D. P, čiji je podnositeljka S. P. pravni sledbenik, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetnom stečajnom postupku, u kome su prijavili svoja potraživanja iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku, a koja su im u tom postupku priznata, ali nisu namirena, dok je podnositeljki S. P. ovom odlukom usvojena ustavna žalba i utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom stečajnom postupku.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da propust Privrednog suda u Novom Sadu da obezbedi namirenje potraživanja koja potiču iz radnog odnosa u stečajnom postupku u predmetu St. 32/20, prema stečajnom dužniku sa pretežnim državnim kapitalom, predstavlja povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava (videti Odluku Už-14718/2023 od 8. februara 2024. godine). Stoga je Ustavni sud usvojio ustavne žalbe podnosilaca, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, a uzimajući u obzir da Ustavni sud prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 4. izreke, utvrdio pravo podnosilaca na naknadu materijalne štete, svakom u visini potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu St. 32/20, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Ocenjujući zahtev podnosilaca za isplatu zakonske zatezne kamate, Ustavni sud ukazuje na stavove Evropskog suda izražene u presudi Stevanović i drugi protiv Srbije (broj predstavke 43815/17 i 15 drugih, od 27. avgusta 2019. godine, stav 17.) koji se tiču zahteva za obračunavanje i isplatu zakonske zatezne kamate za period trajanja stečajnog postupka. Naime, u navedenoj presudi je konstatovano da su podnosioci predstavki imali pravo na glavni dug i zakonsku zateznu kamatu do pokretanja stečajnog postupka, što im je i isplaćeno, a da im nakon tog datuma kamata nije isplaćena, jer na to nisu imali pravo, te je stoga zaključeno da su osporene domaće odluke u potpunosti izvršene. U tom kontekstu, Evropski sud je dalje izneo da se, iako je tužena država odgovorna za dugove društvenih, odnosno državnih preduzeća, koji su utvrđeni pravnosnažnim presudama, opšta pravila domaćeg prava i dalje primenjuju na bilo koji izvršni, odnosno stečajni postupak protiv takvog preduzeća.

Imajući u vidu da je Ustavni sud u ovoj ustavnosudskoj stvari podnositeljki S. P. utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku, a zatim i svim podnosiocima i povredu prava na imovinu i odredio način otklanjanja štetnih posledica, to Sud nije posebno razmatrao tvrdnje podnosilaca o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, kao i prava na pravično suđenje i prava na rad, iz čl. 32. i 60. Ustava.

8. U pogledu zahteva podnosilaca za naknadu troškova parničnih postupaka koji su pred nadležnim sudom vođeni do stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (a koji su nakon toga ustupljeni na nadležnost Ustavnom sudu), Ustavni sud najpre ukazuje da je članom 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku, zbog čega svakako nema osnova za naknadu troškova po navedenom osnovu, tj. sudske takse. Dalje, imajući u vidu da se tužbe podnosilaca u smislu citiranih izmena Zakona smatraju ustavnim žalbama, Ustavni sud je zahtev podnosilaca za naknadu troškova parničnih postupaka, razmatrao u smislu odredaba o troškovima postupka pred Ustavnim sudom iz člana 6. Zakona o Ustavnom sudu.

Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, pri čemu u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.).

Ustavni sud primećuje da su punomoćnici podnosilaca ovih ustavnih žalbi izjavili veći broj pojedinačnih ustavnih žalbi koje sadrže istovrsne zahteve i koje se tiču istog stečajnog postupka i istog činjeničnog stanja, podnoseći posebne zahteve za svakog od podnosilaca. Ustavni sud dalje primećuje da ovakvo postupanje punomoćnika ne može doprineti ekonomičnosti, niti efikasnosti odlučivanja u predmetima u kojima stranka već duži vremenski period čeka namirenje svog potraživanja iz radnog odnosa, a što je primarni cilj delotvorne zaštite prava. Istovremeno, ovakvo postupanje dovodi do rasta ukupnog broja sudskih predmeta i može negativno da utiče na organizaciju i opterećenost u radu sudova, a što dalje može dovesti do dužeg trajanja sudskih postupaka uopšte i usporiti proces odlučivanja (videti odluku Evropskog suda u predmetu Alessandro Ferrara protiv Italije i 18 drugih predstavki, predstavke br. 2394/22 i dr, od 16. maja 2023. godine, st. 45-68.).

Pored toga, Ustavni sud naglašava da je usvojenim izmenama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i ovom odlukom Ustavnog suda obezbeđena delotvorna zaštita prava podnosilaca, koji će, u skladu sa poštovanjem principa supsidijarnosti, kao i praksom Evropskog suda, traženu zaštitu prava brže ostvariti u okvirima nacionalnog pravnog sistema.

Imajući navedeno u vidu, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom na ime zastupanja od strane advokata u svakom pojedinačnom predmetu, budući da ti troškovi nisu opravdani, niti nužni. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ove zahteve, rešavajući kao u tački 5. izreke.

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2 Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.